ПАУНОВИ И СРНЕ " ШПАЦИРАЈУ " У КРУГУ ЗАВОДА

Техничко-ремонтни завод у Чачку. Шестдесетих година прошлога века. Круг Завода са уређеним улицама и стазама., пун зеленила и разноразног дрвећа.Једном речју лепота једна.

Долазимо на посао, обично је то било поприлично рано, и шта нас чека. Паунови и паунице са раширеним прелепим крилима, поносно газе по парковима и коловозима и стазама, крећу се између нас који стижемо на посао, без икаквог страха. Даље, срне и јелени као нешто траже по трави. Толико лепоте у таквој природи животиња и дрвећа, да све то делује нестварно, као да је фотоморгана.

Заслужан за ово уживање искључиво припада Станиши Јовановићу, потпуковнику ЈНА, начелнику Општег сектора ТРЗ-а, из Београда, иначе родом из Такова. Знам да Завод није платио набавку животиња, он је их набављао од пријатеља, нарочито ловаца.

 Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МОЈ БРАТ МИЛУТИН НА БРИОНИМА 1949. ГОДИНЕ

Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, служио је војску у Гарди у Београду у ПА артиљерији, у класи првих послератних регрута, у времену од 1946 - 1949. године, укупно 3. године и 3. месеца.

После ко зна колико година, када је јавности речено за острво Бриони, мој брат Милутин нам је, тек тада, испричао како је он био на Брионима.

Те 1949. године, Тито је из Београда путовао за Брионе. У првом и у последњем возу на вагонима противавионски топови и он у посади топова, а у средини 3. композиције Плавога воза. А поред пруге, од Београда до Пуле, војска са обе стране пруге, на одређеној удаљености, обезбеђује пролазак . Све војник до војника, тако рећи.

Ја сам неколико пута ишао да брата посетим у Топчидер, те 1949. године, и увек су ми говорили да је на неким маневрима. А писма су стизала из Београда.

На Брионима су се провели одлично и са пуно хвале за природу, животиње и уређеност на острву.

Забележио по сећању приче брата Милутина, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОН ЋЕ ПОКУШАТИ ДА БЕЖИ, А ТИ ЗНАЈ ШТА ТИ ЈЕ ЧИНИТИ

Негде у месецу марту или априлу 1945. године, као борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ-а, учествовао сам у претраживању и хватању остатака четника, који су се крили у планини Јелици јужно од Чачка.

Пронашли смо једнога, који није био четник, већ само симпатизер и командир одреди мене да га спроведем у штаб. Ја сам њега препознао, он мене није. Био је човек зрелих година, ожењен, отац, био сам веома млад са тек навршених 15. година живота. Командир ми је рекао да ће он вероватно да покуша да бежи и да знам шта ми је чинити. После низа година, тек сам схватио шта сам требао да урадим. Напротив, ја не само да сам га уљудно водио, већ сам му успут давао храну и воду. Одвезивао сам га. Нисам осећао да ми од њега прети некаква опасност.

Колико знам он није био осуђен, одгајио је децу, одшколовао их је, постали су угледни чланови друштва. Никада му нисам рекао да сам га спроводио , нити сам његовој деци то рекао. О овоме нико не зна. Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПОСМРТНИ ГОВОР МАЈКЕ ЈОВАНКЕ ПОВОДОМ СМРТИ СИНА РАДА 1942. ГОДИНЕ 

Почетком 1942. године, код Трнавске школе у селу Трнави код Чачка, четници су стрељали Рада Азањца, студента права, комесара чете у партизанском  одреду " Др. Драгиша Мишовић ".

Рада је одгајила мајка Јованка , са још  троје деце: Душана, Дену и Душанку, /отац им је несрећно страдао/, радећи најтеже послове да их прехрани. Јованка је ипак сву децу школовала. Раде је знао стране језике. Раде је лети радио са грађевинцима да би зарадио новац за своје студије.

Моја мајка Милева, жена земљорадника Иванка из Кулиноваца, села крај Чачка, продавала је млеко градским породицама, разносећи га у кантама  / емајлираним или алуминијумским/ свако јутро по кућама.Тако су се моја мајка и Јованка упознале и постале велике пријатељице, постале су посестриме - чак су и измешале крв. Наше породице су биле веома блиске.

На сахрани мога деде Благоја / 1859 - 1942 / , који је умро  6. јуна 1942. године, на Гробљу у Кулиновцима, мајка Јованка, узе реч и одржа посмртни говор.Говорила је о своме сину Раду, из главе је рецитовала стихове, којима је опевала цео живот сина. Толико памети од једне просте жене и толико храбрости да у брк непријатељу пркоси  усред рата је вероватно јединствен случај.

У Чачку једна књижара и једна улица носе име Рада Азањца.Брат Радов Душан, књижевник, провео је ратно време у логору у Норвешкој, вратио  се у Југославију као комесар или командант Југ.партиз. бригаде. Једна од ћерки Јованкиних удала се за чувеног генерала из рата Ђока Јованића.

Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НА МОРУ БЕЗ КУПАЋИХ ГАЋИЦА 1948. ГОДИНЕ

Војно предузеће " Боба Милетић " из Чачка , упути ме на море 1948. године. Био је крај септембра или почетак октобра месеца, време још летње.. Немам купаће гаћице. Обиђем цео Чачак, нема гаћица у продаји и то на тачкице. Консултујем неке пријатеље, немам решење. Председник Среског одбора Савеза синдиката Славољуб Миловановић путује са мном , у истој смо партији. Питам и њега шта да радим, а он каже да и он нема гаћице, али да ће мо их моћи да купимо у Сплиту и да се не секирам

Стигнемо у Каштел стари у Радничко одмаралиште ССЈ, пре рата је било Чешко власништво, где је летовала само буржоазија, тако су нам испричали. Да је дошло време да радничка класа сада ужива у овим благодетима.

Сутра дан, одемо Славо и Ја у Сплит. Нема у продаји гаћица, цео Сплит обиђемо.. На мору сам , а не могу да се купам. Увече, нас неколико који смо били исте среће, који смо били без гаћа, одемо у неку увалу, свучемо одело, останемо у дугачким гаћама, заврнемо их до колена, уђемо до колена у воду, мало се испрскамо и то је било све. Моје прве слике са мора, нису купалачке, већ у оделу.

Одмаралиште је велелепно. Храна изванредна, пет оброка дневно. Могућност бављења свим могућим спортовима. Незаборавно, али шта вреди када нисам могао да се купам. И све бесплатно, па и превоз железницом.

Мајка Милева није могла да нађе парче платна, да би ми нека шнајдерка било како сашила купаће гаћице.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИЗЛЕЧИО САМ НОГЕ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ 1945. ГОДИНЕ

После повратка из Рата, у којем сам био као добровољац / 1929. годиште/, те 1945. године, осим што нисам имао више од 35. кгр,, ноге су ми биле јако отекле, као "ступе".

Отечене су биле од изнад колена закључно са стопалима. И не биле, сећам се да сам се за неколико месеци, колико сам био у рату, само једном окупао и без пресвлачења веша. Имао сам на ногама немачке артиљеријске чизме, које сам ретким приликама могао да изујем.

Мама Милева ме одведе код неког лекара /мислим да је био Др Зарић/ и овај ме прегледа и препоручи. На Мораву: сунчање, врући песак и купање сваки дан. И ја цело лето 1945. године, ништа нисам радио , одлазио сам на Мораву сваки дан , сунчајући се и купајући. Ноге сам затрпавао са врућим ситним песком. Свакога дана је било боље и боље и једнога дана отока више није било. Могао сам на ноге нормално.

Хвала Богу дуго су ме добро служиле.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КУПАЊЕ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Пре Другог светског рата , купали смо се на Западној Морави, у реону Прелића, у Кулиновачком пољу, одмах низводно од урбаног дела Чачка.

Отац Иванко је изузетно волео да се купа и сунча на Морави. Недељом и празницима када се не ради у пољу, отац нас све шесторо деце потрпа у сеоска дрвена кола са канатама са упрегнутим кравама. Волове нисмо имали, задња два пара волова липсала су 1930. године, од великих напора у превлачењу материјала за зидање наше нове куће. Некад са нама је ишла и мајка Милева, а за деду Благоја и бабу Живану не сећам се.

У кола потерамо свега и свачега за битисање целога дана на Морави. Неки пут смо и кували ручак на плажи, обично ретки шарени пасуљ или видовац са сувим свињским месом и сланином и по могућству погача од јечменог или пшеничног црног башна, ако не , бела проја.

На купање потерамо доста свакојаког сезонског воћа, кога смо имали свих врста и у изобиљу. Поред шљива, крушака , летњих јабука, највише смо јели лубенице и диње. Тата је увек гајио и лубенице и диње, а није их никада терао на пијац за продају. Знали смо да за дан поједемо и преко 10 . лубеница и диња. Лубенице држимо у води или испод неке врбе и мало- мало кришка лубенице је у залогајима.

Вода чиста прозрачна плавичасто- зеленкаста, могла је да се пије, топла. Ми деца смо и пили моравску воду намерно или ненамерно. Врућ песак.

Ниво воде је био увек задовољавајући, знам по томе, што тата није могао са колима да пређе на другу обалу Мораве где хоће, већ само на делу где је река широка и са спрудовима. Како се звало место где се прелази река колима има одговарајуће име, али сада не могу да се сетим које.

Многе сандолине, са једним или два веслача, по цео дан парају површину воде, узводно и низводно реком, лепота божја.

Мене нико није учио да пливам, нити се сећам да је неко дете учено да плива. Како памтим за себе, ја сам знао да пливам.

На Морави остајемо до саме вечери - враћамо се кући по хладовини.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ НА ОДСЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА 1949. ГОДИНЕ

На одслужење војног рока одлазило се у години у којој регрут пуни 20. година живота и сви у месецу октобру.

Нема никаквог испраћаја. Обавезан је био прописани ,унифицирани за целу Армију, дрвени кофер, величине отприлке пола са пола метра.

Општи војни рок је био 2. године, а за неке, Гарду 3. године, за Морнарицу 4. године итд. Ја сам мало био у партизанима, па сам тако требао да дослужим још једну годину рока, па ме регрутоваше на годину дана у ШРО..

Чин регрутације је био апсолутно тајан. Идеш на одслужење војног рока, не знаш ни у који род, ни где идеш, нити било шта. Моја генерација из Чачка возом одлази у Краљево, у Краљеву се скупимо са околних места, направи се дугачка композиција. Воз само са фургонима. У фургонима седимо на поду, и чува нас један наоружани војник. Воз путује, све затворено, ми немамо појма на коју страну идемо. Стигнемо у Загреб. Моја јединица је батаљон Пешадијске школе резервних официра, у 3- ћој личкој пролетерској бригади., 6- те личке пролетерске дивизије.

Одводе нас негде на купање и облачење. Прво се свлачимо до гола. Затим нас брица шиша машиницом на нуларицу. Онда улазимо у просторију за купање. Са таванице "море" тушева. И онда обавезно, час топла, час хладна вода. На изласку дају нам да се обујемо и обучемо. Редом, војник ти баца у руке, панталоне, други блузу, итд. итд., не гледајући на величину. И онда настаје трка и гужва замене одеће. Ипак један број оста, а да се није обукао и обуо како треба.Видиш, код некога предугачке панталоне, код другог велика капа, итд.

Када смо се обули и обукли, стојимо по групама и причамо о свему и свачему. Ошишани, са не баш новом одећом, изгледали смо као Авети. Једнога до мене који је стајао питам одакле је. А, он ће мени: па побогу Шолаја, питаш одакле сам, а све време путовасмо заједно из Чачка довде, Ни мајка нас не би познала, тако смо изгледали. И да се зна, били смо сви мршави, не сећам се да је иједан био пуначак.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИЗГУБИО САМ ПАРТИЈСКА ДОКУМЕНТА 1949. ГОДИНЕ

У јануару месецу 1949. године, Градски комитет КПЈ за град Чачак, упути мене на кратко школовање у Београд. Упути ме у Школу , или Курс , за новинаре , која је била при ЦК КПС.

Први пут путујем за Београд. Седиште ЦК КПС се налазило у улици Краља Милутина бр. 8. Са собом сам понео партијску књижицу и упут Градског комитета и друга документа. Партија је још била илегална, и партијска документа, нису смела да се носе са собом слободно, већ су морала да буду ушивена у одећи.

Ја коверат не ушијем у одећу, већ га ставим у новчаник. Да бих се рано јавио на одредиште, пошао сам ћиром после подне за Београд. Испрате ме доста њих из фамилије. Поред моје целе плате коју сам примио, добијем од фамилије доста новца - да ми се нађе, бар за још две моје плате, У Београд стигнем око пола ноћи. Још у пристизању у Железничку станицу, кондуктер ходником вагона виче: " спремите карте за преглед" Карте је контролисала милиција и жел. особље, на изласку из Железничке станице. Ја, узмем карту из новчаника у руке и, као, новчаник вратим у умутрашњи џеп микадо капута. Уђем у трамвај двојку, у џеп за новчаник, новчаника нема. Као да ме је гром погодио. Куда ћу сада. Без докумената и без новца. Један човек извади 2. динара и плати карту за мене . Изађем на Тргу Маркса и Енгелса. Пређем на Теразије, уђем у један улаз неке велике грађевине и остатак ноћи пробавим седећи на коферу при цичи зими.

Рано сутрадан одем до зграде ЦК КПС. Јавим се кадровику ЦК, некој другарици, причали су да је Народни херој. Јако лепо ме прими, и без докумената. Пошао сам у Школу, као и сви остали, а било нас је свега 17 - ро из целе Републике. Али нисам могао да присуствујем партијским састанцима.

После отприлике 3. месеца, стигну дописи из Градског комитета и из Секретаријата ун. послова из Чачка, да се јавим да преузмем документа. а од новца ништа. У Комитету ме прими неки Јованић, држао је ноге на писаћем столу, а ја стојим као обичан бедник. Држа ми придику, да су људи гинули због докумената, итд. И сад ми се гади када се сетим тога. А тај Јованић је био од мене старији само 2. године. Иначе, секретар Градског комитета био је Ратко Трипковић, носилац Споменице 1941, који ме свакако не би тако примио.

Тако, сада са партијским документима, присуствујем партијском састанку. Прва и једина тачка дневног реда - мој случај. У Статуту партије пише да за губљење партијских докумената једина казна је искључење из партије. Како да ме искључе када сам ја на школовању при ЦК КПС. Кадровик, много добра другарица, она ме је све време тешила и да се не секирам, предложи да ме казне са строгим јавним укором пред искључење, што колеге прихватише.

Становали смо у неком павиљону у улици Милоша Поцерца, а хранили смо се у студентској мензи " Ибар" у Македонској улици. Професори су нам били предавачи са Универзитета и најпознатији новинари Југославије, сада се само сећам познатог новинара Јаша Левија. На предавањима увек је седела ту и једна особа из ЦК. Сећам се плавих коверата, на којима је писало име и презиме предавача и износ : 3.ооо.- динара за два повезана часа. По завршеном предавању та другарица даје тај коверат предавачу, без потписа, уз обострани смешак.Моја месечна плата је била 2.700.- динара !

Наредне године казна ми је брисана на војним маневрима на Кордуну, у 3 - ћој личкој пролетерској бригади, 6- те личке пролетерске дивизије, у Школи резервних официра , Четврта класа.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШКОЛСКЕ ДРУГАРИЦЕ У ТРЕШЊАМА

Било је пролеће 1946. године. Учио сам 6- ти разред Мушке гимназије у Чачку, у оделењу " ратом ометених ученика. ". Са нама су училе и 3. другарице : Рада Милошевић, Бранка Обреновић и Милена Карапанџа, избеглица из Босне.

Мој отац Иванко био је познати и велики произвођач трешања, из села Кулиноваца, села покрај Чачка. Отац је гајио све врсте трешања, почев од раних мајских, до трешања "рскавци" за справљање слатка. Свакога дана знао сам да понесем трешања у школу. И наравно као прави џентлемен, са трешњама сам послуживао, пре свих , другарице.

Једнога дана све три изразе жељу да ми буду гости и да дођу на село у трешње. Врло радо сам их повео.Отишли смо пешке до села. Најбоље и највећи број трешања био је на имању "Радовина " и то на брду на делу имања које смо звали "на врх башче". Пут до трешања нас је водио поред велике њиве испод самога брда. А, у њиви 20- так копача окопавају кукуруз. Све сами младићи и девојке- сељаци. Када смо наишли поред њих, сви су стали са копањем, уз разно разне речи добацивања, а ја да у земљу пропадем. Био сам изузетно стидан дечко. Њих три лепе девојке, а ја дечкић међу њима.

Када смо стигли до трешања, одмах су се попеле на најзрелију, најпунију рода и по изгледу лакашну за пентрање трешњу. Ја сам био ту само да им правим друштво. А оне мени у један глас : Шолаја, тако су ме звали, немој да стојиш ту испод трешње, ми смо без гаћа, уз громогласан кикот. Опет ја да у земљу пропаднем. Млад сам , зелен, са 16. година, а оне зреле девојке , чак и старије од мене, бар за по 2-3 године.  Могле су да ме ишчикавају колико су хтеле. Можда су се са мном " зезале ", мада можда и стварно да су биле без гаћа. Не би било чудно , јер су времена била таква.

Забележио по сећању, дана 26. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДЕДА БЛАГОЈЕ УМРО СА 83. ГОДИНЕ ЖИВОТА; А ИМАО ПЛУЋА И СРЦЕ КАО МЛАДИЋ

Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, био је веома радан и штедљив. У село Кулиновце, покрај Чачка, доселио се из села Брекова код Ариља, вероватно 1871 године. Иначе потичемо из Херцеговине из околине Никшића. Доселио се са оцем Видосавом и још два брата / Млађен и Петроније /, један остане у Брекову/ Василије /, а два су се бавила неким урбанизованим пословима у Београду/ Радојица и Здравко /. Укупно их је било њих шесторица, а имали су и 2. сестре.. Рекох предње, из разлога што је деда Благоје стекао радом и највеће имање. Одгајио је 5. ћерки и 2. сина. До пред Други светски рат имао је у окућници 5,5 ха земље и поред З. Мораве две њиве у Прелићима, 2. старе куће, обе пола брвна пола зидане, нову кућу зиданиу 1930. године, која је тада била најбоља у селу, имала је олуке, зидана бетоном и гвожђем, са великим бетонским подрумом, са дуплим прозорима, са фасадом у орнаментима, 2. штале, 2. свињца, кокошарнике, велики салаш за жито, са два огромна трема, млекар , клозет, стаја за овце.

Деда је окопавао повртарске културе испод нашег бунара на имању званом Радовина. Имао је брух, у њиви добије болове, пребаце га у Чачанску болницу која је у близини, и он сутрадан , 6. јуна 1942. године умре. Црева му се завежу у кили и од тога умре. Лекари су га прегледали и рекли да је штета, што мора да умре, јер има плућа и срце као младић. Био је веома виталан и ако је имао 83. године.

Забележио по сећању, дана 25. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРПСКО - БУГАРСКИ РАТ 1885. ГОДИНЕ И ДЕДА БЛАГОЈЕ

Причао ми је деда Благоје /1859 - 1942 /, о ратовању у Српско - бугарском рату 1885. године.

Краљ Милан је повео рат против Бугарске, а због нерешених неких територијалних разграничења

Ратне операције почеле су веома лоше по Српску страну. Српска војска је одступала, у приличном нереду, све до Ниша. Бугари су у наступању све што су затекли побили и имања попалили.

Командант пука, у коме је деда Благоје ратовао , а пук постројен " у кару", издао је команду " пребројс ". Сваки десети војник да искорачи за један корак. Построје издвојене на отворену страну " каре ", и падне команда за стрељање. Стрељачки вод их све побије. Командант пука им саопшти да ће бити сваки стрељан, као ови што су прошли, уколико буде и покушао да напусти положај - да одступи Јаој мајко, када смо ми кренули у наступање каже деда Благоје, веома брзо стигнемо до Софије. Ту нас зауставе, иначе ко зна докле би догурали. Бугарима вратимо мило за драго, истом мером.

Деда Благоје Шолајић, се после рата оженио и одгајио 2. сина и 5. ћерки. Забележио по причању деде Благоја и сећању, дана 25. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче,

Молим да у вашој рубрици објавите следеће:

ДА ЛИ ДРЖАВА ДА СЕ СЕЛИ ИЗ БЕОГРАДА.

Државни секретар у Министарству економије и регионалног развоја Небојша Ћирић, нам саопштава да ће неке државне агенције бити пресељене из Београда у : Ниш, Крагујевац, Ужице , Шабац.

Београд је главни град државе Србије. У њему, по праву и по Уставу, треба да се налазе све институције које опслужују целу Републику.

У Београду је седиште Владе и све владине установе треба да се у њему налазе.У противном, доводи се у питање ефикасност и координација у раду Владе и владиних агенција. А, ако се рачуна на то, да ће селидбом у унутршњост неке од владиних агенција, бити решен проблем привредног развоја неразвијених општина и региона, чисто сумњам.

Неразвијене општине, нарочито са југа и истока Србије, ништа не добијају ако се агенција пресели из Београда у Ниш, или Ужице. Каква је разлика да примера ради општина Тутин, или Нова Варош, Вршац, итд. контактирају са Нишом , Ужицем уместо са Београдом. Никаква, једино што је скупља. Шта ће да има од тога општина Тутин, или било која неразвијена општина, што ће Агенција за развој бити у Нишу, уместо у Београду. Ама баш ништа. Напротив, сада ће имати да се обраћа на више центара моћи.Биће им теже и скупље.

Државни секретар, истина рече, да се са овом селидбом Агенција, хоће да се административно ојачају Ниш, Крагујевац, итд. Значи, мало нам је један центар моћи, хоћемо их више.

Децентрализација се не врши селидбом владиних институција у унутрашњост, већ преносом владиних ингеренција на ниже нивое власти, на округе и општине.

Многи говоре да је све концентрисано у Београду. И у другим државама и главним градовима је то тако. У главним градовима је власт, интелектуална елита , итд. И треба главни град, односно Београд да буде најразвијенији град и у смему центар Републике.

Београд треба да буде наш главни БРЕНД, по њему треба да покажемо свету ко смо и шта смо. Неразвијенима држава треба да да све могуће повластице да би били привлачни за инв. улагања и за живот грађана. А, Београду дајмо да буде у свему Престоница државе , нека се развија по природи ствари. Београд, пружа свету слику о нашем народу и држави као целини.

Зашто се Влада не позабави проблемом народног представљања у органима власти. Зашто се не промени начин избора посланика. Зашто се не уведе већински систем избора и зашто се не пропише да свака општина мора имати свога представника у Реп. парламенту. Хоћемо да развијамо неразвијене општине, а скоро ни једна од тих опшина нема свога посланика, нема по новоме ни суд, итд. Већ се бави спорадичним стварима, као штп је ово селење.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Политика није објавила овај допис.

ПРУГА ШАМАЦ - САРАЈЕВО И ПРШУТИ 1947. ГОДИНЕ

На изградњи пруге Шамац - Сарајево 1947. године. Моја бригада је последњих дана наше смене радила на изградњи Теретне станице у Зеници. Насипали смо терен за Станицу. Нас као плеве, у три смене по 8 часова, ноћу под рефлекторима, причали су да нас је било само ту око 10000 бригадиста.

Радили су само : крамп, лопата и дрвена колица. Једни копају, други утоварају, а трећи гурају колица . Возиш колица пуна земље по дрвеној дасци ширине 20 см, гледаш да не спаднеш са даске- да се не преврнеш скупа са колицима, гледаш да не удариш онога испред себе , а стрепиш да онај иза тебе не удари у твоје ноге- са дрвеним точком, што је веома болно. И све у круг.

Једнога дана будем одређен да рано пре почетка рада са још неколико одемо у магацин по следовање намирница за тај дан. Магацини су у дрвеним ДСХ баракама. Магационер нас је водио кроз бараке. Наиђемо на бараку у којој су испод таванице, у неколико редова, у беспрекорном реду, висили пршути, саламе и ваљда и кобасице.

Мада смо сви констатовали да први пут видимо пршуте, нисмо их у животу јели, осећали смо да се ради о специјалитету, вода нам је ишла на уста.

За све време изградње пруге, а био сам 3. месеца, нисмо јели сухомеснате производе. Јели смо праву војничку храну. За доручак мармелада са чајем. Само смо се питали, ко је могао да поједе онолике пршуте, добро штабови, па колико је само било тих штаблија. Неко је морао да једе и пршуте. А сви да једемо није било могуће. Ко ће за толики број да обезбеди специјалитете.

Тако, и тада су људи били једнаки међу собом, само су неки били мало једнакији.

 Забележио по сећању, дана 21. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗОРА ШОЛАЈА ТРАЖИ МЕНЕ-РОЂАКА ИЗ СРБИЈЕ НА ИЗГРАДЊИ ПРУГЕ ШАМАЦ-САРАЈЕВО 1947. ГОДИНЕ.

Био сам на изградњи пруге Шамац- Сарајево 1947 године. Једнога дана, усред радова, трасом је ишла група девојака и младића у бригадирским униформама.Видело се издалека, да се ради о важним личностима. Иду усправни, самоуверени, лепо обучени, значајно показују рукама, шта треба а шта не треба радити, бригадисти се склањају и поздрављају их.

Једна од њих, када су били у реону наше бригаде, беше корпулентна девојка или је већ жена, стаде и прозбори. Ко је тај мој рођак из Србије Шолајић. Ја се снисходљиво јавим да сам то ја. Она мени: ја сам Зора Шолаја, ћерка Народног хероја Симе Шолаје, видела сам у списковима твоје презиме и дошла сам да те упознам.

Тако, попричасмо мало и они продужише трасом даље.

Иначе, моја фамилија је пореклом из Херцеговине, из околине Пиве и Никшића и некада смо се презивали Шолаја.

Забележио по сећању дана 21. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак