Categories
My Links
Генерална
Како смо се провели у Загребу 1971, године ?
jovansolajic | 19 Јун, 2010 13:58

КАКО СМО СЕ "ПРОВЕЛИ" У ЗАГРЕБУ 1971. ГОДИНЕ.

Били смо у радној посети у Техничко ремонтном заводу у Брегани близу Загреба: Драгиша Киковић, председник синдиката, Милош Папић, председник Радничког савета и Ја - Јован Шолајић, начелник финансијког сектора, сви из Техничко ремонтног завода из Чачка.

Година 1971., циљ и сврха посете : размена искустава, а на позив руководства Завода из Брегане. У Заводу су нас примили одлично, пријатељски, као род рођени.. У Заводу смо доручковали у њиховој мензи, водили су нас на ручак, у неки леп ресторан у близини Брегане.

После завршене посете дођемо у Загреб. Где ћемо, хајде да свратимо у робну кућу " НА - МА ", која се налази на централном Загребачком тргу. Било је отприлике петнаест минута до осам часова увече. Међутим, вратар нам каже да не можемо да уђемо. У то, ја кажем вратару да кућа ради до 8. часова, а тек је петнаест до осам.. На то се вратар искрљешти : није петнаест до осам већ је па- по загребачки, заборавио сам како они кажу, нешто као седам за 45. или сл. Видимо колико је сати и одемо даље.

Домаћини су нам резервисали за спавање хотел " Београд ", који се налази на 100- 200 метара од центра града. У животу нисам видео такво ругло од хотела, а у самом центру. Можете да замислите, у соби, коју смо добили, војнички или гвоздени кревети на спрат, било их је не сећам се али најмање десетак. Некаква ћебад, личила су на војничка. Не верујем, да су домаћини из Брегане намерно резервисали овакав конфор, без имало конфора. Шта је било у питању, не знам.

Преко пута хотела налази се некакв бифе. Милош Папић тражи да идемо да мало поседимо и да нешто попијемо у том бифеу. Ја и Драгиша нисмо били за то, јер ко зна каква је атмосфера у ноћ у таквим просторима где се много пије, а видели смо како нас је "љубазно" дочекао вратар робне куће. А Милош, хоће пошто-пото, њега хоће да га мине жеља: Он потиче из простора Хрватске, да ли је био избеглица из Рата, или је другим путем стигао у Србију, не знам. Ја и Драгиша останемо у креветима са новинама , читамо. Не прође ни пола часа, ето ти га Милош сав зајапурен утрчава у собу. Шта је Милоше, што си такав, а био је сав црвен у лицу. Седим ја на барској столици и пијем чашу вина, унутра пуно народа, задимљено, све пијано и сви певају у глас- прича Милош. Када сам разанао да они певају скандирајући : " Србе на врбе - Србе на врбе ", итд,итд., платих и побегох главом без обзира.

И дан- данас се питам како је било могуће у комунистичкој Југославији да се хотелу "ш" класе да име Главног града државе. Са овим је све речено.

Забележио по сећању, дана 19. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

 #
Привредна комора Краљево - Писмо у њиховој установи
jovansolajic | 18 Јун, 2010 13:15

ЗА ПРЕДСЕДНИКА ПРИВРЕДНЕ КОМОРЕ КРАЉЕВО

Г- не председниче.

Све што сам видео и прочитао од ваше установе написано је латиницом. По чл. 10 Устава, уколико сте јавна установа, у обавези сте да пишете ћирилицом и то искључиво. И да нисте јавна установа требали би сте да будете пример вашим чланицама, да пишете српским писмом. Како да заштитомо наше и државно писмо, ако нам и такве установе, као што су коморе то пренебрегавају.

Не знам, како ће да нас приме у ЕУ, ако немамо скоро ишта дефинисано за појам државе. Немамо регулисане границе, хајде то и можемо да разумемо, на дају нам. Али, писмо смо прописали Уставом, али га се не придржавамо. Нико нам у томе не смета. Значи, да смо неодгорни и то неодгорни са стране државних институција, једном речју ми смо тоталне јавашлије. Ради ко шта хоће. Замислите, питате јавно предузеће: електродистрибуцију, установу за грађевинско земљиште, Пред. за паркирање и да не набрајам, што не пишу ћирилицом , на шта су обавезни по Уставу, а они вам кажу тако је у програму на рачунару.

Значи, испада да је програмер старији од Устава.

Каква смо то држава.? Урадите нешто, да нам писанија на улицама оличавају земљу Србију. Урадите нешто да нам табле фирми не буду исписане тако, да не можете да закључите где се то налазите.

За време окупације у Другом светском рату све је било исписано ћирилицом. Знате ли да су Објаве за отпуст заробљемика из ропства из Немачке за време рата биле написане и штампан део и писани део, осим на немачком језику и српским језиком ћирилицом. Немац је штампао обрасце ћирилицом и то у време Рата.

Европска унија је примила Бугарску у своје редове, са свим националним обележјима,па и са ћирилицом бугарском. Они пишу ЕВРО за европску валуту и то ћирилицом, а како ми треба да пишемо, вероватно неки сматрају и латиницом и ЕУРО- и тако чујемо од појединаца. Па неће моћи, ако је у Уставу државно писмо ћирилица, онда ће морати и у Европској унији да буде примењена ћирилица и мора писати ЕВРО. За свет све може бити написано и на енглеском језику, као под 2, па да нас цео свет разуме.

Како да сачувамо целовитост и јединство државе, ако нам ништа није свето. Чим зађете у територије државе, које имају живаљ и других народности, осим српске, написано је латиничним писмом и оно што не би ни у ком случају могло. Држава оснује Државни универзитет у Новом Пазару и табла је написана латиницом. Табле основних школа у таквим срединама мање-више исто тако. У Војводини и на југу и истоку Србије табле места написане латиницом и то чак на мађарском језику и др. језицима, а наравно нема испред назив написам ћирилицом, на шта обавезује Устав. Не знате онда, у којој сте то држави. А, сепаратизам тих мешовитих крајева стално нам виси као омча о врату, па се стално чудимо откуд то ?.

Опростите, што сам вам узео мало времена.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у.-РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА.

 #
Иванко је добио таква два шамара, да му је уво зујало до смрти
jovansolajic | 17 Јун, 2010 14:16

ИВАНКО ЈЕ ДОБИО ТАКВА ДВА ШАМАРА ДА МУ ЈЕ УВО ЗУЈАЛО ДО СМРТИ

У септембру месецу 1943. године, четници су, из наше куће у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, одвели у свој некакв штаб или командно место у суседно село Атеницу, моје сестре Милену и Олгу, брата од стрица Јеврема и његову супругу снајку Катарину - Кату и још доста њих активиста и симпатизера партизанског покрета.

Сестра Олга је била свршени матурант Чачанске гимназије и члан СКОЈ-а.

Моја мајка, као свака мајка, преклињала је свога мужа Иванка, оца ове две девојке, да оде у четнички штаб и да ако треба да да свој живот а да њих спасе. Времена су била најтежа. Отац Иванко , стегне петљу и оде право у четнички штаб. Каже, и ако је кроз село ишао главним путем око 3. километра, никога од народа није срео. Све је мирисало на погибељу.

У једној просторији све сами четници главешине са брадама и шубарама. Један од њих пита Иванка што је дошао. А он му каже да је дошао по ћерке Милену и Олгу. Четник ће Иванку, добро реци ти нама , храниш ли ти комунисте. На то ће отац, као из пушке - храним. Затим, уследио је такав ударац шамара од неке велике ручерде, да сам се одмах онесвестио, пробудио сам се мокар од воде којом су ме поливали. Исти ми понови питање, а Ја опет да храним комунисте, опет ударац и опет се будим из несвести мокар. Четник се хвата за каму и каже да ће сад да ми покаже кога ја то храним.Други четник га заустави, каже овоме пусти човека да нам прича како он то храни комунисте, биће занимљиво. Каже мој отац њима. Храним него шта, дођу са пушкама и траже храну, а моја кућа је домаћинска, не могу да кажем да немам, а и не смем. Храним ја и Немце , Недићевце, Бугаре и ваше четнике и сваку војску која наиђе . Шта би сте ви господнине четник радили да сте на мом месту.А, ја нећу да вас лажем. А, добро реци ти нама јесу ли твоје ћерке комунисти. Нису, одговара мој отац Иванко. Затим вади слику Николе Пашића и показује четницима. Ја сам радикалац и ја то не би ни случајно дозволио да моје ћерке буду комунисти. / сетио се сељак, промућуран, да га можда може спасити и мртав Никола Пашић/ У то се сви засмејаше. Види, види, значи ти домаћински храниш све војске, то ти је паметно, јер глава часком лети. Искрено нема шта. Хајде чича сад ти иди кући а ми ћемо видети шта ћемо са твојим ћеркама.

Моје сестре су пуштене после пар дана. Да ли је мој отац одиграо некакву улогу у томе, можемо само да предпостављамо.

Тата се још ангажовао, тражио помоћ на све стране. 

Тата је отишао код 3. виђена човека, који су писмено гарантовали за лојалност Милене и Олге. Један од њих је био Мита Дилбер, чувени чачански апотекар, иначе зет Тихомира Бугарчића, из Кулиноваца, најбогатијег сељака села, затим једног носиоца Карађорђеве звезде из Атенице, на жалост заборавио сам му име и још једнога тог ранга.

Ми смо у том селу Атеници, где се све одигравало, имали и родбину и пријатеље, који су били у четничком покрету, или су га симпатисали. Можда су и они помогли:

1. Живко Главоњић, веома угледни домаћин, познати произвођач грожђа, "француски сељак ", је течо моје мајке Милеве. Живкова жена Јулијана и моје мајке  мајка Катарина, рођене Милутиновић из Тијања, су рођене сестре.

2. Јаков Шипетић, богат и угледан сељак.. Жена Јаковљева Живка, рођена Милутиновић, је мојој мајци Милеви сестра од тетке, отац Милевин и мајка Живкина су рођени брат и сестра. 

3. Зорка Баралић, чији је син Милан био у четницима: моја мајка Милева и Зорка су исто тако сестре, Милевин отац и мајка Зоркина су рођени брат и сестра.

4. Бошко Поповић, жена му Стајка је из куће Главоњића. Горе поменути Живко јој је рођени стриц.

5.Милица Јелушић је била добра другарица са сестром Миленом. Била је тада удата за Божа Василијевића, једнога из Црне тројке.

Један је од главешина, када се одлучивало, за и против , рекао да то не би смело да се догоди кући пок, Благоја /1942 /, рекао је поштеног и великог домаћина., иначе мога деде. На жалост не знам које то био, извињавам се.

Олга на саслушањима и мучењима ништа није признала. Моја сестра Милена нам је причала да су она и други молили Олгу да призна да је не би више мучили, међутим она то није хтела да учини нипопшто.  

Шта је било одлучујуће, можемо само да нагађамо, а можда су сви актери по мало допринели да се обе моје сестре Милена и Олга спасу скоро сигурне смрти. 

Сестри Олги, је један из црне тројке-Петар Вукомановић , саопштио да је осуђена на смрт , али да је он пушта на своју одговорност. С тим, да мора одмах да иде из куће у Београд, да се тамо склони до краја рата, да промени име и презиме, занимање, итд.,итд, јер под старим именом она више не постоји. Ако не оде из куће одмах, доћиће по њу они који су старији од њега и спаса јој неће бити. И стварно, тата је Олгу истога дана отпратио у Београд, са жел. станице у Љубићу, а предвече је у нашу кућу дошао Миле Козодер, најчувенији кољаш Чачанскога краја, са тридесетак пратилаца питајући за Олгу, на шта је тата њему одговорио да су је одвели њихови људи да она није код куће, што је овај , на срећу, и поверовао.

Сестре Милена и Олга су преживеле рат.

Олга никада није причала шта јој се тада и до краја рата издогађало. И ово што сам написао од ње нисам чуо ни речи, и дан данас време рата прескаче у разговору као и да није ни постојало. Нити се хвали нити се жали. Само она зна шта јој се издогађало.  

Брат од стрица Јеврем / 1907- 1943 / је тада заклан, оставио је супругу Катарину са 5- ро малолетне женске деце, све једно другом до увета, био је по занимању столар, пре рата је радио у Војно техничком заводу у Чачку, и био је Члан КПЈ.

Више пута нам је отац о овоме причао, а задњи пут причао је мени и најстаријем сину Милутину у чекаоници Интерног оделења у Чачанској болници ради пријема на лечење и каже и данас ми зуји у увету од оних удараца , у којој је после неколико дана и умро / 1. април 1974. год./.

Забележио по сећању, дана 17. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
За мало да изгуби главу од партизана, због официрских знамења
jovansolajic | 17 Јун, 2010 14:09

ЗА МАЛО ДА ИЗГУБИ ГЛАВУ ОД ПАРТИЗАНА , ЗБОГ ОФИЦИРСКИХ ЗНАМЕЊА

Радивоје Обрена Рацковић /1878 - 1949/, земљорадник из села Љубића, села покрај Чачка, где је одигран одлучујући Бој на Љубићу у Другом српском устанку 1915. године, где је погинуо барјактар Карађорђев и чувени јунак Танаско Рајић, је личност ове приче.

Радивоје је мојој супрузи Емилији, рођеној Рацковић, деда по оцу, од сина му Душана. Радивоје је имао шесторо деце: синове : Душана, Светомира, Ратомира и Радомира и ћерке Босиљку и Косану.

Радивоје је учесник оба Балканска рата и Првог светског рата. У Првом светском рату, указом Краља Петра I број 11102 из 1915. године, одликован је Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима. Одликован је и са орденом Белог орла са мачевима V степена, Георгијевским крстом / Руски / и са још 3. одликовања. Од обичног војника догурао је до официра у чину капетана I класе. После Другог светског рата добио је чин резервног мајора. Породица је ордење предала у Легат Народном музеју у Чачку.

Као резервни официр и нослилац Карађорђеве звезде, у кући је на истакнутом месту држао обележја једног истакнутог ратника: официрску униформу, чизме, еполете, пиштољ , официрску сабљу и ордење. За време Другог светског рата, у разно разним приликама, разно разне војске су походовале и кућу Радивојеву у Љубићу: Немци, Бугари, Љотићевци, Недићевци. Уђу у кућу, виде да се ради о истакнутом ратнику, салутирају и оду.

Међутим, при крају 1944. године, приликом ослобођења Чачка, у кућу упадну партизани, нису били наши, већ неки из околине Прокупља , и одмах се дохвате униформе и оружја. Радивије се храбро успротивио, није дао да му узму- то што му је било најсветије. Прислоне старца да га стрељају. У то , у задњем моменту нађе се неки партизански официр, мало писменији и разумљивији, и спречи да га убију. Али, ипак му покупе све војничко што је имао, изузев ордења. Умро је, а није им опростио.

Иначе, Радивоје је био Председник Љубићске партизанске општине 1941. године.

Забележио по причању Емилије Шолајић, рођене Рацковић, и по сећању , дана 17. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Гајили смо дуван за време Другог светског рата
jovansolajic | 16 Јун, 2010 13:19

ГАЈИЛИ СМО ДУВАН ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У Чачанском крају, по наредби окупаторских власти, гајен је и дуван , једне године и шећерна репа.

Необично је, да ове две културе пре тога нису гајене, Дуван је био под строгом контролом државе, тзв. монопол државе.

Разрез су добијала само мало већа пољопривредна домаћинства. Мој отац Иванко, земљорадник из села Кулиноваца, села покрај Чачка, у ратно време имао је посед од око 6, 5 ха, а добијао је разрез да дуван гаји на 10 ари. За садњу добијао је расад. Берба дувана почињала је када почну да жуте први листови на садницама. Дуван се тако брао, можда и десетак и више пута. Жуте сирове лиске смо низали на тежињави јачи конац, помоћу великих "бабских" игала, у венце дужине отприлике метар до метарипо. Венце смо качили, испод настрешница, јер дуван није смео да кисне, ради природног сушења на сунцу. Имали смо, дао Бог, доста таквога простора: велики салаш са обе стране са великим тремовима, две старе куће пола брвна пола цигла, млекар, две штале при нужди. Када се дуван осуши, мора да буде осушен али не сме да се пресуши, скида се са венаца. Затим класира по величини и по квалитету лиске, везује у дењчиће од по 10 - 20 листова.

Били смо у обавези да у одређено време , у неки магацин за то предвиђен, да предамо најмање нормирану количину дувана, колико се добро сећам то је била количина отприлике 200. кгр, са 10 ари засађене површине, и по некој цени испод сваке критике.

Наравно, ми смо део дувана и то најбољег, одвајали за себе и за продају на "Црној берзи". Ја сам се био извештио да са веома оштрим и танким ножем сечем дуван. Знао сам тако да га исечем, као да га је машина секла. Некад сам секао и са неким приручним алатима. Дуван сам паковао у паклице величине тадашњих кутија за цигарете и додавао цигарет папир/ 20- ак листића, дужине цигарете а ширине да може да се завије цигарета и да се залепи/ , који је стизао из Фијуме / Ријеке/ црноберзијанским каналима.

Дуван смо продавали само код куће. Рат је био па се много пушило, пушили су и стари и млади. И ја сам почео помало да пушим још 1941. године, а у правом смислу 1943. године, у 14. години живота. Фабричке цигарете , какве данас познајемо, биле су веома скупе.Знам, пред рат кутија "Ибра" коштала је 8. динара , а копачка надница 8. динара, а косачка 12.динара.

Цигарете су се ручно савијале, али постојале су и табакере или кутије за дуван са отвором. Стави се у кутију цигарет папир, затим и дуван распореди по папиру, затварањем поклопца кутије, кроз онај отвор испада увијена цигара. Предходно се папир по крајевима дуже стране језиком овлажи.

Од свакогодишње бербе, мој отац Иванко је одвајао најбоље везе дувана и склањао их у кућу звану Пивница, скривено да се не може одмах запазити. Увек смо имали залихе од отприлке 200 кгр. дувана.

И шта буде на крају: Пред ослобођење Чачка 1944. године, морали смо сви у бежанију. Кућа је остала незаштићена и Немци, који су држали фронт око наше куће, пронађу дуван и до задње лиске га однесу. Знамо да су то Немци однели, јер смо у дворишту куће нашли десетак немачких војничких руксака пуних грчког дувана у лискама, ситног и врло лошег квалитета, имао је зеленкасту боју.

Разумели смо да су само извршили замену бољег жутог дувана за дуван никаквог квалитета, а одступали су из Грчке.

И дан- данас сечем резанце за супу за кућну употребу, танко-танко, што никоме не полази за руком.

Забележио по сећању, дана 16. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

 #
У Дому гарде у Београду, моја маленкост и генерал Милош Шумоња
jovansolajic | 15 Јун, 2010 14:13

У ДОМУ ГАРДЕ У БЕОГРАДУ, МОЈА МАЛЕНКОСТ И ГЕНЕРАЛ  МИЛОШ ШУМОЊА

У Дому гарде у Београду, одржавао се некакв скуп ,касних шестдесетих или раних седамдесетих година прошлога века.На дневном реду, између осталог, је био и Положај војних установа које су на привредном рачуну - које послују на принципима дохотка.

Ја сам имао обавезу, да испред ремонтних завода, поднесем реферат о положају наших установа. Радио сам у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Састанку председава генерал- пуковник Милош Шумоња, начелник генералштаба, а у председништву је и генерал-пуковник Петар Матић, помоћник држ.секретара за народну одбрану. Обојица народни хероји из Другог светског рата, велики ауторитети, први са лепим великим брковима, који су много лепо пристајали, а други ошишан до главе и висока стаса.Обојица импонују. Генерал Шумоња је и појавом представљао ауторитет.

Ја за говорницом излажем реферат / писан /, у сали изузев мене све војна лица, махом пуковници, на таваници огроман лустер , снима камера, прилично уштогљено, озбиљно. Рекли су ми да је у тој сали одржан историјски сусрет Тито- Шрушчов.

На једном месту мога излагања, генерал Шумања је упао у реч, рекавши " да није тако". А, ја сам на то одговорио : " друже генерале, да знате да је овако како сам изнео ".На то ће генерал опет, понављајући да нисам у праву.

Завршим са излагањем, седнем на своје место, онај до мене неки пуковник ми каже да ли знам ко је овај генерал што председава. Кажем ја, да знам, да је он генерал Шумоња. Он је веома строг војничина и ретко ко би смео да му противуречи. Шта да радим, ја сам морао да изнесем истину, па нека кошта колико кошта.

Лепо се завршило. Чак је моје излагање штампано у Војно-економском прегледу, зашта сам добио и први хонорар у животу.

Забележио по сећању, дана 15. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Министарство за инфраструктуру - Какве су нам табле места и путокази на нашим путевима
jovansolajic | 15 Јун, 2010 12:53

ЗА МИНИСТРА ЗА ИНФРАСТРУКТУРУ, Г- НА МРКОЊИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г- не министре,

У вези наших табли назива места на нашим путевима.

1. Табле места морају бити написане ћириличним писмом и под 2. и латиничним писмом ако је то законом прописано. Међутим, није тако. У новинама и на ТВ, често видимо, да су табле написане и то само латиницом.

2. Зашто се табле не унифицирају, да се пропише облик, боја и сл. То важи и за путоказе. Давно сам путовао кроз Мађарску. Како су они то лепо регулисали. Боја, величина табле места или путоказа , затим удаљеност, говори кроз које место пролазите- да ли је у питању село, засеок, градић и сл.

Снага једнога друштва и државе мери се колико РЕДА има у њој. Напротив, код нас је у овој области велики- велики јавашлук.

Можемо да будемо лепи, да себи и другима остављамо леп утисак, па и ако смо сиромашнији од других.

Опростите, г- не министре, што вам узимам драгоцено време, рачунам да ово неће бити узалуд..

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст је објављен на моме БЛОГ- У- РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА.

 #
Министарство за инфраструктуру - Примена писма на Железници Србије и Устав
jovansolajic | 15 Јун, 2010 12:01

За господина Мркоњића, мин. за инфраструктуру, лично

Поштовани министре Мркоњићу,

У данашњој " Политици " , видим слику наше локомотиве, на којој је " ЖЕЛЕЗНИЦЕ СРБИЈЕ " , написано латиничним писмом.

Мислим, г - не министре, да су Железнице Србије у обавези, по члану 10. важећег Устава, да пишу ћириличним писмом. Да Железнице пишу ћирилицом је обавеза, а може се применити и друго писмо / под 2 /, ако је то Законом прописано, а на основу Устава / став 2 /

Има скоро 4. године како је донет наш нови Устав, а наше Железнице још нису реаговале. Ми тежимо да нас приме у ЕЗ. Како да нас приме, када се не придржавамо ни сопственог Устава. Озбиљна држава се тако не понаша. Како да спречимо тотално потискивање нашег традиционалног писма, ако се тог писма не придржавају ни државне институције, које су у Уставној обавези, као што су наше Железнице.

Опростите што сам вам узео мало времена. Надам се да ово моје обраћање неће бити узалуд.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст је објављен на моме БЛОГ-у - РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА.

 

OДГОВОР ИЗ МИНИСТАРСТВА:

Поштовани господине Шолајићу,

обавештавамо вас да ћемо Вашу представку која се односи на примену ћириличног писма проследити Јавном предузећу Железнице Србије на разматрање.

Срдачан поздрав,

Весна Крстић, дипл. правник у Сектору за железнице.

Овај Одговор ми је послат 2. јула 2010. године.

НИСАМ ЗАДОВОЉАН !

1. Обратио сам се министру лично, а добијам одговор од обичног чиновника. Нема чак ни назнаке да је министар упознат са мојом примедбом.

2. Значи, да Министарство за инфраструктуру не зна којим писмом треба да пише њено јавно предузеће, јер препуштају предузећу Железнице...  , да они моју примедбу размотре.

3. Одговор сам добио писан латиницом. То је сарказам. Ја им пишем о кршењу Устава у  примени писма у њиховом јавном предузећу, а они пишу одговор не ћирилицом него латиницом. То значи , ни они у самом Министарству се не придржавају Устава. Јаој, јадна нам мајка. Докле смо стигли. Шта ће од нас бити.

У Чачку, дана 8. јула 2010.год.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Учесник Битке на Сутјесци, без испаљеног метка
jovansolajic | 14 Јун, 2010 13:18

УЧЕСНИК БИТКЕ НА СУТЈЕСЦИ, БЕЗ ИСПАЉЕНОГ МЕТКА

У Битци на Сутјески 1943. године, учествовао је и Винко Уводић. Винко је родом из Клиса код Сплита. У време битке био је командир чете у Другој далматинској бригади.

Бригада је у време битке била опкољена са свих страна. Командант бригаде позвао је све командире и команданте и наредио да се Бригада пробија из обруча, сва растављена на тројке. Цела Бригада треба да буде подељена на тројке и да се свака тројка пробија за себе из обруча.

Винко је своју чету поделио на тројке. За себе је одабрао два најбоља борца и друга. Пре него ли су почели пробој, договорили су се да се после 30. дана нађу на некој планини, наравно ко преживи. Да ли је речено 30. дана или 3. месеца, сада се не сећам.

Винко је са двојицом другова, са аутоматским оружјем, изабрао , по својој слободној процени, правац којим би се могли пробити из блокаде. Крећући се веома опрезно и са откоченим аутоматима, набасају на немачко митраљеско гнездо. Тик очи у очи, на пар метара. И једни и други су се препали да су били блокирани да дејствују. Као по команди, Винко је гледао у средишњег , који је нишанџија на митраљезу, а два друга гледали су у очи у помоћнике митраљесца. И једни и други погледима су рекли да се не убијају, све се одиграло у секунди и у магновању. Мимоишли су се , нису смели да се окрену, надајући се да ће код Немаца превладати војничка част и да неће прећутни договор погазити. Тако се и догодило.

Винко се са своја два друга пробио из обруча, нашао се са осталима на договореном месту и наставио војевање до краја рата. Винко каже, да се догодило чудо. Да је учесник Битке на Сутјесци а да метак није испалио.

Говорио ми је Винко, позову ме да у школама причам деци о тој чувеној Битци. Морао сам да деци причам причу мало другачије, што ми је тешко падало. Деца су ме гледала као хероја, а ја то нисам био заслужио, бар не за ту Битку.

Винко је био изузетно частан и поштен човек. У његовој војној књижици, прочитао сам, пише да је ступио у партизане 1. јануара 1942. године. Када сам га питао, како то, значи да му фали само један дан па да буде Носилац споменице 1941. године. Винко ми је одговорио, да је са друштвом био на дочеку нове 1942. године и сви они са дочека Нове године оду у планину изнад Сплита и ступе у партизански одред. Тако он напише у својој биографији тај датум, мада Винко каже да је он и пре радио илегално за Покрет и да је имао право на неки датум из 1941. године. Када су установљаване Споменице, није хтео да мења датум ступања у Покрет.

Ово ми је испричао Винко Уводић у његовој канцеларији Управника- директора Техничко ремонтног завода у Чачку, у чину пуковника ЈНА, шестдесетих година прошлога века, баш у време обележавања годишњице Битке на Сутјесци, о којој смо причали. Ја сам тада у ТРЗ-у био Начелник књиговодства.

Винко је много волео Чачак и Чачане. Живео је као пензионер у Загребу.Често је долазио у Чачак. Тако, једне прилике, седамдесетих година прошлога века, на путу за Чачак, између Загреба и Београда, путујући у својим колима, у саобраћајној несрећи погине са супругом и једном од две ћерке.

Забележио по сећању, дана 14. јуна 2010. године .

Јован Шолајић, Чачак

 #
Мој отац Иванко умро па оживео
jovansolajic | 13 Јун, 2010 13:04

МОЈ ОТАЦ ИВАНКО УМРО ПА ОЖИВЕО

Мој отац Иванко лечио се у Чачанској болници, било је то 1938 или 1939 . године, не сећам се тачно године.

Лечио се од запалења плућа на обе стране. Једне недеље, био је леп сунчан дан, а посете су биле могуће само недељом и четвртком, били смо Тати у посети: супруга Милева, сестра Ангелина - Гина, најмлађи брат Видосав и Ја.

Све је било у реду. Њих троје старијих причали су о свему и свачему, нас двојица , његови синови смо ослоњени на кревет. И наједанпут, мој отац Иванко поче да се поздравља са сестром Гином и супругом Милевом. Својој жени говори да води рачуна да децу изведе на пут, итд. итд., и престаде да говори. Мајка и тетка почеше да кукају. Дотрча болничар, медицинска сестра и дежурни лекар. Лекар му опипава пулс и каже да је на жалост Иванко умро, прстима му поклопи очне капке. Запалише свећу и ставише је на ноћни ормарић, широм отворише прозор на спрам кревета / то, да душа изађе/. Нас брзо истераше из болничке собе.То је било на Унутрашњем оделењу /мушком/, на спрату главне зграде Болнице.

Ја и брат идемо сами кући. Кућа нам је близу Болнице. Од куће се већ чује кукњава жена, наричу за умрлим Иванком.Стижемо у двориште и причамо шта се догодило. После извесног времена, уз ливаду испод куће, трчи човек у белом. Стиже болничар и каже да је Иванко жив, да је имао температуру 42 степена и да су га некако повратили из мртвих.

Пре Другог светског рата запалење плућа се тешко излечивало, није било пеницилина. Тата је данима имао веома високу температуру, причали су да је гађао чувену Др Јелисавету флашама за бурову воду, које су му стављали под стопала. Морали су да га и везују. Ипак су успели да га потпуно излече, без икаквих последица, био је јаке сељачке конституције. Живео је до 1. априла 1974. године, а да све те године није боловао ни од каквих болести.

Забележио по сећању, дана 13. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Министарство финансија - Пет предлога за опоравак државних финансија и попуну буџета
jovansolajic | 11 Јун, 2010 18:52

ЗА МИНИСТРА ФИНАНСИЈА, ЛИЧНО

Поштована г- ђо Дијана, мин. фин.

Имам пет предлога за опоравак државних финансија и за попуну мањка у буџету.

1. Да се пооштри контрола издавања фискалних рачуна.

Имам утисак као да контроле уопште нема. У малим трговинама, издају фискалне рачуне само ако им их тражите. Шта кажу, обично : " А, ви хоћете фискални рачун, ево сад ћу.... " Или, поред касе, стоји корпа за отпатке, у које касирка баца рачуне, што је симтоматично и незаконито.Контролу да врше инспектори из других места. Држава има рачуна, да ојача фин. полицију, да иста буде у стању да непрестано контролише издавање фиск.рачуна.

2. Да Држава наплати порез на доходак грађана на сав приход.

Када грађанин купи капитално добро, а не може да докаже да је на тај износ платио држави порез, да се за разлику обавеже да исти плати. Овде се не испитује порекло имовине, већ се обезбеђује да се и на приход који је стечен на незаконит или сличан начин, бар држави плати порез. Овако, како ствари стоје, грађанин или предузетник могу да купе стан или станове, а да преко плате и из дохотка из добити не може да обезбеди ни голу егзистенцију, а камо ли куповину трајних кап. добара. Могуће је, да фирма ради са губитком, а да власник купи јахту. Није у реду, јел да. Колико ми је познато Француска је то решила на сличан начин.

3.Да се законским мерама обезбеди боља или потпуна наплативост комуналија и јавних прихода.

Чињеница је да је наплативост комуналија и јавних прихода веома слаба, испод је свих критеријума. Апсурдно је, да грађанин не плаћа струју, воду, грејање, за трособан стан, а у њему станују један или два члана породице. Суд не може да обавеже дужника да плати дуг, јер нема сталне приходе и сл. Значи, дужник има велику имовину, а истовремено неко за њега треба да сноси трошкове ком. услуга. Јавна предузећа, због слабе наплативости, прибегавају најлакшем начину долажења до пара, повећавају цене својих услуга. Тако редовне платише плаћају и за ове неуредне. Узмимо сиромаха, који нема грејање у кући. Он мора да се намучи да се некако огреје. А, овај у комформном стану, живи цивилизовано без имало труда.

4. Да се онемогући прописима, да фирма не уплаћује порезе и доприносе.

Постављам питање, каква је то финансијка контрола да фирма исплати нето плате радницима, а не плати порез и доприносе држави. То треба строгим прописима онемогућити. Читамо у новинама, да неке фирме исплаћују редовно плате и неке обавезе, а да им је рачун блокиран. Невероватно. Значи, устројство финансијских токова у држави није решено како треба. Укинули сте Службу друштвеног књиговодства, за коју је цео свет говорио да је била нешто најбоље, која је имала 100 % контролу токова новца и јавних прихода.

5. Мора да се направи неки ред у платама у јавном сектору.

У државним установама, плате морају бити поређане од председника државе па на доле. Не може неки државни службеник имати већу плату , примера ради од председника Владе. Не може Директор Државне лутрије да има већу плату од министра финансија. Још црња варијанта, да директор јавног предузећа, које остварује губитке у пословању, има огромну плату у односу на Председника државе. Зар је могуће да јавно предузеће ради са губитком, а да у истој години, повећа плате свих запослених. Није логично. Није у реду, да неки радници јавног сектора штрајкују - траже веће плате, а исте су им далеко веће од плата у државним установама, а од радника у осталим секторима да се не говори.

Апсолутно није у реду, да се свим истакнутим уметницима, и то само уметницима, даје додатак на пензију у износу од 50.000,00 динара. Разумео бих, да се сваком изузетном уметнику обезбеде укупна примања од 50.000,00 динара. Овако, ко има пензију од 20.000,00, примаће укупно 70.000,00, а онај који већ има пензију од 50.000,00 динара, добијаће 100.000,00 динара. Прво, пензију од 50.000,00, сада не прима ни 50% пензинера са факултетском дипломом и са пуним стажом, а друго неко од тих пензинера има веома малу а други веома велику пензију. Имајте у виду, да је пуно уметника у својој каријери остварило огромне приходе у иностранству и приходе од хонорара, легалних и нерегуларних, што није улазило у просек примања и у основицу за пензију. Боже какве глупости, имате уметнике који добијају ових 50.000,00 додатка и то од народне цркавице, а истовремено неки од њих имају виле и богатства. Обезбедили сте да неки не знају шта да раде са парама, док други не могу да саставе крај са крајем, живе у беди.

Уосталом, и ово је урађено брзоплето, неко је хтео да добије поене, као што је урађено са још пуно ствари.

С великоим поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на своме БЛОГ.у . РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА.

 #
Сахрана деде Благоја, а хоће да певају
jovansolajic | 09 Јун, 2010 12:18

САХРАНА ДЕДЕ БЛАГОЈА, А ХОЋЕ ДА ПЕВАЈУ

У селу Кулиновцима покрај Чачка, где смо имали имање и где смо живели, 6. јуна 1942. године умро је мој деда Благоје / 1859 - 1942 /

Сахрана је обављена на нашем гробљу, уз опело нашега свештеника, уз присуство доста грађана.

Такав је био обичај, после сахране сви који су присуствовали сахрани, позвани су на послужење, уствари ручак, код куће.

У дворишту, с краја на крај, око 30 метара дужине, били су постављени столови и клупе за послужење . За послужење пре свега родбине, комшилука и свих осталих који су из неких разлога хтели да почаствују домаћина и да и на тај начин одају почаст умрломе.

У народу је био обичај да се за сахране и " четреснице " носе тзв. прилози. А прилог је : печено пиле, гибаница гужвара, погача, патишпања или нешто сл, флаша ракије, ређе вина. Све је то било спремљено врхунски, лепо и укусно. А домаћин је грејао врућу ракију, затим ту је нека чорба, кувани купус и прасеће печење, за ове прилике ређе јагњеће .

Јело се и пило натенане, онда народ није журио. То је била прилика да се рођаци виде и попричају о свему и свачему, а највише о летини и шта се коме издогађало у овоме рату.

И шта се догађа. Једна овећа група људи млађих и средњих година, добро поднапита почиње да певуши, само што нису запевали. А мој тата Иванко их моли и каже им : " немојте људи, молим вас, па мени је умро отац, данас га сахранисмо, није место за певање". Једва их је отац одвратио да не запевају.

Истина, био је леп сунчан дан, пријатне топлоте, милина једна, а и богата гозба. Јесте, био је рат, али се за такве прилике увек имало.

Приређивање ручка у оваквим приликама и имало је оправдања. Рођаци су долазили , обично пешке, из удаљенијих села, бивали су у овим приликама од куће и по цели дан. Морали су негде да ручају, а где би сељак то могао да обединује, осим овако како је и чињено.

Забележио по сећању, дана 9. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Дрекавци у Чачку у зиму 1944 / 45. године
jovansolajic | 09 Јун, 2010 12:07

ДРЕКАВЦИ У ЧАЧКУ У ЗИМУ 1944 / 45 ГОДИНЕ.

Страоба је то била. Сваке ноћи обично око пола ноћи, у пределу Војно-техничког завода у Чачку, у зиму 1944 / 45. године, чула се продорна и језива дрека, ДРЕКАВАЦА, тако смо их звали. Глува ноћ, цича зима, снег, а толико ти дрекавци дрече да ти се ледила крв у жилама. Пролазника на улицама није било, да ли због дрекаваца или је био полицијки час, јер ратно је време, не знам.

У то време био сам борац / добровољац, имао сам 15. година / у Трећем батаљону Четврте српске бригаде КНОЈ -а у Чачку.

Једно време моја десетина је држала стражу у првом објекту до улаза у круг Артиљеријске касарне, преко пута Чачанске болнице. У том објекту смештени су рањеници са фронтова, објекат је био пун као око, вероватно да је већ Болница била пуна. Падне мени у део да стражарчим од 00 до 2 часа после пола ноћи, у време када је "мртва стража". Пуца се у пролазника без опомене.Командир оделења ме доводи на место страже, уз неке још напомене каже ми : " ако се појаве дрекавци, прекрсти се три пута и пуцај непрекидно, а ми ћемо онда доћи да ти помогнемо и да ојачамо стражу".Сећам се добро, време је било силовото, снег веје сув са ветром, прст пред оком се не види, и наједанпут дрека дрекаваца. Прекрстим се три пута и почнем да пуцам из пушке непрекидно. После извесног времена видим кроз измаглицу колона бораца , на челу са командиром оделења, трчи са пушкама поред тела према мени. Командир је ојачао моје стражарско место са још двојицом бораца и би ми много лакше.

Све време појаве дрекаваца, народ се рано склањао у куће, добро затварајући прозоре и врата. Страже у ВТЗ- у и у Пешадиској касарни биле су удвостручене, са по једним пошкомитраљезом. Касније је откривено да су неки лопови и пробисвети крали из магацина со, шећер и још неке артикле, којих је било несташица. Они су дречањем имитирали дрекавце, а за то време део банде је оперисао по магацинима.

Забележио по сећању, дана 9. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Усред рата и у глуво доба ноћи на гробљу по крстачу да покаже храброст
jovansolajic | 08 Јун, 2010 13:52

УСРЕД РАТА И У ГЛУВО ДОБА НОЋИ НА ГРОБЉУ ПО КРСТАЧУ ДА ПОКАЖЕ ХРАБРОСТ

У време Другог светског рата, у нашем крају, у селу Кулиновцима , селу покрај Чачка, бар у једном делу трајања рата, народ се ипак на неки начин забављао. Скоро свако вече у некој од кућа, одржавала су се прела. На прелима се искупе девојке и обично млађе жене . Свака од жескиња је са : вретеном, преслицом са вуном, са иглама за плетење или везење, углавном све су ту да нешто ураде и привреде. А немаштина је била велика, па је на женама пало да ручним радом, колико толико обуку чељад.

На прелима су и мушкарци. Они су ту да нешто послушају, да забављају, да певају и сл. Мушкарци су свирали у усне хармонике, свирале и двоенице, некада је се нашао и виолиниста или хармоникаш. Играла су се и кола. Много се певало. Мушкарци су, наравно ту и због безбедног враћања кући, обично око пола ноћи, а ратно стање је. Светлост је обезбеђивана претежно "карбитушама ", специјалним лампама на карбид.

На прелима су причане разно- разне догодовштине. Много се причало о невероватним догађајима, нарочито о појављивању вампира и сл. Комшија Добривоје, био је велико спадало, иначе отац 6- ро деце. Када он исприча причу о вампирима и сл.,тешко да се ико усудио да крене кући после приче. Онда су једни друге испраћали. Није што је био рат, већ су ратне ноћи биле тмурне и много мрачне, јер нигде сијалице, нити да се види светло у кућама.

И тако једног прела, падне предлог, после тих заштрашујућих прича, у глуво доба ноћи да, ко сме да оде у гробље и да донесе неку крстачу са неког гроба. Мој старији брат Милутин, имао је тада 17. или 18. година оде на гробље у пола ноћи ишчупа једну крстачу са неког гроба и донесе у кућу где је било прело и потом је врати на исто место. На прелу је била изузетно лепа комшинка Гроздана, која је имала око 14 година, у коју се био лудо заљубио. Хтео је да се покаже у њеним очима колико је храбар и одважан и колико се због ње излаже великим опасностима.

Милутин се са Грозданом оженио 1950. године.

Забележио по сећању, дана 8. јуна 2010. године. Јован Шолајић, Чачак

 #
Немац мтраљира из бункера по мени, туче рафално и непрекидно.
jovansolajic | 08 Јун, 2010 13:42

НЕМАЦ МИТРАЉИРА ИЗ БУНКЕРА ПО МЕНИ, ТУЧЕ РАФАЛНО И НЕПРЕКИДНО

Непосредно пред ослобођење Чачка у Другом светском рату, у месецу новембру 1944. године, сви смо били у бежанији, изузев оца Иванка и најмлађе сестре Вере. Они су остали у кући у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, да чувају иметак по цену живота, а ми остали укућани одемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију.

Мада је " мирисало " да ће сваки дан или час да се одигра одлучујућа битка за ослобођење Чачка, примећује се крај колони одступајућих трупа немачке Групе армија Е из Грчке, које већ два месеца одступају кроз Чачак, омладина се ипак на неки начин забавља.

Радило се о неком "комишању" или прелу са игранком. Мој старији брат Милутин хоће да иде на ту игранку, али треба и да се лепше обуче. Он није смео да иде кући за преобуку, имао је 19. година, а такав да се појави у зони наше куће није било ни говора.

Брат Милутин убеди мене да ја одем по његову "парадну " одећу. Договорили смо се којим путем да приђем нашој кући, да се прикрадем, да ме не би приметили Немци из бункера, који се налазио на 150 до 200 метара испод куће, где се сада налази Дечје обданиште, уз то простор је брисан и са опалим лишћем. Ја сам био клинар са 15. година.

Када сам излазио из куће, мада сам се кретао кријући се, Немци из бункера ме ипак примете.

Кућа нам је на брегу, са друге стране брега велика низбрдица која води у поток, а поток је у нивоу бункера. Један отвор бункера нишани у кућу, а други таман на супротну низбрдицу и поток. Одмах су отворили ватру из "шарца" и то рафално и непрекидно. У дворишту и није било толико опасно, јер су ме заклонили објекти, али када сам почео да трчим по поменутој низбрдици, са воћака опадају гранчице погођене мецима, меци фијучу око ушију, ја сам јурио кроз шуму метака, мислим да сам нека мала стабла и прескакао. Митраљез је тукао по мени непрекидно све док нисам зашао у велики комлекс шума, где се налази и наш забран. Успео сам да одећу брату донесем, али за мало да главу изгубим.

Немци нису дирали тату и сестру: Оценили су да су то сељаци који опслужују домаћинство, па они су се по цели дан кретали по дворишту, али су пратили шта се догађа. И када су угледали мене, трећу особу, био сам им сумњив. Нису ме дирали у доласку, а видели су ме сигурно, већ када сам одлазио из куће, што је већ било сумњиво

Забележио по сећању, дана 8. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
«Претходни   1 2 3  Следећи»