Categories
My Links
Генерална
Усред рата и у глуво доба ноћи на гробљу по крстачу да покаже храброст
jovansolajic | 08 Јун, 2010 13:52

УСРЕД РАТА И У ГЛУВО ДОБА НОЋИ НА ГРОБЉУ ПО КРСТАЧУ ДА ПОКАЖЕ ХРАБРОСТ

У време Другог светског рата, у нашем крају, у селу Кулиновцима , селу покрај Чачка, бар у једном делу трајања рата, народ се ипак на неки начин забављао. Скоро свако вече у некој од кућа, одржавала су се прела. На прелима се искупе девојке и обично млађе жене . Свака од жескиња је са : вретеном, преслицом са вуном, са иглама за плетење или везење, углавном све су ту да нешто ураде и привреде. А немаштина је била велика, па је на женама пало да ручним радом, колико толико обуку чељад.

На прелима су и мушкарци. Они су ту да нешто послушају, да забављају, да певају и сл. Мушкарци су свирали у усне хармонике, свирале и двоенице, некада је се нашао и виолиниста или хармоникаш. Играла су се и кола. Много се певало. Мушкарци су, наравно ту и због безбедног враћања кући, обично око пола ноћи, а ратно стање је. Светлост је обезбеђивана претежно "карбитушама ", специјалним лампама на карбид.

На прелима су причане разно- разне догодовштине. Много се причало о невероватним догађајима, нарочито о појављивању вампира и сл. Комшија Добривоје, био је велико спадало, иначе отац 6- ро деце. Када он исприча причу о вампирима и сл.,тешко да се ико усудио да крене кући после приче. Онда су једни друге испраћали. Није што је био рат, већ су ратне ноћи биле тмурне и много мрачне, јер нигде сијалице, нити да се види светло у кућама.

И тако једног прела, падне предлог, после тих заштрашујућих прича, у глуво доба ноћи да, ко сме да оде у гробље и да донесе неку крстачу са неког гроба. Мој старији брат Милутин, имао је тада 17. или 18. година оде на гробље у пола ноћи ишчупа једну крстачу са неког гроба и донесе у кућу где је било прело и потом је врати на исто место. На прелу је била изузетно лепа комшинка Гроздана, која је имала око 14 година, у коју се био лудо заљубио. Хтео је да се покаже у њеним очима колико је храбар и одважан и колико се због ње излаже великим опасностима.

Милутин се са Грозданом оженио 1950. године.

Забележио по сећању, дана 8. јуна 2010. године. Јован Шолајић, Чачак

 #
Немац мтраљира из бункера по мени, туче рафално и непрекидно.
jovansolajic | 08 Јун, 2010 13:42

НЕМАЦ МИТРАЉИРА ИЗ БУНКЕРА ПО МЕНИ, ТУЧЕ РАФАЛНО И НЕПРЕКИДНО

Непосредно пред ослобођење Чачка у Другом светском рату, у месецу новембру 1944. године, сви смо били у бежанији, изузев оца Иванка и најмлађе сестре Вере. Они су остали у кући у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, да чувају иметак по цену живота, а ми остали укућани одемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију.

Мада је " мирисало " да ће сваки дан или час да се одигра одлучујућа битка за ослобођење Чачка, примећује се крај колони одступајућих трупа немачке Групе армија Е из Грчке, које већ два месеца одступају кроз Чачак, омладина се ипак на неки начин забавља.

Радило се о неком "комишању" или прелу са игранком. Мој старији брат Милутин хоће да иде на ту игранку, али треба и да се лепше обуче. Он није смео да иде кући за преобуку, имао је 19. година, а такав да се појави у зони наше куће није било ни говора.

Брат Милутин убеди мене да ја одем по његову "парадну " одећу. Договорили смо се којим путем да приђем нашој кући, да се прикрадем, да ме не би приметили Немци из бункера, који се налазио на 150 до 200 метара испод куће, где се сада налази Дечје обданиште, уз то простор је брисан и са опалим лишћем. Ја сам био клинар са 15. година.

Када сам излазио из куће, мада сам се кретао кријући се, Немци из бункера ме ипак примете.

Кућа нам је на брегу, са друге стране брега велика низбрдица која води у поток, а поток је у нивоу бункера. Један отвор бункера нишани у кућу, а други таман на супротну низбрдицу и поток. Одмах су отворили ватру из "шарца" и то рафално и непрекидно. У дворишту и није било толико опасно, јер су ме заклонили објекти, али када сам почео да трчим по поменутој низбрдици, са воћака опадају гранчице погођене мецима, меци фијучу око ушију, ја сам јурио кроз шуму метака, мислим да сам нека мала стабла и прескакао. Митраљез је тукао по мени непрекидно све док нисам зашао у велики комлекс шума, где се налази и наш забран. Успео сам да одећу брату донесем, али за мало да главу изгубим.

Немци нису дирали тату и сестру: Оценили су да су то сељаци који опслужују домаћинство, па они су се по цели дан кретали по дворишту, али су пратили шта се догађа. И када су угледали мене, трећу особу, био сам им сумњив. Нису ме дирали у доласку, а видели су ме сигурно, већ када сам одлазио из куће, што је већ било сумњиво

Забележио по сећању, дана 8. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #