Categories
My Links
Генерална
Школа резервних пешадијских официра IV класа У Загребу, 1949/50, МАНЕВРИ
jovansolajic | 29 Јун, 2010 12:54

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ, IV КЛАСА, 1949/50, МАНЕВРИ

Наша Школа резервних пешадијских официра IV класа, у саставу 3 -ће Личке пролетерске бригаде, 6-те личке пролетерске дивизије из Загреба, по завршеној настави, негде у септембру и октобру месецу 1950. године, учествовала је у првим послератним великим војним маневрима.

Маневри су одржани у простору између Баније и Кордуна и Лике.

На маневре идемо пешке из Загреба, у маршевском поретку, под ратном спремом. Пешачимо данима. Наша митраљеска чета има 3. вода , 9. тешких митраљеза "Шараца", и девет кара са по једним коњем. Моје оделење има коња зв. "Киклоп"..Коњ је опасан по човека, пргав, јак, на табли у коњушници, за њега је писало, колико ми се чини, и колико је војника убио.

Ја сам се од малена плашио коња. Имао сам срећу да, као командир оделења, нисам имао обавезу да тимарим коња, нисам ишао у коњушницу. Само сам га једом тимарио.

 У маршу, смењивали смо се, по један се возио у карети скупа са митраљезом, уједно управљајући коњем. Угрејало сунце и под теретом оружја, ови прекиди са вожњом, спашавали су нас.

Моја смена, управо моја вожња је била и последња. Идући кроз неку посечену шуму, наишли смо на гомилу пепела од ватре, коњ се уплашио и нагло прешао у галоп. Коњ није бирао путељак куда је ишла колона, већ је скренуо са стазе ударајући и прескакући пањеве и ситно жбуње.. Срећа моја, те сам после неколико опасних тумбања био избачен без неких последица, изузев што сам се мало угрувао. Коња нико није успео да заустави. Пронађен је негде у Босни. Рекли су нам. Да је коњ запамтио прво мучно поткивање крај неке ватре и да се уплашио због тога. Јурио је бесумучно километрима и километрима све док је имао иоле снаге.

Те 1950. године, у Хрватској су 3. висока функционера Србина, мислим да се један од њих презивао Опачић или сл., смењена и пала у немилост. Негде на Кордуну, у шуми, одржан је тајни састанак / Партија је још била у илегали/, наше партијске организације чете, са дневним редом- случај њих тројице. Наводно, они су протествовали, што ништа није урађено на обнови попаљених српских кућа на Кордуну, Банији и Лици.  А Партија је рекла да то није тачно. А ми баш пролазимо кроз те крајеве. Згледамо се. Па ако су то те куће и крајеви, па ова тројица су сто посто били у праву. Веровали или не,ни једну једину кућу нисмо видели која је обновљена, а све до једне су спаљене. Нигде живе душе, само смо у једном селу видели једну старицу у црнини, која нас је питала која смо војска.

На овом истом партијском састанку, мени је укинута партијска казна строги јавни укор пред искључење, са којом сам кажњен у Новинарској школи при ЦККПС, 1949 године.,а због изгубљених и пронађених партијских личних докумената.

Више пута у току марша, на састанцима, саопштавано нам је да ако неко има бојеву муницију , да је преда, упротивном ако се код некога пронађе биће послан на Војни суд.Међутим, сазнали смо да су ипак 6. учесника маневара била рањена бојевом пушчаном муницијом.

Маршовали смо у одласку данима, сунце, суша, прашина, жеђ опасна. Маршујемо 50 минута, 10 минута одмор. Како падне команда за одмор, истог момента се сви стровалимо у јендеке поред пута и истовремено заспимо као заклани.Сећам се ,за време једног одмора, у једној увалици, крене нас неколико да пронађемо воду. Ишли смо трагом стоке и тако пронађемо некакву бару, около начичкану траговима копита. Ничице смо пали у бару. Пили смо ту воду више мутњикаву но бистру, док се нисмо понадимали. Куда смо пролазили, све је крш и го камен, и вегетација слаба.

Борбе су почеле рано-рано, получасовном артиљеријском припремом. Ми смо били "црвени", ми смо нападали. Опереције су изведене освајањем територије, по дубини од 20. км. Заглушујућа паљба, свих могућих оруђа, ништа се није видело од барутног дима.

У Загреб смо се вратили опет пешке у непрегледној маршевској колони, и ако су нам били обећали да ћемо се вратити возом. Кажу нам, нема слободних композиција, а видели смо да поред нас је прошла баш једна композиција празних теретних вагона. Улазимо у Загреб после подне, прелазимо мостом преко Саве, на улицама много света нас посматра, начичкани прозори грађана, посматрају нас. Неки и аплаудирају. А, ми под ратном спремом, необријани, прашињави, деловали смо као да долазимо из стварног неког боја.

Жалимо се командирима, да од нас нема ништа, да смо начисто пропали, да нас једино болница може опоравити. Добијамо 48. часова одмора. Одморимо се тако, и стварно као да ништа није било, нико се није јавио на рапорт за одлазак код лекара.

Забележио по сећању, дана 29. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Школа резервних пешадијских официра у Загребу, IV класа ,1949/50, Демобилизација
jovansolajic | 29 Јун, 2010 12:46

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА IV КЛАСА У ЗАГРЕБУ, 1949/50, ДЕМОБИЛИЗАЦИЈА

У месецу октобру 1950. године, завршено је школовање IV класе резервних пешадиских официра у Загребу.

Произведени смо у чин старији водник I класе.Чекамо демобилизацију. Некима су стигла од куће цивилна одела. Питомци, који нису имали бар 6. разреда гимназије, упућени су одмах на стажирање у своје јединице у трајању од 6. месеци..Ми остали нешто чекамо.

Међутим, осећамо да се нешто дешава у Држави. Затегнутост око Трста достигла је врхунац.. Једно јутро, команда Школе постројава остатак батаљона. Чита се Наредба, у којој пише ,да се обустављају сва одсуства и демобилизације, да се јединице стављају у степен приправности. У наредби пише,на која војна лица се иста односи. Набраја, активне и резервне официре и подофицире , војнике, питомце свих школа и академија.

Излежавамо се у кругу касарне, мозгамо шта може нама да се деси и сл. Паде нам идеја да се наредба не односи на наш случај. Ми нисмо питомци, а нисмо ни рочни подофицири, нисмо још ни резервни официри на распореду у трупи, значи ми смо непоменути у Наредби.. Ми више немамо радно место у јединицама ЈНА.

Договоримо се да тражимо од команданта батаљона, да један од нас оде у Штаб XII Армије ЈНА у Загребу, где би му предочио о томе да се поменута наредба не односи на наш случај. Одредимо неког Ђорђевића из См. Паланке, који је иначе био рођени брат народног хероја Гоше Ђорђевића, то му дође као јак аргумент и пропусница. Оде Ђорђевић код команданта Армије и ту растумаче да се Наредба о обустављању одсустава и демобилизаји стварно не односи на нас.

Одмах сутра дан добијемо документа и новац за превоз , да идемо кућама. Скоро сви смо кућама отишли у војничким оделима, само без опасача. Нисмо имали времена да чекамо да нам стигну одела од куће. Демобилизација свршених питомаца осталих школа, извршена је мало касније.

Забележио по сећању, дана 28. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

 #
Школа резервних пешадијсских официра у Зграбу 1949/50, ИНЦИДЕНТ
jovansolajic | 29 Јун, 2010 12:36

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949/50, ИНЦИДЕНТ

Редовни војни рок сам служио као питомац Школе резервних пешадијских официра IV класа у Загребу 1949/50 године. Морао сам да дослужим годину дана војног рока, обзиром да сам имао признату годину дана у рату. Нисам тада пријавио ратни стаж, јер би ме упутили да дослужим као обичан војник, а по времену трајања исто ми се хватало.

 Школски батаљон се налазио у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде , 6-те Личке пролетерске дивизије.Касарна се налазила у Илици на Чрномерцу, потом у Селској цести бр.92.

Командир митраљеске чете, у којој сам био и ја, био је предратни официр, Словенац Петер Павле, капетан I класе, а командир вода Десимир- Дејан Милошевић, поручник, иначе Чачанин.

Био сам један од најбољих питомаца, имао сам из свих предмета десетке, и био сам изабрани командир оделења.

Одлично сам знао теорију гађања. Словенац Алојз Чепин, медицински техничар, није могао да савлада градиво из теорије гађања. Командир вода Милошевић одреди мене да у слободном времену подучавам Алојза. Трудио сам се из петних жила, да овлада математиком из теорије гађања. Али, Алојз није знао ни да окучи. Ваљда сам и подизао глас, објашњавајући му. Он мени, једне прилике, ни пет ни шест, из чиста мира, рече: ти си српска свиња. Наљутим се, прекинем подучавање и пожалим се командиру вода поручнику Милошевићу.

Поручник Милошевић, замоли ме да никоме о овоме не говорим. Било је јако опасно, време Информбироа. Сваки испад, поготову на националној основи, сматран је великим преступом. Имали смо бар један случај, само једнога питомца једно јутро нема у строју. Нити је ко смео и да пита шта је било са њим, ни да га помене. Таква су времена била. У то време пуњен је Голи оток и са таквима. Забашурила се ствар, ја сам прешао преко свега.

После неколико година, идем ја Теразијама у Београду, и право набасам на Алојза. Љуби ме Алојз и пита за здравље, шта радим и тако даље. Алојз каже да , као медицински техничар ради, да ли у Војној болници или ВМА не сећам се, да му је много лепо, да су га Срби много лепо примили, и све у том смислу. Мени се Алојз дубоку извинуо, жали што се онако према мени понео. Каже ми да није знао, сад зна да је Српски народ изузетан народ, да су га у Београду прихатили као најрођенијег. Примио сам извињење. У Словенији није могао да нађе свој посао.

Забележио по сећању, дана 28. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #