ВИЦЕВИ - ПРИЧАО ЈЕ ВИЦЕВЕ СВАКО ВЕЧЕ ПРЕД СПАВАЊЕ ПУНА ДВА МЕСЕЦА

Учествовао сам на изградњи пруге Шамац - Сарајево, 1947. године, као бригадир. На изградњу сам отишао са омладинцима из Моравичког среза из Ивањице. Хтео сам брзопотезно да одем на изградњу, нудили су ми у Среском комитету омладине да идем али нешто касније са Чачанима, да ће да ми дају неку функцију у штабу бригаде, обзиром да сам био и организован - члан СКОЈ - а, па сам се тако нашао у некој бригади из Ивањице - силом прилика.

Радили смо нормално на траси на земљаним радовима: са крампом, лопатом и ручним колицима са дрвеним точком.

Становали смо у једној ДСХ бараци, у пола бараке мушкарци, у другој половини девојке, преграђивала нас је дрвена преграда.

После вечере одлазило се одмах на спавање. Један од наших мушкараца - бригадира, причао је вицеве. Он је исто тако Чачанин, заборавио сам му име, из равних је моравских села.

Свако вече причао је вицеве, наравно преовладавали су " масни " вицеви. Примера ради, крене са вицевима о поповима и цело вече прича вицеве на тему попова, итд. А, умео је и да их исприча. Ми смо се ваљали од смеха. Појединци су скакали са горњих кревета, хоће  људи да се поломе. А, девојке, чим овај почне да прича вицеве оне се утишају, када заврши са причањем, проломи се врисак. Мада су девојке  далеко слабије могле да чују од нас, могле само само више да наслуте о чему овај прича. Вероватно, да су се све набијале на дрвену преграду. да би што боље чуле. Дежурни нас је свако вече опомињао да прекинемо са вицевима, али овај је морао да и даље још по неки виц да исприча.

Два месеца, овај је причао вицеве, апсолутно ни један није поновио. Одакле му толика меморија. Имао се утисак да их је у ходу измишљао. Лик овога бригадисте ми је остао у сећању. Ништа особено на његовом лику није било. Прошле су десетине година, никада нисам имао прилике да га сретнем. Тек после педесетак година, од нашег бављења на прузи Шамац - Сарајево, , једнога петка, када је пијачни дан у Чачку, за једном тезгом, у радничком оделу и са качкетом на глави, препознам причаоца вицева. Питам га и установимо да смо били у истој бригади и поменем му његове вицеве. Питам га шта је завршио од школа, где је радио и да се вероватно сада већ у пензији, више из хобија, бави повртарством и воћарством. Када он, ни пет ни шест каже, па ја сам сељак из тог и тог села и да се и он чуди како ме није раније сретао. О човече, зар је могуће, да сељак, са 18. година старости има такву инвентивност, таква запажања, такву меморију и надареност. Био сам убеђен а и остали бригадири, да је школарац и те какав, а он само обичан сељак.

Забележио по сећању, дана 30. августа 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

МИНИСТРУ ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ИНФ. ДРУШТВО - ЛИЧНО,

Поштована министре,

Колико ми је познато, Телеком је јавно предузеће, управо предузеће у државном власништву.

Ова установа, или предузеће пишу све на латиници: рачуне, телефони су програмирани на хрватској ошишаној абецеди, али за бугарски и македонски језик је примењено ћирилично писмо.

Зар ово предузеће не обавезује чл. 10 Устава Републике Србије, у коме пише да је у службеној употреби у Србији српски језик и ћирилично писмо. Зашто се крши Устав ? Или ја можда грешим. Да ли ми неко меродаван може дати одговор на ово питање ?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам послао и Телеком - у.

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ - НА ДОРУЧКУ САМ СА ПРИНЦОМ

Деведесетих година прошлога века / 25. август 1994 /, Електродистрибуција из Чачка, поставља је камен темељац за изградњу једне од од кључних ТС 35 / 10 КВ у Котражи у Драгачеву.

Драган Васовић, директор Електродистрибуције у Чачку, на прославу позове и принца Томислава Карађорђевића. Принц је стигао у Чачак рано у некаквом луксузном аутомобилу државе Србије са возачем вероватно високим службеником државне безбедности. Пошто је принц стигао рано, требало је да га неко одведе на доручак. Директор Драган Васовић, позове ме то јутро и понуди ми да ја изведем принца Томислава на доручак. Није ми било јасно , тада ни сада, због чега директор Драган Васовић, није водио  он принца на доручак. Ја сам био већ у пензији, али радо прихватим. Са мном иде на доручак Свето Станковић, дипл.ел.инг. из Електромораве из Чачка и Милутин Милошевић, директор "Мораве" из Чачка..

Месец август, велика врућина. Али шта да радим. Морам бити колико толико елегантан и пристојан. Није мала ствар правити друштво једном принцу - сину краља Александра Карађорђевића. Обучем кошуљу са кратким рукавима и ставим одговарајућу кравату. У канцеларији, код директора Васовића, упознамо се нас двојица са принцом, попричамо мало, и одемо преко пута Управне зграде Електродистрибуције у Чачку, у прелепи амбијент у Башту Први мај. Када смо силазили, принц нас замоли, да га мало причекамо, да оде до аута на паркингу. Гледамо шта бива. Принц из аута узима кравату и навлачи је. Обраћа се мени и каже да је непристојно што и он није са машном и да мора и он да се уреди. Мада и Свето није био са краватом. Ја му кажем да би би,ло много непристојно да сам ја дошао без кравате и да могу да је скинем да би све било у реду. Међутим, он је остао при томе да мора да буде са краватом. Били смо сличних година: принц Томислав је 1927. годиште, Свето 1925. а Ја 1929. годиште.

Принц и нас тројица седнемо за један сто, а возач за други са прескоком једнога стола. Ја сам домаћин. Позовем келнера. Келнер, бог зна како, са великим наклоном, декламује шта све имају за доручак. Пуштамо принца да први каже шта жели за доручак. Каже : 100 грама пршуте и по једну крушку и јабуку. А, нас двојица, наравно пристојно молимо принца да узме нешто по великом избору од роштиља. Међутим, он оста при своме. Каже, није му потребно више хране. А, имао је тада близу 70. година, а линију као младић. Висок, мршав, без имало стомака. Нас тројица, по обичају лепо смо доручковали, али смо водили рачуна, да не оставимо утисак некаквих ждероња.Говорио је чистим српским језиком без нагласка.

Причали смо о свему и свачему. Принца је највише интерсовао живот обичног човека, нарочито нашег сељака. Није могао да верује, да у Србији и данас живе сеоска домаћинства са једном кравом, са малим поседом, да је продуктивност рада у пољопривреди на ниском нивоу. Каже нам принц, какве су прилике у Енглеској. У Енглеској се бавио пољопривредом, морао је да гаји јабуке на 150. ХА - да би могао да издржава породицу. И није био богат. Причао нам је о томе да су Карађорђевићи поднели захтев за враћање имовине и још о пуно тема. Свето је покушавао да наметне тему да и он има плаве крви, да и он потиче из породице племића. Али, принц Томислав, није причао о својој величини, па самим тим није прихватио разговор на ту тему.

После доручка, са три аута отпутујемо у Котражу, на ударање камена темељца за изградњу ТС.

Све лепо буде.Изузев једног великог пропуста. И ако је принц Томислав био званично позван на свечаност, и ако је био најстарији по протоколу, није му припала част да он постави камен темељац. Три говора одржаше званичници и нико и не помену принца. Ја шапнем Драгану Васовићу о том пропусту, а он пренесе Председнику СО Лучани, те овај узме реч и поздрави присутног принца Томисла Карађорђевића.

После те церемоније директор је приредио свечани ручак у мензи Погона Електродистрибуције у Гучи. За ручком, седео сам наспрам принца. А, принц Томислав, колико је био обичан и културан, два - три пута ми климнуо главом и насмешио се.

Забележио по сећању, дана 28. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

За рубрику " Међу нама "

Поштовани уредниче,

Молим вас да објавите следеће :

ЗАШТО СЕ ИЗВРГАВА РУГЛУ, КАДА СРБИН ТРАЖИ ДА МУ СЕ ОБРАЋАЈУ НА ЋИРИЛИЦИ ?

У " ПОЛИТИЦИ " од 24. августа т. г. у рубрици " УВОДНИК ", Душан Телесковић, извргава руглу заменика основног тужиоца у Зајечару - Дејана Стојановића.

Зашто новинар Б - 92 има право да се обраћа латиничним писмом, а заменик тужиоца нема право да тражи да му питање буде постављено на ћирилици. У најмању руку, они треба да буду равнопрвани. С тим, што ћирилица треба да има извесну предност и предност увек има онај коме се обраћате и кога молите. Има предност, јер је то писмо већинског српског народа и што је званично службено писмо у целој Републици Србији.

У чл. 10. Устава пише: " У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо ". А, у ставу 2. истог члана пише: " Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава".

Према томе, нигде не пише, како каже Телесковић, да је у Србији званично писмо латиница.

Крајње је време, да јавне личности, па и новинари, знају да је у Србији државни језик Српски језик и ћирилично писмо, јер тако пише у Уставу, који је донет још 2006. године.

Српско писмо је систематски потискивано после Другог светског рата. Г - ин Телесковић би наставио са прогоном и извргавању руглу српског језика и ћирилице. Господин Телесковић сматра да полуписмени не знају латиницу, а ја напротив, да они који се не служе ћирилицом да су они полуписмени. Ви ће те ретко срести Србина, који је високо образован , који се не служи ћириличним писмом, али за то веома слабо образовани искључиво пишу латиницом - стално као показујући колико су писмени , знају побогу чак и латиницу..

Боље би било, за г - на Телесковића, да је питао новинарку због чега се њена ТВ не служи ћирилицом , већ искључиво латиницом. Ипак је ТВ јавни сервис и како то да они пренебрегавају писмо ћирилицу, традиционално писмо већинског Српског народа. Да не би цепидлачили они пишу искључиво латиницом. Зашто у њеној ТВ ћирилица није бар равноправна, већ је 100% избачена из употребе. Као да је забрањена законом. У свакој другој држави, они би били бојкотовани. Зашто Мађар или грађанин друге националне мањине има право и тражи да му се обраћају на матерњем језику и на његовом писму, а Србин у својој националној држави нема право. То је, најблаже речено, апсурд.

Г - не Телесковићу, ви сте ти који показујете тотално незнање. Саобраћајни правци, путокази, називи места, по Уставу морају бити исписани на српском језику и ћирилицом и испод таквих написа и на другом језику и писму, ако је то законом прописано на основу Устава. Устав обавезује да све што је написано за јавност мора бити написано на српском језику и ћирилицом. Службена употреба српског језика и ћириличног писма, обавезује све државне институције, јавне установе, јавна предузећа, државне агенције, државна предсавништва, страна државна представништва, итд. да пишу на српском језику и ћирилицом .

Г- не Телесковићу, ви безобразно извргавате руглу ћирилицу. Није вам пало на памет, да напиштете, како су Руси први у историји полетели у васиону, како је први космонаут био Јуриј Гагарин, итд и све то написано ћирилицом.

Познато ми је да некима, који нису Срби, и који стално имају нешто против Срба, да ћирилицу не могу очима да гледају. Треба да знате, не мрзе они српску ћирилицу због изгледа тих слова, већ што исконски мрзе тај народ. Иначе, наша ћирилица је прелепа и најједноставније је писмо у свету.

Шта вам говори чињеница, г- не Телесковићу, да се у свету - све оно што је написано на СХБЦГ језику латиницом сврстава у хрватску баштину, а само на ћириличном писму у српску баштину.

За то не знам што се вама толико гади на то наше писмо, предпостављајући да сте Србин, а ако нисте ја вам се извињавам.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Дозвољам вам да извршите редакцију текста

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај чланак ПОЛИТИКА није објавила. Зашто ? За то што би то био шамар њиховом уреднику а и сараднику - уводничару. Неће да признају грешку. Уместо, да проверавају истинитост " чињеница ", које су веома битне, као што је " да су ћирилица и латиница званична писма у Србији ",- а, наравно нису, и друге неистине, уреднику се много допало, што овај сарадник напада неког званичника, који се, замислите, усудио и тражио да му се обраћају на ћирилици.

Испада, да је велико огрешење и помињати ћирилицу у Србији - за њих нема везе шта пише у Уставу. И не чуди онда, да у скоро сваком броју ПОЛИТИКЕ наилазимо на материјалне грешке.

И шта онда бива, грешка се преписује и тако 3. пута написана лаж или неистина постаје истина.

Њихов Уводничар, каже да називи места и путокази требају бити написани латиницом. А, то није тачно. Називи морају бити написани на српском језику и ћирилицом и на другом језику и другом писму, ако је то законом прописано, а на основу Устава.

У своје време писао сам Политици о томе, како се крши Устав - да у појединим селима и местима у Војводини, где живе Мађари, као већински народ, табле места напиосане су само у мађарској верзији назива и на мађарском језику и да се тамошњи Срби осећају као да живе у страној држави.

Ни овај чланак ПОЛИТИКА није штампала.

Писао сам Министру унутрашњих послова, у вези саобраћајних таблица и у вези латинице на саобраћајним полицијским возилима и на оделима. Одговорио ми је, да се ради о средствима од пре доношења новог Устава - да се нове количине пишу на ћирилици, а за нове саобраћајне таблице, речено ми је да морају бити и на латиници, јер је СФРЈ потписала неку конвенцију.

Нисам се са овим сложио - рекавши , да је Устав старији од било какве конвенције и да морају донети Закон којим би ово регулисали, упротивном прекршиће Устав.

И на жалост, после моје преписке набављена су ватрогасна возила на којим су писанија написана латиничним писмом.Али, свака част овом министру и његовом министарству, удостојили су ме те су ми два - три пута одговорили на моје обраћање.

Још ми је удостојио и министар Брадић, а други министри и министарства не хају - што им се један обичан грађанин обраћа.

Јутрос читам у ПОЛИТИЦИ да Државна лутрија крши Закон и Устав, у вези броја емисија лутрије. Није ни чудо. Па, они крше закон на свакон кораку. Све пишу латиницом, и ако се зову " Државна ..". уместо ћирилицом. Истина, само на канти за отпатке пише / видео сам је у њиховом објекту у Чачку / ћирилицом " Канта за отпатке ". Колики сарказам. Можда је то урађено недронамерно. О овоме сам писао Лутрији више пута, а и министру финансија.

Држава Србија отвори Универзитет у Новом Пазару, на коме стоји табла Државни универзитет у Новом Пазару исписан латиничним писмом.

Београдску Арену направи овај народ , а они не удостојише да бар и ћирилицом напишу назив.

Једном речју, Држава, управо власт мора да предводи у спровођену Закона и поштовању Устава. Мора да да пример грађанима и да од грађана тражи и буде ригорозна у примени прописа. Не заборавимо . да су бољи и лошији закони који се стриктно спроводе од добрих законских решења која се делимично спроводе.

Дана 26. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

БЛАНКА, СУПРУГА ВИНКА УВОДИЋА, ПУКОВНИКА, КЛАЛА ЈЕ ПРАСАД

На моме улазу, на првом спрату, у улици Филипа Филипвића бр. 41 у Чачку, становала је породица Винка Уводића, пуковника, директора техничко ремонтног завода у Чачку.

Пуковник Винко је живео са супругом Бланком и са две одрасле ћерке. Сам је радио и приходовао. Од плате, и ако је имао пуковничку плату, морао је да се довија да би се живело пристојно. Имао је три одрасле жене у кући, а као пуковник и директор морао је да се у друштву и понаша како доликује. Што је изазивало додатне трошкове. Морао је често да путује у Београд, где су нам биле команде. Свраћало се обавезно , ради предаха у Љиг, у одласку , понекад и у повратку и било да је колики цех увек је Винко морао да плати. Говорио ми је, најстарији мора да плати. Шофер који га вози има исту дневницу као и пуковник, цех плати пуковник, а никако шофер и тако сваки пут.

Супруга Винкова - Бланка, била је јако способна жена. Бланка оде на сточни пијац у Љубић и купи прасе , потера га на поводцу од сточне пијаце преко моста на Западној Морави, па Градским бедемом до стана, у вешерају зграде прасе сама закоље, угреје воду у казану, у кориту прасе ошури, извади и среди сву изнутрицу, месо истранжира и стави у фрижидер. И тако , за много мање паре, реши питање обскрбе са месом. Није се либила, да кроз град , скоро има километар, тера прасе на поводцу.

Наше " сељанчуре " нису могле то да сваре - да жена пуковника и директора Техничко ремонтног завода у Чачку тако нешто ради.

Било је то педесетих и шестдесетих година прошлога века.

Винко Уводић , по одласку у пензију, преселио се у Загреб, иначе је родом из Клиса код Сплита. Много је волео Чачак и Чачане. Често је долазио из Загреба у Чачак. Тако је једне године, на путу за Чачак, у судару са једним Грком, на ауто - путу Загреб - Београд, погинуо он, супруга му Бланка и старија ћерка. Пок Бланка је седела на задњем седишту са млађом ћерком, када је видела погибељу, зграбила је ћерку , бацила је себи у крило, покрила је својим телом, она погине , а ћерка тако рећи остане неповређена.

Увек сам говорио и о томе размишљао. Једно је висина нечије плате, а сасвим друго приходи по члану домаћинства. Социјална карта даје сасвим друге показатеље. Може да се деси да пуковник има нижи стандард од поручника.

Забележио по сећању, дана 24. августа 2010. године.

Јован Шолајић. Чачак

ЗА МИНИСТРА ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ИНФОРМ. ДРУШТВО - ЛИЧНО

Поштовани министре,

На згади Главне поште у Београду, текст назива " ГЛАВНА ПОШТА, ИТД ", исписан је латиницом.

Пошта је, колико ми је познато, јавна установа, те је према чл. 10. Устава, у обавези да пише ћирилицом обавезно, а и латиницом ако је то прописано законом а на основу Устава. Нови Устав је донет већ пуне четири године.

Молим вас наредите да ствари доведу у ред, да ваше установе морају поштовати Устав.

С поздравом,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче,

Молим да објавите следеће:

ДА ЛИ СУ КРИТЕРИЈУМИ ЗА НАЦИОНАЛНУ ПЕНЗИЈУ У РЕДУ ?

Досадашњи критеијуми за доделу националне пензије нису, апсолутно, у реду.

Као прво, није у реду, да национална пензија буде у фиксном месечном износу од 50.000.- динара . Сада, највиша пензија по старом Закону износи нешто око 75.000.- динара, а по новом Закону око 110.000.- динара. Награђени са националном пензијом и са оствареном може да има укупна месечна примања и преко максималних пензија остварених из пензионог осигурања, што није у реду.

Национална пензија има , пре свега, социјалну категорију. Њоме треба , друштво да омогући, да заслужни грађанин има неки пристојан живот Треба таквоме обезбедити неки минимум примања, примера ради да то буде укупно 60.000.- динара месечно. То значи, заслужноме грађанину, треба на пензију коју прима од Завода за пензионо осигурање, додати износ до граничног износа социјале. Примера ради, заслужни грађанин прима од Завода 30.000.- динара, треба му дати још 30.000.- националне пензије, али онај који прима 55.000.- добиће још 5.000.- динара.

Да ли је законодавац имао у виду, да је садашњи ниво пензија веома скроман, да велики већина пензионера са факултетском дипломом и са 40. година пензијског стажа има пензију испод 50.000.- динара, међу њима исто тако заслужних грађана из области привреде, науке, итд. Познајем многе факултетски образоване људе у пензији, који су у привреди обављали успешно одговорне послове а немају пензију ни 40.000.- динара. Са друге стране, читајући имена оних који су добили националне пензије, има их, који су током каријере, остваривали и велике приходе у земљи и иностранству, за које није плаћан допринос за пензионо осигурање, па такви приходи нису ни ушли у основицу за утврђивање пензијског износа. Није тешко доказати, да међу добитницима, има пуно њих који поседују зграде и виле, скупе аутомобиле, јахте, оних коју су школовали или школују децу и унуке у иностранству на престижним светским универзитетима, који поседује велике штедне улоге у земљи и иностранству, да имају високу пензију и да још на ту високу пензију добијају 50.000.- динара социјале.

Ако је законодавац мислио да са националном пензијом награђује а не да даје социјалу, није у праву. Народ може и хоће да својим најзаслужнијим грађанима у старости обезбеди какав - такав пристојан живот, а не да их после каријере новчано, сваког месеца, награђује. Сви смо ми, како ко, неко мање неко више за свој рад били награђени колико смо друштву доприносили, и висина тог доприноса чини и основицу и висину пензије - коју примамо. Према томе и истакнути заслужни грађани били су плаћани онолико колико су у датом времену заслуживали - ни мање - ни више. Према томе, национална пензија може да буде само социјална категорија и износ те пензије треба да представља разлику између одређеног максимума социјале и пензије коју прима од Пензионог осигурања.

И друго. Приметно је, да међу носиоцима националне пензије, нема скоро никога изузев уметника. Зашто националну пензију не могу да добију и пензионери из других области: истакнути привредници, лекари, академици, итд. Прочитао сам негде, да има академика , чија пензија није ни 30.000.- динара месечно. Значи, академик може да живи са 30.000'.-, а ми исплаћујемо певачу, или певачици, који су узгред зарађивали доста на "тезги" у земљи и иностранству - који приходи нису улазили у пензијски основ, још на пезнзију коју већ прима и додатак у виду националне пензије у износу од 50.000.- динара.

До сада додељене националне пензије изазивају контраверзе. Код једних, добијена национална пензија производи осећај националног признања, а код других да могу колико толико да преживе - то им је био једини спас. Значи, и са те тачке гледишта национална пензија, није постигла сврху социјале. А ако заслужни грађанин, није добио адекватно друштвено признање из неких објективних и других разлога, из немарности друштвених чинилаца, треба му накнадно доделити орден, медаљу или сл. Није нормално, да грађанин ради 40. година, на одговорним друштвеним функцијама, успешно и савесно а да од друштва не добија никакво друштвено признање. Треба да се направи разлика између најуспешнијих, просечних и најнеуспешнијих.

На крају, досадашњи критеријуми доделе ноционалне пензије и висина те пензије, изазивају код већине пензонера и осталих грађана горчину у души. Имамо осећај, да они који о питањима националне пензије одлучују не живе у нашој стварности . Народ најтеже подноси неправду - које у овом питању има и превише. Народ неправду памти и не може те је ничим опрати.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Дозвољавам редакцију текста.

Овај чланак сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПОЛИТИКА није објавила овај чланак.

Данас, 24. августа 2010. године, овај чланак сам послао на адресе: Министру културе Брадићу, Министру за економију и ек. развој Млађану Динкићу, јер је он предлагач овог закона, залагао се чак да национална пензија буде 120.000.- динара и Председнику Владе Републике Србије Др. Мирку Цветковићу.

Јован Шолајић, Чачак 

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче,

Молим да у вашем цењеном листу објавите следеће:

У ИЗВЕШТАЈУ " ПОЛИТИКЕ " НИЈЕ ПОМЕНУТО ИМЕ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ СТЕПАНОВИЋА. "

Политика " је данас објавила вест ТАНЈУГ - а , да је у Текеришу. јуче обележена 96 . годишњица победе Српске војске над Аустро - угарском у знаменитој Церској битки, у Првом светском рату.

Није на месту што у тексту није поменут генерал Степа Степановић, стратег и командант Церске операције, командант Друге српске армије. За успешно командовање, генерал Степа Степановић, унапређен је у највиши чин у Српској војсци - у чин војводе. Српска војска је изнедрила 4. војводе. Први војводски чин добио је Радомир Путник, а други је био војвода Степа. Чин војводе је био раван чину маршала у великим армијама Европе.

Војвода Степа је био изузетно цењен и вољен од народа, био је оличење скромности и поштења. Умро је на војничком гвозденом кревету у својој скромној кући у Чачку, 1929. године. Краљ Александар I Карађорђевић је веома поштовао војводу Степу. Краљ Александар је одао последњу почаст војводи Степи, на сахрани у Чачку 1929. године.

Унапред се захваљујем.

Дозвољавам да извршите редакцију текста.

Овај чланак објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај чланак ПОЛИТИКА није објавила.

Данас, 24. августа 2010. године, овај чланак сам послао и ТАНЈУГ - у Београд.

Јован Шолајић, Чачак

ОДГОВОР ТРАЖИМ - ЗАШТО СЕ АЛБАНЦИ НЕ ПОДВАЈАЈУ, А СРБИ ДА.

Колико ми је познато, на Косову и Метохији, као и у самој Албанији живе Албанци или Шиптари, како их ко зове, исламске, православне и католичке вероисповести и сви се зову Албанцима односно Шиптарима, односно исте су нације.

Зашто код Срба није тако ? Зашто су Срби католичке вере, који су се пре Другог светског рата изјашњавали као Срби католици, а муслимани као Срби исламске вероисповести више нису Срби, већ Хрвати и Муслимани или Бошњаци по народности ?

Можда је тако боље, али због чега је то тако. Дијаметрална је разлика. Ко може да каже, ко је кадар да то учини, шта је пракса показала ? Да ли је бољи албански случај или српски.

Кроз историју Српског народа, колико знам, а поштено речено веома скромно знање имам, знам само толико колико сам учио у школама и преко разне литературе, много је се Срба одродило од свога народа. На пример, негде сам давно прочитао, да је у Дубровачкој регији, приликом пописа 1900. године, живело - каже: 50% Срба православаца и 50% Срба католичке вере. Сада у Дубровнику нема Срба. Руђер Бошковић је Србин католик, тако се изјашњавао, а његови су родитељи били Срби православне вере. Исто тако и велики песник Петар Прерадовић је био Србин католичке вере. Прешао је у католичанство, јер као православни Србин није могао да добије чин генерала у Аустро - угарској војсци.

Књижевник Бранисла Нушић, је био конзул Србије у Приштини на почетку 20. века. Он јавља Влади да је у Косовском вилајету извршен попис становништва и да су следећи резултати, ако се ја добро сећам. Да у Косовском вилајету живи око 15.000 Арбанаса, око 150.000 Срба и око 150.000 поарбанизованих Срба. Знамо шта се догодило.

Ових дана пуно се пише о томе да неки од руководећих структура муслиманске заједнице из Рашке области, траже некакву аутономију за делове ове области. Још једна бесмислица. То им неће поћи за руком. Тај Санџак како они називају подељен је између две државе - Србије и Црне Горе. Друго, оних које се на том простору изјашњавају као Срби има можда и више од других који се изјашњавају као Муслимани или Бошњаци.

Колико ми је познато, наши сународници који си исламске вероисповести, су у прошлим вековима, силом или милом прешли из православне вере у ислам. Говоре истим језиком, којим и говоре Срби, чак и истим дијалектом као и Срби који живе на истом простору. То што они траже да им деца уче на бошњачком језику, да их одвоје од српске деце, јер ће ова учити на српском језику, је чиста бесмислица. Нека неко каже, да деца која живе на том простору, без обзира на веру, не говоре истим језиком и истим дијалектом.

До доласка комуниста на власт, управо пре Другог светског рата, наши муслимани у великој већини су се изјашњавали као Срби. У рубрици народност, писали су Србин, а верској припадноси: исламске вере.

После Другог светског рата, познавао сам и са њим сам службено сарађивао, Алексу Миленковића, који је радио у Чачанској банци у Чачку. Алекса је пре Другог светског рата , ваљда био власник неке банке у Новом Пазару. Био је велики пријатељ са пуно муслиманских породица и био је чест гост у њиховим кућама. Они су код њега обавезно долазили на Крсну славу. У свакој њиховој кући стајала је икона славе коју је та породица славила док није прешла у ислам. И муслимани су поштовали све велике православне верске празнике. Нису славили Божић и Васкрс, али тих дана нису радили, те празнике су исконски поштовали.

За пријатеља сам имао пок. Славка Кубуровића / 1929 /, дипл. економисте из Чачка, који је био директор у Аутопревозу у Чачку. Кубуровићи потичу из Црне Горе, чувена су Српска породица. Периодично су се састајали, сваки пут у другом месту и у другој републици. Огромна фамилија. На стотине је долазило на та састајалишта. Каже, тачно је да смо сви Кубуровићи, да смо од истог претка, али не припадају више истој нацији. Многи су Срби, али их има и Хрвата - Крешимира, Црногораца, муслимана -Алија. Значи, неки Срби више нису били Срби, већ Црногорци, други су постали Хрвати само за то што су прешли у католичку веру, трећи су постали Муслимани, односно Бошњаци, јер су из православља прешли у ислам.

Једно време је тако било и после рата, па су нам ти Срби постали муслимани, па са великим словом М - Муслимани, да би се сад препородили у Бошњаке. Нисам ја против слободног изјашњавања. Далеко од тога. Али, чему то. Где то води. Поделе и поделе стварају све нова и нова трвења и свађе. Грађанину Србије, па и грађанину Муслиману који живи у Рашкој области, држава Србија мора да буде светиња. Сваки грађанин Србије, без обзира на припадност нацији и вери мора да устане и поздрави : заставу, грб и химну државе Србије. Није нормално, да на утакмици са Турском, омладина у Новом пазару, носи турске заставе, да поздравља турску химну / што је сасвим у реду /, а да звижди на химну своје државе Србије. Мислим да је јадан онај човек , коме не затрепери душа и срце када слуша химну своје државе. Држава , као и посао и све друго , морају се поштовати пуним капацитетом .

Шта се добија или губи, ако дете учи по програму, да кажемо матичне државе. Слажем се да деца националних мањина имају допунску наставу на матерњем језику. Али , не слажем се да уче по програму других држава, односно на матерњем језику, одвојена од деце већинског народа. Проходност те деце биће у многоме умањена. Та деца неће знати језик - да кажемо државни и већински - па ће се теже запошљавати и споразумевати. Биће много више штете но користи.

У свим државама Европе, које су далеко развијеније од Србије, деца националних мањина, уче на језику дотичне државе, уз допунску наставу на матерњем језику. Деца да уче на Албанском или другом језику у Србији, па где она треба да сутра раде и како да се интегришу у то друштво. Најнормалније је да грађанин Србије мора да зна државни језик, управо српски језик. А научиће га у школи, где другде.

Интересантно је следеће. Често чујемо и читамо, каже се: Француз мађарског порекла, или Немац турског порекла, итд. А, како се код нас каже: Мађар из Србије или сл. Адекватно би било: Србин мађарског порекла, итд. На крају, зашто је то тако. Зашто су сви Шиптари или Албанци на Косову, или Албанци у Албанији, сви Шиптари, односно Албанци, а у Србији само су Срби који су православне вере. Код нас ,чак и неки Срби православне вере нису више Срби. Сада су неки по народности : Македонци, Црногорци, биће их сутра можда да су и Војвођани , можда и Врањанци, итд.Зашто се некима гади да буду Срби. Македонија је некада била Јужна Србија, под Турцима вековима тамо су се рађали и живели Срби , Српска војска ослободи те Србе 1912. године од Турака, беху Срби све до 1948. године, и онда одједанпут постадоше Македонци. Узеше географски појам за основу да дају име тој новој нацији. Тако урадише и браћа Црногорци. Сада хоће Бошњаци, сутра можда и Војвођани.

Основа, за ново устројство Војводине у Србији, за Чанка и остале главешине у Војводини, да ће то омогућити бржи економски развој Војводине. Замислите, какав апсурд. Да најразвијенији део Републике , добија повлашћени положај, ради бржег економског развоја! А, истовремено, много говоримо да треба брже расзвијати најнеразвијеније део Републике на југу и истоку државе. Свашта.

Но, зашто је то тако? Политичари су ти, који нас деле. Деле нас на многе партије, које су по програмима сличне као јаје јајету, деле нас на аутономије, деле на регионе, а истовремено занемарујћи основне ћелије друштва : породицу, општину и округ. Политичарима само је стало до власти и то власти на што већем нивоу. Да је то тачно, погледајмо колико је се само партија изродило из Демократске партије.Хоће наш политичар да буде први, па то ти је. Што си виши на лествици све ти је власт слађа. Не каже се џабе: нема веће сласти од власти. Власт је слађа и од секса и од љубави.

Упорно се заговара да државу треба поделити на регионе. Зашто? Зато, што би се тиме добило стотине високо рангираних места на нивоу региона, има доста политичара - који не могу да се пробију у врхове Реоублике, па им треба дати бар да владају на том нижем нивоу. Далеко је лакше да се о свакој општини и округу да посебан третман и да се води рачуна о развоју, хоћемо некакве регионе. Народу се прича, да региони буду као статистички, да би се пратио развој. Боже глупости ! Наша статистика прати све параметре по општинама и окрузима - а ако то не чини, треба им дати то у задатак

Али, шта је то општина. Шта општина представља у нашем друштву, ако преко 170 општина у Србији нема свога делегата у Скупштини. Политичари су измислили , да их бирамо пропорционалним системом и то гласајући за странку. Вођа партије бира за делегате људе који га безрезервно слушају и најбитније им је да његова партија пређе цензус. На изборима пређе цензус, обезбеђује себи добро ухлебљење, својим пријатељима и родбини добра запослења и бог да те чува. Шта ћеш више. Зашто народ не бира директно посланике и делегате у општинама. Зар још за време Кнеза Милоша свака општина је имала свога посланика у Скупштини Србије, а да се подсетимо, Србија је тада имала преко 400 општина.

Али, знају политичари - они на власти и они који су сада у опозицији, да пуно њих већинским системом избора не би било изабрано ни за делегата у општини, а овако - годинама скоро једни те исти седе у Скупштини , у Влади, или опструишу рад Скупштине - пијући кафу у ресторану Дома народне скупштине.

Република Хрватска је на прагу уласка у Европску унију, а нема покрајине, нити регионе. Хрватска је јединствена а састављена је од више покрајина историјских : Славоније, Далмације, Хрватске и Истре, има и Барању - која је историјски била саставни део Војводине, али је , колико се сећам Милован Ђилас исту одвојио од Србије и поклоонио је Хрватској.

Нема покрајина ни у Румунији, а и у другим државама Света. У Румунији , колико знам, живи хомогенизирано преко 2. милиона Мађара, па немају покрајину - аутономију, а у Европској су унији. А, ми шта радимо. У нашој Војводини живи око 75% Срба и формирамо аутономију и још се траже све нове и нове ингеренције власти, мало им је аутономије, управо политичарима је мало власти, и хоће да што је могуће мање имају над собом колега - политичара, хоће ближе врху власти. Зар није апсурд, да се ствара аутономија , у којој живи већински народ који себе зову Србима - аутономија од остатка Србије у којој исто живе ти Срби. Оправдање можемо да тражимо у томе - што неко хоће да каже да су ти Срби ипак нешто посебно. Ако идемо мак на конац у понечему се разликујемо , чак од села до села, а камоли на већем простору. Али, ми Срби ипак говоримо Српским језиком сви. И зато не треба нико да нас дели. Примера ради, у Немачкој и ако су сви Немци, има дијалеката, да се не могу између себе споразумевати. Кажу, мања је разлика између Српског и Словеначког језика, него ли од дијалеката истог Немачког језика.

Расим Љајић ми се у основи допада као политичар. Међутим, и њему упућујем велику замерку. Не може он да употребљава термин Санџак, када то није термин званичне српске власти. Он је министар и као такав мора да поштује званичну политику. Није на крају то и најбитније, Битно је да он узима за назив, турски термин и то из времана петовековне окупације Србије. И, што то води даљем раздвајању Српског и Муслиманског народа. Председик владе каже Рашка област, а његов министар Санџак. И да питам г - на министра Љајића . Којим он језиком говори и у чему се његов језик разликује од језика осталих Срба и Срба који живе у Рашкој области.

Још једном. Зашто се код нас људи деле по вери, а не по нацији, како је то у целој Европи. Зашто припадник друге вере мора да говори и другим језиком. Вера је пресудна у које богомоље одлазимо да се молимо, али не у свим осталим животним делањима. Зашто нас Србе - испада сматрају некако кужним, сви нас се одричу.

И на крају да се и то зна. Хитлер је проповедао чистоту немачке расе. Али је исто тако, сваког заробљеника старе Југословенске војске, који се изјашњавао друкчије него ли Србин, пуштао кући. Само реци да ниси Србин и идеш кући. Знао сам једног Пироћанца, који је тражио да му се исправи податак да је уместо Србин - Пироћанац и пустили су га Немци из заробљеништва 1943. године. Имало је и случајева да су се и Шиптари изјањавали да су Срби и остајали су у логорима у Немачкој.

Замолио бих историчаре, а и политичаре - колико се њих ово писање дотиче, да ми одговоре на многа питања која сам поставио и о којима би требало расправљати.

Забележио, дана 21. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

AДВОКАТСКА КОМОРА СРБИЈЕ БЕОГРАД

За Председника Коморе,

Поштовани председниче,

Не разумем зашто је Адвокатска комора Србије и сви њени чланови против увођења фискалних каса.

Фискалне касе и ПДВ су фантастична новотарија у пореском систему. Код куповине плати ПДВ, а код продаје роба и услуга наплати ПДВ и позитивну разлику уплати држави. Одлично. И поштено. Плати држави порез на укупан износ прихода и да те глава не боли.

Није поштено и грех је за савременог човека да не плати држави порез на укупне приходе. А они се могу утврдити само уз обавезу издавања фискалних рачуна.

У Енглеској, грађанин сматра највећим грехом да не пријави и не плати порез држави и то у пуном износу.

А што се тиче повредивости података, не мора контрола да завирује у предмете - она може, на основу добијених података од судова о заступањима и провером фискалног рачуна код примаоца услуге, да врши штик пробе.

Зашто фрка. Ако су адвокати и до сада пријављивали пун износ прихода и на тај приход плаћали држави порез, зашто би сметало увођење фискалних каса. Бар ће се избећи сумње у досадашњи начин пријављивања прихода и плаћања пореза.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА БЕОГРАДА - ЗА ДИРЕКТОРА, ЛИЧНО

Поштовани директоре,

У данашњој " Политици" објављено је да сте у Београду поставили нове инфо туристичке пунктове. Лепо је , нема шта.

Али, због чега не написасте и ћириличним писмом. Разумем што сте написали латиницом, али не разумем зашто то не урадисте и на нашем српском - државном писму. Код вас државно писмо се и не третира, значи апсолутно је неравноправно.

Уколико сте јавна установа, или јавна организација, а предпостављам да јесте, онда сте у обавези да пишете искључиво ћирилицом, а и латиницом - као другим писмом по рангу, и то само ако је законом прописано на основу Устава / чл.10. Устава/.

Знајте, пуно странаца је разочарано - очекују да , шетајући и разледајући Београд, ретко наилазе на писане табле фирми и рекламе исписане на нашем изузетно лепом писму. Туристичка организација треба да рекламира наше природне лепоте, али и да покаже свету оно што нас чини особеним, а то је наше писмо, најсавршеније писмо на свету.

И на крају још једанпут: ЗАШТО, ЗАШТО и ОПЕТ ЗАШТО је то тако !

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ФУДБАЛСКОМ САВЕЗУ СРБИЈЕ - ЗА ПРЕДСЕДНИКА КАРАЏИЋА, ЛИЧНО - ХИТНО

Поштовани г - не председниче,

Зар је могуће, да сиромашна и мала Србија, са просечном платом од 300.- ЕВРА , плаћа тренера, ни мање - ни више 70.000.- ЕВРА.

Плате свих у овој држави, па и тренера, председника државе и владе, министара, научника, хирурга, академика, генерала и да не набрајам, морају да буду примерене могућностима и нивоу дохотка који у овој држави стварамо.

Безобразно је да тренер репрезентације, па и фудбалске, прими за месец дана колико Председник државе за 5 година - да има 60. пута већу плату. И председнику државе је у другом плану плата - њему чини част - да се њему подиже застава и свира химна , да представља народ и државу.

Напротив, за селектора је најбитнија лова. Онда не треба да нас чуди, што је наша репрезентација била састављена од све самих врхунских светских играча, а резултати су никакви : нисмо могли да победимо ни Гану, ни Аустралију, ни Грчку, а имали смо и много среће у квалификацијама. Какав Лотар Матеус.

Зар међу Србима не можемо да нађемо некога. И зашто се толико придаје важност селектору. Па он бира од онога што има, не може он да створи фудбалера, пре свега у питању су физичке предиспозиције и таленат. Има га или нема. А што се тиче тактике и просечан гледалац, који не мора да буде никакав стручњак, у 90 % случајева погађа које ће наредне потезе да учини и тренер и фудбалер- у току игре.

Лепо је говорио мој пријатељ и школски друг, покојни Томислав Ђинић - Ђикула, некадашњи послератни фудбалер Чачанског Борца. Каже Ђикула, ово сада направише науку од тренерског позива, у моје време, нама је тренер знао само да каже : хајде момци изађите и играјте како најбоље умете, покажите се. И ми смо играли пуним срцем, а играли смо без икаквог новца, можда смо имали повластицу да се наједемо кобасица и слично.

Једном речју, непристојно је да селектор има плату од 70.000.- ЕВРА, па чак и за годину дана,

Много поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Мој коментар, после поновног избора Радомира Антића, за селектора Фудбалске репрезентације Србије.

1. Зар је могуће да, у држави Србији, неко па и Селектор,  је имао 80 - сет пута већу плату од Председника државе. И он се за убудуће одриче половине плате, и радиће за тричавих 50.000 евра месечно. Наравно, добијаће и плату док не буде на челу репрезентације на прве 4 - ри утакмице за Фудбалско првенство Европе. Колико сам разумео, уколико репрезентација буде постигла некакав успех, исплатиће му се и разлика до пуних 100.000.- ЕВРА месечно !

2. Радомир Антић каже: " Позивам све да поново верују у нас". Како да ти верујемо Антићу ? Па ти одрађујеш тај посао за непристојно тешке паре. Како ти можеш да се бориш за чест и част отаџбине Србије. У твојој души на врху стоји гомила пара - не Застава, Грб и Химна. Поштени Србин, било ко да је, мора да дели судбину свога народа.

3. И фудбалери су нам ништа бољи. Не може фудбалер који игра у иностраном клубу за велике паре, да "гине", за своју државу за неке тричаве паре. Нама је потребна јака домаћа лига, пуне трибине гледалаца, забава нашој младежи, репрезентативци из домаћих клубова.Нама су потребни репрезентативци, који своју децу школују на српском језику. Репрезентативци, који свој зарађени новац доносе у своју земљу, а не да га остављају у иностранству у неке непотребне малограђанске потребштине.

4. Питам Томислава Караџића, колика му је плата ?

5. Питам председника Владе и председника Народне скупштине. Да ли се Фудбалски савез Србије , директно или индиректно и делимично финансира из Буџета државе Србије. Ако се финансира, значи да тај Фудбалски савез троши народне паре А, ако неко троши народне паре, онда онај - то јест Влада и Скупштина, који те паре дају у име народа, дужан је да поставља и неке основне услове. Онај ко добија паре из буџета мора да се понаша у основама неких оквира и пристојности у датом тренутку. Невероватно је, да председник Владе, или Државе има 80. пута мању плату од Селектора. 

Није можда ни чудно. Политичари пристају на све. Испада да је њима само стало до власти, па и по цену понижавања и дозвољавања свакаквих апсурда. Скупштина заседа и одређује плату државним службеницима, које су веће од плате Председника државе. Није ми јасно, како је могуће, у неком правном и нормалном систему устројства државе, да нпр. директори јавних државних предузећа имају неупоредиво веће плате од Председника државе. И још кад прочитамо у новинама, да јавно предузеће оствари пословни губитак, а истовремено повећава плате својим радницима па и кад су далеко веће него ли у другим предузећима, чак и бонусе дају руководиоцима и члановима управних одбора.

Разумео бих, када би се на чело предузећа бирали опробани стручњаци, ванстраначке личности. Али, бирају се само страначке личности, значи није " бити или не бити за успех пословања" , већ само је питање да партијски кадрови буду награђени за оданост и послушност својој партији - партији на власти.

Дописао дана 21. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак 

СПАВАО САМ СА НАПУЊЕНОМ ПУШКОМ

По свршетку Другог светског рата, није било безбедно. Остаци четничких јединица су силазили у села. Тако су 1945. године убијени три рођена брата: Драгослав - Драго / 1903 - 1945 /, Урош / 1913 - 1945 / и Милисав Бугарчић / 1922 - 1945 /, из села Кулиноваца, села покрај Чачка, чија је кућа удаљена од куће моје породице око 500 метара.

Убијени су у зрелим годинама. Браћа су била веома радна и прави економи и домаћини, било их је укупно шесторица. Напали су их одметници у смирај дана, тек што је падала ноћ, док су радили на чишћењу канала поред сеоског пута, који је пролазио тик поред њихове куће. Четници сву тројицу ране и мајка Милка / 1885 - 1949 / је тада рањена, истрчала је из куће чувши пуцњаву. У Чачанској болници су сва тројица за дан - два подлегла смртоносним ранама.

Драгослав је први подлегао, био је рањен у главу, затим Урош, кога је метак погодио у бутину, у артерију, дошло је до одлива крви, Милисав се најдуже одржао у животу. Милисав се борио, голоруко, ухватио је био за цев пошкомитраљеза, међутим није могао да цев одагна од себе. Цео шаржер метака му је сручен у стомак, а шака једне руке је била загарављена од барутних гасова. Случај је хтео, да сам се нашао у Болници у једном оделењу, где је на столу лежало тело Урошево, са осеченом једном ногом, а осечени део до више колена стајао је на истом столу. Био сам присутан и када је умро Милисав, око кревета или стола, много лекара и медицинског особља се борило да га спасе. Није ми јасно ни дан - данас, шта сам ја имао ту да тражим.

Породица Бугарчића је три пута штампала умрлице. Прва умрлица је одштампана за Драгослава - Драга, затим друга заједничка за Драга и Уроша и трећа за Драга, Уроша и Милисава. Сахрањени су истовренео, један поред другог. Посмртни говор је одржала Милка Минић. Хиљаде су присуствовале сахрани.

Брат ове тројице Војин / 1920 - 1992 / отрчао је у кућу, узео машингевер немачки најновији модел са шаржером од 72. метка М - 44, да би их напао. Међутим, метак се заглавио у цеви, или тако нешто и ништа не уради. Војин се тек био вратио из Немачке, где је био интерниран, иначе био је студент Правног факултета, одакле је и донео поменуту машинку.

Као СКОЈ - евац био сам у испомоћи око организовања сахране. Шта ме је највише импресионирало. У старој кући на зидовима урамљене дипломе - више њих, од свих могућих Српских кнезова и краљева, за резултате постигнуте у економији на пољопривредном имању.Имали су узорно пољопривредно имање. Војин је почео студије права 1940. године, да би после рата завршио студије агрономије. На крају каријере био је директор Воћарског института у Чачку. Војин је био познат у гајењу воћа на свом имању, нарочито крушака. Војин ме је водио да ми покаже крушку, која је родила 1.100 кгр крушака браница на ваги, првог квалитета.! Воће је било врхунског квалитета. Продавао га је купцима чак и из Истре.

Скојевцима и члановима партије било је дато наоружање - лично за одбрану и ради учествовања у неким акцијама. И ја сам добио пушку - није ми следовала, јер сам био тек у 16 - ој години, обзиром да сам био СКОЈ - евац и да сам у рату био у КНОЈ - у. Пошто сам био још мали растом, исти Војин је за мене одабрао коњички карабин - пушку коњице Југословенске војске. То је била пушка изузетна, још као нова, кратка - као шећер што би се рекло. У животу ништа лепше од оружја нисам имао у рукама. Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, добио је немачку пушку са савијеном ручицом затварача.

Нас двојица смо спавали на једном кревету у предсобљу нове куће . Спавали смо тако што смо спавали са пушкама поред себе. Пун шаржер метака са метком у цеви, укочена, ремник пушке обмотан око руке и тако се и окрећемо у кревету. У великој спаваћој соби у тој новој кући нисмо могли да обитавамо, јер још није била оправљена од немачког гранатирања 1941. године.

Срећом пушке нисмо морали да употребимо.

Забележио по сећању, дана 16. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА МИНИСТРА ЗДРАВЉА, Г - НА МИЛОСАВЉЕВИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

У данашњој Политици објављена је вест да је отворен нови Ургентни центар у Новом Саду. Честитам.

Али, није у реду , да су натписи написани латиничним писмом. Ако је натпис такве природе да мора бити написан на једном језику и писму, онда је то морало да се напише на српском језику и на ћириличном писму. Српски језик и ћирилично писмо имају првенство у односу на друге језике и писма, по члану 10. Устава Републике Србије.

Имам утисак да је примена језика и писма у вашим установама широм Србије, ствар воље појединаца одговорних - боље рећи неодговорних , јер свакога дана и у свим вашим установама, пише се више латиницом. Зар ваше установе, ни после 4. године од доношења новог Устава, не знају да морају да пишу ћирилицом, или у најгорем случају да писмо ћирилица и српски језик имају првенство у односу на друге језике и писма.

Пишем вам, по ко зна који пут. Ништа од мога писања. Да ли то значи, да се Вама не вреди обраћати? Да ли то значи да треба да се обратим неком старијем од вас, можда и Уставном суду , или ће те ви предузети мере да се у свим вашим установама дословце примењује одредба Устава о језику и писму.

Хвала вам на разумевању, што сте нашли времена да ово писмо прочитате.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

КАКО СЕ ИШЛО У НАДНИЦУ КОД ВЕЛИКИХ ГАЗДА - СЕЉАКА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Тихомир Бугарчић / 1881 - 1949 /, сељак из села Кулиноваца - села надомак Чачка, био је власник великог имања. Имање је обрађивао уз ангажовање великог броја сељака , који су имали мало своје земље за обрађивање и који су морали да иду у надницу да би зарадили средства за живот - обично бројних породица.

Тихомир није звао раднике да раде код њега. Свако јутро надничари долазе сами у двориште, носећи са собом алатку са којом ће радити. Ако је време окопавања носе мотику, а ако је време косидбе косу, итд.

Предрадник одброји колико му је радника потребно тога дана, а осталима каже да могу да иду кући. Предрадник бира најбоље - проверене, гледа у мотику да ли је клепана и оштра, у косу да ли је откована. Долазило је, тражећи посао, и дупло више него што је било потребно.

Ово ми је причао, више пута, мој стриц Радомир Шолајић / 1885 - 1976 /, који је био предрадник код Тихомира Бугарчића. Стриц је имао мало земље. Радио је као предрадик, али само у сезонама обраде земље, био је кувар, кувао је по свадбама, клао свиње за посек, био је ашчија.

Два куриозитета везана за Радомира. Ратовао је од 1912 - 1920 године, говорио је -пуних 8. година. Његова јединица је , да ли 1914. или 1915. прешла у Срем, буде натерана на повлачење, није знао да плива, ухватио се за реп коња и тако здрав и читав пређе на Србијанску страну. У војсци је био кувар, кувао је и до краја живота. Зубе никада није прао, а када је умро имао их је свих 36.  здравих зуба у глави, и ако је умро у 92. години живота. Увек је копао у првој врсти, и када је имао преко 80. година. Умро је од старости. Није био болестан. Остао је у рату до 1920. године - јер је његова јединица остала на територији Албаније од 1918 - 1920. године.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак