САКРИЛА САМ С А Ш У ОД ПРОГОНИТЕЉА - РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ.
Саша је живео у кући родитеља, у једној од већих кућа, на брежуљку изнад железничких зграда у станици у Брђанима , на узаној прузи Београд - Чачак- Сарајево, удаљеном од Чачка према Горњем Милановцу око 9. км.
Емилија Рацковић / 1932/, касније удата за Јована Шолајића, писца ових редова, прича - како је спасила Сашу сигурне зле ратне коби у касно лето или почетком јесени 1944. године.
"Сашу сам познавала , из виђења, од раније. Моја породица је живела у једној од државних зграда, од 1942 до 1945 . године. Тата Душан Рацковић / 1904 - 1969/ је био чиновник железнице , радио је као десетар пруге, мама Ковиљка / 1912 - 1975/ је домаћица и са нама и три моје млађе сестре: Бранка / 1935/, Вера / 1936 - 2003/ и Дринка / 1939 - 1952/.
Саша је знао да се одмах створи код наше зграде када угледа моју сестру од стрица Драгославу - Драгицу Рацковић /1922 - ?/, из Љубића, или другом приликом, и сестру од тетке Јелу Стефановић/1923 - ?/, које су нас често посећивале. Волеле су да нам долазе у госте, био им је то један од видова изласка из куће. Саша је знао да са њима стоји и води некакве разговоре. А, мене је моја мајка Ковиљка, обавезно, задуживала, да се као нечега играм у њиховој близини и да пазим да тата Душан не наиђе и да их види у разговору. Тата Душан је био веома строгих моралних начела, али поштен и правичан и осећајан, али и прави војник. Саша је био лепо обучен, носио је грађанско одело, био је свршени матурант или студент.
Једнога дана, било је то крајем лета или почетком јесени ратне 1944. године, негде пред долазак Руса, у по бела дана, била сам у дворишту, Саша је преко пруге улетео у двориште - каже ми да га јуре и да га склоним у кућу - да га сакријем. Била сам сама у кући, мама и три сестре биле су негде у комшилуку, а тата је био на послу. Рекла сам Саши да не могу да га сакријем у кућу - не смем. И добро сам урадила. Поред куће имали смо отворену шупу за дрва за огрев и ту се налазила једна велика каца. Саши кажем да ускочи у кацу, ту су се нашле неке старудије од крпа, ја их пребацим преко каце. Утом, истог часа, у двориште упадају бар десетина наоружаних људи са упереним пушкама. Питају ме: да ли је се неки човек овде сакрио, ја слажем и кажем да никога нисам видела. Они, потом, мене потерају испред себе у сва оделења куће , претраже све ормане, испод кревета, затим испод стрехе. Завирују око дрва и у кацу. Један од њих каже: колика је ова каца у њу може да се сакрије бар десет људи. Срећом нису много загледали у кацу. Одоше они, потом и Саша се искобеља из каце и оде негде. Никада га више нисам видела, нисам сазнала шта је са њим било, нити ми је остало у памети - која га је то војска јурила. Једно само знам да нису били са брадама.
Нисам о овоме причала било коме, па ни укућанима ни тада нити било када касније - да ли због тога што сам направила огромну грешку - сакривајући бегунца у ратним условима - што је било равно самоубиству. Кућу сам могла да уништим. Била сам и дете / 12. година/, па нисам била свесна шта чиним нити сам имала страх. Жао ми је сада, што нисам о овоме причала мами и тати, они би ми рекли о идентитету Саше и његовој судбуни, поготову, ако је мој , ипак,непромишљени потез био пресудан у животу Саше. Можда је убрзо и страдао, упротивном, вероватно би ме потражио да ме види. Или је , у питању индиферентност - јер је у рату свакоме живот висио о концу свакога дана.
Ово ми је испричала моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, дана 27.фебруара 2012. године.
ТВ ПИНК БЕОГРАД
За главног и одг. уредника,
Поштовани,
1.Ваши спикери и водитељи толико рафално говоре, да тешко можемо да их разумемо,
2. Тон је , саговорника на ТВ, толико слаб и неразумљив, да не можемо да разумемо о чему причају.
3. Спикери и водитељи задњу реч или слог прогутају
4. Непотребно употребљавате много страних речи и нама гледаоцима остаје да схватимо да ови не знају добро свој српски језик,
5. Ваша ТВ је , пре свега, српска ТВ, зашто онда , више, не пишете на српском језику и ћирилицом,
6. Ваши гости треба да буду лепо, пристојно и савремено обучени и уредни, а не да изгледају као да су дошли право са њиве, или из купатила.
Желим вам све најбоље.
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
АНЏЕЛИНА ЏОЛИ. ФИЛМ " У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА"
Ако сте хтели да снимите грозоте и спектакл из рата деведесетих у БиХ, могли сте - да би постигли пун погодак, да снимите како Бошњаци или Муџахедини одсецају главе Србима . Али, ви сте снимили политички и пропагандни филм. Ишли сте по већ утврђеној матрици - да су у поменутом рату Срби лоши момци..
Јован Шолајић, Чачак
From: Siniša PuškarSent: Friday, March 02, 2012 8:18 AMSubject: Одговор
Поштовани господине Шолајићу,
Поводом Вашег обраћања од 27.02.2012. године, овом приликом Вам указујем следеће:
Важећим Законом о службеној употреби језика и писма у Републици Србији, на који Устав упућује, одредбом члана 4. прописано је:
- став 1.цит: „Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког, и латичким писмом.“
- став 2. цит: „У фирми предузећа, установе и другог правног лица односно радње или другог обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.“
Сходно наведеном, сматрам да „Електровојводина“ д.о.о. Нови Сад, не крши одредбе Устава Републике Србије и важећих закона који регулишу предметно питање.
Још једном подвлачим да Електровојводина, на целом простору АП Војводине које покрива , у потпуности примењује одредбе Устава, закона и других прописа којим се регулише употреба службеног језика и писма.
Поштујући Ваше и моје време, желим да Вас још једном срдачно поздравим.
С поштовањем,
Синиша Пушкар, дипл. правник
Директор Дирекције
за корпоративне послове
„Електровојводина“ д.о.о. Нови Сад
Булевар ослобођења 100
21000 Нови Сад
За директора Др.Тихомира Станића - лично
Поштовани директоре,
НАЦИОНАЛНЕ ПЕНЗИЈЕ.
Нациналне пензије у Србији, очигледно, нису социјална категорија. Нису социјална категорија, обзиром, да их добијају и грађани, који имају позамашну имовину и високе текуће приходе. Нису социјални случајеви уметници који поседују виле и летњиковце, скупе аутомобиле и јахте, академици који већ имају академски додатак од 85.ооо.- динара месечно, који се исплаћује из државног буџета.
Зато сам мишљења:
1. Да Уставни суд прогласи Владину Уредбу, по којој се садашње националне пензије исплаћују, неуставном, обзиром да је оваква иплата из буџета морала бити прописана законом / Чуди ме да Уставни суд, ни после толико година није реаговао - да Уредбу прогласи неуставном, јер се само законом могу прописивати привилегије/.
2. Да се донесе закон, којим би се установио национални ДОДАТАК НА ПЕНЗИЈУ- искључиво као социјална категорија, заслужним грађанима из свих области, који су већ носиоци изузетних националних признања, по строго прописаном критеријуму.
3. Да лимитирани износ укупних текућих новчаних примања са додатком на пензију, буде, примера ради 500.- или 700-- ЕВРА месечно. Додатак на пензију, који би се грађанину исплаћивао, представљао би разлику између лимитираног износа и исплаћене редовне пензије и других месечних новчаних примања. 4. Да се законом пропише број уживалаца овога Додатка..
4. Заслужним грађанима, који би по критеријумима заслужили Додатак на пензију, али због прекорачења утврђеног лимита не могу је добити, ако испуњавају одређене услове, држава да их награди плакетама , ордењем и сл.
Овим би се постигао циљ:
- да заслужни национални радник живи достојно - пристојно.
- да се не даје новац већ добро ситуираним грађанима, којима богатство већ "прелива". Зар није апсурд, да нпр. академик има редовну пензију од 70.000.- динара, академски додатак од 85.000.- и да му се на то још дода национална пнзија од 50.000.- динара , што износи укупно 205.000.- динара. А, председник државе има плату од око 120.000.- динара.
Јован Шолајић, Чачак, дана 21. фебруара 2012. године. . -: .
ЗА ДИРЕКТОРА Ј.П. ГРАДАЦ ЧАЧАК, ОДНОСНО ЗА ОДГОВОРНО ЛИЦЕ
Поштовани,
У данашњем Чачанском гласу написана је информација "...да су замењени уређаји на семафору на једној раскрсници у Атеници".
Морам да вас исправим - да се семафор у ул. Др.Драгише Мишовића код О.Ш. "Свети Сава" налази у Чачку, у градском насељу Кулиновачко Поље, у М.З."Свети Сава" у К.О. Чачак, а не у Атеници - како ви кажете и пишете.
Невероватно је да ваши одговорни чиновници то не знају. Бар ви морате знати где се који јавни објекат налази.
Морам да вас подсетим , да се у градском насељу Кулиновачко Поље налазе и следећи објекти: касарне, Градска болница, Обданиште, О.Ш. "Свети Сава", црква Огњена Марија, хала Младост, хала Колос...
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ГЛАВНОМ И ОДГОВОРНОМ УРЕДНИКУ - ЛИЧНО
Поштовани господине,
Добрица Ћосић, наш највећи живи књижевник, један од најзнаменитијих српских писаца уопште, напунио је 90. година живота 29, децембра 2011.године.
Зашто, цењена, Политика не написа ни једну реч о овом јубилеју? Ако је и нешто згрешио / ако је згрешио/ Политици, ипак, нисте смели ускратити вашим читаоцима, неки пригодан напис о животу и раду овог великог писца.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
