У петак, 16.10.2015. године преминуо је Јован Иванков Шолајић, у 87. години.

Од данас ће блог наставити да води његов син Михаило Јованов Шолајић.

Отац се није вратио из болнице. Вратило се само његово одело.

Отац је отишао да посети сва места у којима је био, да још једном види све људе са којима је био.

ТРИДЕСТШЕСТИ ДАН РАТА. Среда, 28. април 1999. године.

И даље бомбардовање и дању и ноћу.

ТРИДЕСЕТСЕДМА ДАН РАТА. Четвртак, 29. април 1999. године.

Бомбардовања на све стране. Срушен је нови дуги мост код Остружнице на Сави, будуће обилазнице око Београда, која још није прорадила., мостови на Ј. Морави, на Ибру, рафинерије нафте стално гађају, мада су већ сравњене са земљом.

ТРИДЕСТОСМИ ДАН РАТА. Петак, 30. април 1999. године.

Рано - ноћас бомбардоване су зграде Генералштаба и Министарства одбране у ул. Кнеза Милоша у центру Београда.

ТРИДЕСЕТДЕВЕТИ ДАН РАТА.Субота, 1. мај 1999. године.

На једнпм мосту близу Приштине, у пола бела дана ракетиран је аутобус НИШ ЕКСПРЕСА пун путника, који је саобраћао на релацији Ниш - Приштина. Сви путници су изгинули, којих је било око 60 !! На другом ракетирана кола хитне помоћи, која су ишла да помогну у предходној несрећи. Има рањених, а можда и погинулих.

Касно вечерас, у 23,05 часова поново су бомбардовани објкти у Чачку - после скоро 20 дана затишја. Ракетирани су објекти Техничко ремонтног завода и предузећа ЦЕР у Чачку. Хале ЦЕР - а су потпуно уништене, а у ТРЗ, кажу да је једна бомба пала на управну зграду, а друга на погон стрељачког наоружања. Погођен је и вијадукт, али срећом на самом почетку - тако да није проузроконана већа штета. Били смо у нашој кући - тако је грувало као никада до сада - све се тресло, и земља под ногама. Знали смо одмах да се ради о локацији ТРЗ.

Мишко, мој син, је после 17 - 18 дана проведених под униформом, дошао кући - свукао је униформу, али не сме да се удаљава. Све време је био на стражи чувајући војне објекте компаније Слобода у Љубићу и у Јездини.

ЧЕТРДЕСЕТИ ДАН РАТА. Недеља, 2. мај 1999. године.

Бомбардоване ТЕ Обремновац и ТЕ Костолац. Већи део Србије остао без струје, воде, телефона, међу којима Београд и цела Војводина. Ми смо имали струју. Цело вече су нас надлетали авиони.

ЧЕТРДЕСТПРВИ ДАН РАТА. Понедељак, 3. мај 1999, год.

Опет погођен један аутобус пун путника. Гађани Самаила, Лађевци. Бомбардована ТВ Нови Сад. Струју још нису сви добили у Србији. Уствари, гађани су енергетски системи графитним бомбама, које изазивају кратак спој.

Југославија ослободила три заробљена америчка војника.

ЧЕТРДЕСЕТДРУГИ ДАН РАТА. Уторак, 4. мај 1999. године.

Релативно мирно. У народу се пронела вест да ће ноћас да доврше са бомбардовањем ТРЗ и ЦЕР у Чачку. Целу ноћ смо пробдели у подруму старе породичне куће у Кулиновцима код Чачака.

На Чачанском гробљу данас је сахрањен Александар Саша Мајсторовић / 31/ син Аврама Мајсторовића. Погинули Александар је био резервни официр наше Армије, снајпериста га погодио на месту сувозача војног камиона. Дипломирани инжењер је и био је пред магистратуром, у марту месецу ове године се оженио. Сахрањен је наистом гробљу и неки Смиљанић /23/, обојица су погинула на Косову. Сваки дан некога сахрањују.

ЧЕТРДЕСТТРЕЋИ ДАН РАТА. Среда, 5. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране.

ЧЕТРДЕСТЧЕТВРТИ ДАН РАТА. Четвртак, 6. мај 1999. године.

И даље бомбардовања на све стране.

ЧЕТРДЕСТПЕТИ ДАН РАТА. Петак, 7. мај 1999. године.

Опет су употребљиване графинтне бомбе - Београд и већи део Србије у мраку.

Велики злочин- око подне бомбардован центар Ниша - где се налази болнички клинички центар - засад 15 - ро мртвих и преко 70- ро рањених

Бомбардован центар Београда - опет Генералштаб, Министарство унутрашњих послова, хотел Југославија на Новом Београду, погођена Кинеска амбасада на Новом Београду - има много рањених и погинулих кинеза.

У пола бела дана бомбардован предајник на Овчару - по трећи пут - шта су горе бомбардовали када горе  више нема ништа.

ЧЕТРДЕСЕТШЕСТИ ДАН РАТА. Субота, 8. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране: репетитор на Руднику, Пошта у Ужицу, зграда Владе Србије у Немањиној улици у Београду, центар Крагујевца - уствари нека касарна, мост на В. Морави на аутопуту Београд - Ниш, итд.

Заседао Савет безбедности. Извињења и и наређена истрага. ништа. Напротив, наставили су са још интензивнијим бомбардовањем.

ЧЕТРДЕСТСЕДМИ ДАН РАТА. Недеља, 0. мај 1999. године.

Релативно мирно.

Звали су ме у Дом у Кулиновцикма, као војног обвезника - у Цивилну заштиту. Окупило се нас двадестетак стараца и болесних - један чак прима додатак за туђу негу. Свашта. Показао сам им да имам ратни распоред у Електродистрибуцији Чачак, као резервни официр - капетан I класе.

ЧЕТРДЕСЕТОСМИ ДАН РАТА. Понедељак, 10. мај 1999. године.

Врховна команда В.Ј. наредила повлачење дела војске и полиције са Косова, од синоћ од 22 часа.

У 15,10 часова поново бомбардована индустријска зона у Чачку - по други пут. Овога пута, поред ТРЗ - а и ЦЕР - а, бомбардована је и Механизација Хидроградњина, која се налази укосо преко пута ЦЕР-а поред кружног пута, на углу где се улива главна саобаћајница Кулиновачког поља на кружни пут. Пало је неколико пројектила. Погинуло је четворо, а рањено 13. грађана. Погинула су 2. грађанина у камиону који се кретао кружним путем у време напада. Срушено је и оштећено много цивилних објеката. У објектима Механизације била је смештена техника ТРЗ - а / тенкови и сл/ Председник општине се томе противио, међутим пук. Петровић, директор ТРЗ - а није хтео ни да чује.Ово је синоћ на радиу Слободна Европа изјавио градоначелник Чачка.

Слободина и техника ТРЗ - а је исељена у низ цивилних фабрика у Чачку. Шта ће бити даље?

Чачак је до сада релативно најгоре прошао у Југославији. Уништени су погони 4. фабрике.

Нато авијација је гађала и друге објекте широм Југославије, уствари Србије.

ЧЕТРДЕСЕТДЕВЕТИ ДАН РАТА. Уторак, 11. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране. Чачак је и данас по 9 - ти пут бомбардован - и то у подне око 12. часова, По трећи пут бомбардовани су : ТРЗ и ЦЕР, а по први пут НИС - Југопетрол - Складиште нафтиних деривата и модна конфекција " Први октобар". Бомбардован је и Овчар, по ко зна који пут.

ПЕДЕСЕТИ ДАН РАТА. Среда, 12. мај 1999. год.

И данас бомбардовања Србије на све стране.

ПЕДЕСЕТПРВИ ДАН РАТА. Четвртак, 13. мај 1999. године.

Од раног јутра сирене објавиле ваздушну опасност - која траје цели дан.

ПЕДЕСЕТДРУГИ ДАН РАТА. Петак, 14. мај 1999. године.

НАТО је остварио рекорд - имали су 639 авио полетања!!! Опет су гађали /немилосрдно/ колону албанских избеглица који су се враћали својим кућама - било их је око 600 лица - око 3 часа ноћас. Према још непотврђеним подацима погинуло је око 100 и повређено такође око 100 грађана - махом жена и деце!

ПЕДЕСЕТТРЕЋИ ДАН РАТА. Субота, 15. мај 1999. године.

Ноћас, у 1,15 часова бомбардован је Чачак по десети пут, а гађани су ТРЗ и ЦЕР по четврти пут са 8. пројектила. Цер је сравњен са земљом, а за ТРЗ не знамо. Велика оштећења су претпели стамбени објекти у близини. Нема погинулих и повређених. Бомбардовања на све стране, нарочито интензивно на Космету. Што наши више причају да ћемо да их победимо, они саопштавају а тако и раде појачавају бомбардовање.

ПЕДЕСЕТЧЕТВРТИ ДАН РАТА. Недеља, 16. мај 1999. године.

Данас, бар код нас, релативно мирно.

ПЕДСЕТПЕТИ ДАН РАТА. Понедељак, 17. мај 1999. године.

Бомбардовања су почела одмах после пола ноћи.Око 1 час после пола ноћи Чачак је надлетало много авиона, али нису успели да изврше напад, јер је противваздушна одбрана дејствовала енергично.

Међутим, око подне, НАТО авиони су успели да Чачак бомбардују, по једанаести пут . Бомбардовали су по пети пут ТРЗ и ЦЕР. Погодили су управну зграду ЦЕР - а, тако да је ЦЕР сада сравњен са земљом. Погођена је и пруга Чачак - Краљево поред ТРЗ - а и ЦЕР - а - разнета је у дужини од 300 метара. Погођен је и један војни магацин код амбуланте ТРЗ -а . Пруга - колосеци изгледају аветињски, као да је смак света. Избројао сам, пало је 8. пројектила. Гледао сам удар једног пројектила - сукнуо је дим у ведра небеса, са димом у ваздуху летеле су шине, прагови и сл. Службена документација ЦЕР - а долетела је до наше куће у Кулиновцима. Оштећена је и стара пешадијска касарна " Ратко Митровић", некада  касарна славног 10 - ог пешадијског пука Српске војске. На ТВ приказују само колико је страдао ЦЕР, а како изгледа ТРЗ не знамо.

Како се осећам потиштено и беспомоћно. Авиони круже, заузимају позиције и несметано бацају бомбе на наша добра, стотину година стварана.

ПЕДЕСЕТШЕСТИ ДАН РАТА. Уторак, 18. мај 1999. године.

У јучерашњем бомбардовању Чачка, знатно је демолирана машинска школа, у ул. Др Дргише Мишовића.

ПЕДЕСЕТСЕДМИ ДАН РАТА. Среда, 19. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране, нарочито на Космету.

Черномирдин у Београду код МИлошевића.

ПЕДЕСЕТОСМИ ДАН РАТА. Четвртак, 20. мај 1999. године.

Одмах после пола ноћи бомбардован је клиничко - болнички ценар " Др. Драгиша Мишовић" на Дедињу у Београду. Погинула 3. пацијента и неколико пацијената и особља рањено. На све стране бомбардовања.

Мој син Михаило примио надокнаду у износу од 480.- динара-  за активно учешће мобилисаног војника.

Слобо нам послао 10 боксова цигарета из Подгорице. Пакет је од стране полиције " разбуцан".

Преко "Слободне Европе" јављају да полиција тражи Веља Илића, председника СО Чачак, који се налази на челу неког антиратног савеза. Данас није виђен у поворци литија у Чачку - поводом славе Чачка - Спасовдана.

Преко исте радио станице саопштено је да је 600 Крушевљана напустило Косово, вратило се и предало оружје. Исто тако, да је од стране ОВК заузета једна Југословенска караула.

ПЕДЕСТДЕВЕТИ ДАН РАТА. Петак, 21. мај 1999. године.

И данас бомбардовања на све стране. На ТВ Галаксија 32 три добровољца Радикалне странке, који су дошли на одсуство, а налазе се на Косову на граници према Албанији. Кажу, да их Нато авијација даноноћно бомбардује и да са њима излазе на крај, али велики проблем имају са змијама које су се појавиле у огромном броју - ваљда од бомбардовања, а немају серум против змијског отрова.

ШЕСТДЕСЕТИ ДАН РАТА. Субота, 22.мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране. Први пут да је бомбардована једна централа - бомбардована је термоцентрала " Колубара" у Великим Црљенима. Уништена је, има велику снагу. На ХЕ Бајина Башта бачена је графитна бомба, и на још неке објекте. Србија је данас без струје.

ШЕСТДЕСЕТПРВИ ДАН РАТА. Недеља, 23.мај 1999. године.

Кажемо рат, али то није прави рат. Они нас бомбардују, а шта ми радимо? Кажу, да оборимо по неки авион и понеку ракету. Данас су бомбардовали са два пројектила ТЕ Обреновац А. Добар део Србије нема струју.

ШЕСТДЕСЕТДРУГИ ДАН РАТА. Понедељак, 24. мај 1999. године.

И данас бомбардовања на све стране. Рестрикција електричне енергије. Искључују нас на 2 сата.

ШЕСТДЕСЕТТРЕЋИ ДАН РАТА. Уторак, 25. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране.

ШЕСТДЕСЕТЧЕТВРТИ ДАН РАТА. Среда, 26 мај 1999. године.

 Бомбардовања на све стране.

ШЕСТДЕСЕТПЕТИ ДАН РАТА. Четвртак, 27 мај 1999. године.

Чачак је бомбардован тринаести пут. Једна ракета је пала иза Слободе у селу Придворица - која није експлодирала. Бомбардовања на све стране. НАТО сваког дана све интензивније бомбардује Србију.

ШЕСТДЕСТШЕСТИ ДАН РАТА. Петак, 28. мај 1999. године. 

Интензивно бомбардовање по целој држави. Ноћас у 3, 30 часова у Чачку су се чуле две јаке експлозије. Јављали су да је нешто пало између Прељине и Доње Трепче.

Чердомирдин у Београду код Слободана МИлошевића. Касно синоћ дато је обавештење да је Београд дао пристанак на предлог Г - 8 у начелу и да Савет безбедности донесе резолуцију.

ШЕСТДЕСЕТСЕДМИ ДАН РАТА. Субота, 29. мај 1999. године.

Бомбардовања на све стране. И то још интензивнија. Наши непријатељи кажу да још ништа нису добили званично - да су наши прихватили решење Г - 8.

ШЕСТДЕСЕТОСМИ ДАН РАТА. Недеља, 30. мај 1999. године.

Цели дан бомбардовања на све стране. У предходним данима недељног одмора, имао сам утисак да смо имали мало предаха - бар преко дана. Бомбардовали су мост у Варварину у подне, а у тој варошици је био пијачни дан и плус Свете Тројице. Има доста погинулих и много повређених. Реку још претражују.

ШЕСТДЕСЕТДЕВЕТИ ДАН РАТА. Понедељак, 31. мај 1999. године.

Жестока бомбардовања целога дана. Бомбардован је и центар Новог Пазара. Много погинулих и повређених.

СЕДАМДЕСЕТИ ДАН РАТА. Уторак, 1. јун 1999. године.

Интензивно бомбардовање целе државе.

Искључују нам струју по 4 часа. Многи енергетски објекти у држави су порушени.

СЕДАМДЕСЕТПРВИ ДАН РАТА. Среда, 2. јун 1999. године.

И данас бомбардовања на све стране.

СЕДАМДЕСТДРУГИ ДАН РАТА. Четвртак, 3. јун 1999. године.

И данас бомбардовања. Рестрикција струје.

Скупштина Србије изгласала Резолуцију којом се прихвата решење Косметске кризе групе земаља Г - 8. Све ће бити како су тражили, а чему толика разарања, патње, смрти?! Знало се за овакав исход на самом почетку - бар су паметни знали. Све потезе је вукао вођа социјалиста Милошевић, а сада параван гласање у Скупштини. А, у Скупштини, ваљда опет по налогу гласали социјалисти, комунисти и још неки. Радикали су гласали против и запретили да ће изаћи из Владе.

СЕДАМДЕСТТРЕЋИ ДАН РАТА. Петак, 4. јун 1999. године.

Бомбардују нас и даље, али не толико као пре.

СЕДАМДЕСЕТЧЕТВРТИ ДАН РАТА. Субота, 5. јун 1999. године.

И данас су нас бомбардовали, углавном на Космету.

Састанак наших генерала и генерала НАТО снага у Блацу у Македонији, одмах уз границу - поводом договора око повлачења војске Југославије и полицијских снага са Космета.

СЕДАМДЕСЕТПЕТИ ДАН РАТА. Недеља, 6. јун 1999. године.

И данас је било дејствовања НАТО авијације. Договори наших и њихових генерала негде су запели. Нисмо довољно информисани. Нека већа група напала је нашу границу са Албанијом / ОВК/.

СЕДАМДЕСЕТШЕСТИ ДАН РАТА. Понедељак, 7. јун 1999. године.

Ноћас, управо одмах после пола ноћи брујало је мноштво авиона - у три наврата. Бомбардовали су репетитор на Руднику. Највеће активности НАТО авијације било је на Космету.

Воде се преговори око напуштања ВЈ и полиције са Косова - у Куманову.

СЕДАМДЕСЕТСЕДМИ ДАН РАТА. Уторак, 8. јун 1999. године.

Бомбардовања се настављају, преговори трају.

После 2,5 месеца спавам у пиџами .

СЕДАМДЕСЕТОСМИ ДАН РАТА. Среда, 9. јун 1999. године.

Пре подне по негде бомбардовања.

У Куманову потписан споразум о повлачењу војске и полиције са Косова и о уласку војних снага УН и НАТО.

НАТО вечерас донео одлуку о прекиду бомбардовања Србије.

КРАЈ РАТА.

Забележио из својих забелешки - дневника, вођених у те дане.

Јован Шолајић, Чачак, дана 10. августа 2012. године

Среда, 24. март 1999. године.

Време: сунчано и мало топлије.

Мишко / мој син/ допутовао из Београда , са Мајом / мојом унуком / и Мирјаном / мојом снајом/

У 20 часова почело је бомбардовање Србије / Југославије/ од стране НАТО пакта - бомбардовање је извршено авијацијом - бомбардерима који су долетели из Албаније, Хрватске и Мађарске и са интерконтиненталним ракетама. Бомбардовани су : Приштина, Куршумлија, Прокупље, Подгорица, Крагујевац, Краљево, Нови Сад, Панчево, Батајница, Тиват и други градови.

Замрачили смо просторије. Мишко, Маја и Мирјана у атомском склоништу у стамбеној згради у ул. Филипа Филипвића бр. 41 у Чачку, у згради у којој живе.

Председник Владе Југославије прогласио ратно стање.

Заседао Савет безбедности ОУН. Русија, Кина, Бразил и још неке земље захтевале да се обустави бомбардовање Југославије. Међутим, заседање је завршео а никакву одлуку нису донели.

ДРУГИ ДАН ОВОГА РАТА.Четвртак, 25. март 1999. године.

 Цели дан ваздушне узбуне: Радње, углавном затворене, не раде ни установе. НАТО авијација нападала у ноћ. Гледали смо од наше старе куће, где смо се били склонили у бетонски подрум, лет ракета, које су углавом летеле на војни аеродром Лађевци. Неке од ракета су оборене и пале - једна у реон села Брђани. Чуо се звук авиона на великој висини. Видео се велики пламен при падању ракета из правца Лађеваца.

ТРЕЋИ ДАН РАТА. Петак, 26. март 1999. године.

Данас су први пут извели бомбародовање по дану. Један авион је пролетео у веома ниском лету изнад наших кућа - тако да је се јако проломило, чији је био не зна се. Да ли је наш или њихов и да ли је био погођен па је падао - не знамо. Јављали су да је један авион НАТО пакта погођен изнад Маљена, да су пилоти искочили - да је један ухваћен у Коњевићима код Чачка, а да се за другим трага. Наводно, још један авион погођен пао је у околини Бијељине у Босни.

Савет безбедности заседао. Предлог Резолуције коју је предложила Русија Савет безбедности је одбио. Само три државе: Русија, Кина и Намибија гласале су за, а 12. држава против, међу којима су и СЛОВЕНИЈА и БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА.

Притивваздушна одбрана данас је оборила 4. авиона. У околини Чачка оборене су 4. ракете. Околина Београда је тешко бомбардована.

Клинтон се обратио Српском народу. Наравно, то смо сазнали на интернету. Пуно нас је било у подруму старе куће. Ту смо и вечерали.

ЧЕТВРТИ ДАН РАТА; Субота, 27. март 1999.године.

Противваздушна одбрана Југославије оборила амерички најмодернији и најскупљи авион - који је невидљив за радаре - ловац бомбардер Ф - 117 А. На ТВ је приказан авион како гори, уз присуство много репортера. Говоре о још неким обореним авионима. ПЕТИ ДАН РАТА. Недеља, 28. март 1999. године. Јутрос у 4, 30 часова НАТО авијација је испалила 5. ракета велике разорне моћи на компанију " СЛОБОДА" у Чачку. Ракете су погодиле главну халу војне производње и још неке војне погоне. Све ракете су погодиле циљеве и то искључиво војне објекте. Штета је огромна. Жртава није било.

Пола времена проводимо у старој кући у Кулиновцима / градском насељу града Чачка/.Обучени смо цели дан. По цели дан ваздушне узбуне. Нападају нас авијације десет зремаља: САД, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА; ФРАНЦУСКА, НЕМАЧКА, ХОЛАНДИЈА, БЕЛГИЈА, КАНАДА, ТУРСКА, ШПАНИЈА и ИТАЛИЈА.

ШЕСТИ ДАН РАТА. Понедељак, 29. март 1999. године.

Уобиочајено, мање - више цели дан и ноћ сирене упозоравају грађане на ваздушну опасност. Нема тако - рећи никаквог рада. Школе и факултети не раде од другог дана рата - 25. марта.

СЕДМИ ДАН РАТА. 30. март 1999. године.

Компанија СЛОБОДА у Чачку, је јутрос у 4,30 часова по други пут бомбардована - кажу са 4 или 5 бомби или ракета велике разорне моћи. Од Слободе оно што је напољу нема ништа - сравњено је са земљом. Каква прецизност - да од укупно 9 или 10 пројектила све погоде циљеве. Овога пута страдали су и погони цивилне производње и низ околних кућа домаћинстава је оштећено.

Председник Руске владе Примаков, са министром одбране Сергејевим и министром иностраних послова Ивановим, разговарали 6. часова у Београду са Сл. Милошревићем. Шта су урадили не знамо. Углавном, чим су напустили Београд и одлетели за Бон или Берлин, огласиле су се сирене, обавештавајући грађане да су авиони НАТО кренули у нов поход разарања и убијања. У Београду други дан концерт на Тргу републике, као пркос НАТО - у. У целом свету одржавају се демонстрације СРБА и њихових пријатеља да се обустави бомбардовање Југославије.

ОСМИ ДАН РАТА. 31. март 1999. године.

 И данас завијају сирене. Бежимо у стару кућу. И данас су неки градови бомбардовани, нарочито околина Београда и Приштине. Добио сам једнократно за фирму 20 литара бензина.

ДЕВЕТИ ДАН РАТА. 1. април 1999. године.

Бомбардовање уобичајено по целој држави. Јутрос рано бомбардован је и срушен стари железнички мост у Новом Саду. Мост је целом дужином пао у воду - у Дунав и тако га преградио. Обустављен је међународни саобраћај на Дунаву. За Петроварадин прекинут је водовод и све остале инсталације које су ишле преко моста.

Ибрахим Ругова и Слободан Милошевић потпиали заједнички захтев за обуставу бомбардовања, а да се проблем Косава и Метохије решава мирно преговорима.

Према првим проценама СЛОБОДА је претпела директну штету за преко 350 милиона УСА долара.

ДЕСЕТИ ДАН РАТА. 2. април 19999. године.

И данас бомбардовање широм земље.

ЈЕДАНАЕСТИ ДАН РАТА. 3. април 1999. године.

Унуци Марјани - Маји 7 - ми рођендан. Не прослављамо га - због рата.

И данас велика разарања. У 1 час су погођене огромне грађевине Министарства за унутрашње послове Југославије и Србије у самом срцу Београда, у ул. Кнеза Милоша. Зграде се налазе у непосредној близини Клиничног центра Србије - са 20 - так болница. Зграде су изгореле до темеља. Гађане су ракетама са неких од бродова. Око 20 часова срушен је и други мост у Новом Саду - Мост Слободе - лепотице на Дунаву. На мосту је било возила и путника.

ДВАНАЕСТИ ДАН РАТА, Недеља, 4. април 1999. године.

Јутрос рано - око 3,30 часова бомбардована је компанија Скобода по трећи пут. Овога пута са 12. пројектила, који су сви погодили циљ. Један пројектил је пао лево од паркинга Слободе, неке куће је збрисао са лица земље, а многе тешко оштетио. Погинула је једна старица од 73. године - Кувељић, а 7. лица је повређено - 3. тешко и 4. лакше. Слободе више нема сравњена је са земљом- једино још стоје управне зграде војне и цивилне производње.

Јутрос је бомбардована и зграда Полицијске академије у Београду - која се налази у близини ВМА - која је исто тако претрпела извесна оштећења.

Гађани су и други градови.

Комшија Јово Милошевић каже да је возио неког ппуковника - који му је рекао да му је најжалије што су 3. ракеташа "збрисана" на Љубићу. Авиони су у стању да када се у њих упери радар да истовремено испале ракету на тај радар - непогрешиво.

Папа Јован Павле II је молио Клинтона да прекине са бомбардовањем у дане од католичког Ускрса - а тај дан је данас - до православног Васкрса - до идуће недеље - али овај је то одбио. Свашта !

ТРИНАЕСТИ ДАН РАТА, Понедељак, 5. април 1999. године.

Опет бомбардовања широм Југославије. Бомбардована је и фабрика " Милан Благојевић" у Лучанима. Фабрика је претрпела велика оштећења, жртава нема. На срећу, нису погођемни резервоари опасних материјала, што би довело до еколошке катастрофе.

Гађан је центар Земуна, опет НОви Сад, Београд, Приштина, итд.

ЧЕТРНАЕСТИ ДАН РАТА. Уторак, 6. април 1999.године.

НАТО и данас бомбардује целу државу и разне објекте: Предајник Црни врх и ЧОТ, рафинерију нафте у Новом Саду, складиште бензина у Богутовцу, трећи мост у Новом Саду, који је само оштећен, жел. пругу у Витановцу, срушен је жел. мост близу Брвеника, возови не саобраћају за Кос. Митровицу, срушен је путн. мост у Брвенику на Ибру, код моје сестре Вере Новаковић, одсечени су немају прилаз, струју, телефон и воду. Бомбардован је центар Алексинца, срушено је много зграда, до сада је извађено 12. мртвих и 30. рањених грађана.

Касно вечерас, око 22. часа гађана је Слобода по четврти пут, бомбардован је и М. Благојевић у Лучанима. У ваздуху код нас осећао се ненакав мирис. Из Слободе избија густ дим, а у "М.Б." још нису угасилчи пожар., итд.итд.

Влада Југославије и Влада Србије дале проглас да обустављају све операције на Косову против ОВК. Али ови и даље бомбардују.

На данашњи дан1941, године, НЕМАЧКИ ВЕРМАХТ БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА- МУЧКИ - РАНО - У НЕДЕЉУ,СА ОКО 500 БОМБАРДЕРА И 250 ЛОВАЦА БОМБАРДОВАО БЕОГРАД. ПОГИНУЛО ЈЕ ОКО 12000 бЕОГРАЂАНА.

ПЕТНАЕСТИ ДАН РАТА. Среда, 7. април 1999.год.

И данас бомбардовање на све стране - по целој Југославији.

ШЕСНАЕСТИ ДАН РАТА. Четвртак, 8. април 1999.год.

Први дан да није било узбуне преко дана, тек су се сирене огласиле у ноћ. Опет бомбардовања. Овога пута, између осталих бомбардован је М.Благојевић у Лучанима.

СЕДАМНАЕСТИ ДАН РАТА. Петак, 9. април 1999.год.

Бомбардована Црвена Застава у Крагујевцу - и поред јављеног живог штита радника Заставе. Рањено преко 120 радника.

ОСАМНАЕСТИ ДАН РАТА. Субота, 10. април 1999. године.

Бомбардовање од стране НАТО агресора - највише у пределу Приштине.

Јељцин је саоопштио у Москви да је привхаћен захтев Југославије за приступање савезу Русије и Белорусије. Ово саопштење је изазвало узнемирење код неких чланица НАТО пакта, чије снаге учествују у агресији на Југославију.

ДЕВЕТНАЕСТИ ДАН РАТА. Недеља, 11. април 1999. године. 

Јутрос рано, а први пут и касно синоћ, бомбардовано је село Самаиле. Бомбардовани су и други градови у Југославији.

ДВАДЕСЕТИ ДАН РАТА. Понедељак, 12. април 1999. године.

У пола бела дана у Грделичкој клисури погођен је међународни путнички воз. Има доста погинулих и рањених. Рано ноћас, први пут је бомбардован Крушевац. Касно ноћас опет је - по пети пут бомбардована СЛОБОДА. Страшно, бомбардују и друге градове сваки дан и ноћ. Али, нису бомбардовали Суботицу и неке друге градове где живе неке мањине, затим Пожаревац и цела Источна Србија.

Широм света протести Срба  и њихових пријатеља да се обустави агресија која већ данима траје.

Мостове у Србији чувају живи штитови народа / Београд/.

Скупштина Југославије донела Одлуку о приступању Савезу Русије и Белорусије.

ДВАДЕСТПРВИ ДАН РАТА. Уторак, 13. април1999. године.

У Ослу састанак Иванов - Олбрајт.Саопштено да је Југославија остала при своме. Знчи ни корак даље.

Опет бомбардовања. У околини Пожеге, уништена Сателитска станица у Приликама код Ивањице, бомбардована  војна фабрика Крушик у Ваљеву, хотел Белиште на Копаонику, итд. Један ми рече: да је чуо да су до сада уништили 160 циљева,, а за сад имају направљен план за 500 објеката.

ДВАДЕСТДРУГИ ДАН РАТА. Среда, 14. април 1999. године.

 Мишко / Михаило, мој син / 1956/ јутрос обукао војну униформу и јавио се у школу " Ратко Митровић " у Чачку. Налази се на обезбређењу неке фабрике  у Чачку. Ја сам га одвезао. Није заменио војничку капу - на њој петокрака - нису имали другу у магацину.

Јутрос око 10 часова бомбардована Батајница и Раковица.

Касно уноћ, око пола ноћи, ракета је онеспособила предајник РТС на Овчару. Немам ТВ програме РТС 1,2 и 3, а можда и неке друге.

Председник Белорусије Лукашенко код Милошевића у Београду.У саопштењу ништа ново. Председник МИлошевић дозвољава да уђу цивилни посматрачи земаља које то желе, али не и земље које су агресори.

Снежа, ћерка пок. Наде Стаменковић, рођене Бугарчић, моје сесте од тетке, звала из Чикага. Забринута је и интересује се за наше здравље.

Колону избеглица Албанаца од 7000 људи, жена и деце, који су се враћали кућама, бомбардовали авиони НАТО - а, у по бела дана / од Ђаковице до Призрена/. Погинуло око 70- оро, а има доста и рањених. У иностранству то представљају као да су то урадили наши авиони.

И Драшко, мога пашенога Петра син, од пе неколико дана је у униформи, у Мишковој је јединици, и налази се на обезбеђењу неког војног објекта у Чачку.

Колико знам, до сада из нашег насеља  су мобилисани, поред мога МИшка, Слађо Нешовић и Ацо Масал.

У насеље Атеница / ново/стигао ковчег једног погинулог војника - кадровца.

ДВАДЕСЕТТРЕЋИ ДАН РАТА. Четвртак, 15. април 1999. године.

Бпмбардовања на све стране. Срушен је и нови мост на Дунаву код Смедерева, дужине преко 1300 метара. У Београду, у Раковици, бомбардован је војни подземни магацин - бомбама од 2,5  т. На кући у којој станује мој сестрић Александар Новаковић са породицом, и ако су ваздушно удаљени око 4 км, излетео један шток од врата на кући.

ДВАДЕСЕТЧЕТВРТИ ДАН РАТА. Петак, 16. април 1999. године.

И данас бомбардовања, разарања, ужас.

ДВАДЕСЕТПЕТИ ДАН РАТА, Субота, 17. април 1999. године.

Бомбардовања на све стране. Пред саму поноћ гађано је село Пријановиће код Пожеге, са око 10 пројектила.

Мишко дошао на одсустбво један дан.

ДВАДЕСЕТШЕСТИ ДАН РАТА. Недеља, 18. април 1999. године,

Преко дана без ваздушне узбуне, касно вечерас опет узбуна. Мада, преко дана било је дејствовања авијације агресора на Космету. Мишко се вратио у јединицу.

ДВАДЕСЕТСЕДМИ ДАН РАТА. Понедељак, 19. април 1999. године.

Опет помбардовања. Гађана је зграда Извршног већа Војводине у самом центру Новог Сада, архитектонска лепотица из времена пре Другог светског рата. Затим, опет Сателитска станица у Приликама, итд.

ДВАДЕСТОСМИ ДАН РАТА. Уторак, 20. април 1999. године.

Опет бомбардовања на све стране.

ДВАДЕСТДЕВЕТИ ДАН РАТА. Среда, 21. април 1999. године.

Бомбардовања на све стране. Срушен је и трећи мост у Новом Саду. Нови сад је потпуно одсечен са сремске стране. Јутрос рано је гађана палата бишег Централног комитета СКЈ, сада пословни објекат "Ушће", у коме се налази седиште владајуће Соц. партије, неколико ТВ и радио станица, згада од 23. спрата на Новом Београду. Једна ракета је погодила сасвим доње спратове, а друга врх палате. Зграда је такорећи цела изгорела. По пети пут је ракетиран "Крушик" Ваљево., итд.

ТРИДЕСЕТ ДАН РАТА. Четвртак, 22. април 1999. године.

И даље бомбардовања на све стране.. Јутрос рано је бомбардована резиденција председника Републике, на Дедињу, у Ужичкој бр. 15. Кућа је потпуно оштећена - управо уништена. У њој нису били председник и његова породица.

ТРИДЕСЕТПРВИ ДАН РАТА. Петак, 23. април 1999. године.

Ушли смо у други месец рата. Бомбардовања на све стране. Јутрос у ноћ бомбардована је зграда РТС у центру Београда, у Таковској и Абераровој улици. Зграда је скоро потпуно уништена. До сада је из рушевина извађено 18 - ро рањених. Има затрпаних, погинулих доста, терен се расшчишћава. У време ракетирања ТВ је нормално радила, доста радника је било у згради. То је зликовцима било познато.

У Вашингтону почела прослава 50. година НАТО пакта. Дивно !! Многи председници држава, осим 19. чланица, учествују на прослави, па и наши традиционални пријатељи, комшије, итд.

ТРИДЕСЕТДРУГИ ДАН РАТА. Субота, 24. април 1999. године.

И данас бомбардовања на све стране. Већ је приметно да не бомбардују територију Црне Горе, Пожаревац, Источну Србију, Банат. У Црној Гори су и раније бомбардовали искључиво касарне ван градова.

ТРИДЕСЕТТРЕЋИ ДАН РАТА. Недеља, 25. април 1999. године.

Данас је било релативно мирно. Мој МИшко је од јутрос на стражи у компанији Слобода У Чачку.

ТРИДЕСТЧЕТВРИ ДАН РАТА. Понедељак, 26. април 1999. године.

Бомбардовања. Рано јутрос срушен је и трећи мост у Новом Саду / Жежељев/.

Сахраљено првих 6. радника РТС, погинулих у згради РТС у Београду. Пронађена су тела још 2. радника, за 10. радника судбина је неизвесна, а 18. радника је побређено.

Велибор - Веле Шапоњић,наш комшија, мобилисан, морнар је, отишао је на Јадран са још доста њих у 3. аутобуса из Чачка.

ТРИДЕСТПЕТИ ДАН РАТА.Уторак, 27. април 1999. године.

Опет бомбардовања. Рано ноћас гађани су Лађевци и Чигота на Златибору. У пола бела дана бомбардована је Сурдулица, срушено и оштећено око 300 објеката, има много погинулих и рањених.

Записао из својих забечешли / дневника, 

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. августа 2012. године.

ПРОПАГАНДНИ ПАРТИЗАНСКИ МАТЕРИЈАЛ У НАШОЈ КУЋИ 1941. ГОДИНЕ.

Крајем новембра или почетком децембра месеца 1941. године, партизанске и четничке јединице, одступале су од Краљева ка  Чачку. Једна колона, већ супростављених војски, кретала се пругом а друга магистралним путем из Краљева према Чачку.. С времена на време , полегали би и осули би паљбу једни на друге. Гледали смо шта се догађа, било је то у пола бела дана. Видели смо када је један борац погинуо, само је склизнуо - искренуо са заузете бусије поред пута за Кулиновце, уз међу имања тзв. "Благојевића чаир", на граници са нашим имањем, а испод наше куће на раздаљини мањој од 100 метара.

Партизани одступе према Ужицу и даље према Санџаку. Непосредно потом наступале су немачке моторизоване јединице уз заглушујућу буку тенкова. Тресла се и небо и земља. Крв се ледила у жилама - мукла тишина - само се чује стравична бука. И стока и живина и свиње ћуте. Страх је велика и у њих.

У великој брзини и паници партизани или неко од позадинских радника однекле је дотерао - склонио огромну количину партизанског пропагандног материјала у нашу нову кућу, у гостинску велику собу - у кућу која је била руинирана од немачкјог гранатирања и бомбардовања - само рупе од граната су биле зазидане. Иначе, наша кућа је удаљена око 200 метара од пута Чачак - Краљево, веома упадљива на брдашцету, велика је, са још пуно грађевина у дворишту, ваздушном линијом удаљена од Окружне болнице и касарне 19. артиљериског пука око 500. метара. Гомиле разно - разног штампаног материјала: плакате, новине Борба, легитимације бораца партизанског одреда " Др. Драгиша Мишовић", округа Чачанског и много још које чега.

Непосредно по одступању партизана према Санџаку, љотићевске јединице врше претрес терена - бар нашу кућу и имање. У наше двориште фронтално упада ова војска - било их је бар једна десетина. Обучени  од главе до пете у униформе војске Краљевине Југославије. А, нас је у кући било деветоро чланова домаћинства: деда Благоје, отац Иванко, мајка Милева и нас шесторо деце -  браће и сестара. Упадају и у гостинску собу нове куће, која је руинирана. По зидовима , где је било малтера, исписана имена партизана: тај и тај по имену партизан - неко мало старији од деце наше или комшинске направио, угарцима, белај. На зиду је било и име мога старијег брата Милутина / 1925 - 1998/. Лепо је на зиду писало "Милутин Шолајић, партизан" Сећам се, ови војници, мало су рагледали те камаре пропагандног материјала и ишаране зидове, читали имена партизана, насмејали се и отишли даље. Причало се касније, да су, срећом  наше двориште и куће и остале објекте, претресали, ипак, симатизери партизанског покрета. а у љотићевским униформама. Управо, многи бивши партизани су се сколонили у љотићевску војку да би спасили главу.

Одмах потом, неки људи су дошли и отерали некуда сав тај штампани материјал, без икаквих последица. Моја сестра Олга Шолајић / 1923/, тада гимназијалка виших разреда гимназије, ипак је склонила .једам примерак Борбе, у којем је одштампан чланак, чувеног комунисте и партизана из Чачка - Симе Сараге, који је био потписан са псеудонимом " СССР" , што значи: Сима Сарага, столарски радник, и неколико свежњева легитимација партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић" из Чачка. Склониште је нашла испод патоса амбара за пшеницу, јечам и пасуљ, у брвнарском делу куће, једне од две старе куће, коју смо звали "Пивница"

Кад су партизани коначно  ослободили Чачак - 1944. године, пронашли смо неоштећене. Борбу и доста партизанских легитимација..

Наравно, ја сам себи попунио једну легитимацију - са својим именом и презименом и у неким  приликама се хвалио - "дувао" да сам био у одреду 1941. године. Један број ових легитимација, попуниши их са именом и презименом, дао сам и својим гимназијским школским друговима.

Забележио по сећању, дана 8. маја 2012. године.

Јован Шолајић, Чачак 

САКРИЛА САМ С А Ш У ОД ПРОГОНИТЕЉА - РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ.

Саша је живео у кући родитеља, у једној од већих кућа, на брежуљку изнад железничких зграда у станици у Брђанима , на узаној прузи Београд - Чачак- Сарајево, удаљеном од Чачка према Горњем Милановцу око 9. км.

Емилија Рацковић / 1932/, касније удата за Јована Шолајића, писца ових редова, прича - како је спасила Сашу сигурне зле ратне коби у касно лето или почетком јесени 1944. године.

"Сашу сам познавала , из виђења, од раније. Моја породица је живела у једној од државних зграда, од 1942 до 1945 . године. Тата Душан Рацковић / 1904 - 1969/ је био чиновник железнице , радио је као десетар пруге, мама Ковиљка / 1912 - 1975/ је домаћица и са нама и три моје млађе сестре: Бранка / 1935/, Вера / 1936 - 2003/ и Дринка / 1939 - 1952/.

Саша је знао да се одмах створи код наше зграде када угледа моју сестру од стрица Драгославу - Драгицу Рацковић /1922 - ?/, из Љубића, или другом приликом, и сестру од тетке Јелу Стефановић/1923 - ?/, које су нас често посећивале. Волеле су да нам долазе у госте, био им је то један од видова изласка из куће. Саша је знао да са њима стоји и води некакве разговоре. А, мене је моја мајка Ковиљка, обавезно, задуживала, да се као нечега играм у њиховој близини и да пазим да тата Душан не наиђе и да их види у разговору. Тата Душан је био веома строгих моралних начела, али поштен и правичан и осећајан, али и прави војник. Саша је био лепо обучен, носио је грађанско одело, био је свршени матурант или студент.

Једнога дана, било је то крајем лета или почетком јесени ратне 1944. године, негде пред долазак Руса, у по бела дана, била сам у дворишту, Саша је преко пруге улетео у двориште - каже ми да га јуре и да га склоним у кућу - да га сакријем. Била сам сама у кући, мама и три сестре биле су негде у комшилуку, а тата је био на послу. Рекла сам Саши да не могу да га сакријем у кућу - не смем. И добро сам урадила. Поред куће имали смо отворену шупу за дрва за огрев и ту се налазила једна велика каца. Саши кажем да ускочи у кацу, ту су се нашле неке старудије од крпа, ја их пребацим преко каце. Утом, истог часа, у двориште упадају бар десетина наоружаних људи са упереним пушкама. Питају ме: да ли је се неки човек овде сакрио, ја слажем и кажем да никога нисам видела. Они, потом, мене потерају испред себе у сва оделења куће , претраже све ормане, испод кревета, затим испод стрехе. Завирују око дрва и у кацу. Један од њих каже: колика је ова каца у њу може да се сакрије бар десет људи. Срећом нису много загледали у кацу. Одоше они, потом и Саша се искобеља из каце и оде негде. Никада га више нисам видела, нисам сазнала шта је са њим било, нити ми је остало у памети - која га је то војска јурила. Једно само знам да нису били са брадама.

Нисам о овоме причала било коме, па ни укућанима ни тада нити било када касније - да ли због тога што сам направила огромну грешку - сакривајући бегунца у ратним условима - што је било равно самоубиству. Кућу сам могла да уништим. Била сам и дете / 12. година/, па нисам била свесна шта чиним нити сам имала страх. Жао ми је сада, што нисам о овоме причала мами и тати, они би ми рекли о идентитету Саше и његовој судбуни, поготову, ако је мој , ипак,непромишљени потез био пресудан у животу Саше. Можда је убрзо и страдао, упротивном, вероватно би ме потражио да ме види. Или је , у питању индиферентност - јер је у рату свакоме живот висио о концу свакога дана.

Ово ми је испричала моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, дана 27.фебруара 2012. године.

НОВАКОВИЋ ВЕРА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, ИЗ БРВЕНИКА НА ИБРУ, УМРЛА 5. НОВЕМБРА 2007. ГОДИНЕ.

Вера Новаковић, рођена Шолајић, из Брвеника на Ибру, умрла је 5. новембра 2007. године, у болници у Рашки. Годинама је боловала од штитасте жлезде и шећерне болести. Сахрањена је на гробљу у Брвенику на Ибру,теистички, уз послужење на гробљу.

Вера је рођена у селу Кулиновцима покрај Чачка 16.августа 1927. године, као четврто дете, а трећа ћерка по реду од Иванка Шолајића, земљорадника / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца покрај Чачка и Милеве, рођене Вујовић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, домаћице, од укупно шесторо деце у оца и мајке / три брата и три сестре/.

Вера је завршила основну школу од 4. разреда 1938.године, у Кулиновачко - атеничкој школи, која се налазила на око 100 метара од наше куће. Једно време, пре поласка у школу, Вера је живела у селу Грабу у Драгачеву, у породици бабе и деде по мајци - Живка Вујовића / 1871 - 1943/ и бабе Катарине , рођене Милутиновић - рођене у селу Тијању у Драгачеву. У кући бабе и деде у Грабу, тада су живели поред деде и бабе, ујак Милијанко, ујна Олга, рођена Живанић, родом из села Коњевићи код Чачка и ујак Миладин. У кући још није било мале деце, те су Веру обгрлатили и заволели сви из куће - како се само пожелети може. Једва су је пустили да се врати код родитеља - тражили су да остане код њих - трајно. И Вера их је све заволела и свикла - да се и она једва од њих одвојила.Тражили су да је упишу у основну школу у Грабу.

Вера је после основне школе одрастала у кући родитеља, радећи све послове око домаћинства, око стоке, и рада у пољу - на имању. Копала је у татиним њивама , а и у позајмицама и на мобама. Године 1949. у нашем селу је основана СРЗ " Ратко Митровић", те је Вера мало закачила рада и у СРЗ - остварујући трудодане. Тата је одмах приступио СРЗ.

Те 1949. године време је било да се Вера уда. А, и тежак је то посао био - радећи свакога дана од јутра до сутра у њивама и ливадама, воћњацима и вршидбама по целоме селу у СРЗ од зиме до касне јесени, те је и то помогло да живот промени.

У месецу септембру или октобру 1949. године, неко је Вери сочио и она оде без свадбе и без икаквог испраћаја и без знања родитеља и уда се за Радомира Пајовића, милиционера из Крагујевца, родом из села Мршинци код Чачка / 1926 - 1990/. За неки дан и ја одох на редовно одслужење или дослужење војног рока у Загреб, тако тата и мама остадоше сами у кући, поред 6 - ро деце. Милена је била удата у Чачак / 1922 - 2002/, Олга / 1923/на студијама или је већ била завршила факултет у Београду, Милутин / 1925 - 1998/ у војсци у Београду, Ја / 1929/ у војсци у Загребу, Видосав / 1932/ , на занату у Краљеву

Вера је кратко живела са Радомиром. Брзо су се разишли и развели, не знам колико им је брак трајао. Живела је у неком кућерку у центру Крагујевца, одмах близу десне обале Лепенице, делила је просторије са неком Видом, великим другом и сапатником. Вера је једно време радила у Фабрици конзерви " Звезда" у Крагујевцу. Причала нам је - да када би ви знали како се спрема та конзервирана храна ни када је не би узимали у уста - што је она одмах прекинула са конзумирањем.

Вера је у Крагујевцу, у браку са Радомиром Пајовићем, родила сина Слободана - Бобана - Паја Пајевића / 1950/, погрешно заведено презиме у матичне књиге - Пајевић, уместо Пајовић, и тако оста до данас, дипл. маш. инжењера у фабрици " Слобода" у Чачку. Вера је тешко живела у Крагујевцу. Тата и ми остали из куће смо Веру помагали колико се могло. Али, тешко је било у туђем стану живети и одгајати мало дете и радити тешке послове у фабрици. Поготову, што је Слободан био напуштено дете - све му је мајка дозвољавала. Пример, хоће да руча ћевапчиће у кафани. Хоће 10. ћевапчића, загрли тањир - не да Вери да поједе ни један ћевапчић, а не може да их поједе све и остане део плаћен а непоједен.

Неко време је прошло / 1959/ и Вера се по други пут уда - за Славољуба Новаковића / 1926 - 1979/ из Баљевца на Ибру, родом из села Варева код Рашке. Недуго потом / 1961/, прешли су да живе у Брвеник на Ибру у насељено рудничко место. Славољуб - Славо је учесник НОБ- а, више пута је у рату рањаван. Био је велике бистрине и ума, радио је послове шефа рачуноводства у Амбуланти у Рудницима угља у Баљевцу на Ибру и у још неким фирмама. Био је "дрвени адвокат" у овом крају. Био је способан , а имао је и своју писаћу машину, да напише, молбу , жалбу, тужбу, да регулише пензије ратницима и осталима ратне и поратне генерације са мало стажа. У једном говору, на његовој сахрани, поменуто је да је Славо успео да регулише пензије - њима 198 - рици или сличном броју. А, на сахрани је одржано неколико говора и то од угледних личности.

Славо потиче из познате породице. Деда Славов је био цариник у Рашки, у време Краљевине Србије. Његов деда купио је 2 ХА имања у Рашки, која ће так сада бити приведена намени за некакву градњу и имање од 14, 5 ХА у селу Вареву код Рашке, имање столетне шуме борова и сл. На овоме имању, поред куће , старе и новоузграђене за излете и сл., протиче бистри поток планинске воде. Иначе, после смрти Славовог оца, целокупно имање је преведено на мајку Славову. Да није тако било - да је и Славо наследио 1/3 колико му је припадало - имао је и једну сестру, Славо би вероватно све то имање утулио - продао обзиром да је живео у веома тешким материјалним условима.Овако, после смрти Слава и Славове мајке сво имање стоји и наследили су га 5 - рица Славових синова.

Славо је из свога првога брака довео синове : Слободана - Слоба / 1949 - 14.7.2003/, Сима / 1951/ и Родољуба / 1953/, Вера му донела из првог брака свога сина Слободана - Бобана / 1950/, и заједно су родили Ивана / 1960/ и Александра / 1961/, тако да су Вера и Славо одгајили укупно 6 -ест синова.

Вера и Славо тешко су материјално живели - требало је издражавати 8 - ро чељади са једном Славовом скромном платом.Тата Верин Иванко Шолајић, памагао их је колико је знао и могао.Чим су западали у велике материјалне тешкоће, Вера је долазила код тате Иванка и тражила да јој помогне. Тата Иванко прода плац на имању зв. Радовина, колико треба да Вери, а остатак остави за себе и породицу, јер је и он био у истим или сличним тешкоћама. Тада је плац за изградњу кућа било лако продати. Наше имање се налазило у приградском насељу Чачка, у насељу у коме је у то време цветала дивља изградња кућа од стране досељеника из: Драгачевског, Ивањичког, Златарског, Златиборског, Нововарошког краја. Узгред речено, тата је то имање цело, плац по плац, испродавао. Вера је увек чекала пар дана док тата прода плац, узме паре и натраг кући да решава проблеме. Тата је засигурно тако продао неколико плацева. Тата је био веома осетљиве природе, није се уопште предомишљао да ли да продаје имовину или не.Увек је Вери излазио у сусрет.

Школовати , хранити, облачити и обувати није било лако - 6 - ро ђака.. Вера се сналазила. Најстарија 4 - ца синова била су приближних година : Слобо, Бобан, Симо и Родо, па су удешавали да иду у школу у две смене. По двојица се враћају из прве смене , свлаче "парадно" одело и обућу, облаче шта се има за по кући, а друга двојица обрнуто: свлаче оно што се носи по кући и облаче оно што су прва двојица носили у школи у првој смени.

Вера и Славо нису одвајали децу и деца су - међу собом живела  у највећој слози и љубављу - и до - дан - данас је остало тако.

И поред огромних материјалних тешкоћа, Вера и Славо били су веома гостопримљиви. Једне прилике, с јесени посетили смо их док су живели у Баљевцу на Ибру : нас седморо из Верине породице из Чачка.Сестра Милена , брат Милутин са супругом Грозданом, брат Јован са супругом Емилијом и брат Видосав са супругом Ружицом.Супруг Миленин Љубо није могао због посла да пође, а сестра Олга и њен муж Добривоје из некаквих разлога нису могли да пођу, а живели су у Београду. У дубоком памћењу ми је остала ова посета. Ишли смо ми и у другим приликама. Возом смо тада путовали, аутомобил је ретко ко имао. У гостима смо били 3 - 4 дана. Како су нас само гостили. Свега и свачега је било да се поједе и попије.Најслађе смо појели - ни мање - ни више, већ скоро пуно дрвено буре од пулпе од 200 литара киселе паприке - спремљене као туршија - са сирћетом, першуном, целером, итд.

Славо је добро пио. И умро је, веома млад, вероватно да је пиће томе допринело.Једнога дана, пијан, било је то с јесени, прекорачио је праг стана, пао и умро. Није боловао. Умро је 1979. године, са 53. године живота. Вера са синовима га је сахранила достојанствено. Сахрана атеистичка. Носили су га до вечног пребивалишта - њих 6 - рица синова. Присутно је било много света. Одржано је неколико говора. За присутне на гробљу приређено је послужење. Ни пре ни после Славове сахране, нешто тако нисам видео. На дугачак низ столова на гробљу од талпи фиксираних , као и клупа које иду уз столове, изнето је за послужење, свега и свачега. Неколико салата : кисела паприка, парадаиз, слатки купус, кромпир, мислим да је било укупно 6. врста салата, јагњеће, прасеће, телеће и пилеће печење, риба, чак и пуњена паприка и сарма од киселог купуса, све врсте пића. Прво четворо деце већ је имало своје плате, па су и могли да покажу свету да Славова деца су домаћини и колико су покојника ценили и поштовали. Имао се утисак да је око сахране Бобан био најглавнији.

Слобо је завршио подофицирску школу ЈНА и пензионисан је у чину заставника ЈНА. Бобан је завршио Машински факултет у Чачку, Симо је завршио за трговца и ради и живи у Београду, Родољуб - Родо је завршио за електричара и живи и ради у Београду, Иван је завршио за ПТТ техничара у Београду , радио је у ПТТ Рашка, живи у Брвенику на Ибру, Александар је завршио Факултет политичких наука у Београду, ради у ГСП "Београд" и живи у Београду. Само је Иво остао да живи у стану у Брвенику на Ибру.

Слободан - Бобан је живео код нас од 1965 - 1969. године у Чачку у улици Филипа Филиповића бр. 41, у двособном стану са трпезаријом површине 58 м2- три године док је учио занат и још једну годину после завршетка школовања. У стану, са нас троје : Ја, супруга ми Емилија и син Михаило, живела је и Емилијина сестра од ујака Србијанка - Сида Чкоњевић / 1944/, из села Трбушани код Чачка - укупно нас 5 - ро је живело у стану. Било је прилично тескобно - али - кућа није тесна , ако чељад нису бесна. Славо и Вера, су га послали код нас са циљем да упише Чачанску гимназију, обзиром да је био одличан ђак. Међутим, не приме га - тешко је било за упис, у то време, тако реномиране школе каква је Чачанска гимназија. Вероватно је, када су видели да је Бобан рођен у Крагујевцу, да долази из неког Брвеника на Ибру, да је осмогодишњу школу завршио у неком Баљевцу на Ибру, гимназијским властима није било тешко, да га не приме са образложењем да није положио пријемни испит задовољавајуће, односно да је "испод црте". И Бобана упишемо у ШУП у Чачку, да изучава занат за машин - бравара у фабрици "Слобода" у Чачку.

Слобо је трагично настрадао - погинуо 14. јула 2003. године, у Подгорици, где је са породицом живео дуги низ година. Тога дана, рано изјутра казао је супрузи да пристави кафу, а он је изашао у двориште да нешто уради око рушења неког мањег старог објекта - на коме су радили предходнога дана. Погурао је зид да га обори, међутим једна жица арматуре серклажа није била пресечена начисто, те како је полетео зид да пада - кога је Слобо гурао, тако је  паралелан - супротан зид иза леђа његових падао на њега, убивши га на лицу места. Први комшија је видео цео случај, притрчао да нешто помогне, али Слобу није било спаса.

Слобо је доживео и тежак саобраћајни удес у војном возилу ЈНА, на мосту у Подгорици. Остали су му трајни ожиљци на лицу.

Бобан је завршио занат за машин - бравара са одличним успехом, и одмах је примљен да ради у "Слободи". Какав је ученик био, рећи ћу следеће. Био сам у школи на једном родитељском састанку, као ујак Бобанов. Са мном је био присутан и Бобан. Разредни старешина, толико је исхвалио Бобана, да ми је било непријатно, али у души веома поносито. Да је он далеко најбољи ђак у школи, да је он требао да учи неке престижније школе, да је зрео и паметан, да је и члан некаквог комитета у школи, итд.

По повратку са одслужења војног рока, а завршио је Школу резервних официра ПА у Задру , уписује и завршава веома успешно Вишу техничку школу у Чачку. Било је много напорно, али по завршетку ВТШ уписује Технички факултет у Чачку, који успешно завршава. У "Слободи"  ради као водећи технолог - конструтор за обраду деформацијом и као шеф радионице за израду ПА и артиљеријске муниције / граната/. Био је један од најбољих инжењера, добио је Велику плакету ЈНА и Октобарску награду компаније "Слобода" за 2008. годину. И после одласка у пензију, "Слобода" га је ангажовала да ради на истим пословима. по уговору о делу- што ради и данас.

Александар - Ацо завршио је Факултет политичких наука у Београду. Ацо није могао да очекује новац од куће - није се имало. Ацо се сналазио, радио је свашта да би се школовао у Београду. Радио је и као фудбалски судија, завршио је обуку за возача трамваја и возио је трамвај у Београду, и сада ради на неком одговорнијем послу у ГСП "Београд".

Слобо је ожењен са Љубицом, има сина Вању, електро - техничара и ћерку Тању, који имају своје породице. Слобо има и четворо унучади: од сина Вање има унуке Андреју и Мију, а од ћерке Тање, унука Мирка и унуку Сању.Сви живе у породичној кући у Подгорици.

Бобан је ожењен , има супругу Душанку, сина Ђорђа, дипл.електро инжењера, снаху Ану. професора српског језика и унуку Ивану. Бобан са супругом живи у Чачку, у ул. Владана Шићевића 17а, на имању свога деде по мајци , а Ђорђе са породицом у Чачку.

Симо је ожењен са Ђуком и нема деце. Живи са супругом у Београду.

Родољуб - Родо ожењен је са Ђулом и нема деце. Живи у Београду.

Иван је ожењен са Милком, има ћерку Александру - Сашку, студента микробиологије у Београду. Пензионисан је и живи у Брвенику на Ибру.

Александар - Ацо ожењен је са Виолетом, дипл. политокологом, имају синове Лазара, машинског техничара и Душана, ђака.

Записао по сећању и из својих Забелешки, дана 5. септембра 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак

Иванко Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, умро је у Чачанској болници 1. априла 1974. године.

Иванко је рођен 10. маја 1899. године у селу Кулиновци, код Чачка, од оца Благоја Шолајића, рођеног у селу Брекову код Ариља /24.3.1861 - 6.6.1942/ и мајке Живане рођене Петровић, из села Парменац код Чачка / 30.5.1867 - 11.6.1936/. Иванко је рођен као пето дете у оца и мајке, и једно је од укупно 8 - ро деце. Пре Иванка, у Живане и Благоја, родила су се деца: Савка, удата Радуновић / 16.1.1888 - ? /, Саво или Сава / 24.3.1889 - 1910/,Ангелина - Гина, удата Пајић / 17.10.1892 - 6.12.1966/,Лена, удата Бугарчић / 23.2.1896 -  ?/, Станојка, удата Јоловић / 17.2.1898 -  ?/, затим Иванко / 10.5.1899- 1.4.1974./, Катарина, удата Радовановић / 3.5.1902 - 29.12.1989/, рођена је и Десанка /30.3.1905 - ?/, коју у кући нису никад помињали - ваљда је умрла као дете. Иванкових 5. сестара се удало на време, једини брат је умро у 21. години, а шеста сестра је умрла као дете.

Отац Иванков Благоје, био је земљорадник и велики домаћин. Благоје се доселио из села Бреково код Ариља, вероватно 1871. године, са оцем Видосавом и мајком Миленијом, или маћехом Видом / не зна се - немам података/ и двојицом браће, један брат је остао у селу Бреково, а два брата пре или касније населили су се у Београду.. Благоје је имао 5 - ро браће. Благоје је живео у заједници са оцем Видосавом.

Иванко је био писмен. Завршио је основну школу у Кулиновачко - атеничкој школи. Иванко је био земљорадник средњег имовног стања, како су га разврставале власти у Краљевини Југославији. Иванко је у оба светска рата био 5. пута заробљаван или је био сужањ. Имао је невероватну срећу и Бог га је чувао - успевао је да из свих тих борби за голи живот изађе жив.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ.

У Првом светском рату, 1915 . године, ваљда је био месец децембар, Иванко је одступао са Српском војском према Албанији, скупа са оцем Благојем и зетом Илијом Пајићем. Илија је био домазет за Сестром Ангелином. Сва тројица нису били за војску, нису били мобилисани. Благоје је био стар да носи пушку / 54/, Иванко млад /16/ и Илија инвалид из српско - турског рата 1912. године - рањен у кук - храмао је/32/. Али, у народу је настала паника, причало се да аустро - угари убијају све мушкарце - што није било далеко од истине, и плашећи се за своје животе, напусте њих тројица кућу у Кулиновцима и крену као цивили скупа са Српском војском у одступање према Албанији. Негде, близу Албаније заробе их Аустро - угари. Аустро . угари упарадили српске војнике и цивиле - сви измешани - по 8- ро у врсти, на хиљаде, колико ти око види испред и позади, па правац према северу - према Београду. Пада снег, каљуга , пут разрован, блато, аустро - угарски војници на коњима са упереним пушкама на готовс, мало - мало чује се пуцањ - то ако се некоме заглаве опанци у блату , најбилижи коњаник пуца у тог јадника и убија га - јер не сме колона да се поремети. Тако данима гацају по блату до Београда, гладни и промрзли. Стајанка у Београду, негде јужно од града. Непрегледна маса заробљеника. Иванко је тражећи место да обави велику нужду уједно је и осмотрио како су постављене страже около привременог логора и време смене страже.Утврдио је локацију куда би могло да се извуче из логора. Пронашао је један зашумљени јарак између два стражарска места. Иванко предложи Благоју и Илији да ризикују - слобода или гарантована смрт. Уздадоше се у срећу и уз Божју помоћ. Ризиковаше - и у поноћ крену сва тројица куда их је предводио Иванко /16/ и срећно се искобељају из логора. Крену према југу - према Чачку, кријући се од свакога ,ван саобаћајница - преко брда и долина, хранећи се свим и свачим и безбедно стигну кући у Чачак - Кулиновце.Ови заробљеници су отерани у логор Хајзгрин у Мађарској, у којем је од глади и болештина до краја рата умрло 14.500 Срба - заробљеника.

По други пут у животу Иванко поста сужањ. Окупаторске власти отерају га на принудни рад у Борски рудник - 1917 године. Иванко има 18. година. Ради Иванко као копач и утоваривач руде у јами на 300. метара дубине. Тежак рад и жеља за слободом, терала га је да покуша да побегне из логора. Опет је Иванко, добро простудирао обезбеђење логора, да ли има било каква рупа кроз коју би могао да се извуче и побегне. И тако једне ноћи, успешно се извуче из жица логора у Бору и крене кући. Иванко је морао да се крије од свакога. Ноћу је се кретао ван насеља,носио је на себи обележено одело рудника, хранио се воћем , кромпирима, неким украденим јајетом, нигде није смео да се појави, ишао је према југу до Западне Мораве, потом правац запад узводно Западном Моравом, наравно опет ван насеља и кућа.И тако здрав и читав стигне кући.

СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА.

Иванко служи војни кадар 1919, или 1920 године у Нишу. Као инокосни земљорадник , јер је једини у домаћинству привређивао, служио је кадар само 6. месеци. Каже да је чувао стражу у војном затвору у Нишу, да су у затвору били неки официри и генерали.

Ж Е Н И Д Б А И РАЂАЊЕ ДЕЦЕ.

Иванко се жени 19. септембра 1921. године. За жену узима Милеву/ 30.4.1900 - 16.11.1981/ рођену Вујовић, из села Граб из Драгачева, ћерку Живка Вујовића и Катарине , рођене Милутиновић, рођеној у селу Тијање у Драгачеву. Иванко и Милева изродили су и одгајили 6 - ро деце: Милена / 8.10.1922 - 5.5.2002/, удата Симеуновић, домаћица из Чачка, Олга / 18.9.1923/, удата Тодоровић , дипл. шумарски инжењер из Београда, Милутин / 12.11.1925 - 17.4.1998/, машин - бравар - калионичар из Чачка, Вера /16.8.1927 - 5.11.2007/, удата Новаковић, домаћица из Брвеника на Ибру, Јован /11.9.1929/, дипломирани економиста из Чачка и Видосав / 15.3.1932/, бравар из Чачка.

СТАНОВАЊЕ.

Иванко је озидао нову кућу 1930. године, узевши и 15.000.- динара кредита од Хипотекарне банке из Београда, под веома неповољним условима - али тако је тада било, уз 12% редовне плус 12 % затезне камате. Кућа је озидана уз поштовање тадашњих урбанистичких услова за сеоску кућу. Кућа има велики бетонски подрум са арматуром и зидове са арматуром , са пуном циглом старинском већег формата, дуплим прозорима са по 8-ро крила, олуцима, са фасадом са орнаментима. Кућа има велику гостинску собу - била је тада једна од најбољих кућа у селу, ако не и најбоља. Иванко је имао у дворишту и две старе куће, једну велику - пола брвна пола зидана са великим каменим подрумом са по двоја врата на делу са брвнима и на зиданом делу, другу мању , исто пола брвна пола зидана, где нам је обично била летња кујна и амбари за пшеницу, јечам, пасуљ, затим наћве за брашно, коју смо звали Пивница. У дворишту имао је и друге грађевине: млекар, две штале за краве, два свињца, кокошињац, салаш за кукуруз са три трема са страна - велики тремови испод којих су, између осталог стајале каце за џибру - шљиве, бунар. Мало даље у башти имао је и кошару за овце. Наравно и клозет. Циглу за кућу правио је и пекао на своме имању. Материјал за изградњу куће превозио је са својим воловима. Имао је пех, за време изградње липсала су му два пара волова.

УСЛОВИ ЖИВЉЕЊА И ПРИВРЕЂИВАЊА.

Иванко је за оно време био напреднији земљорадник. Имао је ранију за топљење масти, кола дрвена, плуг, дрљачу, кантар, часовник - будилник,круњач за кукуруз, канту за прскање винове лозе, тестере кладарско, канту за маст велику са вентилацијом, бурад и каце свих величина, затим бунар за воду, који нико у комшилуку није имао. У собама нове куће стајале су урамљене слике особа из фамилије. Посећивао је предавања, садио калемове купљене у расаднику. Гајио малине, које је брао за извоз. Сина Милутина дао је да изучи калемарске вештине. У новој кући, пред рат, Сингер је организовао курс за шивење за девојке нашега села и околине. И његова ћерка Милена је завршила тај курс.

ШКОЛОВАЊЕ ДЕЦЕ. 

Иванко је и школовао децу. Ћерку Олгу /1923/ дао је у Чачанску гимназију. Олга је била скоро једини ђак , ако не и једина, као ученица , чији је родитељ био земљорадник. Ћерке богатијих родитеља - земљорадника из целе околине, нису даване да се школују. Није ми познат пример да је још нека девојка земљорадничког порекла пред рат да се школовала. И сина Јована /1929/ уписао је 1940. године у Чачанску гимназију, мада је се противио. Већ је плаћао школарину за школовање ћерке Олге - која није била мала, мислим , али нисам сигуран да је била 1200. динара ондашњих, а пар волова је коштао 1000.- динара, па сама помисао да и за Јована плаћа школарину одбијала га. И ако је Јован био одличан ђак и кога је учитељ Чедомир Илић изабрао са још петорицом свршених ђака О.Ш.да полажу пријемни испит за упис у гимназију. Олга је молила и измолила те Иванко и сина Јована упише у гимназију. Иванко је морао гимназијским властима, пре уписа, да донесе потврде да је платио порез и прирез, да је платио доспеле рате хипотекарног зајма и да је уплатио школарину. Иванко је морао све да испродаје што је до тада родило и стасало за бербу да би децу уписао у гимназију. Узгред, његов доходак је био већи и обавезивао га је за плаћање школарине, а доходак трговаца и сличних је као био мањи и нису такви плаћали школарину. Свашта. Иванко је дао на занат и сина Милутина/ 1925 - 1998/. Прво је Милутин изучавао занат за трговца, потом за бравара у ВТЗ у Чачку. И сина Видосава / 1932/дао је на занат - дао га је на браварски занат у фабрику вагона у Краљеву.

ПРИВРЕЂИВАЊЕ.

Пре Другог светског рата Иванко је имао око 7 - 8 Ха имања. Имао је две њиве поред Западне Мораве у Прелићима, у којима је наизменично гајио кукуруз и пшеницу. Ове њиве је продао пред рат једноме од Прелића фамилије, јер је био запао у финансијске тешкоће. На имању око куће и на имању Радовина, гајио је: све врсте воћа, виноград, доста дрвета трешања и кајсија, шљиве деросавке и маџарке, имао је велики засад малина, затим јечам, пшеницу и кукуруз.Гајио је стоку : краве, овце и свиње. Гајио је и све врсте поврћа и расад. За време Другог светског рата, по наређењу окупаторских власти гајио је и дуван и шећерну репу. На пијац или тржиште Иванко је износио своје производе и тако долазио до неопходног новца: супруга Милева је свако јутро носила муштеријама по кућама млеко, просечно по око 20. литара свако јутро, Милева је на зелену пијацу носила и продавала: парадаиз, краставце, грашак, боранију, лук, итд.,Иванко је гајио и продавао расад: парадаиза,паприке, празилука, брао је велике количине трешања и продавао на пијаци, малине - претежно брана у плетене корпице од прућа од по кгр за извоз, а и за пулпу, знао је да произведе и да прода и по 500 кгр пасуља војсци у Артиљериском пуку, затим шљиве бранице маџарке - у Љујића магацин, ракију - шљивовицу продавао је углавном Василију Лазовићу, кафеџији из Чачка, Иванко је у зиму и пролеће вадио из трапова јабуке и продавао на чачанској пијаци, итд.

Иванко гаји све врсте воћа: шљиве деросавке и маџарке, прве за ракију, друге за продају у сировом стању и за сушење, све врсте трешања, око 30. великих стабала - од мајске до рскаваца за слатко, јабуке колачаре, видоваче, будимке,санабије, јабуке из расадника које су углавном трапљене и изношене на пијац у зиму и рано пролеће, крушке караманке, водењаје, меднике, лубеничарке, такише, итд, више врста кајсија, мушмуле, смокве, грожђе: у првом јарку - највећем - свака гиџа је била друго грожђе - око 150 врста, ово углавном за јело, друга два јарка каменичарке и четврти јарак отело, за вино, шептелије, много сорти лубеница и диња.

ЗАЉУБЉЕНИК У ВОДУ.

Лети - недељом и празницима, сви поседамо у кола - која вуку краве - нас 6 - ро деце и Иванко са супругом Милевом, па на Мораву, од јутра до мрака се купамо и сунчамо. Вода беспрекорно чиста - воду смо пили. Са собом на Мораву, у колима, потерамо свега и свачега за јело за обитавање целога дана до вечери. Ту су и лонци и други судови, на плажи се кува и јело за ручак - обично неки добар пасуљ са сувом сланином. Понесемо и све врсте воћа: крушака, диња и лубеница - по десетак комада, шљива, шептелија - све врсте воћа које је пристигло. Иванко је уживао у води, али је био упамћен по томе - што је обичавао да се затрпа у врућ песак - говорио је да је то добро против реуме. На Морави смо остајали до заласка сунца. Враћали смо се кући весели, пуни снаге и опијени благоћом поветарца по поцрвенелим или поцрнелим нашим телима.

Иванко је уживао у природном искоришћавању благодети текуће воде у гајењу повртарских култура. На имању имали смо и забран , површине око 75 ари - а забран је имао само добар домаћин. Поред нашег забрана, у дужини отприлике око 150 метара, протицао је поток, који је потицао од стублине извора испод камена у Бугарчића забрану - нашег првог комшије и још једног извора са јужне стране из Муњића имања. Ова два потока, на средини према нашем забрану су се сједињавала и даље текла поред нашег забрана. Овај поток, ни у летима највећих суша, никада није пресушивао - увек је вода текла. Забран је на стрмом терену, окренут према југо - западу и западу, а испод стрмине забрана уска трака равнога тла - уз сам поток. Са друге стране опет стрмина. Ово тло било је широко од око 2 - 3 метра до можда највише око 10 метара ширине, површине можда око 10 ари укупно. Иванко је узиратио ово земљиште за гајење повртарских култура, и ако природа није ту благонаклона. Земљиште је у рупи измађу два брда , окренуто западу и југо - западу.

Али, Иванко је на почетку свога имања на самом потоку уредио базен за наводњавање, уз саму литицу забрана направио канал, затим сејао културе са вадама за заливањем, отварањем и затварањем вада заливао је сваки педаљ засејаних површина. Успешно је гајио многе повртарске културе, нарочито му је добро успевала паприка. Тај његов баштованлук на тлу између два брда је био прави рај, за уживање је било гледати то бујно зеленило у оази између храстове шуме с једне стране и са друге стране исто тако брда са шумом делом а делом са њивама на којима су гајени кукуруз и пшеница веома лоше плодности.

Овај поток, са западне стране , у дужини од коко 75 метара, вијуговао је , правећи мале меандре. Иванко је добио сагласност од комшије Обрена Бугарчића - да трасу потока исправи прокопавањем праволинијског канала за проток воде потока по средини - тиме је омогућио себи а и комшији боље искоришћавање земљишта за обраду. Волео је Иванко да, како гране пролеће, да ово парче имања припрема за сетву: да превлачи стајњак, да оре и да риља, да прави ваде за садњу, да поправља канал за наводњавање. Многе дане је проводио у води - хладној - тако зарадивши неке реуматичне тегобе у ногама - од чега је у старости патио.

Неких година, узимао је од фамилије Мишовића на једну трећину земљиште, поред Атеничке реке, за садњу и гајење купуса за кишељење за зиму. Једна трећина њему , а две трећине власнику. Сече купус и камари на гомиле на њиви. Мора да слаже гомиле приближно једнаке, јер власник бира гомиле које му се више свиде. Иванко је стављао купус за кишељење за зиму у кацу од 2000 литара. Нас је у кући било десеторо, па деветоро. У кацу уђе најстарији син Милутимн, а Иванко му додаје главице, а овај их слаже.

ЗАПАЉЕЊЕ ПЛУЋА СА ОБЕ СТРАНЕ.

Пред Други светски рат, ваљда 1938, или 1939 године, Иванко се разболи: добије запаљење плућа са обе стране. Лечила га је Др Јелисавета Василијевић на Унутрашњем оделењу Чачанске болнице.Једне недеље, у посети смо му били: супруга Милева, сестра Ангелина - Гина Пајић, син Јован и син Видосав. Једног момента поздравља се, Милеви каже да води рачуна о деци, поздрави се и паде у кому, имао је температуру 41 степен. На кукњаву, жене и сестре, дотрчаше лекари и болничари, установише да је умро, запалише свећу и ставише на наткасну, отворише прозор, прекрстише му руке на груди и истераше нас напоље. Идемо кући, а нама кућа је близу Болнице, већ се прочуло и у дворишту велика кукњава. Није прошло много времена, кад ето ти болничара у белом иде према нашој кући и виче - станите жене - Иванко је жив.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ.

Иванко није пао у заробљеништво 1941 . године. 

На препоруку власти, Иванко гради склониште против бомбардовања у потоку изнад куће у брду, склониште  у којем су зидови и таваница покривени са дебелим брвнима и на то навучена земља дебљине бар један метар.Ми - деца били смо у склоништу на дан 6. априла 1941. године. Излазили смо повремено и посматрали високо на небу један немачки авион, кога је тукла наша противавинонака артиљерија. Гранате - једна за другом су експлодирале испод авиона, не могавши да допру тако високо. 

У јулу месецу 1941. уписује се у партизане. Учествује у борбама око Краљева, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић". У одбрани Ужичке републике , у селу Срезојевцима код Горњег Милановца, буде са још двојицом младих бораца, заробљен од стране четника. Четници истог момента пред њим стрељају - убију ове младиће, а њега кундачењем и цевима пребијају на мртво име - псујући га шта је он - чичегања тражио у комунистима / 42. године/ и таман да га метцима докрајче, партизани у контра јуришу га ослободе. Са 6. поломљених ребара, на волујским колима, партизани га пребаце у Чачанску болницу.

После пропасти Ужичке републике, четници покупе све бивше партизане, који нису одступили и који нису били " тежи случајеви" , на имање Душана Вујовића изнад наше О.Ш. Међу њима је и Иванко. Ту је један балван, дреноваци дебели и чворновати и један по један ређају се сужњи, пресавијају их преко балвана и батине, траже скривено оружје. Иванко , видевши и од других, на први замах батине, саопшти да има пушку. Јави се да га спроводи - где га Иванко буде водио где је сакривено оружје, нико други до његов рођак неки Вукајловић из села Виљуше код Чачка. Управо, мајка овога Вукајловића и отац Иванков су рођени брат и сестра. Иванка кроз цело село спроводи везаног рођак Вукајловић, Иванко га моли да га одвеже - срамоа га, али рођак му каже да то не сме и слично. Иванко ископа пушку донесе на место, четници га пусте, без и једне батине. Међутим, Иванко се на рођака наљутио, више није хтео за њега да чује, мада вероватноћа је - да је рођак спазио да му је рођак угрожен, преузео да га он спроводи - да га спасе ко зна какве неизвесности - што Иванко није разумео.

БОРБЕ 1941. ГОДИНЕ И ГРАНАТИРАЊЕ  КУЋЕ.

Вероватно је био септембар 1941. године. Четници заузели положаје за напад на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку, у близини наше куће. Око наше куће положај држи четничка чета или вод, којом командује - нико други до Иванков пашеног Милорад Ружичић, из села Горачића из Драгачева, ваљда је био резервни подофицир краљевске војске. Пашеног Милорад, ништа мање, већ један - једини пушко - митраљез поставља на прозор наше велике гостинске собе у новој кући, одакле може да се лако туче по немачким положајима - јер се високо уздиже изнад тла. Иванко моли Милорада / хоће да му запали кућу/да то не чини, али није вредело.

Цео комшилук и ми из куће смо у нашем бетонском подруму. Било нас је до тридесетак. Борба се води до поноћи, митраљез туче са прозора наше куће. А, Иванко је наспрам улазних врата и два прозора подрума ставио некакве пластове сена или сламе, као заштиту да пешадијска муниција не би улетела у подрум. Чули су се некакви јауци рањених четника, потом су се повукли преко планине Јелице. 

Сутра дан - рано изјутра, ми се у дворишту протежемо од неспавања. Кад, испод наше куће у Благојевића чаиру , поред саме улице - пута за Краљево - где се сада налази Обданиште, немачки официр са два пратиоца на коњима. Официр са двогледом циља у наше двориште. Отац Иванков Благоје, каже Иванку и осталима, да ништа не ваља, да одмах идемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију, а он ће остати да чува кућу - па шта буде. Ми, тек што смо прешли границу ова два села чула се артиљеријска канонада. Немци су тукли из топова, из тенкова, из блиндираног воза који је стајао на прузи испод Чачанске болнице, један авион је истовремено надлетао, кажу неки да је и бацао бомбе - али то није потврђено. У Кулиновцима Немци сруше укупно 14. кућа. Нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната. Са северне стране стајало је неколико рупа, а са западне стране пола зида је било потпуно срушено, и кров је био у целости однет са све димњаком. На наше имање пало је око 150 граната,толико смо рупа избројали, од којих десетак нису биле  експлодирале, које је Иванко после закопао негде на средини нашег имања зв. Радовина.Партизански радни батаљон је зазидао рупе и ударио нови кров, а кућа је обновљена тек 1951. године.

Интерсантно је, да је једна граната пробила северни зид нове куће, прошла кроз отворена улазна врата те собе, прошла кроз отворена улазна врата куће,затим прошла кроз отворена врата мање старе куће, ударила у ложиште великог шпорета и ложиште разнела у целости, а на шпорету пуна шерпа млека од 20 литара нетакнута,  пробила зид куће и скљокала се напољу поред зида неекслодирана. Деда Благоје све време је био по одајама кућа и по дворишту, а да га није ништа ни огребало.Димњак до темеља у целости пао је на двадесетак метара од куће.

БОРБА ДА СПАСЕ ЋЕРКЕ ОД ЧЕТНИЧКЕ КАМЕ

Супруга Милева преклиње мужа Иванка, да оде у суседно село Атеницу, у четнички штаб, да спашава ћерке Милену / 21/ и Олгу/20/ - одведене су на кланицу - да да своју главу а да њих спасе.

Иванко улази у просторију, у којој су више њих са брадама и камама: На питање главног: што је дошао, итд. Иванко каже да су му ћерке код њих, да нису криве, итд. и моли га да их пусти. Друго питање је било: да ли он храни комунисте, Иванко је одговорио да их храни. Тај четник му је ударио шамар - такав да је пао на под без свести. Освестио се после поливања водом и на поновљено питање је Иванко исто одговорио. Опет је пала шамарчина, опет је Иванко у несвести. Када је дошао свести, четник је извадио каму, један од присутних четника је овога зауставио и казао дај да исприча како он то храни комунисте. Иванко им је рекао да је он домаћин, да је принуђен да храни све који са пушком и са претњом траже да их нахрани - да је он хранио и љотићевце, недићевце, четнике, бугаре, па и партизане. Све који дођу у кућу, иначе би му лако летела глава. Сви су се на то насмејали и рекао је овај: пази, пази он све храни, врло паметно и веома храбро. Питали су га да ли је и он комуниста, нашта је Иванко, из гуња из унутрашњег џепа извадио спремљену слику Николе Пашића, да је он стари радикал и његова породица радикалска и да нема говора да су му ћерке комунисти. На то му је четник рекао да иде кући а они ће одлучити шта ће бити са Миленом и Олгом.

И Милена и Олга су пуштене кући. Шта је било пресудно да их четници не ликвидарају, вероватно да никада нећемо сазнати: да ли је то храброст оца Иванка да се уопште и појави у четничком штабу, да ли велики углед фамилије, нарочито деде Благоја, да ли потписи тројице веома утицајних људи да гарантују за ћерке, један од њих је био чувени Димитрије - Мита Дилбер, апотекар из Чачка, да ли неко од рођака из редова  четничких симпатизера, да ли нека од школских другарица која је имала некакве везе у четничким редовима, да ли храброст Олгина - која није ништа признавала под батинама. Можда  је Олгу, која је већ била осуђена на смрт, пустио самовласно или уз нечији притисак Петар - Перо Вукомановић, један из црне тројке , који је био ваљда годину дана старији у гимназији од Олге, ко ће га знати. Петар је Олгу пустио и рекао јој је да одмах истога дана отпутује у Београд, да промени име и презиме и занимање и да се кани комуниста, у противном - ако се не склони из куће - доћи ће неко јачи од њих који ће је заклати. И стварно истога дана после подне у двориште наше куће, бануо је Миле Козодер,најчувенији кољаш Чачанскога краја,у пратњи тридесетак четника - претежно са брадама, тражио Олгу, а Иванко је одговорио да су је још пре неколико дана - или колико већ, одвели њихови људи, а Олга је већ била у возу на путу за Београд. Олга је била једини интелектуалац међу ухапшеним, била је свршени матурант Чачанске гимназије.

Т А О Ц   У  З А Т В О Р У  Г Е С Т А П О А  У Ч А Ч К У.

Иванко је 1943 или 1944 годимне, нисам сигуран које то године беше, заточен у затвору Гестапоа у Чачку - у подруму куће Павла Брушије у центру Чачка. Са њим је био и његов учитељ стари Недељко Вилимановић, чије су сва деца - школовани људи страдали у рату као комунисти. Није доживео никакву тортуру, није тада погинуо ни један Немац, тако да је се кући вратио здрав и читав.

БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЧАЧКА 1944. ГОДИНЕ. 

Борбе за ослобођење Чачка у Другом светском рату водиле су се од краја октобра или почетком новембра до 3. децембра 1944. године.

Те 1944. године, кроз Чачак, из правца Краљева, из Грчке одсупала је Немака група армија Е. Три месеца механизоване јединице немачке армије у неприкидној колони - дан и ноћ - пролазиле су друмом Краљево - Чачак, даље према Ужицу и Сарајеву. Грмело је и тресла се земља од те силне технике.

Иванкова кућа је на 200 метара од тог пута, а имање на само 100 метара.Иванкова кућа и цело имање су у жижи борбених дејстава.

Руске трупе су стигле код Чачка крајем октобра или почетком новембра - у прво време су ометале повлачење немачке колоне - дејством далекометне артиљерије и каћуша из реона села Брђани  - на око 9 км. од Чачка.

Немци су у близини Иванковог имања и куће организовали артиљеријску одбрану, дејствујући против Руске артиљерије. Са десне стране од Ивакове куће на око 200 метара, а 50 метара од имања, дејстовала је једна или више батерија немачке артиљерије - налазили су се на самом почетку у усеченом делу пута за село Атеницу. Са леве стране,  на око 200 метара од куће, дејствовала је далекометна артиљерија - два или три топа, који су постављени на шинама. Свакога дана Немци и Руси су се тукли контрабатирањем. Пред крај операције дејствовала је свакога дана и Руска авијација. У ниском лету митраљирали су немачку колону. Толико ниско су летели да смо пилоте видели у истој равни са нама који смо били на земљи - на брегу. Ми се склањамо за дебла воћака, око нас падају шаржери испаљених метака или граната, а пилот нам се смеје.

Цела Иванкова породица је у кући. Млађи су напољу чувају краве и овце по кукурузишту, обављају се и сви други послови. Иванко је деци објаснио: да када чујемо опаљење топа у Брђанима да пратимо звук гранате. Ако чујемо звук - да останемо где смо, а ако не да трком бежимо у  бетонски подрум наше нове куће.Испод и изнад наше куће и по целом имању пало је стотине граната, срећом само уз мала оштећења куће и других објеката у дворишту, не рачунајући покошена стабла воћака и разровано земљиште.

Испод Иванкове куће на око 180 метара  , пред наилазак партизана - неколико дана до ослобођења Чачка, у Благојевића чаиру - на брешчићу - где је данас Обданиште - до самога поменутог пута, Немци су посели већ изграђени бетонски бункер. Бункер је имао на длану нашу кућу - која се издизала на брегу.На неколико дана од доласка партизана Иванкова породица је отишла у бежанију код родбине у породице Вујовића и Главоњића, а код куће су остали Иванко и најмлађа му ћерка Вера /1927/.

Задња линија немачке одбране Чачка почињала је на нашем имању - на потесу Радовина - на завршетку саме узвишице у делу који смо звали Наврбашче и даље ишла према планини Јелици гребеном који граничи село Кулиновце и Атеницу.

Иванко и ћерка му Вера и у време непосредних окршаја Немаца и партизана били су у кући. Морали су да се крећу и по дворишту, митраљезац из бункера - који је имао кућу Иванкову као на длану, није их дирао. Мора да је био земљорадник и неки душеван човек па није имао срца да начини злочин према обичним грађанима

Руси су испипавали положај батерија, гранате су данима падале испод и изнад положаја батерија - док једнога дана нису их открили. Открили и гранатама потпуно уништили. Топови су искидани а погођено је и отворено  складиште граната на имању Иванкове снаје Катице Шолајић . Експлодирало је хиљаде граната, на Иванковом имању било је на стотине експлодираних и неексплодираних граната.

Немци су ипак имали времена да покраду око 200 кгр. најфинијег листа дувана / ситне жуте лиске упаковане у везице/, добро сакривеног у амбарима у кући зв. Пивница -  Иванко је по наређењу немачких власти морао да гаји дуван и да одређену количину предаје окупатору. Успевао је да одгаји и више него што је требало и то чувао - да  би се у та тешка времена некако преживљавало.

У дворишту Иванкове куће, у време операција за ослобођење Чачка, налазио се Штаб Југословенске  бригаде формиране и пристигле из СССР -а, којом је командовао рођени стриц Стјепана Месића, задњег председника Председништва СФРЈ, потпуковник, касније генерал ЈНА. Носили су униформе краљевске војске краљевине Југославије, са све еполетама и кокакрдама / официри/ на униформама.

ЧЛАН КПЈ ВЕОМА КРАТКО.

Одмах по ослобођењу Чачка, Иванка приме у чланство КПЈ. Међутим, Иванко наставио да слави крсну славу - Алемпијевдан. Траже од Иванка да се одрекне Славе или Партије. Он се опредељује за славу.  Славио је и у време рата, али он никада није носио колач у цркву на прекадњу, већ неко други,  имао је неку одбојност према свештеницима. Није хтео да се одрекне традиције.

Р А Д И О  У  Ф А Б Р И Ц И  К О Ж А.

Кратко време, после рата, радио је као ноћни чувар у оближњој Фабрици кожа. Како се обрео у њој не могу да реконструишем. Имао је и даље велико пољопривредно имање. Остао је запамћен да је свако вече певао са неке терасе фабрике, слушали смо га код куће - лепо се чуло. А певао је одлично. Сећам се, да је на мене - ђака Чачанске гимназије примао дечији додатак у износу од 175 . динара.

У  С Е Љ А Ч К О Ј  Р А Д Н О Ј  З А Д Р У З И.

Иванко је оберучке прихватио учлањење у СРЗ " Ратко Митровић" у нашем селу Кулиновци код Чачка. Цело имање  и све алатке и прибор унео је у задругу. Само да се ослободи пореза, који су били веома високи и којих није могао да се наплаћа. порези су били високи као и пре рата. Из куће он је остваривао трудодане,. нешто мало ћерка му Вера и син Видосав.Тешко је прихватио расформирање СРЗ.

НИЈЕ ХТЕО ДА НАСЛЕДИ ИМАЊЕ.

1945. године умрла је сна за братом од стрица Катица Шолајић, рођена у Сегедину у Мађарској, добровољац - болничарка у Српској војсци - прешла Албанију, која није имала наследника. Син јој јединац Божидар, враћајући се из немачког заробљеништва погине од савезничког бомбардовања у Београду 1944 године.Имала је пензију, а имала је и имање у Шолајићима. Иванко се одрекао наследства.

ПРОДАЈА ИМАЊА.

Имање није имао ко да обрађује. Сва деца су отишла својим путевима, једино је са њим остао да живи најмлађи син Видосав, али и он се није бавио земљорадњом- радио је у фабрици као бравар. Иванко је, зато земљу почео да продаје, већ, 1954. или 1955. године. Прво је продао око 2 ха неком Богдановићу, за цену  од 700.000.- динара, уз капару од 200.000.- динара са крајњим роком плаћања до 1. маја наредне године, а ако не - уз губитак капаре, уговорено и уговор оверен у Суду. Богдановић не исплати остатак дуга до 1. маја и Иванко му опрости и прихвати да му плаћање изврши касније. А, у међувремену земља поскупи десет пута, овај прода један плац и то без превода и исплати Иванка. Иванко је сматрао да је нечасно да му узме 200.000.- динара. Зато, је имање фактички поклонио.

Падајући у тешку финансијску ситуацију - он и ћерка му Вера, Иванко је продавао плацеве у низу један за другим.

Сестре Иванкове - Ангелина - Гина Пајић из села Атеница код Чачка и Катарина Радовановић, из села Јежевица код Чачка туже Иванка, видевши да крчми очевину, тражећи део имања за себе. Иванко на Суду није оспорио тужбу на шта је имао право, јер му је отац Благоје умро 1942. године, већ им да по њиховом предлогу по 30 ари од имања зв. Радовина. Остатак имања Радовина, Иванко преда Општини Чачак, као национализовано земљиште за проширење града - за ст. изградњу, опет по неким скромним ценама - можда је било између пола до једног хектара. Потомци његове остале три сестре на суду одрекну се наследства у корист брата , односно ујака Иванка.

Иванко је свакоме детету преписао по плац. Сину Милутину на имању Радовина а осталој деци - 5 - њих добили су плацеве на окућници, површине од 6,5 ари до 23 ара површине - и то све пре  национализације.

Остатак имања је национализовано 1968. године, изузев једне парцеле од 5. ари. После смрти жене му Милеве свих 6 - ро деце је наследило у идеалним деловима око 1,60 ха.

Десетак година, можда и више земљу су му обрађивали синови: Милутин, Јован и Видосав и зет Љубомир - Љубо, радећи после радног времена и недељом. Интезивирана је производња: малина, јагода, две парцеле више сорти бресака, шљиве стенлеј. Паре су ишле у буџет Иванка и његове супруге Милеве, а наш рад је био бесплатан.

Остваривани су солидни приходи, тако да смо 1972. године изградили сопствени водовод,ископавши два бунара на нашем имању и око 300 метара разводне мреже и то за кућу Иванкову, куће тројице синова и кућу зета Љубомира. Купљен је и комплетно нови намештај и апарати за кућу.Иванко је доживео да има воду пред кућом, што му је био сан. Није прошла нека година све ове куће су прикључене на градски водовод, а интерни водовод је искључен,

Иванко је правио свадбу за двоје деце: Милену 12.октобра 1946. године и Јована 17.јануара 1954. године. Велике свадбе: Миленина у дворишту наше куће, а Јованова у гостинској соби нове куће. Остала деца су правила скромнија весеља.

Иванко је под старе дане јурио жене. Долазио је до њих за новац, а и друкчије. Хтео је да се и разведе од Милеве, јер га је она одбијала, правдајући то годинама и срамотом, а он је био неуморан.Није могао без женске.

Волео је мачке. Знао је да стави мачку у крило и да руча. Кучад није држао. Последње мало кученце прегазили су Немци приликом уласка у Чачак 1941. године.Доста му је било што су неке комшије имале огромну кучад, која су престрављивала децу, па их је хтео тога бар он  поштедети. Он је имао једини веће имање и није имао кучад, а комшије - сиротиња нису били без кучади.

Имао је ретко одличан желудац. Његов желудац је могао да превари  и камење. Јео је полако, с врха кашике. Волео је печење и то масно - није бирао. Једне прилике, после Нове године, дошао је у стан код сина Јована и снаје Емилије Шолајић у Чачак, да се окупа, доручкује, итд. Снаха Емилија му је поставила пун овал прасећег печења, само сама маст, пребирало се па што је остало и он је јео полако и појео све. Када је дошао кући, супруга Милева га је питала како је било , а он је одговорио да је било одлично, али да га је било срамота, када га је снаха Емилија упитала, тата хоћеш ли још, он је одговорио да је сит и да не може више, а могао сам - казао је Иванко.

СЛЕДИ НАСТАВАК - ДРУГИ ДЕО.

НАСТАВАК - ДРУГИ ДЕО

ИВАНКОВ КАРАКТЕР

Иванко је био строг, у изузетним моментима и прек, али веома поштен и правичан човек, а надасве и веома храбар.

Ипак, био је предобар.Његова деца /6/, обично знају да кажу - да су сви они можда добили батине / и од мајке Милеве/укупно неколико пута у животу. Памти се, да је једном приликом пре рата, гађао крњетком црепа или ћерамиде ћерку гимназијалку Олгу / 1923/, која је цмиздрила за некакве паре, а она бежала, и Иванко, уместо Олге, погоди у око најмлађе дете малога Видосава / 1932/, без неких великих последица. Писца ових редова Јована / 1929/ је другог дана поласка у први разред основне школе, пљеснуо два три пута - јер му је овај одбио да иде у школу. Разлог су биле заноктице које је добио првога дана плевећи калдрмисано двориште школе.

Иванко, пред Други светски рат, прими у кућу Ратка Златића и његову супругу Радојилу. Ратко је побегао из Рашке области , јер му је претила животна опасност, ваљда је припадао предратном четничком покрету.А , Ратко је све време у кући Иванковој мајсторисао. Поправљо је и правио нову бурад и каце, а био је надалеко чувени пинтор, затим радио на поправци грађевина, вршио изолацију у нашем бетонском подруму нове куће.

Волео је мачке. Знао је да стави мачку у крило и да тако руча.

Славио је увек - у свим временима, али није ишао у цркву, имао је одбојност према поповима. Три дана се славило. Уочи славе - Алемпијевдана, кућа се кречила и детаљно распремала. У гостинској соби горела је велика фуруна на спратове - цакли ватра, Иванко са ћеркама , а и мушкарци су ту, чисте прозоре, песма се ори , на далеко се чује, Иванко је први глас - почињао је, одлично је певао, а и сви ми деца. Гости су долазили и враћали се и други и трећи дан, а гости поиздаље остајали су на преноћишту. Главно јело је кувани кисели купус са рибом сарагом и посебно сува риба сарага.

Иванко је славио и све остале празнике: Божић, Васкрс, Обетину... За Божић је пекао прасе , за Ускрс и обетину обавезно пекли смо јагње на ражњу и то на виновој лози. За Божић прасе је увек пекао у нашој старој кући са брвнима, на прочевљу - како се то код нас звало, или на отвореном огњишту - где су висиле вериге о које су вешани бакрени бакрачи - у којима се грејала вода или некада и кувало нешто за јело или за свиње и стоку. Увек су печена по три прасета са три стране огњишта постављена на ракље. Са Иванковим прасетом увек су пекли и наше комшије - брат Радомир Шолајић и зет из фамилије Драгутин Нешовић. Радовали смо се обичајима - ту су слама, ораси, итд, али облизивали смо се гледајући у прасе које се врти на ражњу. Знао је Иванко, да пита децу - да ли бисте јели овако вруће печење - наравно ми сви у глас да смо гладни и он отфикари плећку и онако врућу, на бадњи дан - касно већ у ноћ да деци да једу, а супруга му Милева се крстила и молила Бога да њеној кући опрости. Говорио је Иванко да грех не улази на уста

Обетинама / Бела недеља/.било је посебно свечано. Нарочито су остале у сећању девојке. Скупе се Иванкове сестричине: Нада, Ната, Емилија и друге и три његове ћерке - Милена, Олга и Вера. Простру ћилиме испод нашег винограда под трешњама, изнад нашег бунара, оне раздрагане пуне девајачких прича, чује се кикот.После ручка одлазило се на чувени сабор у Мишовића гају, познат по томе што је се одржавао по дану и што је на њему било много варошког света. Од Чачанске болнице па све до места сабора били су поређани паркирани фијакери и лимузине.

Иванко је гајио свиње за посек- обично по две или три добро угојене свиње - гајене само на куваним тиквама, јабукама, шљивама и сплачинама.Обавезно се , поред чварака правила и кавурма, после рата и крвавица и шваргла - правио их је његов најстарији зет Љубо Симеуновић, научивши то код Немца у заробљеништву, сва се сланина сушила - и полутке и потрбушина. Клало се обично у хладне дане и шурило - смудило са запаљеном сламом. Иванко је увек био широке руке. Једне године, остало је упамћено а и записано угарком, на греди трема где је топљена маст, а по веома хладном и снежном времену, да је се попило 27 бокала вина од по 1,5 литар и то јаког мушког вина од грожђа из нашег винограда. Иванко је обавезно правио ћевап. Пило се то уз ћевап. Остало је упамћено да смо једне године извешали да се суше 144 пршуте.

Знао је и да понекад ужива на свој начин - да прода трешње или шта друго на пијаци, да купи и поједе печење у пекари, или и да га купи у већој количини и понесе кући да и остала чељад омасте брк, да седне у фијакер и да се провоза до куће - са све празним котобањима. Фијакером отера котобање трешања на пијац, фијакером се врати кући. Волео је да се вози. Седне у градски аутобус, вози се до крајње станице - до Слободе, па натраг, па понекад и више пута тако.

ИВАНКОВИ ПОТОМЦИ ДЕЦА /6 -ро/:

-Милена, удата Симеуновић /8.10.1922 - 5.5.2002/, домаћица из Чачка,

-Олга, удата Тодоровић / 18.9.1923/, дипл.шум.инг, из Београда,

-Милутин / 12.11.1925 - 17.4.1998/, машинбравар - калионичар из Чачка,

-Вера, удата Пајевић, потом Новаковић / 16.8.1927 - 5.11.2007/, домаћица из Брвеника на Ибру,

-Јован /11.9.1929/, дипл.економиста из Чачка,

-Видосав / 15.3.1932/, бравар из Чачка

УНУЦИ / 12 - ро/

- Мирослав Симеуновић / 1947/, син Миленин, метало-стругар из Чачка,

- Предраг Симеуновић / 1948 - 21.09.2011/, син Миленин, ауто -лимар из Чачка

- Слободан Пајевић / 1950/, син Верин, дипл.маш.инг из Чачка -

- Славица Лучић / 1951/, ћерка Олгина, разведена , дипл.правник из Београда

- Светлана Милошевић / 1951/, ћерка Милутинова, метало - глодач из Парменца код Чачка.

- Биљана Радмилац / 1953/, ћерка Милутинова, разведена, економски техничар из Чачка

- Михаило Шолајић / 1956/, син Јованов, дипл.економиста из Београда

- Благоје Шолајић /1957/, син Видосављев, машински техничар из Чачка

- Драган Шолајић /1958/, син Милутинов, економски техничар из Чачка,

- Драгица Шолајић / 1958/, ћерка Водосављева, радница, из Чачка

- Иван Новаковић / 1960/, син Верин, ПТТ техничар из Брвеника на Ибру

- Александар Новаковић /1961/, син Верин, дипл.политиколог из Београда.

ПРАУНУЦИ / 16 - ро/- Иванко их није доживео, а Милева супруга Иванкова доживала их је 10 - ро.

- Марко Милошевић/ 1974/, син Светланин, а унук Милутинов, машински техничар,из Парменца код Чачка

- Ненад Симеуновић / 1975/, син Предрагов, а унук Миленин, маш. техничар из Чачка

- Ђорђе Пајевић /1977/, син Слободанов, а унук Верин, дипл.ел.инг, из Чачка

- Ивана Симеуновић / 1977/, ћерка Мирослављева, а унука Миленина, економски техничар, из Чачка

- Бранко Милошевић / 1977/, син Светланин, а унук Милутинов, машински трехничар, из Парменца код Чачка.

- Градимир Лучић / 1978/, син Славицин, а унук Олгин, дипл. грађ.инг, из Беoграда,

- Милош Радмилац / 1978/, син Биљанин, а унук Милутинов, свршени матурант гимназ., из Остре код Чачка

- Милан Симеуновић / 1979/, син Предрагов, а унук Миленин, бравар из Чачка, 

- Невена Симеуновић /1979/, ћерка Миросављева, а унука Миленина, мед.сестра из Чачка,

- Владимир Радмилац /1980/, син Биљанин, свршени матурант гимн.из Чачка,

 - Александра Новаковић / 1985/, ћерка Иванова, а унука Верина, студент микробиологије из Брвеника на Ибру,

- Лазар Новаковић /1987/, син Александров, а унук Верин, маш. техн. из Београда,

- Јелена Шолајић / 1991/, ћерка Благојева, а унука Видосављева, ек.техничар из Чачка,

- Марјана Шолајић /1992/, ћерка Михаилова, а унука Јованова, студент Математичког факултета из Чачка,

- Војислав Шолајић /1993/, син Благојев, а унук Видосављев, ђак ек. школе из Чачка

- Душан Новаковић / 1999/, син Александров, а унук Верин, ђак осн.школе из Београда

 ЧУКУНУНУЦИ / 4/. Није их доживео.

- Соња Симеуновић / 2003/, ћерка Ненадова, унука Предрагова, а праунука Миленина, ђак другог разреда О.Ш. из Чачка,

- Андрија Симеуновић / 2003/, син Миланов, унук Предрагов, а праунук Миленин, ђак другог расзреда О.Ш., из Чачка,

- Сара Симеуновић / 2008/, ћерка Миланова, унука Предрагова, а праунука Миленина, из Чачка

- Ивана Пајевић / 2010/, ћерка Ђорђева, унука Слободанова, праунука Верина, из Чачка.

Иванко Шолајић умро је у Чачанској болници 1. априла 1974. године. Сахрањен је на Кулиновачком гробљу, атеистички, са музиком и са послужењем на гробљу. Било је присутно много света. За послужење купио сам у печењари - пекари Баралића у Мрчајевцима равно 100. кгр. прасећег печења. Колико је се народа послужило, печења није ипак било довољно. Све сам кафане , после подне обишао да нађем које кило печења да би смо имали шта да послужимо кући, пријатеље и рођаке из далека и комшије. Умешено је 11. врста колача.

Иванко је одликован Медаљом ......за  учешће у НОР - у .

Записао по сећању, дана 16.новембра 2011. године, његов син,

Јован Шолајић, Чачак 

---

Милутин Шолајић, зв. Луле, из Чачка умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Милутин  се родио 12.новембра 1925. године и  најстарији је син Иванка / 10.5.1899 - 1.4. 1974/  и Милеве Шолајић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, из села Кулиноваца код Чачка..

Мајка Милутинова Милева је ћерка Живка Вујовића из Граба из Драгачева / 1871 - 1943/ и Катарине, рођене Милутиновић, из Тијања из Драгачева.

Рађање Милутиново је прослављено уз прангије и велико весеље.. Родитељи Иванко и Милева пре Милутина добили су ћерке: Милену / 8.10.1922 - 5.5.2002 / и Олгу  /18.9.1923/, па радовању није било краја. Деда Благоје / 1861 - 1942/ истерао је из подрума сву бурад са ракијом и вином у двориште. Седам дана комшије и родбина и она из далека су се гостили и веселили у дворишту куће Шолајића. Није мала ствар родио се наследник, обезбеђено је трајање домаћинства, јер на мушкоме роду се то остваривало. Деда Благоје  је имао , поред одраслих и удатих 5 ћерки и сина Сава који је млад умро / 1889 - 1910/ јединог наследника Иванка. Тако се лоза наставља - Благоје - Иванко - Милутин. Деда Благоје је био велики домаћин, имао је имање од 7 - 8 ХА, па је веома било битно да се роди мушко и да има ко да настави лозу.

Милутин - Луле био је за оне прилике изузетно мажен и пажен. Израстао је у високог  танковијастог и лепог младића.

После завршене основне школе родитељи су дали Милутина на изучавање трговачког заната, код познатог чачанског трговца извозника Јована Стојиљковића, са којима су били у присним односима. Одлучили су: да најмлађи син Видосав  / 1932/ остане на имању и да се бави земљорадњом а старији Јован и Милутин да заврше некаве школе и да оду са имања. Бити шегрт , пре рата, није било лако. Милутин је морао да порани свакога дана - што би се рекло - пре зоре и белога дана- да - као прво да сву обућу / 6 - ро чељади/ очисти, намаже ималином и да изгланца, затим да преко целога дана буде потрчко за све и свашта. Мало шта је од времена остајало да се бави откупом сира, кајмака, малина итд. који је трговац Јован извозио.Колико је се бавио овим занатом заборавио сам. Углавном, шегртовање за трговца је прекинуо, вративши се на земљорадничке послове на имању.

Милутин је показивао велико интересовае за занатима. У првом комшилуку имали смо двојицу занатлија: брат од стрица Јеврем Шолајић /1907 - 1943/, био је столар   и Јован Косорић, први комшија био је метало - стругар и обојица су радили у ВТЗ у Чачку. Отац Иванко је био битку да некако Милутина да да учи неки од металских заната у Војно техничком заводу у Чачку. Много је то тешко ишло. Тата је се ипак  снашао, неко му је ту помогао. Тата је испекао јагње на ражњу, позвао неке из ВТЗ почастио их са печењем и оним што уз то иде. и Милутина упише на занат. Приме Милутина да изучава браварски занат негде пред рат - да ли 1939 , или 1940. године и то не знам.

Милутин добије пропусницу  са пуно потписа руководилаца Завода, а главни потпис је био некаквог пуковника - начелника општих послова Завода. Управник Завода је тада био Игњат Кирхнер, бригадни генерал, инвалид из Првог светског рата. Генерал Кихнер је по оцу Немац, а по мајци Србин, пребегао из аустријске у српску војску, командовао је чувеним Сремским одредом у одбрани Београда 1915. године. За време Другог светског рата је одбио понуду окупаторских власти да се активира и да ради за Немачку оружану силу..

Практична обука је трајала свих 6. радних дана у недељи и то по 8. часова. У школу ученика ишло се у вечерњим часовима. Шегрт је радио уз некога калфу или мајстора. Морао је да зна шта тражи мајстор од алата или шта и како треба да придржи алат или материјал за обраду. Упротивном, сваки час је шегрт могао да добије шамарчину од мајстора, или грдњу у бољем случају. Било је и глупих и неспретних шегрта, по којима су сваки час пљуштале шамарчине.

Војска, односно ВТЗ - Чачак, добро је плаћао раднике и шегрте. Поменути Јован Косорић, као калфа метало - стругар, пред рат је имао плату од 60.- динара дневно, а мој брат Милутин, као шегрт прве године заната добијао је плату - или како се то звало 10.- динара на дан. Колике су то паре биле, може се сагледати, ако је у то време копачка надница - за рад од јутра до сутра - била 8. динара, а косачка 12.- динара.

Мој отац је био земљорадник средњег имовног стања - по класификацији тадашњих пореских власти, али је до динара ипак тешко долазио - динар је био велики као кућа. Те, када Милутин прими месечне принадлежности од ВТЗ у износу од 250.- или 260.- динара, у кући настаје  велико расположење, решавају се неки акутни новчани проблеми, или се купују основне потребштине - зејтин, шећера веома мало на фишек или пола килограма, гас за лампу, или се бакалину плаћају обавезе за преузету робу  у току месеца, плаћа се заостали порез, или се нешто ипак купи од одеће и обуће. Шегртска плата је била равна 260 литара шљивовице, или 260 кгр пшенице, јер цена ових производа на велико је била  1.- динар. Мора се признати веома солидна. Учиш занат и добијеш више новца него ли да си радио у надници у пољу.

Милутин прекида са изучавањем заната у  ВТЗ Чачак, даном капитулације Југословенске војске - око 18. априла 1941. године, када и ВТЗ престаје са радом.

Године 1941, одмах по окупацији земље, у Чачак је дошао  неки Ђурковић са породицом, избеглица из Бања Луке. Отворио је Фабрику кожа у напуштеном млину Павла Брушије из Чачка, на Атеничкој реци. Милутин се запошљава у Фабрици кожа - ради на свим опрерацијама и свим машинама за производњу свих врста кожа. Поред њега, у Кожару се запошљавају  и доста комшија сличних година Милутинових. између осталих Милан Радосављевић, Миле Марковић, Богомир Васојевић,  Бато Дашић, Јепур и други. У Кожари ради све време, са извесним прекидима, до одласка на редовно одсужење војног рока - 1946. године. Кожара је за време рата радила за немачку окупациону силу и за четнике, у време Ужичке републике за партизане и четнике, после рата за партизане - за фронт. Ни један радник Кожаре није мобилсан приликом опште мобилизације у децембру месецу 1944. године - када су војне власти мобилисале годишта 1918 - 1927. Овим радницима, који су то тражили, време од 3. децембра 1944. до 15.5.1945.  године је признато као учешће у НОБ -у- у двоструком трајању.

Радници кожаре знали су и да подкрадају фабрику за време рата. Знали су да целе коже обавију око тела  - толико спретно, да их контрола на изласку из фабрике није могла открити. Од ових кожа правили су себи обућу - баканџе, нарочито је било ШИК да се од телећих кожа праве кожне апликације на лактовима рукава, затим на туру и коленима панталона, кожне јакне и сл. Милутин је себи направио одличне баканџе. Међутим, мало их је носио. Наиђоше неки четници из одреда Боже Јаворца при одступању са Краљева, беше то у новембру или децембру месецу 1941 године , видеше лепе жуте нове баканџе на ногама Милутиновим, и на басамацима на улазу у нову кућу, наредише му да се изује.

У пролеће или лето 1944 године, четници мобилишу српске младиће ради спречавања продора партизанских јединица из Босне у Србију. Мобилишу и Милутина, иако је имао тек навршених 18 година.Без обуке и без униформе, у сељачком оделу, његову јединицу пут је водио до саме границе са Црном Гором. Мама Милева, тада стара 44. године, са још неким мајкама из нашега краја, крене у непознато да пронађе сина Милутина, да види како је и да ли је жив и здрав, понела му је преобуку, јер су прошли и месеци како су га мобилисали, и нешто хране. Мајка Милева ишла је преко брда и планина, стотине километара и пронађе сина Милутина , негде близу  Црне Горе, здравог и живог. Што су ти мајке. Каква жеља, какав нагон, да у опасним временима кроз шуме и беспућа траже своју децу - бринући се.

Милутин учествује у битци на Јеловој Гори, планини између Ужица и Ваљева, у лето 1944 године, у некој од четничких јединица. Причао нам је  да је било страховито. Његова јединица је била у судару са партизанима Шесте личке пролетерске дивизије. Страховита артиљеријска припрема ове дивизије, ровала је сваки педаљ, страшна грмљавина топова и минобацача. Каже, толико смо били беспомоћни - слабо обучени, слабо наоружани,  изгледали смо јадно.

У току заузимања положаја сретне нашег ујака Гојка Вујовића /1916/, из Граба из Драгачева, који је био интедант неке четничке бригаде, те Милутину да некакве опанке, јер су понете од куће биле скроз пропале.

Милутин реши да се онеспособи - да се рани - да би се склонио из тог пакла. У највећем јеку борбе, из своје пушке опали метак у своју шаку, уз придржавање некаквих правила - правила на које га је неки саборац упутио - да се не би на рани приметили барутни гасови - јер би то било сумњиво и била би то смртна пресуда себи.

Милутин је пребачен у Ваљевску болницу. У болничкој соби само рањеници четници из борби на Јеловој Гори. Било је ту четника голобрадих -мобилисаних и оних правих са брадама. Не би кратко - неки дан после, упадају партизани са упереним пушкама и аутоматима. Пуцају у сваког рањеника који је носио браду - све су их побили ту поред нас. Нама голобрадима рекоше, да кад прездравимо да можемо добровољно да ступимо у њихове редове. или ако нећемо да идемо својим кућама. Ја се одлучих, рана још није била преболела, да идем кући. Много сам страхота до тада видео. Кренем кући из Ваљева за Чачак, пешке преко брда и долина, имао сам неки бонитет јер сам рањеник и то рањеник четник - а крајеви које сам пролазио били су под контролом четника. Кући дође, лежао је у посебној малој спаваћој соби нове куће. Мама и сестре су га мазиле и пазиле. Одмах га је посетио Драгољуб Бугарчић, из даљег комшилука, који је припадао четничком покрету. Сећам се да је Милутину пружио руку и да му је честитао ране са: "Нека су ти срећне ране, јуначе".

После неколико дана, Милутин је наставио да ради у фабрици кожа, у којој је остао све до регрутовања  и до одласка на редовно служење кадровског рока у септембру 1946. године.

Милутин и Ја били смо сво време и по завршетку рата под оружјем: Спавали смо на једном кревету у предсобљу нове куће - са оружјем у рукама - са ремницима пушака обмотаних око руке - Милутин са немачком пушком са накривљеном ручицом затварача, Ја са коњичким карабином Војске Краљевине Југославије, пушке са метком у цеви и откочене. Морало се , јер су шуме биле пуне одметника. Милутин је имао 20. година, Ја 15. година.

Милутин је служио кадар у Титовој гарди - био је везиста у противавионској артиљерији, у Београду на Топчидеру. Служио је кадар од септембра 1946. до децембра 1949. године, пуних 39. месеци. Гарда се служила 3. године. Служење војске му је продужено - као и свима- због Тршћанске кризе.

Шта издвојити од испричаних догодовштина из Гарде:

1. Сви гардисти су били чланови КПЈ. Командир вода је био по чину мајор и носилац је Партизанске споменице 1941. године.

2. Милутин је био на осматрачници Белога двора годину дана. Знали су гардисти да са осматрачнице дурбином и другим оптичким справама да у удаљеним крајевима парка пронађу велики пикавац и да потом са  по једним цугом га попуше. У сећању остала му је : Титова лакоћа са којом је узјахивао коња. Нико му није био раван, и ако је међу њима било и официра два пута млађих од њега. 

3. Милутин је био на Брионима 6. месеци 1949. године. Отпутовали су на Брионе и тако се вратили у Београд, на специјалним композицијама возова - испред и позади, а у средини три плава воза - са све пуном бојевом готовошћу на противавионским топовима. А, од Београда до Пуле, са обе стране пруге, војник до војника - како би се рекло у жаргону - обезбеђење како се само могло замислити. На Брионима много егзотичних животња и бункери / италијански/ са све обалским топовима. У држави није се знало за постојање Бриона. Тек, неку годину касније, када је обнаредовано да постоји резиденција на Брионима, Милутин нам је о овоме причао и тек тада смо сазнали због чега нисмо могли да га посећујемо у Београду.

4. Милутин - Луле је , врло често - кад год је добијао излазницу за у град, посећивао нашу стрину Олгу Шолајић, која је становала у улици Славујев венац код Новог гробља. Стрина Олга је дочекивала Лула како се само пожелети може, са обавезним богатим ручком и увек му је знала да да по 500.- динара. Стрина је много волела свога мужа Милоша, који је млад умро на дан ослобођења Београда 1946. године, па је то показивала у свим приликама према мужевљевој фамилији Шолајића.

По повратку из војске, Милутин се запослио у војно предузеће "Боба Милетић" у Чачку, бивши Војно - технички завод, у коме је пред рад изучавао занат. Завршио је занат за машин - бравара, похађајући специјални курс за оспосабљавање занатских кадрова. Добио је радно место калионичара и био је главни калионичар у калионици све до одласка у пензију. Специјалност калионичара је изучио поред немачког инжењера - специјалисте за термичку обраду метала Клозе Георга, пристиглог из Источног Берлина - једног од њих дванесторице - сви инжењери разних струка и сви из Берлина. Интересантно је, да је инг. Клозе Георг у време Првог светског рата, једно време био стациониран у Млину Павла Брушије на Атеничкој реци код Чачка, у нашем комшилуку. Становао је у једној од државних зграда преко пута касарне 10 - ог пешадијског пука, близу предузећа. Живео је са женом, волео је добро да попије - нарочито нашу шљивовицу. Натуцао је српски да говори. Толико се њему свидела Србија и народ , да је се месецима одупирао да се врати у Немачку - после истека уговора о помоћи нашој земљи.А, мој брат Милутин научио је занат калионичара како се само пожелети може.

Војно предузеће " Боба Милетић" је ликвидирано крајем 1952 и почетком 1953. године, а од њега су створена три предузећа: Технички ремонтни завод, ЦЕР и Фабрика резног алата. Милутин је , наставио да ради у Техничко ремонтном заводу Чачак,  на истом радном месту, на радном месту главног калионичара у Калионици, Машинског погона - у истој хали. 

Милутин је био и новатор. У ТРЗ - у Чачак, решио је проблем термичке обраде израде " Палчева" за гусенице свих типова тенкова. Пре његовог изума, нови палчеви су пуцали у огромном проценту. Изумео је и термичку обраду Носача тромблонских мина за пушку, које су показивале шкарт и преко 80% у војној фабрици где су предходно израђивани. За оба изума добио је прописане награде, а оба патента је патентирао у Савезном заводу за патенте.

Милутин је имао у своме дворишту на очевини малу радионицу. Бастало му је да од метала направи шта замисли. Када је отишао у пензију,, нпр. израђивао је ножеве за Фабрику чипса у Чачку - од увезеног челика - директан увоз на његово име из иностранства. Фабрика, из неких разлога, није могла да их увози. а, његови ножеви су били бољи од увозних.

Милутин је био дугогодишњи активиста у М.З. села Кулиноваца и у суседној Атеници. Наше село Кулиновци, које сада већим делом је урбанизирано и припада градском атару, је добило, међу првим приградским и сеоским заједницама : градску јавну расвету, телефон, градски водовод и канализацију, асфалтиране улице и  сокаке, изношење смећа, обданиште, па и капелу на гробљу  - која је једна од ретких на гробљима Чачка и околине, што је добрим делом и његова заслуга..

Милутин се оженио 1950. године са Грозданом /1928/ Нешовић, из комшилука, ћерком Данице и Светолика Нешовића, из Кулиноваца, сеоском шнајдерком - занат је изучила од своје мајке. Гроздана је још као девојчица била изузетно лепа црнка и он је се био лудо заљубио у њу још док је била такорећи дете. Знао је Милутин због Гроздане и да буде веома храбар. На једном прелу за време рата, усред поноћи, да би оставио добар утисак на Гроздану, на предлог једног од присутних - ко сме да оде на Кулиновачко гробље и да ишчупа једну крстачу да је донесе и да је потом врати на исто место. Нико од присутних мушкараца, било је и старијих није се пријавио, изузев Милутина. Отишао је на гробље по мркломе мраку, а било је опасно и из безбедносних разлога, а много је било прича на тим прелима и о вампирима и слично и донео и потом на исто место вратио крстачу са неког тазе гроба - а имао је тада око 17 година, а Гроздана 14. година. Били су изузетно леп брачни пар. Изродили су троје деце : Светлану / 1951/, метало- глодача, Биљану / 1953 / економског техничара и Драгана / 1958/, економског техничара. Имају и четворо унука од обе ћерке : Марка и Бранка Милошевића пореклом из Риђага и Парменца код Чачка и Милоша и Владимра Радмилца, пореклом из Остре код Чачка.

Милутин је боловао две - три године и умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Нешто са главом није било у реду, ваљда некаква склероза, вероватно су то последице рада у калионици - где су велика испаравања гасова код термичке обраде метала. Док је радио био је у првој категорији радних места штетних по здравље. А, био је јаке физичке конституције.

Милутин је остао веран комунистичким идеалима до смрти.

Милутин је сахрањен 19. априла 1998. године на Кулиновачком гробљу, уз присуство огромног броја фамилије и осталих грађана. Сахрана атеистичка, са говорима и музиком Абрашевића из Чачка, без послужења.

Записао по сећању, дана 24. августа 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИМЕУНОВИЋ МИЛЕНА ИЗ ЧАЧКА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, УМРЛА 5.5.2002.ГОДИНЕ.

Милена Симеуновић, рођена Шолајић, из Чачка, после краће болести умрла је у Чачанској болници дана 5.5.2002.године.

У болницу је смештена 1. маја - на нервно оделење, изгледа да је имала склерозу мозга. Посетили смо је, брат Видосав и Ја 2.маја, лепо је говорила али неповезано, није била свесна да се налази у болници, говорила је да је ништа не боли. Умрла је на Васкрс 5. маја у 22,30 часова - после 5. дана проведених у болници.

Милена је рођена 8. октобра 1922 . године, у селу Кулиновцима покрај Чачка, од оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974/ и мајке Милеве, рођене Вујовић из села Граба из Драгачева /1900 - 1981/. Милена је прво дете у оца и мајке, имала је пет браће и сестара : Олга / 1923/, Милутин / 1925 - 1998/, Вера /1927 - 2007/, Јован /1929/ и Видосав / 1932/.

Милена је по занимању домаћица, имала је 4. разреда основне школе. Одрасла је у бројној породици од 10. чланова : деда Благоје / 1861 - 1942/, баба Живана /1865 - 1936/, отац Иванко, мајка Милева и 6 - ро њихове деце.

Сеоско домаћинство од неколико хектара имања. Иванко је био средњег имовног стања - тако је био разврстан по пореским законима Краљевине Југославије. Сматран је инокосним земљорадником, јер се третирало да једини у бројној породици привређује.

Велико имање, бројна породица, доста стоке, без икакве механизације, доста зграда за живљење и доста економских објеката, условили су - да је Милена морала, већ са седам година да гледа и одгаја млађе сестре и браћу, да ради око шпорета, да распрема куће, да иде за стоком, већ као девојчурак је морала да иде и у њиву - у своју или на позајмицу, да жање и врше јечам и пшеницу, итд.Одрастала је у, може се рећи - у односу на остале породице у нашем крају, у боље стојећем домаћинству. Али, имати свега и свачега - односно не бити гладан, бос и го, значило је да у таквој кући је морало и много да се ради. Да се поједе, попије и обуче имало је, али је то све морало великим знојем да се залије. Док смо ми деца у баштованлуку испод нашег бунара плевили и окопавали по врелини, гледали смо како се жене сиротињских радничких породица на простртим ћилимовима у баштама излежавају, пијући кафу претежно од прженога јечма, али пријатног опијајућег мириса.

Пре Другог светског рата, иако је имала тек 18. година, али темељна - добро развијена- каква би и одговарала за добро рмбаћење, многе је просце имала, али су то били земљорадници - сељаци. Милена за живу главу није хтела да се уда за сељака - па и великог домаћина. Изузетно за њу се био заинтересовао Душан Јовичић, сељак из нашег села - велики домаћин, али Милена није хтела ни да чује. Чекала је прилику да се уда у град - пошто- пото.

Пред рат Милена је завршила шнајдерски курс код Сингера, који је одржаван у нашој новој кући у великој гостинској соби. Много је ту девојака било из нашег и суседних села. Међутим, тата ипак није могао да Милени купи машину, јер је била и веома скупа, тако да се Милена није никада бавила шивењем. Пред рат је тата запао у неке дугове, имао је велике рате по хипотекарном зајму за изградњу нове куће, а морао је да плаћа и школарину за школовање двоје деце у Чачанској гимназији, јер се сматрало да је имућнији. Тако, ништа од Миленине шиваће машине.

Милена је припадала партизанском покрету. У зиму 1941/42 ишла је на болничарски курс у планину Јелицу, ноћу кријући се. У септембру месецу 1943 године једва је избегла четничку каму .

Тако се 1946. године и указа прилика да се уда у град. Милена се удаде за Љубомира - Љуба Симеуновића, из Чачка, по занимању опанчара, потом кожара и ВКВ угоститеља / 1917 - 2003/, тада на служби у Фабрици кожа у Чачку. Лепа прилика, али смо ми укућани имали примедбу што је старији од Милене 5. година и што је имао 29. година живота.

Венчање је обављено почетком октобра 1946. године, по лепом сунчаном дану - у време Михољског лета. Како и доликује, удаје се најстарија ћерка Иванка и Милеве, приређено је велико весеље код наше куће у Кулиновцима. Да ли је венчање обављено у цркви или Општини не сећам се. Не знам да ли је тада већ било уведено грађанско венчање пред матичарем.

Испод наше куће на благој низбрдици беше тада чистина - ливада ли је тада била- сватови су стизали у изгланцаним црним фијакерима са нагиздавим коњима са по два упрегнута коња. Све нека, за нас са села, господа, обучени претежно у лепа грађанска одела, мушкарци са краватама, жене и девојке у лепим хаљинама разних светлећих и живих боја са фризурама.Милина гледати само.Моје очи и данас виде испод наше куће на великом простору много фијакера са лепим коњима и лепог света - веселог и лепо обученог за оне прилике.

Приликом извођења младе, ја сам, какав је обичај, испалио један или више метака - сад се не сећам колико, са балкона наше нове куће, из мога коњичког карабина Војске Краљевине Југославије, којег сам имао још из времена рата.

И свадбара је било пуно. Позвани су сви из комшилука и сва родбина. Изузев, тата није хтео да позове рођаке који су у време рата били на другој страни - који су били симпатизери четничког покрета, или је можда само коинциденција - јер није можда могао да их све прими и угости. Нису нам били: из фамилије Петровић из Парменца - из куће наше бабе Живане - очеве мајке, затим из куће Јакова Шипетића из Атенице, чија је жена Живка мојој мајци Милеви рођака, једно су од брата а дрого од рођене сестре, затим Ранка Лазовића из Кулиноваца, затим рођаке из села Виљуше, итд

Од свадбара смо добили, какав је обичај, по бравче заклано или и испечено. Сећам се, у некава кола смо натоварили 27 - ро бравчади и отерали да их Никола Благојевић, чувени баштован из Чачка , иначе наш комшија, у његовој фуруни испече, а колико је било испечених нисам бројао нити сам упамтиио, али свакако доста. Причало си да је пуно бравчади нашло пут и преко ограде. Ашчија је био наш стриц чича Радомир Шолајић. Он је и кувао свадбарски купус. Носило се и: погача, нешто умешено слатко, обично патишпања, флаша ракије ређе вина.

Уобичајено, младенци су добили поклоне, обично су то поклони материјалне вредности. Али су то били веома скромни поклони: тањири, нека шерпа, лонац и сл. Није ми познато да је неко дао новац на име поклона.

Собра се простирала с краја на крај нашег дворишта, приближно око 50 метара дужине. Музика - хармоникаши из Атенице, мислим да је био старији Словић и још неки.

Свадба је протекла у најбољем реду. Изузев, што је наш зет из фамилије Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, био претерао са откидањем глава нашим кокошкама - какав је обичај да зетови чине на свадбама, па је се тата тешко на њега наљутио, једва га је зауставио у тој помами.

Милена и Љубо, прво су становали приватно у кући Васиљевића у Кулиновачком пољу код Чачанске болнице, потом код Сима Хаџића, трговца, код кафане Цар Лазар.

Љубо је међу првима у Чачку добио плац на чистој ледини у Македонској улици бр. 27 и изградио кућу по плану уз дозволу: од две собе, велике кухиње и подрума 1953. године . Тражио је да направи и купатило, међутим урбанисти му нису дозволили - нису дали да прави клозет у кући. Ипак ту није било ни водовода ни канализације.

Касније је Љубо доградио кућу са нишом, купатилом и шпајизом.

Милена и Љубо су родили синове: Мирослава / 1947/, металостругара и Предрага / 1948/, аутолимара. Имају и унуке: Ненада, Милана, Ивану и Невену. После њихове смрти добили су и троје праунучади.

Милена је сахрањена на Чачанском гробљу, атеистички, уз музику и без послужења на гробљу. Код куће послужени су: родбина и комшшије, у пет тура у једој од највећих соба куће.

Љубо је за живота купио оквир и подигао споменик себи и Милени.

Забележио из својих Забелешки за 7 . мај 2002. године.

Јован Шолајић, дана 11. августа 2011. године.

БОЈ НА ЉУБИЋУ 1815. ГОДИНЕ, ПРОСЛАВА 190 - ТЕ ГОДИШЊИЦЕ 2005. ГОДИНЕ.

Дана 10. јуна 2005. године, на брду Љубићу код Чачка, код споменика Танаску Рајићу, Карађорђевом барјактару и војводи Првог и Другог српског устанка, одржана је пригодна прослава овога историјског догађаја - 190 - та годишњица чувеног " Боја на Љубићу"/ По једним изворима започео 24. априла 1815. године по старом календару/.

Тада - пре 190. година, српски устаници предвођени Милошем Обреновићем и Лазаром Мутапом победили су силну турску војску / Турака је погинуло око 7000/ Бој на Љубићу је најзначајнија војна Срба у Другом српском устанку једна од највећих последњих битака Срба у ослобођењу Србије од турске вековне тираније и робовања.

Али, у том боју, у критичној фази борбе за Србе, јуначки је погинуо бранећи своје топове Танаско Рајић, родом из Страгара, командант српске артиљерије, и чувени војвода Првог и Другог српског устанка/ по једним изворима погинуо 25. маја 1815. године по старом календару/.

На месту погибије и сахране Танаска Рајића, својевремено је био подигнут скромни надгробни споменик овоме јунаку.

Пред Други светски рат подигнут је , али не и завршен услед почетка рата, Споменик какав доликује јунаку Танаску Рајићу и српским ратницима. И дан - данас споменик није довршен - недостаје му топ на врху гранитне пирамиде и још понешто.

Киша је омела ову прославу. Света је било веома мало. Доста је било ђака основних школа , који су узгред речено само јурцали около Споменика, ометајући извођење програма прославе. Да су дошли само њихови учитељи и професори прослава би била импресивнија. Овако свега нас стотинак одраслих је пратило програм прославе.

Није ли ово знак апатије и пропадања нашег народа.

Програмски део прославе чинили су: опело, говори, песници су говорили своје пригодне песме, фолклорна дружина извела је програм народних игара, певачке групе су певале изворне српске мелодије, а историчар Љушић је одржао пригодно предавање о овоме боју, јединица српске војске је извршила почасну паљбу са три плотуна.

Забележио из својих Забелешки за дан 10.јун 2005. године, дана 4. августа 2011. године. Јован Шолајић, Чачак

 СТАРИЦА ОД  85 ГОДИНА, НИЈЕ ИШЛА НИКАДА КОД ЛЕКАРА 

У Ужицу je 1980. године умрла  Стака Горoњић /1895 - 1980/ , девојачко Стеванетић, рођена у Божетићима код Нове Вароши, раније Симеуновић - удата у другом браку за Милана Симеуновића из Дебеље код Нове Вароши до 1919. године, када јој је муж умро од последица Првог светског рата , удата у трећем браку за Обрена Гороњића из Ојкавице код Нове Вароши. 

Стака Гороњић, раније Стеванетић па Симеуновић, је мајка мога зета  Љубомира Симеуновића / 1917 - 2003/ за мојом најстаријом сестром Миленом / 1922 - 2002/ , рођеном Шолајић, из Чачка.

Ја и моја супруга Емилија и још неки чланови породице Шолајић, из Чачка, отишли смо у Ужице да изјавимо саучешће породици Гороњић - покојна Стака живела је код  сина  Слободана Гороњића, из Ужица - сина из трећег брака.              

Седимо у кући, воде се разговори, шта друго него о покојној Стаки. 

Прича један. На позив, дошао лекар у кућу - на периферији Ужица, да констатује смрт покојне Стаке. Стака је умрла у кући, а није ни дана боловала. Лекар тражи здравствену књижицу. Кажу му укућани да Стака нема здравствену књижицу. Како нема, па мора да је била некад болесна. Није никада била болесна. Па како, бар је морала да вади зубе.Она није вадила зубе, она их има све у глави, одговорише лекару. Лекар није могао да се начуди. Зубе, вероватно није никада опрала четкицом и калодонтом. 

Забележио по сећању, дана 7.маја 2011. године. 

Јован Шолајић, Чачак

ПРИРОДА ЈЕ ЧУДО - ЖЕНЕ ТЕЖЕ А ДУЖЕ ЖИВЕ - ВИШЕ ИМА УДОВИЦА ОД УДОВАЦА. 

Жене су , по природи, изложене већим животном терету од мушкараца. Рађају и гаје децу, одржавају домаћинство, многе су и запослене, али ипак дуже живе од својих супружника - мушкараца. По статистици жене  имају  дужи просечан животни век од мушкараца. Има их више удовица него ли удоваца..Природа се и ту невероватно потрудила. Жена, када остане без мужа, уколико је још колико - толико витална, у стању је да себе и своју кућу одржава - да живи без нечије помоћи. Жена може себи да спреми раучак, да опере судове, да опере и попегла веш, да почисти кућу, итд. Међутим, мушкарац ако остане без жене, бива беспомоћан. Није у стању да било шта уради од кућевних послова.

Да је природа чудо, у том погледу, навешћу вам један пример.Моја мајка, када је остала удовица, у исто време - у неком пресеку времена, била је она удовица и свих њених 6. прија су биле удовице. Управо, мајке трију снаја за тројицом њених синова биле су удовице и мајке тројице зетова -  мужева трију ћерки биле су удовице. Значи, свих 7.прија у једном пресеку времена биле су удовице.  

1. Моја мајка - Милева Шолајић / 30.4.1900 - 16.11.1981/ рођена Вујовић у селу Граб - Драгачево , супруга Иванка Шолајића / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца код Чачка , била је удовица од 1974 до 1981., значи 6. година.

2. Ташта  Милутина Шолајића /12.11.1925 - 17.4.1998/, из Чачка / Кулиновци/ , калионичара ТРЗ - Чачак, најстаријег сина Милевиног , Даница Нешовић / 1908 - 1984 ), рођена Величковић у   селу Врха код Бијелог Поља у Црној Гори , супруга Светолика Нешовића / 1897 - 1948 / из села Кулиноваца, мајка Гроздане / 1928/, домаћице, супруге Милутинове, била је удовица од 1948 до 1984, значи 36 година.

3. Ташта Јована Шолајића / 11.9.1929/, из Чачка /Кулиновци/, дипл.економисте ТРЗ - Чачак и Електродистрибуције Чачак, средњег сина Милевиног, Ковиљка Рацковић/ 1912 - 15.8.1975/, рођена Чкоњевић из села Трбушани код Чачка , супруга Душана Рацковића / 1904 - 21.1.1969 /из села Љубића код Чачка, мајка Емилије/ 9.4.1932/, службеника, супруге Јованове,била је удовица од 1969 до 1975. године, значи 6 година.

4. Ташта Видосава Шолајића / 15.3.1932/, из Чачка / Кулиновци/, бравара ТРЗ из Чачка, најмлађег сина Милевиног , Милунка Весовић / 1897 - 1984/, рођена Рајичић у селу Мрчајевци код Чачка , супруга Добросава Весовића / 1897 - 1974 /,из села Мрчајевци код Чачка, мајка Ружице/ 1938/, домаћице , супруге Видосављеве, била је удовица од 1974 до 1984. године, значи 10. година.

5. Свекрва Милене Симеуновић / 8.10.1922 - 5.5.2002/, рођене Шолајић из Чачка, домаћице, најстарије ћерке Милевине , Стака Симеуновић /1895 - 1980/, рођена Стеванетић у Божетићима - Нова Варош, удата у другом браку за Милана Симеуновића / ? - 1919 /, из села Дебеља - Нова Варош, мајка Љубомира Симеуновића / 17.1.1917 - 12.10. 2003 /, опанчара и угоститеља из Чачка, мужа Милениног. Стака - свекрва Миленина, била је удата у трећем браку за Обрена Гороњића / 1889 - 1964/, из Ојкавице, општина Нова Варош, значи да је Стака била удовица, после смрти трећега мужа, 16. година, предходно је и прва два мужа сахранила.

6. Свекрва Олге Тодоровић / 18.9.1923/, рођене Шолајић из Београда, дипл.шумарског инжењера, средње ћерке Милевине , Божица Тодоровић / 1892 - 1979 /, рођена Томић у селу Ратковићу код Крагујевца , удата за Живадина Тодоровића / 1892 - 1949 /, из села Ратковић код Крагујевца, мајка Др Добривоја Тодоровића / 1924/, дипл. шумарског инжењера, мужа Олгиног, била је удовица од 1949 до 1979 године, значи 30 година.

7. Свекрва Вере Новаковић  / 16.8. 1927 - 5. 11.2007 /, рођене Шолајић, домаћице, из Брвеника на Ибру, најмлађе ћерке Милевине,  Мирославка Новаковић / 1900 - 1992 /, рођена Тењовић у селу Остатија - Девићи - Ивањица, удата за Јовића Новаковића / 1899 - 1971 /, из села Варево код Рашке, мајка  Славомира - Слава Новаковића / 1927 - 1979 /, службеника, мужа Вериног, била је удовица  од 1971 до 1992 године, значи 21. годину

Тако, Милева Шолајић / 1900 - 1981/из Кулиноваца код Чачка, била је удовица, а истовремнео су биле и удовице свих њених 6. прија: Даница Нешовић /1908 - 1984/ из Кулиноваца код Чачка, Ковиљка Рацковић / 1912 - 1975/, Милунка Весовић /1897 -1984/, из Мрчајеваца код Чачка, Стака Симеуновић - потом Гороњић / 1895 - 1980 /из Ужица, Божица Тодоровић / 1892 - 1979/, из Ратковића код Крагијевца и Мирославка Новаковић / 1900 - 1992/ из Варева код Рашке.

Забележио по сећању, дана 7.маја 2011.године.

Јован Шолајић, Чачак.

РАЦКОВИЋ БРАНКА, СТАРА 10 ГОДИНА, ПУТУЈЕ САМА У ТЕК ОСЛОБОЂЕНИ И РАЗРУШЕНИ БЕОГРАД 1945 ГОДИНЕ.

Ево шта је испричала Бранка - Брана Рацковић, удата за Петра Парезановића / 1933 / из Чачка , рођеног у селу Смиљевцу код Ивањице, рођена 10. фебруара 1935. године у Љигу, од оца Душана Рацковића / 1904 - 1969/, из Љубића код Чачка, тада са службом десетара пруге у Бабајић - Љигу, и мајке Ковиљке рођене Чкоњевић / 1912 - 1975/ домаћице, рођене у селу Трбушани код Чачка, у камеру зета Јована Шолајића - мужа најстарије сестре Емилије / 1932/, деведесетих година прошлога века.

Тата Душан и мајка Ковиљка реше да ме пошаљу у Београд, код старих пријатеља, код тетке Ђуле Буђанин и код тетке Данице, иначе су оне рођене сестре. Како се презивала тетка Даница не знам. Живеле су у једном станчићу у Београду. Тетка Ђула је била удовица - муж јој је погинуо у току Другог светског рата, а био је по занимању жандарм. Имала је два сина - Бранка и Драгана, мало су старији од мене. Тетка Даница је имала ћерку Милу и сина Миланка - обоје су били старији од мене, а да ли је имала мужа и шта је са њим не знам.

Пре Другог светског рата мој тата Душан био је са службом у Бабајић - Љигу, радио је на железници као десетар пруге. Становали смо на станици у државној згради. У Љигу родила сам се ја и млађа сестра Вера. Тетка Даница радила је у Љигу у жандармеријској станици као куварица. Отуд познанство из Љига. Тетка Даница је показивала мами Ковиљки спремање јела и мешење колача. Породице су се често посећивале, ишли су једни другима на славу.

Тек што се завршио рат - велика немаштина - голо се и босо, гладно. Нас шесторо чељади у кући: тата, мама, сестре Емилија, Вера , Дринка и Ја. Тада смо већ живели у својој кући у селу Љубићу покрај Чачка. Преселили смо се из државне зграде из Брђана одмах по завршетку ратних операција у Чачку, почетком 1945. године

Тата је писао Даници у Београд - имао је њену адресу, да му некако набави масти за јело - пријатељске односе су одржавали и после наших селидби у Љутовницу, потом у Брђане и на крају у своје село Љубић. Тетка Даница и тата се писмима договоре да ја отпутујем код њих у Београд - да ће се она снаћи да нам набави маст за кућну употребу, са којом смо у кући потпуно оскудевали.

Било је лепо време, почетак лета 1945. године. Спреме ме мама и тата за пут. Обукли су ме у штрикану црвену хаљину - Секину / сестра Емилија/, на себи сам имала још гаћице и бенкицу, била сам мршава и ниска растом за своје године. Боса, тата је у рукама носио некакве патике, јер је била пала киша, па где би блатњава у воз и кући код тетка Данице. Са собом сам понела плави емајлирани лонац са каишом за ношење - као повраз, отприлике запремине од 8 - 10 литара - у једној руци, а у другој три новчанице од по 1.- динар да би платила трамвај у Београду и железничку возну карту првог разреда - на коју сам као члан домаћинства имала право - само једном годишње у било ком правцу у целој држави и то бесплатно.

Тата ме је отпратио на железничку станицу у Љубић, сместио ме у воз, у први разред. Заборавио је тата да ми да патике, па сам у воз ушла и отпутовала боса.. Мама ме је испратила у дворишту, више пута упозоравајући ме да водим рачуна да не разбијем лонац - емајлиран је. Више пута ми је говорила да не разбијем лонац, колико се сећам, ништа ми није рекла како да се пазим - идем први пут сама и то у непознато и на далеки пут.

Путујем ноћним возом. Воз је до Београда ишао око 6, 5 сати. Стизао је у Београд рано изјутра сутра дан. У купеу прве класе седим на меканом удобном седишту. У једној руци држим повраз маминог плавог лонца а у другој руци она три динара за трамвај и возну карту, стопала босих ногу покривам - кријући их, срамота ме.. У купеу су још један млади брачни пар и још једна девојка.

Воз је стигао рано у Београд. Руља путника ме просто изгурала до на степенице улаза у Београдску железничку станицу. Седим ја на степеништу са мојим плавим лонцем и са чврсто стегнутом песницом са своја три динара за трамвај. Чекам да се појаве Бранко и Драган - тетка Ђулини синови, који су мало старији од мене. Договорено је да ће ме они чекати на излазу из жел. станице и да треба да ме препознају по плавом лонцу.Плави лонац је знак препознавања.. Међутим, њих нема па нема. Шта да радим. Не могу више да чекам дан је далеко одмакао. Знам, запамтила сам, тата ми је рекао, да седнем у трамвај двојку и да се возим до Вуковог споменика и да ако не могу да се снађем да се обраћам само милиционерима за помоћ.

Шта сам прво видела у Београду. Рушевине, много војске, војници - партизани са тракама црвеног крста. Нисам одушевљена.

Испред железничке станице, видим милиционер са белим наруквицама, или како се то зове, маше рукама, показујући куда да возе аутомобиле, много аутомобила пролазе и само трубе, по једном, два, три пута. Кренем ја у правцу милиционера са оним белим наруквицама, он подиже руку и заустави кретање аутомобила. Приђем ја милиционеру и кажем : чико где стаје трамвај двојка. Он ми показа - да стаје ту преко пута, објасни ми како да распознам трамвај двојку, саобраћај је био заустављен све док нисам прешла улицу. Станем ја у ред, тако ми је и милиционер рекао да урадим.

Дође трамвај, са оним грдним народом уђем и ја у трамвај. На самом улазу кондутерка обучена у партизанску унифопрму, са титовком на глави. Прво ја питам кондутерку да ли овај трамвај вози за Вуков споменик она ми одговори да је то баш тај трамвај. Кондутерка, мало - мало па виче: померајте се напред, излаз је на предња врата. А, ја кад год стане трамвај - питам кондутерку да ли је то станица Вуков споменик. Стижемо на станицу Вуков споменик - кондутерка ми каже да сиђем ту.

Сиђем ја , носим онај плави лонац. Велика раскрсница, много атомобила пролази, трубе свирају заглушујуће. Видим опет милиционера са белим наруквицама, маше рукама. Кренем према њему, а он видевши ме, заустави сав саобраћај, узе ме за руку и преведе ме до парка. Видим Вуков споменик, баш је Вук онакав, каквог га знам из читанкe. Пита ме милиционер где сам пошла, одакле идем , а ја њему - тата ме послао из Љубића и идем код тетка Данице, која станује у улици Славујев венац број 19. Објасни милиционер мени, да кренем низ ту улицу, поред парка и да скренем у прву или другу улицу десно - сад се не сећам како беше. Из оног другог доњег краја парка војници са белим маскама на устима у ћебадма носе мртве, терају ме да се склоним њима са пута. Идем ја и опет за сваки случај заустављам се пред свако униформисано лице и питам за улицу коју тражим.

Идем улицом, пронашла сам лако улицу, на првој кући на табли је писало улица Славујев венац. Идем и загледам док не наиђох на кућу на којој стоји број 19. Ту сам значи, стигла сам.

Улазим у дворуште, калдрма, пољски клозет, чујем како тетка Даница и тетка Ђула причају и плачу, препознајем глас тетка Данице - она је пискаво говорила. Улазим полако, силазим пар степеника, оне станују у подруму или је то сутерен зграде, која има и спрат. Унутра тетка Даница и тетка Ђула, а на кревету седе Драган и Бранко - скукуњили се. Када су ме угледале, расположењу није било краја. Бранко и Драган, када ме нису премознали вратили су се кући. Тетка Даница и тетка Ђула свашта су помислиле, мислиле су све најгоре. Кривиле су себе - што су послали децу за тако важну мисију. Кукале су - како да јаве у Љубић - Душану и Ковиљки - да ме нису пронашли - да нисам стигла у Београд.

Била сам много гладна , жедна и исцрпљена. Одмах су ми поставили сто: неко кувано јело, сипали су ми у тањир, на сто су ставили и корпицу са исеченем хлебом у кришке. Ставили су ми до знања, да могу да поједем само једну кришку хлеба. Легла сам на кревет и одмах заспала.

Сутрадан идемо у Црвени крст - Даница, Ђула, Драган, Бранко и Ја - нас петоро.У некој просторији гомиле одеће и обуће. Дају нам разну гардеробу - за мене и за моје укућане: хаљинице, јакнице, панталоне и ципеле, али су ми велике, налазе и за мене ципелице, чарапице, гаћице, бенкице и још које чега. Два пуна џака понели смо кући.

Други дан идемо у некакву радњу на Булевару, стојимо свих нас петоро у дугачком реду. Дели се маст и тоалет папир, који тада нисам знала зашта служи - касније сам сазнала. Свако од нас добио је по неку малу количину масти и по један пакетић тоалет папира. Три дана смо стајали у редовима ради масти - тако смо напунили мој плави лонац са машћу.

После подне одемо опет у Црвени крст, овога пута, да добијемо нешто од хране. Дали су нам некакве конзерве, макароне, јаја у праху, млеко у праху, цигаре у паковањима по 100 комада цигара , две овакве кутије понела сам у Љубић.

Наредни дан тетка Даница повела ме је са собом - ишла је на посао. Тетка Даница је радила као чистачица на неком факултету преко пута Вуковог споменика, на самој раскрсници .Ишле смо на спрат у неку лабораторију. Унутра студенти у белим мантилима и са маскама на устима. Тетка Даница је поспремала и чистила по одајама, а ја сам само посматрала како то изгледа.

Трећи, или не знам који дан, повели су ме у Зоолошки врт. Нимало ми се није свидело - много је смрдело.

Није ми се бог зна шта у Београду свидело. Куће порушене - на све стране - туробно изгледају, много света на улицама - не може да се прође, велике куће - да од њих ништа нисам могла да видим. Мада на улицама, могло се видети и девојака и жена са лепим фризурама и са минђушама, што мом женском оку није могло проћи незапажено.

Већ сам се ужелела куће и мојих. Једва сам чекала да им покажем шта сам све добила у Београду, а поготову како су ме лепо обукли и обули. Била сам као цвет у ливади.

Тетка Даница је написала дописницу тати - када ће ме послати из Београда кући. Са собом носим: једну велику кутију градеробе, једну велику кутију намирница и плави лонац пун масти. На кутијама је био написан унутрашњи садржај - ради милиције - која је у то време пратила возове и све живо контролисала.

Сместили су ме у воз. Пакети и лонац су били претешки за мене, како су ми их унели и ставли у купе тако су све време стајали до Станице у Љубићу. Пратила сам кретање воза по станицама кроз које смо пролазили. Када сам била близу Љубића, из купеа сам прешла у ходник, јер сте стране је станица у Љубићу, а пакети су били у купеу.

Воз је улазио у жел. станицу, а ја сам тату видела поиздаље. Отворила сам прозор, тата ме у први мах није приметио, и из свег гласа сам викала: т- а- т-а , т - а -т -а. Тата ме примети на прозору, улеће у вагон, узима ме у наручје сав у сузама- сузама радосницама. Тата је, после ми је причао, дочекивао сваки воз из Београда, пун зебње шта ли се то са мном догодило, те ме нема да се вратим. Дописница је послата касно , није стигла на време.

Тата је дао два његова радника да ми однесу пакете кући. Улазимо у кућу, са мамом седе моје две - три стрине - чујем да плачу. Мама кад ме спази рече: " Кучко једна, дођи овамо, пребићу те ". А, ја њој: " Мама немој да плачеш лонац нисам нигде чукнула", јер ми је све време пред полазак говорила да пазим да лонац не чукнем. После, весељу није било краја.

П.С. Бранка је веома способна и енергична особа. Била је као дете веома несташна, тукла се, интелигентна, , духовита, у основну школу пошла је са 6. година. Од мајке Ковиљке је често добијала батине због несташлука. Није чудо, што су Бранку родитељи одабрали да оде на пут за Београд , у то тешко време, са 10 година живота. У кући су имали старију ћерку Емилију, која је тада имала 13. година, која је сушта супротност Бранки. Бранка је била способнија са њених 10. година, од и доста старијих девојчица.

Забележио са филма који сам снимио из приче Бранкине о овом догађају.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. маја 2011. године.

КАФАНА - ВИДИШ ЖЕНО НИЈЕ ЛАКО БИТИ КАФАНСКИ ЧОВЕК.

Било је то шестдесетих и седамдесетих година прошлога века. У нашој улици Владана Шићевића, у градском насељу Кулиновачко поље, преко пута О.Ш. "Свети Сава" у Чачку, на самој раскрсници код семафора иза Градске болнице, радила је некаква кафана. Кафана је радила и преко дана, а увече и у ноћ била је препуна народа. У програму је имала и музику, не увек, већ с времена на време. Стални гости у кафани били су мушкарци млађих година, међу њима доста пијанаца и разних проблематичних типова. Млади људи, жељни излазака и некаквог провода, увече су проводили време у кафани са друштвом, уз чашицу, музику и лепе келнерице. Међу посетиоцима, могли су се видети и фамилијарни људи средњих година, па и друштвени и политички активисти из насеља и села.

Мој старији брат Милутин - Луле Шолајић / 1925 - 1998 /, калионичар Техничко ремонтног завода у Чачку, отац троје деце , чија је кућа у истој улици, на свега педесетах метара од ове кафане, знао је и он понекад да са својим друштвом Миланом Радосављевићем / 1926 - 1981/, шефом мензе у ЦЕР - у Чачку, Миломиром - Миком Ружичићем / 1926 - 1998 /, пензинисаним морнаричким подофициром ЈНА и другима, све сами политички активисти у Месним заједницама и у Партији. Ни један од овог друштва није био љубитељ чашице. Волели су да се друже. Иначе, били су сви познати и признати грађани у својој средини.

Супруга Милутинова Гроздана / 1928 /, знала је да по некад пребаци мужу - да није лепо што иде у кафану као да није фамилијаран човек. Реши Милутин и једно вече поведе своју супругу Гроздану на излазак у друштво у ову кафану, а и још неки то ураде од другара. Музика, све лепо. Када је било неко доба ноћи, дође до неке чарке - што је било уобичајено, почеше да лете чаше и флаше , столице, општа гужва и вриска, не зна се ко кога удара и зашто. Једва ово друштво остане читаво. Дођу кући, и Гроздана каже мужу Милутину, да јој је ово први а и последњи пут, да иде у овакве кафанчине. А Милутин ће њој: " Видиш жено - ти мислиш да је мени лако ".

Забележио по сећању, дана 31. августа 2010. године. Јован Шолајић, Чачак