У ПЛАНИНАМА ОКО ИВАЊИЦЕ, РАТНЕ 1944 / 45. ГОДИНЕ.

У зиму , ратне 1944 / 45. године, као борац Друге чете, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде КНОЈ - а, учествовао сам у претраживању планинских терена изнад Ивањице, тражећи остатке четничких јединица, које се нису предале новим властима.

У операцији учествује само моје оделење, нас десетак бораца са командиром оделења на челу. Наше ратно и војничко искуство је никакво. Све су то веома млади борци од 18 - 20 година старости, који нису служили војску. Ја међу њима најмлађи - добровољац, са тек напуњених 15. година. Наоружање, један пушко - митраљез, а остало пушке и то различитих типова. Ја сам имао неку холандску пушку - трометку - била је без - мало дужа од мојега стаса. На нама је - скоро на свима - одећа и обућа од куће понета. Не би се рекло да смо војска, једино нас оружје и петокраке на капама одају да смо то.

Претражујемо - "чешљамо" подбрђе неке планине. Ту и тамо на пропланцима понека бачија. На једном пропланку усамљена бачија. Предпоставка је, вероватно су и такве дојаве биле, да се баш у тој бачији крију четници, или се то мени само чинило, обзиром да сам био главни актер у случају баш ове бачије. Командир оделења, наређује ми да идем и да претресем бачију, а оделење се распоредило узимајући заклоне иза оборених столетних стабала шумског дрвећа.. Наређује ми да ставим метак у цев, да пушку откочим, да ставим бајонет на пушку и да лагано са пушком на готовс кренем ка вратима бачије. Да при прилазу бачији викнем да ли некога има унутра, да тражим предају са рукама увис, ако не - да испалим метак и да прилегнем пуцајући, водећи рачуна о положају, обзиром да ће цело оделење са митраљезом да дејствује. Срећа моја, никога није било унутра.

Тада, за дивно чудо, нисам осетио страх, као да се радило о некој дечијој игри. Тек, много година касније, када сам пролазио овим крајевима, хватала ме језа и боже - боже какав идиотизам - да мене још дете - најмлађег борца у целом батаљону, пошаље напред на нож непријатељу. Искуснији и зрелији заузели добре заклоне, а мене најмлађег истурили испред.

Једне друге прилике, моје оделење се у колони са већим растојањем, у пола бела дана, кретало из Ивањице у правцу Котраже . Ми се крећемо у колони макадамским регионалним путем и видимо, на пушкомет и ближе, косом изнад пута креће се непозната колона у истом правцу - њих преко десет. Закључили смо да се ради о четницима. Командир оделења, овога пута био је то Александар Петровић / 1923 - /, донео је одлуку да наставимо са кретањем - да не отварамо први ватру - јер нас је мало а и слабо смо били наоружани. Чак и метака нисмо имали за неку борбу. Тако, идосмо ми једни поред других , док они не сиђоше са косе, и ми здрави и читави прођосмо.

Ово сам записао у своје Забелешке, дана 22. фебруара 1985. године, којег дана сам био на Седници Савета СДК, филијале Чачак, у Гучи, сећајући се када сам овим крајевима пролазио за време рата - пре равно 40. година.

У Чачку, дана 29. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СТОКОВИЋ РАДОЊА - ЛАМБА, ДИРЕКТОР ПРИВРЕДНОГ САВЕТНИКА ИЗ БЕОГРАДА, РОДОМ ИЗ БЕРШИЋА

Радоња Стоковић - Ламба , дипл. економиста, дугогодишњи директор Привредног саветника из Београда, био ми је велики пријатељ.

Ламба је родом из села Бершићи , у Горњемилановачкој општини.

Дана 2. новембра 1984. године : Радоња - Ламба, Душан Живчевић, руководилац службе за инвестиције Погона Горњи Милановац Електродистрибуције " Чачак " из Чачка и Ја - Јован Шолајић, руководилац Финансијског сектора ЕЛД - и "Чачак" из Чачка, посетили смо село Коштунићи. Циљ је да се ближе упознамо са проблемом нисконапонске мреже у том селу - управо слабог напона струје и велике неслоге у селу - да се нешто и са њихове стране предузме.

Отишли смо у кућу Лазара Брковића, иначе шурака Радоњиног. На лицу места смо се уверили да је напон струје никакав. Сијалица је само жмирила. Радио апарат и ТВ нема појма да раде. Једном речју ситуација је очајна. Као и да немају струју. Електродистрибуција из Чачка је учествовала у реконструкцијама НН мреже и у изградњи нових ДВ 10. КВ и Трафо станица 10 / 04 КВ са 50 % , а другу половину треба да обезбеде грађани и МЗ - у новцу и у радној снази - на пословима физичких радова. Закључили смо: да је реконструкција НН мреже неопходна , да Лазар са своје стране крене у акцију убеђивања грађана , а Живчевић да направи планове инвестиционих радова, а и моја маленкост да у плану инвестиција обезбедим потребна средства.

Лазар и његова супруга су нас примили као најрођеније. Лазар је веома интелигентна особа, не би се рекло да је сељак и да живи у прилично забаченом селу. Лазар је ведрога лика - из лица му "сунце сија". Каква људска лепота. А, тек како су нас почастили. И ручали смо у њиховом дому. За главно јело печено јагње на ражњу. Што кажу као " предратно". Јагње које није товљено, већ како га је мајка природа створила и одгајила. И данас ми је слатко то печење. Јели смо да нисмо знали колико нам је доста. Лазар и његова супруга су нас и испратили домаћински. Одбијали смо али није вредело, наш сељак из наше Шумадије је познат по великом - великом гостопримству. Дочекаће домаћински и случајног намерника.

На овом путовању обишли смо и сва околна села. Лепота, која се не може тако лако описати. У низу су наизменично : шуме, пропланци, ливаде, воћњаци, потоци - милина једна.

Свратили смо у село Брајићи. Села Коштунићи и Брајићи се граниче са историјском Равном Гором. На повећој згади у центру села налази се Спомен плоча о одржаном састанку Тита и Драже Михаиловића 1941. године. Унутра у тој кући изложени су и музејски експонати из тог времена.

Обишли смо и село Бершићи. У селу два споменика борцима из Другог светског рата: споменик неком првоборцу "Корчагину" и још једном првоборцу. У овом селу посетили смо и мајку Радоњину - старицу која има преко 80 лета. Старица нас је дочекала како доличи домаћинској кући и српској сељанки. Жена господствена, не би се рекло да је сељанка, пре да је пореклом из града. А, кућа велика .- домаћинска, види се веома стара - са великом окућницом - на једном пропланку - нигде куће ни близу.

Прошли смо и поред села Срезојевци, у којем је мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског борца " Др. Драгиша Мишовић" био заробљен од стране четника - у новембру месецу 1941. године.Партизани су га после неколико часака у контра јуришу ослободили. Отац је већ добио поломљених 6. ребара од ћушки од пушчаних кундака и цеви и био прислоњен за стрељање. Тројицу њих су заробили четници. Двојицу младих партизана одмах су убили, а оца мога су мучили - говорећи му шта ће он матор сељак у комунистима, а имао је свега 42. године. Ипак су га, неплански, спасле те старачке године.

У селу - историјском Такову - посетили смо споменик кнезу Милошу, вођи Другог српског устанка, који је подигнут тек коју годину пре, око чијег је подизања била дигнута велика " прашина".

У селу Теочину. Посетили смо некаве магацине пуне првокласног кромпира, произведеног у овим крајевима.

На овом путу прошли смо и село Брезну.

Ово путовање било је незаборавно. Радо га се сећам врло често.

Стоковић Радоња - Ламба, на жалост, умро је после неку годину, релативно млад. Жао ми је , из неких разлога, нисам га испратио на вечити починак.

И замислите, после неколико дана од смрти Ламбине, зове ме на телефон Ламбина супруга. Представи се и каже : "Мој Ламба је умро, у његовој бележници нашла сам овај број телефона. Зовем, да вас питам, да ли вам је Ламба можда остао нешто дужан " и тако у том смислу. Какво поштовање мужевљеве личности и каква култура. Свака част супрузи Ламбиној и Радоњи - који је то заслужио код супруге.

Ово сам записао у својим Забелешкама, на дан 2. новембра 1984. године.

Записах ово, јер држим до девизе . " Само оно што је записано то се и догодило ".

У Чачку, дана 28. октобра 2010. године.

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА ТВ ЧАЧАК - Г - ЦУ СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ, ЛИЧНО.

Поштована Светлана,

И синоћ сам гледао ваш Гласник 2, опет ваш коментатор каже : " у спортској хали Младост у Атеници".

Питам се, да ли постоји уредник у вашој ТВ кући, или - да ли сте ви прочитали моја писања. Као да моја писања не допиру ни до кога у вашој кући. То је идиотизам.

Идиоти направише да малте - не пола Чачка оде у Атеницу. Па, бар да се ради о Атеници и ђене - ђене, већ се ради о бившим Кулиновцима, а од Другог светског рата о граду Чачку. И у Плану града Чачка и у Катастру пише Кулиновци.

Замислите, докле је то отишло ? Тражите од 988 телефонски број за М.З. "Свети Сава " у Чачку, или О.Ш. " Свети Сава" у Чачку, или за неког грађанина из ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, а овај вам са друге стране одговара да таквих у Чачку нема, али их има у месту зв. Атеница. Све због оваквих какав је и ваш спортски новинар. Може ли неко њему да стане на пут, није ваљда тај толико моћан да ради шта му се хоће.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам послао и на адресу градоначелника града Чачка.

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ГАЛЕНИКЕ - ЛИЧНО.

Поштовани г - не Мr ph Ненаде Огњеновићу,

Прочитао сам, пре неки дан, у Политици ваш интервју, у којем сте изнели планове на освајању нових лекова.

Питам.

Да ли постоји могућност да ваша цењена фирма произведе и лек Berlithion. Лек лечи или ублажава болест Полинеуропатију. Тај лек се увози из Немачке. Веома је скуп. Две кутије, или 60. капсула коштају мало фали од 4.000.- динара. Толико мора да се месечно пије да би лечење имало успеха. Лек није на листи Социјалног осигурања.

У Немачкој лек има сличну цену. Обзиром, да је у цену лека уграђена немачка плата радника, која је бар десет пута већа од наше, цена лека би значајно требала да буде код нас јефтинија. Помозите ви - тако што ћете га производити да се оболели и лече са овим леком.

А, чуди ме да Министарство здравља није овај лек ставило на листу, обзиром да нелечење искључиво са овим леком доводи до гангрене и ампутације ногу - до инвалидитета, што после то исто Министрарство кошта много више од самог лека.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак.

Ово писмо упутићу и Министру здравља.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ДРЖАВНЕ ЛУТРИЈЕ СРБИЈЕ, ЛИЧНО

Поштована г - це Тијана Анђелић,

Пишем вам шести пут, у вези примене језика и писма у вашој установи. Ваша државна установа пише искључиво латиницом, а треба ћирилицом. Ћирилица треба да има предност, а она није ни равноправна - ње апсолутно код вас нема.

У чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега ".

Ви се чак и зовете Државна, значи нема дилеме да ли се поменуте одредбе Устава и поменутог закона односе на вашу установу.

Најблаже речено, безобразно је да ваша установа, ни после пуне 4. године од доношења новог Устава, није нашла за сходно да усагласи своје пословање са највишим правним актом државе.

Очигледно да ви нисте изабрани конкурсом, већ вас је поставила нека партија, која је сада на власти. Зато вас није ни брига. Угледали сте се и на друге државне органе. Важно је да се доносе Закони, а не мора да се примењују. Јадан је овај народ, који нема на кога да се угледа. Државни органи морају да буду пример народу, како се закони и сва правила понашања морају дословце поштовати.

Запамтите, Устав државе мора бити светиња.

Како ћу да вам верујем у исправност извлачења добитака и подели "колача", ако сте у стању да кршите, чак и Устав своје државе.

Пошто сам вам о овоме проблему доста писао, без икаквог ефекта, заслужујем да ми одговорите, да ли ви имате некакво право да пишете искључиво латиницом - мада сумњам.

Очекујем брзе промене и брз одговор.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

АЛЕКСИЋ ВАСИЛИЈЕ, МАЈОР ЈНА, БИВШИ ОФИЦИР КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОМАНДАНТ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА.

Василије - Васа Алексић / 1913 - 1992 /, рођен је у Димитровграду , раније Цариброду.

Василијева супруга је Емилија - Мимица Дилбер / 1923 - 1996 /, ћерка Димитрија - Мите Дилбера , познатог апотекара из Чачка, родом из Аде у Војводинии и Зорке, рођене Бугарчић из села Кулиноваца - села покрај града Чачка.

Последње године живота, Васа и Мимица, живели су у селу Кулиновцима, на имању које је Димитрије - Мита Дилбер добио као мираз , оженивши Зорку Бугарчић, сестру Тихомира Бугарчића, из најбогатије куће у селу Кулиновцима. Емилија - Мимица била је јединица, па је наследила целокупно имање Димитрија - Мите Дилбера. У власништву ових породица / сада Бугарчића и Алексића / налази се и цео комплекс земљишта у Кулиновачком пољу, одмах до Градске болнице у Чачку.

Василије - Васа Алексић, пре Другог светског рата био је активни официр Војске Краљевине Југославије.

За време Другог светског рата био је командант неког четничког корпуса у Источној Србији. Приликом ослобођења тих крајева Васа буде заробљен од стране партизана. Суђено му је по кратком поступку, буде осуђен на смрт. Чекајући погубљење у нишком затвору, потплати стражара и побегне из затвора. Потом ступи добровољно у неку партизанску јединицу и поново буде догурао до чина официра партизанске војске, ратујући до краја рата.

Службовао је као официр ЈНА, у чину мајора, и живео са породицом у Ужицу. Једнога дана, један сељак из Источне Србије, који је дошао сину у посету - који је у тој касарни служио војни кадар, препозна мајора Василија Алексића. Сељак одмах пријави властима Васа - као невероватан случај. Васа одмах ухапсе, ваљда и одузму чин, итд.

Међутим, Васа напише писмо маршалу Титу. Напише му, да је тачно да је био командант четничког корпуса, али, да његов корпус нити он нису убили ниједног Србина, да је његов корпус искључиво оружаном силом бранио српска имања и породице од окупатора - Бугарске војске.

Захваљујући томе што није окрвавио руке у рату и већ донетом Закону о амнестији, Васа пусте из затвора, врате му чин мајора, али га ипак превремено пензионишу. Био је осуђен на смрт само по предпостављеној кривици - по томе што је био командант велике четничке јединице.

Овакву животну причу чуо сам на гробљу у селу Кулиновцима, приликом сахране, дана 23. октобра 1984. године, ,Мимичиног и Алексиног млађег сина Владана / 1958 - 1984 /, који је, враћајући се са неке свадбе, погинуо у саобраћајној несрећи код Кнића,, и то записао у свој дневник.

Ако ово није права верзија случаја Василија Алексића, ја се извињавам и молим оне који нешто више знају о овоме да ми јаве, да то у овом писању исправим.

Волео бих, да ова прича буде потпуно истинита. Написао сам је да остане за будућа поколења - да се не забораве интерсантне и тешке животне драме наших људи. Дао Бог, на ововременим споменицима преминулих само пише : име и презиме, година рођења и смрти. А , на старим споменицима писало је о целом животопису преминулог.

Записао сам ово - јер држим до девизе : " Само оно што је записано то се и догодило.".

Написао, дана 26.октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЛАВНОГ УРЕДНИКА - СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ - ЛИЧНО.

Поштована г - це Светлана,

Спортска хала Младост, а и спортска хала Колос, нису у Атеници, већ у градском насељу у Кулиновцима, а ближе у Кулиновачком пољу у градском атару града Чачка. Атеница је наредно насеље, које се простире од десне обале Атеничке реке према Краљеву.

О овоме сам вам писао 23. о.м. - да је ваш спикер у Гласнику 2 , дана 20.о.м. рекао у хали Младост у Атеници.

Међутим, и синоћ у Гласнику 2 спикер опет понавља и каже хала Младост у Атеници. Не може нешто да буде у Атеници, а да се у Плану града Чачка и у Катастру зове Кулиновци - признаћете.

Писао сам вам о овоме више пута. Па, не знам ко ће коме више досадити. Ако бога знате, прекините са погрешним информацијама. Сматрам вас одговорном особом, па просто не могу да верујем, да се овако нешто ради и дозвољава у вашој ТВ кући.

Удостојите ме бар са пар речи - шта је у питању.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА ТВ ЧАЧАК, г - цу СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ, ЛИЧНО

Поштована Светлана.

У вашој емисији ГЛАСНИК 2, дана 22. о. м., ваш коментатор каже " у спортској хали МЛАДОСТ у Атеници.

Ево, опет вам кажем да се спортска хала Младост не налази у Атеници, већ у Чачку, у насељу Кулиновци. Атеница је суседно насеље , које се простире од десне обале Атеничке реке до Трнавске реке.

Запамтите, у насељу Кулиновци налазе се: касарне, хладњаче, болница, школа "Свети Сава", пошта , спортске хале Младост и Колос.

Пошто вам пишем већ неколико пута, а ви настављате по старом, желео бих и молио бих вас да ми одговорите, шта је у питању. У плану града Чачка лепо пише Кулиновци, а ви кажете Атеница. Спортска хала Младост налази се у градској Месној заједници "Свети Сава", која строго покрива територију Кулиновачког поља као дела Кулиноваца. Па, призаће те, не може да буде Атеница у Кулиновачком пољу.

Г- це Светлана, ако бога знате, престаните да нас иритирате - са тим Атеница, па Атеница.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА РЕКТОРА ДРЖАВНОГ УНИВЕРЗИТЕТА НОВИ ПАЗАР - ЛИЧНО

Поштовани ректоре,

Негде сам видео Таблу на згради Ректората вашег Универзитета у Новом Пазару. Исписана је само на латиничном писму.

Међутим, у члану 10 Устава Републике Србије прописано је да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. 

А, у члану 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише :" Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод и десно од њега."

Према горе наведеном, као државна институција, у обавези сте да све пишете ћирилицом, а и на латиници ако је то поменутим законом прописано.

Значи кршите Закон и Устав државе Србије.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГУВЕРНЕРА НБС - ЛИЧНО

Поштовани гувернеру,

Поводом вашег обраћања јавности у данашњој ПОЛИТИЦИ, а у вези динарске штедње грађана, да вам изнесем своја запажања.

У једној српској банци, годинама , ја и супруга примамо плате и пензије, преко штедне књижице и текућег рачуна. Као добри домаћини, непрекидно држимо одређену количину новца и на штедној књижици и на текућем рачуну. Банка нам сваког месеца наплаћује одржавање текућег рачуна са 150.- динара, а штедне књижице са 100.- динара. На текући рачун позитивна камата се обрачунава сваког месеца - обично око 30.- динара, а на крају године на штедну књижицу добијемо обично око 1.000.- динара.

Видите, господине гувернеру. Ја штедим код банке и ја њој плаћам за уложене паре, а не банка мени.Као што видите, апсолутно се не исплати штедети динаре.

Као грађанин имам утисак да банке нису ни заинтересоване за динарску штедњу грађана. Слаба привреда и могућност да та привреда не измирује обавезе чак и према држави, па тој привреди и нису потребна обртна средства.

Народна банка би морала да мерама монетарне политике стимулише штедњу грађана / о б е /, а да дестимулише или онемогући неплаћање обавеза према држави и према добављачима. Да мерама натера дужнике да обавезе плаћају на време. Узгред, малима се не толерише ништа, а велики не плаћају обавезе - који и праве велику рупу у буџету државе. Истина, и мали се довијају - крадуцкају на ПДВ- у.

Није логично, да банка обрачунава камату за средства по виђењу на штедне улоге грађана од 2 % годишње, а од привреде тражи за пласирана средства за обртна средства 2 % камате месечно.

Какво је то устројство државе, да фирме бивају годинама са блокираним рачунима због неизмирених обавеза према повериоцима, а да истовремено исплаћује плате радницима - редовно, али без плаћених пореза и доприноса.

Г- не гувернеру, света је била СДК - Служба друштвеног књиговодства. СДК, коју је створио покојни проф. Коста Васиљевић, је била нешто јединствено у свету. Цео свет се том систему одушевљавао. Али, шта ћемо, ми хоћемо , по било коју цену , да будемо као и остали свет. Зар нисмо могли да останемо своји и оригинални.

На крају. Г - не гувернеру, без дисциплине нема напретка, а недисциплина у финансијама води у пропаст. Само строга дисциплина у финансијама може нас избавити. У нормалним земљама финансирање привреде и друштва почива на штедњи грађана, те штедња мора бити апсолутно стимулирана, наравно и једна и друга.

Није ни у реду да се на камату на штедњу у девизама плаћа порез на доходак.

Извињавам се што сам вам узео део вашег драгоценог времена. Али, ако сам вам дао и крајичак неке нове идеје, неће нам ово бити узалудно.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног Чачанина.

П.С. Замолио бих вашу Службу - да ми одговори - да ли сте ово моје писмо примили и прочитали.

ГУВЕРНЕРУ - Г- ну Шошкићу, и г - ци Наталији,

Поштовани,

Много вам се захваљујем што сте нашли времена да прочитате моје писмо од 20. о. м.

Надам се да се нисмо узалуд трудили.

Међутим, имам једну " дебелу" примедбу. Пишете ми латиницом.

У члану 10. Устава Републике Србије пише, да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише :" Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Као државна установа , разумео сам Устав и поменути закон, да морате да пишете превасходно ћирилицом, а и латиницом ако је то законом прописано.

Ћирилица се подразумева, а грађанин или установа, имају право да траже да им се обраћате на другом језику и писму.

Како да заштитимо ћирилицу од тоталног пропадања, ако је се не придржавају државни органи, који су по закону обавезни.

Сматрам да сам у праву. Волео бих да чујем ваше мишљење.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак __________ 

Председнику Републике , лично

На знање

/ Уз велико извињење, што вам узимам драгоцено време.

Жеља ми је да Председник зна како ми обични грађани размишљамо. Министар Динкић, само истрчава , прави маркентишке потезе, брига је њему за народ, он би само да убира поене.

Г - не председниче, зауставите га. Он даје огромне девизе странцима за отварање радних места , а није у стању да реши да наши радници производе струјомере, где би се запослило више хиљада наших радника, већ дозвољава да се струјомери увозе.

Не разумем, што су скоро све фабрике тешке индустрије затворене, а поготову не могу да разумем да увозимо струјомере.

Испада, да нам једино остаје да се бавимо чиновништвом и пољопривредом. И врапци знају, да су наше производне снаге слабије од развијених земаља, али то не значи, да треба све да увозимо. Не бих више да вам узимам време.?

To: МИНИСТАРСТВО ЕКОНОМИЈЕ И РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА БЕОГРАД

Sent: Thursday, October 14, 2010 11:44 AM Subject:

Da li izmeštati državne ustanove u unutrašnjost ?

ЗА ГОСПОДИНА МИНИСТРА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Пре неки дан прочитао сам у ПОЛИТИЦИ да сте наредили да се неке државне установе изместе из Београда у : Ужице, Зајечар, Ниш и ваљда Крагујевац.

Не слажем се да, проблем неразвијености неких региона и пренасељености Београда, решавате исељењем надлештава, јер:

1. Београд треба да буде велики и економски јак град. Он мора да постане права метропола - само ће тако допринети имиџу Србије.

2.. Наша држава је мала и по броју становника и по површини.

3. Плаћаћемо додатне разне трошкове за рад високих чиновника, који ће морати да путују из Београда у назначена места.

4. Београд је и природни - односно географски центар државе и када се све сабере и одузме, привреди и становништву ће у просеку требати више новца за путовања. Привредник из Суботице треба да путује у Ужице, или онај из Ужица у Зајечар.

5. Концентрација државних институција у Београду омогућава привредницима и становништву да истовремено завршавају више послова - одједном, што није могуће у вашој замисли децентралитзације.

6. Стварање више државних центара у држави није децентрализација. Да, само за површне људе и за незналице. Децентрализација је могућа само ако дате веће ингеренције општинама и окрузима.

Чему селење неких агенција, ако је у Београду сконцентрисана сва друштвена елита. Већина народних посланика су из Београда, 179. општина у Србији нема свога посланика.

Пун погодак би био да ви предложите промену закона о избору народних посланика

- да свака општина мора имати свога посланика,

- да народ бира посланике непосредним гласањем или сл.

- да општине и окрузи добију већа права у управљању друштвеним животом

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Писмо послато Председнику Републике и председнику Владе .

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И СЕКРЕТАРА СТАЛНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ГРАДОВА И ОПШТИНА

Поштовани,

У данашњој ПОЛИТИЦИ и синоћ на ТВ РТС, приказана је табла са паролом или дневним редом Састанка Сталне конференцијхе градова и општина, на којој је текст написан латиничним писмом.

Ако су градови и општине као институције државне установе, онда је и ваша организација државна установа.

Према томе, према члану 10. важећег Устава, у обавези сте да пишете на српском језику и на ћириличном писму.

А, према чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама, који гласи : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Значи, текст се пише обавезно ћирилицом и латиницом ако је законом то предвиђено.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА НИША

Поштовани градоначелниче,

У "ПОЛИТИЦИ" од 12. октобра т. г. изашао је чланак о граду Нишу, са насловом " Контејнери за половну одећу " са сликом контејнера. На контејнеру пише текст : " За половну гардеробу ", исписан само латиницом.

У чл. 10. Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега. ".

Значи, текст мора бити написан ћирилицом, а латиницом ако је прописано законом на начин како пише у закону.

Било би добро да надлежној служби града наредите да поступи по Закону. Казне су велике за кршење поменутог Закона.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ - ДОПИСНИЦА НА БУГАРСКОМ, ПИСАНО НА СРПСКОМ, А ПЕЧАТИ НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ.

Крајем седамдесетих година прошлога века, супруга Емилија и Ја, били смо у посети код тетке Радојке и теча Продана Ћаловића , у селу Зеоке у Драгачеву. Тетка Радојка / 1896 - 1981 /је рођена сестра моје мајке Милеве Шолајић / 1900 - 1981 /, рођене Вујовић.

Прегледајући албуме и слике, што је било уобичајено, када некоме први пут дођете у кућу, пронађосмо једну слику и једну дописницу адресирану на моју тетку Радојку и теча Продана.

На слици је мамин и тетке Радојке брат од рођеног стрица Радомир Вујовић из села Граба из Драгачева - стоји између две болничарке енглескиње - ослоњен на њих рукама преко њихових рамена, у белом - види се без једне ноге, на полеђини са посветом сестри, а фотографска радња је из Скопља. Остао је без ноге, година је 1916.

Радомир - Раде је сестри написао и дописницу. Интересантна је по томе: што је дописница штампана на бугарском језику, ујка Раде је сестри Радојки написао писмо на српском , а печати поште и печати цензуре су на немачком језику. Једна дописница, а три језика. Те - 1916. године Скопље је био је српски град у Јужној Србији, окупиран те године од стране Аустро - угарске и немачке војске.

Забележио по сећању, дана 14. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГОСПОДИНА МИНИСТРА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Пре неки дан прочитао сам у ПОЛИТИЦИ да сте наредили да се неке државне установе изместе из Београда у : Ужице, Зајечар, Ниш и ваљда Крагујевац.

Не слажем се да, проблем неразвијености неких региона и пренасељености Београда, решавате исељењем надлештава, јер:

1. Београд треба да буде велики и економски јак град. Он мора да постане права метропола - само ће тако допринети имиџу Србије.

2. Наша држава је мала и по броју становника и по површини.

3. Плаћаћемо додатне разне трошкове за рад високих чиновника, који ће морати да путују из Београда у назначена места.

4. Београд је и природни - односно географски центар државе и када се све сабере и одузме, привреди и становништву ће у просеку требати више новца за путовања. Привредник из Суботице треба да путује у Ужице, или онај из Ужица у Зајечар.

5. Концентрација државних институција у Београду омогућава привредницима и становништву да истовремено завршавају више послова - одједном, што није могуће у вашој замисли децентралитзације.

6. Стварање више државних центара у држави није децентрализација. Да, само за површне људе и за незналице. Децентрализација је могућа само ако дате веће ингеренције општинама и окрузима. Чему селење неких агенција, ако је у Београду сконцентрисана сва друштвена елита. Већина народних посланика су из Београда, 179. општина у Србији нема свога посланика.

Пун погодак би био да ви предложите промену закона о избору народних посланика:

- да свака општина мора имати свога посланика,

- да народ бира посланике непосредним гласањем или сл.

- да општине и окрузи добију већа права у управљању друштвеним животом

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.