РАЦКОВИЋ ВУЧИЋ ИЗ ЧАЧКА, СТОЛАР, ШЕФ ПЕРСОНАЛНОГ ОДЕЛЕЊА " СЛОБОДЕ " ИЗ ЧАЧКА

Вучић Рацковић / 1923 - 20.3.2004 /, из Чачка, родом из Љубића - покрај града Чачка, столар по занимању, дуго година је радио у војној фабрици " Слобода " у Чачку, на радном месту шефа персоналног оделења. Био је члан КПЈ од најранијих дана своје младости, а касније је био увек у свим форумима КПЈ у фабрици и у граду Чачку.

Вучић је био прави пример авангардног радника - комунисте. Припадао је комунистичкој радничкој елити у граду. Речит, одмерен, мудар, толерантан. Знао је свакога у невољи да охрабри и да му помогне. Јако се бринуо за раднике којима је била потребна помоћ - било у жалости или ако су у тешком материјалном стању.

Знао је Вучић да иде на праву крсну славу код сестре Драгице, удату за Драгишу Парезановића и то у време најжешће нетолеранције партије у вези празновања српских слава. Зет Драгиша је захтевао да му Вучић дође на славу. Вучић није одбијао и ако је био на високим партијским функцијама у граду.

Био је Вучић и правичан - колико је то могао бити. Многе је запослио у "Слободи". Када је бивало отпуштање вишка радне снаге у " Слободи", критеријуме отпуштања је примењивао прво на радницима из његове најближе и даљње фамилије.

Вучић је могао да разговара са саговорницима из свих слојева друштва. Увек сталожен, никада није повисио тон, за свакога је имао да каже нешто да би га охрабрио,мудар. Када је говорио сви су се око њега окупљали, упијајући сваку његову реч. Човек великог ауторитета.

Вучићеви родитељи су : Ленка / Милица /, рођена Павловић из Трбушана код Чачка и Грујица Рацковић, из села Љубића покрај Чачка.. Унук је Радованов- који је погинуо у Првом светском рату и бабе Љубице - жене правог " хајдука", која је за време рата - причало се - убила аустро - угарског војника , који је био у некој похари, закопала га и остала неоткривена. Баба Љубица је увек носила пиштољ за појасом, а имала је и дуге цеви.

Вучић је имао браћу : Радоша и Љубишу и сестре Драгославу - Драгицу удату за Драгишу Парезановића, из Чачка , Стамену - Малецку, удату за Ђорђа Младеновића из Призрена и Георгину - Гору, удату за Мила Биорца из Београда.

Вучић је био ожењен са Благомирком - Бебом, рођеној Топаловић / 1935 - 2000 /

Вучић има ћерке: Милицу и Љиљану.

Када је Вучићева ћерка Љиљана јавила Вучићевој сестри Гори - Георгини из Београда да је Вучић умро, Гору су пронашли поред отвореног телефона мртву. Њено срце није могло да издржи, а имала је и слабо срце.

Вучић је мојој супрузи Емилији Рацковић, удатој Шолајић, брат од стрица. Деда Вучићев Радован и деда Емилијин Радивоје О. Рацковић, резервни капатан Прве класе Српске војске, носилац Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, су рођена браћа.

Записао из својих Забелешки за дан 20. март 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 31. јануара 2011. године.

ШОЛАЈИЋ ТИХОМИР - ТИЋА / 1929 - 2004 /, ИЗ БЕОГРАДА, МОЈ БРАТ ОД СТРИЦА 

Тихомир - Тића Шолајић / 1929 - 2.1.2004 /, из Београда, син је Милоша и Олге Шолајић, рођене Слобода, рођених Београђана. Деда му је Радојица Шолајић, рођени брат мога деде Благоја, из Кулиноваца код Чачка, оба и још четворица браће и две сестре рођених у селу Брекову код Ариља, иначе пореклом од Никшића. Славимо Алемпијевдан, раније Ђурђевдан.

Видосав, мој и Тићов прадеда, имао је 6 синова: Василија, Петронија, Здравка, Радојицу, Благоја и  Млађена.

Тихомир- Тића имао је и три рођена стрица : Стевана, Стојана и Димитрија, исто тако сви рођени Београђани.

Тихомир је имао сестру пок. Веру - Верицу Шолајић / 1931 -        /, удату Козличић у Београду.

Тихомир је завршио некакву вишу или високу школу УДБЕ или сличне институције за економију у Београду. и као такав радио је декретима у спољно-трговинским фирмама у Београду на пословима помоћника ген. директора. Ваљда му је био посао да као школовани стручњак  безбедносне сфере контролише рад предузећа штитећи интересе државе СФРЈ. Нисам запамтио како се та школска институција затвореног типа звала, а налазила се негде на Дедињу или ту негде.

Тихомир је био ожењен са пок. Радом, дипл. рударским инжењером. Имају ћерку Драгану.

Тића је волео добро да попије.Једне прилике, био сам на службеном путу у Београду. Прилике су биле такве, а и хтео сам да посетим и моје Шолајиће, па сам ја одсео код Тићових. Тићо је био сам у кући, мислим да је то била кућа у ул. Станка Враза бр.14, улица поред Новог гробља, још није био ожењен. Стрина Олга је негде била отпутовала, а сестра Верица се била удала, стриц Милош је  умро на дан 20. октобра 1946. године, био је неки фактор у органима нове власти у граду Београду.

Када је било предвече, кажем Тићу - ја морам да одем у неку кафану да нешто вечерам - гладан сам. А, мени ће Тићо - дај те паре мени, а ја ћу обојици да спремим вечеру. Каже - скуваћу нам клин чорбу. Нисам знао какво је то јело. Уствари , то је парадаиз чорба. Разблажио је  кувани или млевени парадаиз и додао можда још неке мирођије у ту кашу. У животу ништа слађе нисам појео. И дан - данас ми је та чорба слатка у устима. И онда, са оним мојим парама , које сам имао намеру да потрошим за вечеру, одемо у неку кафану  у Рузвелтовом булевару или ту негде. Ја сам Тићи правио друштво - попио сам и ја неку чашу вина, а он је добро празнио чашу за чашом.

Отац Тићов, стриц Милош, био је у нашој кући у селу Кулиновцима покрај града Чачка само једном у животу - у кући из које је кренуо његов отац Радојица . трбухом за крухом у Београд. Желео је да види његове Шолајиће - да једном у животу види одакле је у свет кренуо његов отац Радојица, и где је живео, умро и сахрањен његов деда Видосав / 1811 - 4.5.1892/  Било је то 1941. године. Стриц Милош је избегао заробљавање од стране Немаца, и из правца Ниша допутовао код нас у Кулиновце, у априлу месецу 1941. године.. Сећам га се: леп, господин средовечних година, у беспрекорном грађанском оделу, са два - три кофера. Остао је код нас 10 - 15 дана. Пушио је господске цигаре Ибар, које су биле дуже и тање него обичне, које су тада коштале 8. динара предратних. Надница копачка је била  8.- динара - ради упоређења. Пуши стриц страствено и баца опушке скоро пола цигарете. А, ми деца проналазимо те пикавце, палимо и пушимо ли пушимо. Ја сам те пикавце пушио, а био сам у  12 - ој години живота - био сам тада у првом разреду Друге мешовите чачанске гимназије у Чачку. Од тада датира моје интересовање за пушење. Дуван сам оставио 23. маја 1963. године.

Стрина Олга . Тићова мајка, рођена Слобода, била је лепа и много добра особа. Бавила се шнајдерајом - кројењем. Знала је да ужива у животу. Причала нам је : да су она и муж јој Милош знали да проводе вечеринке по београдским чувеним боемским кафанама у песми и игри, а да за све то време шофер таксија чува њихову децу Тића и Верицу у таксију, испред кафана.

Стрина Олга је одмах после рата слала ћерку Веру код нас у Кулиновце за време ферја. Верица је завршила гимназију и студирала економију у Београду.Стрина се жалила да Верица код нас више једе те прошири црева, а она у Београду нема толико хране. Моли нас, да не претерујемо са храном. Стрина је причала да је за време Другог светског рата знала  да чисти  - преврће и танка пилећа црева и да од истих више дана спрема некаква јела. Цепали су комад по комад намештаја да би се огрејали.

Стрина Олга и стриц Милош примили су за време рата моју сестру Олгу Шолајић, удату Тодоровић / 1923 /, тада свршену матуранткињу Друге чачанске мешовите гимназије, у времену од 21. септембра 1943. са прекидом до 20.октобра 1944. године. Моја сестра Олга, морала је да се склони из Кулиноваца, испред четничког ножа , живећи са промењеним идентитетом - са лажним именом и презименом - код стрине и стрица.

Моја сестра Олга није имала мира - почела је да делује пропагандно и у Београду. Стриц и стрина се уплаше за безбедност целе породице, стрпају моју сестру Олгу у воз - па за Чачак. Наравно, сестра Олга није смела да се појави у нашој кући. Тата је одмах врати натраг  за Београд са станице у Љубићу и упути је да оде у кућу неке наше земљакиње удате у Београду, мислим да се презивала Нановић, чији је муж пре рата био чувени фудбалер у Београду.  Потом је сестра Олга код стрине и стрица. Моја сестра Олга одржала је говор испред хотела Москве на дан ослобођења Београда - 20. октобра 1944. године.

После рата били смо чести гости у кући код стрине Олге., нарочито мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 / и Ја. Милутин је служио гарду у Београду на Дедињу од 1946 - 1949 године. Био је чест гост у кући код стрине. Осим што га је послуживала, увек је знала да му тутне по неку велику новчаницу. Замислите, она мени стави  по неку пару у џеп а ја на плати, хоће да се наљути ако бих је одбио.

Стрина Олга је после рата , скоро сваке године, све до пред смрт , долазила код нас у Кулиновце, бивала ту по два - три месеца. Радо смо је примали, а и она је много волела да код нас дође. Говорила је : " Ја много волим моје Шолајиће ". Ретка особа, префињена, умна, госпођа, имала је прекрупне лепе очи,  немам речи. Много смо је волели.

Забележио из својих Забелешки за дан 2. јануар 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 29. јануара 2011. године.

КБЦ " БЕЖАНИЈСКА КОСА " БЕОГРАД ЗА КОВЧИН ВЛАДИМИРА, ДИРЕКТОРА,

Поштовани директоре,

 На једној нашој ТВ видео сам слику ваше установе. На улазу  ваше зграде стоји табла са називом ваше установе написана на латиници.

Међутим, у чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. А, у Закону о службеној употреби језика и писама пише, да  све што пишете мора бити написано на српском језику и ћирилицом, а и на другом језику и писму ако је то поменутим законом прописано.

Значи,  ваша установа, благо речено, крши Устав.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, дана 27. јануара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.к

ОСИЈЕК, НЕКАД СЕ ЗВАО И ОСЕК, ДА ЛИ ЗНАТЕ НЕШТО О ТОМЕ ?

Већ неколико пута прочитао сам у " Политици " и видео старе разгледнице с почетка 20. века на којима пише да се град Осијек зове Осек.

Замолио бих све, који нешто знају, да то овим путем и напишу. Управо, до када се звао Осек, или да ли су била у питању штампе у две верзије - из неких разлога.

Хвала .

Јован Шолајић, Чачак, дана 27. јануара 2011. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног Чачанина

СИМЕУНОВИЋ ЉУБОМИР - ЉУБО / 1917 - ДЕБЕЉА - НОВА ВАРОШ - 2003 - ЧАЧАК/ 

Љубомир - Љубо Симеуновић / 1917 - 2003 /, угоститељски радник из Чачка, рођен је у Дебељи, општина Божетић, срез  Нова Варош - 17. јануара 1917. године. Оца није запамтио, јер му је погинуо у Првом светском рату. Мајка му се преудала.

Као дете палог борца добио је стипендију - пензију за све време школовања.Основну школу завршио је у Јасенову од 1926 - 1930. године.Опанчарски занат је завршио за 2. године, од 1930 - 1932. године у Чачку.Као опанчар радио је код Станимира Луковића, све до 31. децембра 1936. године. Све време - учења заната и рада као опанчар становао је код  поменутог Станимира, који је живео у гробљанској кући - на самом гробљу - , кога је звао чича а његову жену стрина, а у каквом су сродству били заборавио сам. Чича и стрина су имали доста женске деце, а Љубо је ,  поред школе и посла опанчара,  помагао око одгајања деце чичине.

Занатску школу завршио је у Чачку 1935. године.

Од 1. јануара до 25. маја 1937 ради код Милије Грбовића, кафеџије из Чачка, као точиоц пића.Од 1. јуна  1937. до 13. јануара 1939. године ради код М.Димитријевића у Железничкој ресторацији у Чачку, као угоститељски радник.

Љубо служи војни кадар од 14. јануара 1939. године до 17. октобра 1940. године у чети за везу Боке которске, као изузетан војник добио је чин каплара.

По повратку са одслужења војног кадра поново ступа на рад код М.Димитријевића, где ради до почетка рата , односно до 7. априла 1941. године.По позиву стиже у исту јединицу у Боку которску 10. априла 1941. године, где остаје све до капитулације Југославије 16. априла 1941. године.Капитулацију Југославије дочекао је у Дубровнику, где бива заробљен од усташа и Италијана 17. априла 1941. године. Успева да побегне из заробљеништва - крене пешке и стигне у Сарајево, где га поново заробљавају - овога пута Немци.

Као заробљеник спроведен  је у Немачку у Лагер XII Офлаг Тријер. После месец дана карантина распоређен је да ради у село код једног пољопривредника - као земљорадник - јер им није био од веће користи као опанчар или угоститељски радник. У радној команди , односно на раду у селу , остао је до 10. септембра 1944. године.

Немци су све заробљенике - војнике ангажовали у својим струкама да раде у фабрикама, а земљораднике да раде на имањима немачких сељака. Као опанчар Љубо није могао да ради свој посао, јер Немци нису ни знали шта су то опанци, па се пријавио да је земљорадник. Све време рата радио је код неког Немца на селу, чији су мушки чланови били негде на фронтовима.

Немац - власник је поступао са њим и са осталим заробљеницима веома коректно. Хранили су се за истим столом са газдином породицом, с тим да буду спремни , ако наиђе некаква контрола, да промене положај за трпезом. Женскиње - жене и девојке Немице, су се понашале крајње слободно. Окопава се кукуруз - оне за малу нужду само се мало рашире и заврше посао - ту на лицу места и пред младим људима странцима - без имало стида и пардона. Строго се поштовало радно време. Када се у селу звоном објави да је време ручку - посао се моментално прекида - без обзира у којој је фази. Примера ради, ако си подигао навиљак сена у плашћењу, спуштај виле без завршетка  и одлази на обедовање. Зими , када није имало шта да се друго ради, копали су свлачену земљу са дна  и колицима пребацивали на врх њива. Љубо је, свако јутро одвозио колима са коњима помужено млеко крава на некаву раскрсницу - сву количину. Тамо га је  чекало исто толико белих канти празних, а у њима следовање за тај дан - за породицу и раднике заробљенике - цео спектар млечних производа: јогурт, кисело млеко, бутер, итд. Није се догодило да нешто фали. Крава се разболи, зове се ветеринсрска служба и ако крава није више за гајење, одвозе је на кланицу, без пратње власника, коме фирма противредност уплаћује на рачун. Власник не губи време.

Тога 10. септембра 1944. године, почиње повлачење заробљеника са француске границе. Љубо успева да побегне из заробљеничке колоне. Али после 16 дана сакривања и бегања, Љубо буде ухваћен од стране цивилне полиције и послат у казнени логор, у коме је било око 140 кажњеника. Љубо а и остали кажњеници, потерани су на фронт код Меца - Луксембург на копање ровова и чишћење рушевина после бомбардовања. Неколико недеља радио је Љубо без хлеба. Многи Љубови другови изгинули су од граната и мина. Шест месеци Љубо је радио на копању ровова и расчишћавању рушевина. После 6. месеци, када је почела офанзива на Западном фронту, Немци су почедли да одступају, и са собпм су терали и заробљенике..Првога марта 1945.године су их потерали из Тријера према Рајни, ноћу је Љубо са још два ратна друга, успео  да се у путу сакрије, тако да је после подне 2. марта 1945. године дочекао да га , у Тријеру, ослободи  Трећа америчка армија..

После неколико дана Американци их пребаце у Француску. У Француској ступе у контакт са нашом Војном мисијом у Паризу, а затим и у Нансију и на позив наше Мисије да се врате у отаџбину, Љубо је одмах пристао.  Љуба пребаце у Париз, потом из Париза у Марсељ. Затим су били транспортовани бродом  у Италију, где су остали 10. дана. Потом из Италије бродом у Сплит ,где Љубо стиже 10. маја 1945. године Љубо је у Сплиту остао десетак дана, и 24. маја возом стиже у Чачак. Истога дана Љубо се јавио Команди Подручја у Чачку. Добио је месец дана одсуства, затим месец  дана је био у Команди подручја, а потом  отпуштен из војске  и коначно да је завршио своје војевање у Другом светском рату.

Љубо се вратио из заробљеништва у енглеској војној униформи и са 15. кошуља / читаво богатство/.

По повратку из заробљеништва, Љубо се прво запошљава у Бифеу КУД " Абрашевић" у Чачку као конобар, где ради од јуна до 1. октобра 1945. године. Потом се запошљава , од 1.октобра 1945. до 1. априла 1947. , као обичан радник у Фабрици кожа у Чачку.Од 1. априла 1947. године до 22. новембра 1948. године, ради као пословођа у угоститељском предузећу " Јелица" у Чачку. Од 22. новембра 1948 године, Љубо ради , као руководилац у Железничкој ресторацији у Чачку.

Љубо је радио потом у Угоститељком предузећу "Морава" у Чачку, као пословођа, у чувеној кафани у центру Чачкa, коју су популарно звали " Кореја".

На крају радне каријере запошљава се у велико чачанско трговинско предузеће "Партизан", као Шеф мензе, одакле одлази у пензију са пуним радним стажом од 40. година, без иједног дана боловања. 

Љубо / 17. 1. 1917 - 12.10.2003/ се оженио са мојом најстаријом сестром Миленом, рођеној Шолајић / 8.10.1922 - 5.5.2002 /, мислим да је то било 12. октобра 1946. године. Није нам импоновало што је био доста старији од сестре - 5 година, иначе добра партија - удаје се наша сестра домаћица за занатлију - њој је био циљ само да се не уда за сељака. Милена је и пре рата имала доста просаца из угледних сеоских кућа, али је на све начине хтела господскији живот. Много је морала да ради у кући родитеља, са бабом и дедом и са још петоро сестара и браће, укупно десеторо чељади. Велико имање, доста стоке, копање у позајмицама, мобе. Имали смо бар 10. грађевина у дворишту - три куће смо имали.

Свадба Милене и Љуба је била нешто најлепше што сам видео у своме веку. Леп сунчан октобарски дан, испод наше куће на благој падини велика ливада , а на ливаду стижу сватови - само сами фијакери - изгланцани - црни са гиздавим упрегнутим коњима. А у фијакерима само сама господа, сви у варошким оделима. Кумови су Ратко Николић, директор Фабрике кожа у Чачку и Благоје Васовић, радник исте фабрике, оба из Чачка. Венчање, мислим да је било у Чачанској цркви, јер још није био установљен грађански брак, али нисам сигуран у то. Ја сам , са балкона наше нове куће, испалио метак из мојег коњичког карабина, објављујући извођење и предају младе младожењи Љубу.

После венчања ручак за госте је приређен у нашем дворишту. Ред столова се протезао скрај на крај великог дворишта. Трпеза веома богата. Памтим, да смо колима отерали 27. прасади и јагњади, добијених закланих а непечених, те испекли у фуруни Николе Благојевића у суседству, а добијених печених је било доста. Неко нам је пар прасади печених - целих и  "здипио". Обичаји све по протоколу. Али, Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, зет из фамилије, какав је и обичај, почео да откида главе кокошкама . Ваљда да је био поднапит, па није знао кад да се заустави, многе кокошије главе је поодкидао. Тата је морао да интервенише, па се са  зетом Сретеном и споречкао.

Љубо и Милена прво су становали у кући Азањца код Чачанске болнице, а потом код кафане Цар Лазар код Симе Хаџића, трговца, све до уселења у своју кућу 1953. године. Стан им је био у центру града близу обе пијаце, па су земљаци из нашег села Кулиноваца, знали да врло често остављају канте, корпе, пањере, враћајући се са пијаца, а и да поседе и да се послуже кафом,, па чак и да нешто презалогаје.Ми из куће, врло често смо свраћали, ја поготову, ту смо се одмарали и врло често ручавали, а сестра Милена је била изузетна домаћица и кувар одличне гурманске хране.

Једне прилике, када сам у повратку из Крагујевца за Рашку, свратио у Чачак, то је било 1951. године, када сам био на војној вежби, као резервни официр, заболи ме уво па сам био у Војној болници у Крагујевцу на прегледу, у камиону који је саобраћао јер аутобуса није било, добијем дифтерију. Целу ноћ сам био у некој врсти агоније, лежао сам код Љуба и Милене, лекар је целе ноћи долазио а и сутрадан, а била је срећом недеља , и ударао ми инекције. Успео је да ме излечи, али ја нисам имао времена да одем до куће, морао сам одмах, да  као реконвалсцент , да се вратим у јединицу, иначе би свашта било са мном.

Од Љуба сам добио енглеску кратку војничку блузу - веома елегантну и несваѕкидашњу, у којој сам се шепурио, а давао ми је да носим и његов кожни дугачки капут - мантил, какав су носили још само удбаши./ Мање - више сви радници Фабрике кожа су имали по неки одевни предмет од коже, исфабриковане у њиховој фабрици/. 

Љубо је често носио пакете хране свастици Олги Шолајић, удатој Тодоровић / 1923 /, студенту шумарства у Београду, што их је моја и њена мајка Милева Шолајић /1900 - 1981 / спремала. 

Потом је Љубо био управник ресторана у центру Чачка, која се налазила на месту садашње палате " Партизан", која се популарно звала " Кореја". "Кореја" је имала сталну музику. У музичком саставу свирала је на хармоници једна прелепа девојка са кикама до пета и са огромним лепим очима. У њу је био заљубљен гимназијалац, исто тако много леп младић -  Никола Кузмановић /1929/, који је ударао у бубњеве - снашао се некако да буде ту близу лепотице - мој школски друг . Никола се касније са лепотицом и оженио, али се и развео.

Љубо је врло често мојој породици доносио коске - скроз неоглодане, које су остајале после скидања меса за справљање роштиља. Моји укућани су са тим костима кували прелепе чорбе. А и није се имало бог зна шта и јести у то време одмах после рата.

Последње радно место Љубово је Шеф мензе у великом трговачком предузећу / 1500 радника / " Партизан" у Чачку.

Љубо је навијао за чачански Борац - све утакмице на стадиону поред Мораве је посећивао - по било каквом времену, одлазио је и на утакмице Борчеве на гостовањима у другим градовима.

Љубо је био и страствен риболовац. Водио је и сву децу из фамилије, врло често, на Мораву на пецање.

Љубо је , међу првима у граду Чачку добио плац за изградњу индивидуалне куће за становање, у ул. Македонској бр.23. Од пројектанта из градске управе тражио је да му планирају и купатило, међутим смејали су му се. Какав клозет у кући, не долази у обзир. Он је то видео у Немачкој, па је рачунао да ће у граду доћи и до изградње водовода и канализације. Наравно, у дворишту је побијена пумпа. У кућу се уселио 1953. године.

Моја породица - супруга Емилија и Ја - Јован Шолајић, иначе шурак Љубов, становали смо у Љубовој кући - у једној соби - од моје женидбе 17.01.1954 до 31.8.1955 када смо се преселили са станом и послом у Овчар Бању.

Љубо је слободно време и време у пензији, проводио у викендици и на плацу добијеног од  оца Милениног Иванка / 23. ара/, у селу Кулиновцима покрај Чачка.. Помагао је сваке прилике у обради земљишта тасту Иванку. Једне прилике је вукао дрљачу уместо упрегнуте стоке, јер се није имало - одмах после рата.

Љубу је мајка умрла у Ужицу, где је живела са једним од синова из другог или трећег брака, веома стара - имала је око 90. година. Није боловала. Лекар који је дошао у кућу и констатовао је смрт, тражио је од укућана њену здравствену књижицу. Међутим, укућани су одговорили да она нема здравствену књижицу. На то ће лекар - је  ли умрла некада била болесна - одговорили су да никада није била код лекара. На крају, на то ће лекар, па морала је да иде бар ког зубног лекара - одговорили су да она има све зубе. Лекар је остао запрепашћен.

Љубо и Милена изродили су два сина : Мирослава - Микицу / 1947/, металостругара ТРЗ - а у Чачку у пензији и Предрага - Бебета / 1948 /, ауто-лимара ТРЗ - а у Чачку у пензији. Имају и 4- ро унучади и троје праунучади..

Љубо је умро 12. октобра 2003. године у 87 - ој години живота. Љубу је у Београду у некаквој клиници установљен рак на плућима - вероватно бенигни и то око 20. година пре смрти. Љубо није никада пушио.

Забележио по сећању и из својих Забелешки за дан - 12. октобар 2003. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. јануара 2011.године. 

ЗА ЈКП "ПАРКИНГ СЕРВИС" ЧАЧАК 

ЗА ДИРЕКТОРА - ЛИЧНО 

Поштовани директоре, 

Приметно је , да сте у Чачку на паркинг просторима, све написали на латиници.

Скрећем вам пажњу, да сте по најновијем Уставу , који је донет 2006. године, у обавези да пишете ћирилицом / чл. 10 Устава/.

Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, ако је прописано, поред исписаног текста на ћирилици можете написати текст и на латиници.

Господине, није лепо ни упутно не придржавати се Устава државе у којој делате и живите.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ЈКП "ВОДОВОД" ЧАЧАК, Г- НА ПАНТОВИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г - не Пантовићу,

По други пут вам се обраћам у вези примене писма и језика у вашем предузећу.

И овога пута добио сам ваш рачун за утрошену воду, који је одштампан и попуњен на латиничном писму. Нови Устав је донет пре више од 4. године, а ви још нисте нашли за сходно да примените једну од основних одредаба Устава - да пишете на ћириличном писму / чл. 10 Устава/.

Према одредбама Закона о службеној употреби језика и писама, у обавези сте да пишете ћирилицом, а и латиницом само ако је то законом предвиђено и то само поред већ исписаног текста на ћирилици. / чл. 10 Закона/.

Много споро реагујемо, много споро реагујемо на промене. Зашто је то тако. Казнена политика је блага, а и колико је и има не примењује се. Зато нам је све климаво у друштву. Закони се примењују само на гуравом обичном грађанину, а сви други су на неки начин заштићени. До када ће то тако да траје - питам се ?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

НАЧЕЛНИКУ ГРАДСКЕ УПРАВЕ ЗА ОПШТЕ И ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОСЛОВЕ ГРАДА ЧАЧКА -  Г - ЂИ НАДЕЖДИ ВУКСАНОВИЋ 

 Поштована г - ђо 

По други пут вам се обраћам, у вези текста на табли Месне канцеларије Атеница. 

На табли Месне канцеларије Атеница у ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, пише  на крају текста као место - Атеница.

Месна канцеларија Атеница налази се у атару града Чачка, К.О. Чачак, насеља Кулиновци, ближе у Кулиновачком пољу. На табли би морало да пише Чачак, а не Атеница. Атеница није ни у ком случају.

Још једна нелогичност. Месна канцеларија  обслужује грађане села Кулиноваца и Атенице и део ових села која су 1968. године национализована и припојена градском атару. Месна канцеларија се зове " Атеница",  а налази се на територији насеља Кулиновци, односно Кулиновачко поље.

Ако сматрате да нисам у праву, замолио бих вас да ми одговорите, а ако сам у праву исправите текст на вашој табли.

Унапред се захваљујем.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19, тел/ факс 367 -322

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА НАЧЕЛНИКА ГРАДСКЕ УПРАВЕ ЗА УРБАНИЗАМ ГРАДА ЧАЧКА - Г - НА МИЛОША МИЛОСАВЉЕВИЋА.  

Поштовани  г - не Милоше, 

Обраћам вам се по други пут - јер ни после месец дана нисам добио тражени одговор.

Ради се о следећем:

У насељу од Градске болнице до леве обале Атеничке реке , у свим улицама стоје уличне табле на којима пише Атеница - микро насеље

Међутим, ово насеље се налази у атару насеља које се зове Кулиновци, односно Кулиновачко поље. Тако је било одвајкада и тако пише у вашем Плану града Чачка и тако пише у катастарским књигама.

Не може да се зове  Атеница - које име има суседно село односно насеље - а територија у званичним књигама да се зове Кулиновци. Не може да се Атеница налази у Кулиновачком пољу.

Замолио бих вас :

1. Да ми одговорите, којим је Законом ова територија променила име, јер се само законом имена насеља могу мењати, а ако не

2. Да издате налог предузећу Градац да ове уличне табле поскида.

Унапред се захваљујем

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19, тел / факс 032 / 367 - 322

ЗА МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА - ЛИЧНО

Поштовани г- не министре,

У данашњој " Политици" прочитао сам, какве је све муке имао грађанин Владислав Грујић, из Београда, да добије пасош написан на ћириличном писму. Да ли је ово могуће, господине министре.

У чл. 10 Устава пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. А, у одредбама Закона о службеној употреби језика и писама је прописано да грађанин који припада националној мањини може да тражи да му се лична документа напишу на писму латиница.

То значи, грађанину мора бити написана лична исправа ћириличним писмом по аутоматизму, а само на лични захтев уколико припада једној од националних мањина на језику и писму дотичне националне мањине.

Господине министре, можда није ни чудо, што основни органи МУП - а не знају шта пише у Уставу и закону, ако на оделима и аутомобилима МУП - а има много латинице. И нове саобраћајне таблице урађене су у супротности са постојећим Уставом. Босна и Херцеговина је држава под протекторатом , па је урадила саобраћајне таблице без употребе латинице.

Није у реду да државни органи дају лош пример нама грађанима - да државни органи не поштују ни основне одредбе Устава - највишег правног акта.

Нас грађане интересује, какве дисциплинске или друге мере ће бити предузете против одговорног лица у случају пасоша поменутог Владислава Грујића - који се у својој држави морао да се бори да добије јавну исправу на своме писму - ћирилицом - као да је припадник српске националне мањине у земљи Србији.

Замолио бих вас - г -не министре, ако је икако могуће, да дате одговор мени или јавно, у вези овог инцидента.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПАЈИЋ МИЛУТИН, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ. 

Милутин Пајић / 1916 - 19.12.2000/, професор српског језика и књижевности, из Ниша, рођени је Чачанин. Одрастао је у селу Атеница код Чачка, са родитељима : Илијом  / 22.10.1887 - 30.7.1968 / , мајком Ангелином - Гином, рођеном Шолајић / 17.10.1892 - 6.12.1966 / и старијим братом Милошем / 1914 -   ?  /

Милутин је завршио Чачанску гимназију парекселанс и Филозовски факултет у Београду. Пре и после Другог светског рата предавао је у једној од чачанских гимназија српски језик и књижевност. Био је и Директор гимназије у Љигу, затим у Нишу је радио у просветним органима.

За време Другог светског рата био је у немачком заробљеништву, у чину резервног поручника Југословенске војске.

Школске 1945 / 46 похађао сам пети и шести разред Мушке гимназије у Чачку- у оделењу " ратом ометених ученика". Српски језик ми је предавао неки професор Јовановић, који је за време рата био директор крушевачке гимназије. По казни је био премештен у чачанску гимназију за професора.

У фебруару месецу 1946. године, саопште нам да је за оделења ратом ометених ученика, а било их је по једно оделење у свим вишим разредима, да је школска година завршена.

Разредни старешина саопшти нам оцене: са одличним завршили су - нико, са врло добрим - нико, итд, полажу из једног предмета: и саопшти нам да смо скоро сви оборени из српског и да идемо на поправни. Кажу да је исти професор пообарао ђаке и у другим разредима.

Поправни се полаже одмах. Скојевци по мраку набију ћебе на главу професора Јованиовића и испребијају га, тако да је заглавио болнице.

Поправни полажемо код професора Пајића. Ја, нити сам знао да је мој брат од тетке Пајић Милутин стигао из заробљеништва, нити да је професор у нашој Мушкој гимназији. Срамота ме, не смем у очи да га погледам, а он није ни трепнуо када ме је прозвао и када сам на постављена питања одговарао. Као да ме никада у животу није видео. Наравно, сви положимо поправни.

А, Милутин је био изванредно образован човек, паметан и препаметан, веома пријатне нарави, могао си са њим да причаш сатима и сатима. Са сваким је могао да полемише. Једва је чекао да се чује и види са мојом свастиком Браном Парезановић / 1935/, ПК радницу СЛОБОДЕ - да са њом прича о свему и свачему - која је веома слободна у изражавању.

Милутин је имао за супругу Олгу / 1919 -    ?  /, на жалост заборавио сам када је умрла, по занимању наставника , жену веома агилну и продорну.

Милутин је , као реконвалесцент по ослобађању из логора био на опоравку у једној сеоској немачкој породици. Олга успостави контакт са том породицом и оде у госте са децом за време ферја. Тако су њена деца док су учила гимназију и док су студирала ишла , путем размене, у све познатије земље Европе. Тако њихова деца научише све познате светске језике.

Милутин и Олга Пајић изродили су сина Миодрага, ако се добро сећам имена, који је дипломирао Електронику у Нишу и ћерку Бранку, која је завршила медицину у Нишу. Миодраг је ожењен, има сина и ћерку , који живе на Новом Зеланду, Бранка је удата за једног професора универзитета - Македонца, раде обоје у Нишу, немају деце.

Милутин Пајић је мени брат од тетке - син је Ангелине - Гине , рођене Шолајић, мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 / рођена сестра.Прве године живота породица Пајић је живела у кући мога деде Благоја Шолајића / 1859 - 1942 /, у селу Кулиновцима покрај Чачка., све док им није деда купио плац и направио кров над главом у селу суседном - у Атеници.

Милутин и Милош прве разреде основне школе походили су из наше куће

Отац Милутинов Илија Пајић / 1887 - 1968 /, био је инвалид из Првог балканског рата против Турске - био је рањен у кук и храмао је.

Отац Милутинов Илија био је први инкасант Електродистрибуције у Чачку - наплаћивао је потрошену струју идући од куће до куће. Посао инкасанта је обављао све до одласка у пензију.

Илија је са својом платом инкасанта, са женом Гином - домаћицом, без земље - изшколовао синове: Милоша- завршио је Вишу железничку школу и био је , између осталог, и шеф Железничке станице у Марибору пре рата и Милутина на Филозовском факултету у Београду.

Милош се два пута женио Словенкама. Нема мушког порода. Кога је оставио иза себе није ми познато. Он се пре Другог светско рата оженио Словенком , са послом се преселио у Словенију и начисто се одродио.Видели смо га само на сахранама мајке / 1966 / и оца / 1968 /.

Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, изузетно је ценио сестру Гину, мајку Милутинову. Тата је знао да прво својој сестри Гини однесе : бадњак, бут или плећку од прасета за Божић, за Васкрс исто плећку од печеног јагњета, итд. А, и ми деца смо се много радовали теткиним доласцима - који су били чести. Тетка је знала да нас обрадује: са бонбонама, шећером у коцки, и сл., лепо увијеним у чистој марамици.

Тетка је за кућног љубимца увек гајила по једно лепо јагње. Јагње је било увек окупано, чисто. Јагње је тетку свуда пратило. Ишло је стазама испред или иза тетке - без поводња - слободно. Наравно, они нису могли да кољу своје љубимче. Чим довољно одрасте продавали су га -  и то сељаку код кога ће још да живи дуго - дуго, јер је тетка обавезно гајила женску јагњад.

Записао из својих Забелешки за дан 19. децембар 2000. године, за дан када је умро Милутин - на дан његове крсне славе - Никољдан, у 85 - ој години живота.

Јован Шолајић, Чачак, дана 12. јануара 2011. године.

АЛЕКСИЋ СНЕЖАНА СА МУЖЕМ МОМЧИЛОМ И ДЕЦОМ: ТАТЈАНОМ; НАТАШОМ И МИЛАНОМ ИЗ ЧИКАГА У ЧАЧКУ. 

Дана 20. јуна 2001. године, у Чачку су боравили: Момчило и Снежана Алексић, рођена Стаменковић, са децом Татјаном, Наташом и Миланом из Чикага, пореклом Чачани.

Снежана је рођена у Чачку, а Момчило у селу Бресници код Чачка.

У Дому културе у Чачку , давали су приредбу: КУД " Гаврило Принцип" и " Божур" из Чикага, КУД " Дуле Милосављевић" из Чачка и млади трубачи из Коштунића. Милан је члан фолклорног ансамбла "Божура". Приредба је веома успела. Остали смо до касно у ноћ. Присуствовало је доста нас Шолајића из фамилије Снежанине бабе по мајци и из фамилије Бугарчића из које је мајка Снежанина - Надежда - Нада Стаменковић, рођена Бугарчић. 

Срби из Чикага донели су и помоћ за једног дечка коме треба да се изврши трансплантација оба бубрега. Снежана је и лично свакоме из ове две њене фамилије уручила по неку десетину долара - у знак посебне пажње. Снежана је са бине Дома културе поздравила све присутне, а посебно је поздравила све присутне из њених драгих фамилија : Шолајиће и Бугарчиће, што нас је посебно гануло.

Председник општине Велимир Илић је приредио вечеру у част гостију Срба из Чикага.

Отац Момчила Алексића је из заробљеништва у Немачкој , после Другог светског рата, отишао у САД. Сина Момчила, који је одрастао у Србији - у Бресници, који је на Београдском универзитету завршио студије грађевине, заветовао да мора да ожени девојку Српкињу из Србије.

У међувремену, дошавши на кратаку посету родном крају, Момчило је у фризерском салону у Матарушкој бањи, упознао Снежану. Снежана му се много допала, навалио је пошто - пото да је ожени и поведе у Америку. А, није ни чудо. Снежана је изузетно лепа и пријатна особа.Опирала се, чак је се и забављала са неким.

Момчило купи у Кнез Михаиловој у Београду најскупљи прстен који се продавао у комисиону - платио га је, како се причало, тадашњих 1,250.000.- динара.И свадбу су, на брзину, направили у Матарушкој бањи, на којој смо били сви ми из Шолајића фамилије.

Снежана и те 2001. године је изгледала изванредно - као девојка.

Снежана је и веома успешна жена. Директор је у једном ексклузивном фризерском салону у Чикагу.

Снежанина мајка Нада Стаменковић, рођена Бугарчић / 1917 -1996 /, је мени сестра од рођене тетке Лене, рођене Шолајић / 1896 - 1921/, мога оца Иванка / 1899 - 1974 / сестра.

Записао из својих Забелешки за дан 20. јун 2001. године.

Јован Шолајић, дана 11. јануара 2011. године.