УСТАВНИ СУД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ДОНЕО ОДЛУКУ О ПОНИШТАВАЊУ НАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА У ЧАЧКУ.

Уставни суд Југославије, уз потпис судије Бранка Јевремовића, обавештава Иванка Шолајића, земљорадника из села Кулиноваца, код Чачка, под бр. У - 404 / 67 од 17. августа 1967. године, да је поништена Одлука среза Краљево о проширењу ужег грађевинског реона места Чачак бр. 02 - 14820/ 1 од 23. децембра 1966. године.

Горе поменутом одлуком органа општине Чачанске ужи грађевински реон Чачка, између осталог, проширен је и за део насељеног места Кулиновци. Одлуком је обухваћена целокупна имовина Иванкова/ изузев крајње кат. парцеле 760/ у површини од 1.50.99 ха у К.О.Кулиновци.

Иванко Шолајић, из Кулиноваца, поднео је захтев , дана 21. јуна 1967. године, Уставном суду Југославије да поништи Одлуку органа општине Чачак, о проширењу градског реона, односно о извршеној национализацији земљишта, претварајући га од пољопривредног у грађевинско, базирајући свој захтев на чињеници да се по Закону може национализовати само градско земљиште или земљиште за које је донет детаљан урбанистички план. Поменуто земљиште није било градско нити је био урађен урбанистички план.

Међутим, наредне - 1968. године Општина Чачак, доноси детаљан урбанистики план и за поменуто земљиште и граду Чачку трајно припаја део територје села Кулиноваца, земљиште Иванково је преведено у друштвену својину, без права отуђења и без права парцелације - једном речју пољ. земљиште је трајно национализовано - данас је у својини државе Србије, а Иванко и сви остали мештани су од те 1968. године постали становници града Чачка.

Какав детаљан Урбанистички план је урадила стручна служба Општине, види се по томе, што су улице пројектоване једноставним повлачењем лењира по кат. карти. Улице се пењу и спуштају преко јако брдовитог терена. Електродистрибуција је после неку годину вршила реконструкцију НН мреже - морала је да постави водове дуж ново - пројектованих улица, које немају ама баш никакве везе са стањем на терену. Мештани се и дан - данас чуде овом стању на терену.

Део проширеног атара града Чачка у Кулиновцима је прилично урбанизовано: од пре много година - улице су асфалтиране, али имена имају углавном означена бројевима, смеће се организовано купи, струја и телефон су на нивоу., градска вода и канализација, капела, кабловска ТВ, гас, итд. Међутим, и ако су сви грађани пописани да живе у граду, није све до краја урађено како треба. И даље некима пише у личним картама да живе у селу Кулиновцима , и даље ови грађани се налазе у бирачком списку у селу Кулиновцима, припадају сеоској месној заједници, плаћају допринос за градско грађевинско земљиште, а пише им да живе у селу Кулиновцима, итд.итд. У рачунима за струју, воду, пише Кулиновци, у рачунима за телефон чак пише пошта бр. 32000 - Атеница, мада се телефонска централа и пошта Чачак бр. 4 налазе на територији града Чачка, чак су и К.О. Чачак, а налазе се на некадашњој територији села Кулиноваца.

Малте - не све је избркано .А, још 1968. године је земљиште национализовано и претворено о грађевинско - припојено градском атару, а власт ни после 43. године није успела да среди стање ствари.

Из имовинске документације мога оца Иванка Шолајића , из Чачка.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. фебруара 2011. године.

ЗА МИНИСТА ОДБРАНЕ Г -НА ШУТАНОВЦА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Слободан сам да вам изнесем своје виђење стратешке одбране земље, или другим речима да вам ставим примедбе на вашу политику одбране земље.

1. Као прво - земља је онолико способна да се брани и одбрани од било каквог непријатеља и ужива толико решпекта колико јаку војску има у сваком моменту: бројно стање војске, обученост војске, наоружање војске и морални ниво те војске.

Војску сте свели практично само на професионалне војнике величине око 20000 војника. Окружење нам је такво да би морали да будемо далеко јачи да би смо били у стању да издржимо први удар непријатеља.

Грчка је мало већа од Србије, а под оружјем има 700.000 војника.

И не заборавите, да је територија заузета само коју пешадија освоји. Према томе, најбројније јединице за одбрану земље морају бите пешадијске јединице. Из овога произилази, да сваки способан мушкарац мора да служи војску. Сваки мушкарац мора да зна да рукује бар пешадијским наоружањем.

Ми не можемо да се одбранимо од великих сила, али и против истих морамо бар да покушамо да се одбранимо. Али, што је много битније, ми морамо бити способни свакога дана да се одбранимо од потенцијалних непријатеља из нашег окружења - земаља, које имају аспирације на наше територије.

Зато, господине министре, велику сте грешку направили што сте укинули обавезно служење војног рока и што сте армију свели на тако мали број да таква армија не пресдставља некакву војну снагу.

Обичном лаику пада у очи податак да нам је војска два пута мања од броја полицајаца. Испада да смо полицијска држава . а то нисмо - јер смо демократска земља

И још једно, јачате војно школство, формирате чак и Војни универзитет, а на другој страни укидате служење војног рока. То двоје не иде. Оспособљавате екипе да чувају ред у неким земљама, а не оспособљавате довољан број војника да брани своју земљу.

Замолио бих вас, да нам дате податке, колико све земље у нашем окружењу имају становника и колику војску имају и да ли је професионална или регрутна са упоређењем са нашом земљом.

2. Сви мушкарци одређених годишта морају имати ратни распоред, и на објаву ратне опасности сиренама и звонима на црквама, морају се сви јавити у своје команде по ратном распореду, Тако су Срби ишли у ратове и бранили своју земљу од агресора.

3. Зар наша војска треба да носи пешадисјко наоружање стране производње. Увозите пушке, а наша Застава производи одлично пешадиско наоружање преко 100 година. Ово човек не може да поверује. Застава је произвидила и топове - док производња истих није после рата пребачена у Босну.

4. У Чачку нема војске. Није логично ни оправдано бар из два разлога:

- у Чачку и Лучанима раде три војне фабрике, што представља највећу концентрацију у нашој држави, и - у Чачку је био стациониран X пешадијски пук, славни пук српске војске. Славни Драгутин Гавриловић, мајор, чачанин, командовао је једним батаљоном овога пука - кадровског пука, у одбрани Београда 1915. године. Та касарна сада зврји празна. Од пре Другог светског рата у Чачку је увек био стациониран некакав артиљеријски пук. Прва касарна се сада зове " Ратко Митровић ", а друга " Танаско Рајић". У Чачку су некада биле стациониране и по 2 - 3 бригаде војске. А сада нема ни једног војника.

Пре Другог светског рата у Чачку смо имали на служби и бригадног генерала Игњата Кирхнера / отац Немац а мајка Српкиња, родом из Баната/, управника Војно - техничког завода у Чачку, славног команданта Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда 1915. године. Имали смо некада генерала, а сада немамо ни обичног војника. 

5. Узели сте за празник војске дан када је Карађорђе подигао Први српски устанак. Сасвим је то у реду. Али није у реду што се наша војска не зове изворним именом - Српска војска, већ војска Србије. Интересантно би било да нам кажете како се зову војске бивших југословенских република и других држава из нашег окружења.

6. Да ли сте Ви, а и остали руководиоци ове земље, размишљали још о једном аспекту значаја служења војног кадра. Чињеница је да нам је омладина неорганизована, незапослена, подложна свим могућим негативним утицајима запада. Зар не би било боље да сваки способан мушкарац одслужи војни рок. Уложени новац за обавезно служење војног рока сматрајмо улагањем у васпитање омладине. Нема веће животне школе од служења војске. Војска сваког младића сазрели. Знам, случајеве да су младићи прикривали неке физичке мане регрутним комисијама , само да би одслужили војску. Младић, који није служио војску није могао лако да се ожени. Мушкарац мора да буде обучен да са оружјем у руци сутра ако затреба да брани државне границе и своју земљу, а и породицу и своје имање.

Жена има обавезу да рађа, а мушкарац да се и он примучи да научи да носи и употребљава оружје и сутра да иде у рат за одбрану од непријатеља.

На крају,и обичан грађанин зна, да војска постоји искључиво да би војном снагом бранила суверенитет држве и слободу народа од спољнег непријатеља. Према томе, професионална војска није то. Обучите професионалце да рукују скупим и сложеним системима оружја.

Много се потенцира равноправности полова. Немам ништа против. Али, има једно велико али. Ми хоћемо,да нам жене буду у послу, у политици, хоћемо их и у војсци. Али, жена је природом одређена да рађа децу. Само она може да нам обнавља друштво. Неће моћи и једно и друго. Ако нам жена носи пушку, онда неће имати ко да роди дете. Ако жену не може да замени мушкарац у рађању, зашто инсистирати да жена замени мушкарца у ношењу оружја. Па, то је тек неравноправност жене и мушкарца. Зашто жене све више разапињати. Хоћемо да нам жена ради и доноси некаву плату, хоћемо је у политици , хоћемо је у војсци и полицији, а истовремено тражимо од ње да се уда, да рађа децу, да нам скува, опере, итд, да буде увек нашминкана, лепа, расположена - да ствара лепо расположење и хармонију - е, то не може. Не може и " јаре и паре"

Пре Другог светског рата, ожењени чиновници, чије жене нису биле запослене , добијали су породични додатак. Држава је стимулисала мушкарца коме жена не ради, али је за то држава обезбеђивала велики прираштај становништа - таква жена је одгајала по неколико деце. Толико је деце било - да које год име у насељу изговорите, неко ће вам се дете одазвати. Старија деца су помагала мајкама у одагајању млађе деце. Мајке су тежиле да роде бар три сина, говорило се: један син је за Бога, други за краља, а трећи за мајку и оца. Одлазила су у рат сва тројица, знам да су у рат одлазила и деветоро браће - рачунало се да их неће зла судбина све узети. А данас, синови су претежно јединци у оца и мајке, па није ни чудо што се све нерадије одлази у војску и у ратове.

Ово сам вам писао са пуно емоција, па је можда и без некакве концизности, па вам се извињавам. Важна је поента. Ви ће те ме разумети. Ја сам добронамеран.

Уколико сматрате да нисам у праву, волео бих да знам где то грешим - да ми одговорите - ако то не представља велики терет, мада сам убеђен да је овако како сам вам написао.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ТАНЈУГ -а - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

У вези примене писма у вашој установи већ сам вам писао 2008. године. Поново вам се обраћам.

Као државна - јавна установа, према чл. 10 Устава, који је донет још 2006. године, у обавези сте да пишете на српском језику и на ћириличном писму. А, према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, можете да пишете и на другим језицима и писмима, ако је то у поменутом закону предвиђено, али само после исписаног текста на српском језику и на ћирилици.

Значи, ваша табла фирме , ваше агенцијске вести и све остало за јавну и интерну употребу морају бити писане на српском језику и ћирилицом а и на другим писмима и језицима како је то законом прописано.

Невероватно је, да Србија као самостална држава постоји већ двадестетак година и да је нови Устав донет још пре 5. година, а да ТАНЈУГ ради као да се ништа није догодило. Много инертности и самовоље у вашем раду. За жаљење је, господине директоре.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ЈОВАНА МЕМЕДОВИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г- не Јоване,

Гледам ваше прилоге - емисије на РТС. Изузетно то радите, честитам вам. Само тако наставите.

Међутим, једно ми смета и то много. Зашто искључиво пишете латиницом. Поготову, ако ваше емисије финансира државна РТС. Према чл. 10 Устава, РТС као јавна установа је у обавези да пише ћириличним писмом и то искључиво.

Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама може да се пише и латиничним писмом и то само ако је поменутим законом предвиђено и то после писаног текста на српском језику и на ћирилици.

Предпостављам, и да нема законске и уставне обавезе, требали би сте да пишете и ћирилицом - писмом традиције Срба у земљи Србији.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ, ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 150. ГОДИНА РОЂЕЊА

Војвода Степа Степановић, рођен је 20 марта 1856. године у Кумодражу - Београд, а умро је 27. априла 1929. године у Чачку, где је живео од 1919. године, после повлачења из активне службе, у кући свога таста, одмах изнад Поште бр. 1 у самом центру Чачка, у некадашњој Сарајевској улици, а сада улици његовог имена. Војводина жена је пореклом Чачанка, ћерка среског начелника.

У априлу месецу 2006. године, Народни музеј у Чачку, приредио је Изложбу поводом 150 - то годишњице рођења војводе. Посетио сам ову Изложбу. На Изложби приказано је доста докумената, фотографија, чак и цедуљица, који говоре о животу славног српског ратника и војводе, почев од: сведочанстава и школских прозивника из основне школе, затим и сви бројеви Војних гласника Краљевине Србије, у којима је исписано име војводино - за сва унапређења у наредне чинове официра српске војске, и за сва додељена одликовања за успехе у командовању и победама у ратовима.

Изложено је и писмо војводи од краља Александра Карађорђевића - руком писано. Изложена је и фотографија из 1923. године, у цркви, где војвода држи у наручју будућег краља Југославије - Петра Другог Карађорђевића, војвода је био крштени кум будућег краља Југославије.

Ја сам фасциниран изложбом. Добро је што је се успело, у тако турбулентним временима , да се за поколења оставе и сачувају и материјални докази о ствараоцима наше историје.

Интересантно је, да су војвода Степа и војвода Живојин Мишић / други и трећи војвода српске војске, од укупно четворице у Српској војсци/, били класићи у Војној академији, да су обојица качили иста одликовања на груди, да су унапређивани у наредне чинове истовремено, све до чина генерала, када је будући војвода Степа претекао будућег војводу Мишића, унапређен је у чин генерала пре Мишића - што се видело из изложених Војних гласника српске војске.

Војвода Степа је командовао славном Другом српском армијом у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са својом Другом српском армијом у Првом балканском рату 1912. године заузео је Једрене, а у Првом светском рату извојевао је прву савезничку победу над армијама сила осовине у чувеној Церској бици 1914. године, потукавши непријатеља до ногу.

За сјајно извојевану победу на Церу 1914. године, генерал Степа је унапређен у чин војводе - највиши чин у Српској војсци. По међународним мерилима, чин војводе је раван чину : маршала или фелдмаршала . Војвода Степа је одликован највишим одликовањима савезничких држава - на изложеним указима / дипломама/ председника или краљева, војвода Степа је титулисан са маршал или фелдмаршал.

Срби су у својој историји имали укупно 4. маршала : први је Радомир Путник, други Степа Степановић, трећи Живојин Мишић и четврти Петар Бојовић.

Војвода Степа је један од тројице  свих одликованих који је одликован са све четири Официрске Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Степа је живео веома скромно. Сам је за своје потребе тестерисао дрва за огрев, умро је у веома скромној соби на гвозденом војничком кревету. Ретко је, или никако, користио додељену лимузину - Мерцедес од стране државе. Држава је после Првог св. рата увезла 4. Мерцедеса: један је припао председнику Скупштине, други председнику Владе, трећи Војводи Степи.

Општина чачанска за живота војводиног била је донела одлуку да се Војводи још док је био жив изгради гробница са велелепним спомеником. У ту сврху скупљено је или издвојено за те сврхе доста новца. Међутим, Војвода није хтео ни да чује. Одбијао је и саму помисао. Скромну гробницу са спомеником на чачанском гробљу, војвода је градио уз своју асистенцију, како је он замислио, а градио ју је Оскар Бербеља, чувени чачански каменорезац. Чачански општинари су питали Војводу - када је то тако - шта да раде са парама које су одвојене за те сврхе. Онда је Војвода општинарима предложио да се за исте изгради нова основна школа. И изграђена је нова основна школа - друга по реду у граду, добивши име " Војвода Степа Степановић" / После рата прекрстили су је у О.Ш. " Милица Павловић"/

Општинари су предлагали за живота Војводиног да се и улица у којој је живео назове његовим именом. Рекао им је да не долази у обзир. Да, како која власт долази може да мења имена улица. Тако се улица после смрти Војводе назва његовим именом, па се после звала Сарајевска па Ратка Митровића , да би после најновијих промена поново назвала Војводиним именом.

Војвода Степа је сахрањен на Чачанском гробљу, уз све државне и војничке почасти, уз присуство највиших великодостојника из целога света. Колико ми је познато, у поворци је био и краљ Александар Карађорђевић. Краљ Александар изузетно је ценио и поштовао старога војводу.

Војводи Степи подигнут је споменик на скверу испред Поште бр.1 у самом центру Чачка. Споменик је у виду стојеће фигуре. Није примерен једном војсковођи, какав је био војвода Степа. Војвода Степа је стекао велике заслуге за свој народ само као војник и војсковођа. Чачани су морали да му направе споменик - који представља Степу - маршала на коњу и са сабљом у руци. И иза Степиног ковчега кроз град Чачак, према гробљу, први је ишао његов верни коњ.

Записао из својих Забелешки, за дан 15. април 2006. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 9. фебруара 2011. године.

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА - ПРОФ.ДР. ВЕЛИМИРА РАДОСАВЉЕВИЋА - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Синоћ на РТС приказаше ваш и наш аеродром " НИКОЛА ТЕСЛА" у Београду.

Приметно је да је на аеродрому скоро све исписано на латиници.

Подсећам вас, г - не директоре, да сте као јавно предузеће у обавези да пишете на српском језику и на ћириличном писму / чл. 10. Устава/.

А, Законом о службеној употреби језика и писама је, прописано у којим случајевима може да се пише на другом језику и другом писму. Али, само после написаног текста на ћириличном писму.

Значи, према Уставу и поменутом закону, морате да пишете на српском језику и ћирилицом, а и на другом језику и писму, ако је то прописано на основу поменутог закона.

Поштовани директоре, вероватно да делите моје мишљење - да није лепо - да државно предузеће крши и не поштује Устав своје државе.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА " ГРАДЦА " - ЛИЧНО

Поштовани г - не Илићу,

Прочитах у данашњем Чачанском гласу да ће: " У овој години биће "пресвлчачење" Улице др. Драгише Мишовића, од раскрснице код Цар Лазара до " плаве хале" у Атеници.....".

Г - не директоре , зар је могуће да ви, обзиром у коме предузећу радите и да сте на челу тог предузећа, не знате да се " плава хала " - како је ви називате, не налази у Атеници већ у Кулиновцима, управо у граду Чачку.

И да знате и спортска хала КОЛОС се налази у граду Чачку, а у насељу Кулиновци.

Обе спортске хале , О.Ш. "Свети Сава", Градска болница, обе касарне, Хладњача се налазе у М.З. "Свети Сава", која покрива територију Кулиновачког поља. Не може да се " Плава хала" налази у Атеници а на територији Кулиновачког поља, односно Кулиноваца. Једно у друго не може никако.

Немојте самовласно мењати топониме - вековне.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЈОВИЋ СТАНИМИРКА - ЦАНА, РОЂЕНА БУГАРЧИЋ, ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗЕНИЦЕ, РОДОМ ИЗ ЧАЧКА.

Станимирка - Цана Јовић / 1927 - 24. 4 . 2005 /, рођена Бугарчић, од оца Радоја Бугарчића / 1896 - 1979 / и мајке Милојке /1901 - 1928/, из Кулиноваца поред Чачка, избегла је са мужем Савом Јовићем, из Босне 1995. године, на дан почетка хрватске војне операције " ОЛУЈА" .

Цана и Саво , до почетка ратних операција у Босни, живели су у Зеници, као пензионери. Цана је била шеф рачуноводства у некој фирми Железаре у Зеници. Из Зенице избегли су у село Врбицу код Босанског Грахова - на имање Савових родитеља. Врбица је село ваљда на граници са Хрватском или је то граница између етничких заједница Срба и Хрвата у БиХ. Срби са једне а са друге стране Хрвати држали су положаје на границама , све године ратних сукоба, без инцидената. Срби и Хрвати - војници и грађани - ишли су једни код других на чашицу и друга послужења, разговарали. Међутим, једнога дана - када је почела "Олуја", ваљда је то био 5. август 1995.године, Хрвати су навалили свом жестином, без икакве најаве, без пардона. Срби су, главом без обзира, морали да напусте своја огњишта. да беже да би спасили живе главе, па и Цана и Саво са њима.

Оставили су све што су имали. А већ су се били скућили. Тих пар година, запатили су велико стадо оваца и коза и од тога су преживљавали. А Саво је имао у Врбици око 100 ха земље, била је то некада веома богата породица. Босанско Грахово и сва села унаоколо су села са чистим Српским живљем. Сада тамо живе неке друге нације. Знам да се Босанско Грахово не налази у Републици Српској.

Цана и Саво потом су избегли / други пут/, у Бресницу код Чачка, у кућу родитеља Момчила - Мома Алексића, дипл. грађ. инг из Чикага, иначе зета Цанине сестре по оцу Надежде - Наде Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ Ћерка Надина Снежана је удата за Момчила.

Некако се збило, да је Цана била одсутна, па је овластила неког грађанина Бреснице, опет по некаквој препоруци, да тај прода наследство од мајке од неких 2, 5 ХА шуме у селу Дубцу - да ли Горњем или Доњем у Драгачеву, сада већ не знам.Тај прода шуму за 9.000.- ДМ, а Цани не да ни једну марку. Цана је водила судски спор пред Општинским судом у Гучи, заступао је Јавни правобранилац из Чачка, али ништа није могла да уради, јер тај није имао сталне приходе.

Цана и Саво имали су станове у Зеници. Ишли су у Зеницу више пута, да би станове повратили, али нису у томе успели. У њима живе Муслимани, а ко ће их добити у наследство, благи Бог не зна.

Цана има у власништву и пансион од 18 спаваћих соба и са осталим помоћним одајама на острву Брачу, изграђеном у свему по законској регулативи / Ја сам јој годинама чувао велики елаборат о томе /. Цана је одлазила на Брач, имала је и личну карту државе Хрватске. Бивала је тамо једне прилике и месец дана. Причала је - да су јој комшинке Хрватице, свака позивале на обеде - тако да није морала да спрема храну. Једном речју - да су је лепо примале. Пансион није био оштећен, а на Хвару и није било некавих ратних дешавања. На Брачу многе српске породице су имале своје објекте за одмор.

Ја сам је убеђивао да оду да живе на Брачу, али је она била опседнута отетим имањем у селу Дубцу. Живела је само за то - да се некако избори да јој имање буде враћено. Није хтела да иде из Србије док то не доведе правди. Није дочекала да јој се имање врати, умрла је 24. априла 2005. године у Врбасу, где је и сахрањена. Били су се преселили да живе у Врбасу, ваљда код једног од Савове браће, који је био избегао у то место, или је ту живео од раније - не знам. Да ли је и Саво жив, не знам.

Тако Станимирка - Цана Јовић, рођена Бугарчић , родом из Чачка и Саво Јовић, из Зенице, односно родом из Врбице код Босанског Грахова, нису имали деце, избегоше из Босне 1995. године, оставивши велику имовину у Босни и Хрватској : два стана у Зеници, велики пансион на Брачу од 18. спаваћих соба , 2,5 ха шуме у Дубцу, 100 ха земље и објеката на имању у Врбици код Босанског Грахова.

Записао у својим Забелешкама 6. маја 2005. године, дана када сам сазнао да је Цана умла.

Не рекох. Цану је моја фамилија сматрала сестром од тетке . Управо, Цанина сестра по оцу Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ је мени сестра од рођене тетке - Лене / 1896 - 1921 /, удате Бугарчић - мога тате Иванка Шолајића, из села Кулиноваца код Чачка, рођене сестре. Течо Радоје Бугарчић , отац Цанин и Надин, женио се три пута и са свим женама је имао децу. Сву његову децу сматрали смо их рођацима и Милуника трећа жена теча Радоја, била нам је тетка - тако смо је ословљавали.

Јован Шолајић, Чачак, дана 3. фебруара 2011. године.

ЉУБОЈЕВИЋ БОГДАН, ИЗ ПАНЧЕВА, МОЈ ЗЕТ ИЗ ФАМИЛИЈЕ, МУЖ МИЛАНКЕ ШОЛАЈИЋ.

Богдан Љубојевић, из Панчева, родом из Босне и Херцеговине, заставник ЈНА, у задње време службовања у гарнизону у Панчеву.

Богдан је оженио моју синовицу Миланку Шолајић / 1931 - 2004 /, из села Кулиноваца код Чачка, одмах по ослобођењу у Другом светском рату- узевши је веома младу. Отац Миланкин Јеврем / 1907 - 1943 /, члан КПЈ, столар ВТЗ у Чачку, заклан од стране четника у селу Атеници 21. септембра 1943. године, је мени брат од стрица - син мога чиче Радомира Шолајића / 1885 - 1976 /. Јеврем је оставио иза себе незбринуте : супругу Катарину - снајка Кату / 1911 - ? / и пет ћерки : Миланку, удату Љубојевић / 1931 - 2004 /, Душанку / 1932 - 1990 /, Станојлу, удату Петронијевић / 1933 -2010/, Јермилу, удату Нешовић / 1936 / и Ружицу, удату Прелић / 1938 - 2003 / Супруга Богданова Миланка је мени синовица.

Године 1963. био сам на двомесечној војној вежби у В.П. 5000 у Панчеву - два месеца. Једнога дана некако сретнем Богдана у кругу касарне. Богдан ме позове да им једне недеље будем гост у њиховом стану. Идемо нас двојица путем од касарне према његовом стану. Стан се налазио у једном солитеру. У приземљу продавница - бакалница. Свратимо нас двојица у продавницу - хоћу да нешто купим деци - ред је , а и први пут им улазим у кућу, нити сам децу до тада видео. Али, не лежи враже. Не знам колико имају деце. Питам Богдана - извини, колико имаш деце. Каже , као из пушке - петоро. Наравно, купим 5. чоколада - сваком детету по једну. У стану ме је дочекала Миланка, ту су и деца. Вадим чоколаде, кад њих свега двоје - син Иван и ћерка Славица. А, Богдан ће шеретски - какав си ти стриц - да не знаш колико ти синовица има деце, тако ти и треба.

Богдан је био велики шерет, волео је да се нашали. Миланка је спремила одличан ручак. И дан - данас се сећам стола са лепим чаршавом и великог лепог чорбалука са изванредном супом, а у чорбалуку кутлача. Супа се пуши и бајно мирише.

Миланка је умрла 28. јуна 2004. године и сахрањена у Панчеву.

Записао из својих Забелешки за дан 28. јун 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 2. фебруара 2011. године.

ЗА ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Јуче, на РТС, обавестили сте јавност да наша држава исплаћује страном инвеститору, у бившем НИТЕКС - у Нишу, за свако радно место, по 9.000.- ЕВРА и да ће нам се тај новац вратити кроз уплату пореза и доприноса на исплаћене плате тих радника који буду запослени. Лепо. Честитам.

Међутим, имам две примедбе:

1. И овога пута, као и у свим другим приликама, никада нисте дали бар оквирну рачуницу ефеката оваквог улагања, не апстрахујући значај самог акта упошљавања радника. Реците грађанима, колико наша држава даје страном инвеститору да отвори једно радно место - укупно у ефективи и у натури: колико даје у готову и колико још даје у виду опраштања од разно разних обавеза - које други инвеститори морају да плате ради отпочињења делатности : за уређење гр. земљишта, разних такса итд. И на крају, , под некаквом предпоставком просечно очекиване плате свих упослених радника, колико ће бити потребно година или месеци да нам се врати уложени новац .

И , да ли имамо некакву гаранцију, да ће страни инвеститор морати да одржава ниво производње све време и да ли има неку обавезу да нас не напусти када му се прохте. Многи домаћи и страни инвеститори су нас добро изманипулисали.

2. Пишете латиничним писмом. Вас Устав обавезује да пишете на српском језику и на писму ћирилица / чл. 10 /. И Законом о службеној употреби језика и писама прописано је да морате да пишете ћириличним писмом. На другом језику или писму можете да пишете само како је предвиђено поменутим законом, али увек и само после исписаног текста на ћирилици.

Није лепо ни поучно да се државни орган не придржава Устава и закона. Невероватно је - да државни орган крши Устав и закон.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. фебруара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.