ОЧИСТИМО СРБИЈУ СВИ ЗАЈЕДНО ЗА МИНИСТРА ДУЛИЋА - ЛИЧНО

Поштовани министре,

Поздрављам акцију, коју је покренуло ваше министарство и ви лично - Очистимо Србију заједно.

Међутим, све је уверљивија чињеница, да су крајњи резултати веома скромни. Несавесни грађани, немају ни срца ни душе, настављају по старим навикама, да отпад бацају где стигну. Очишћене депоније ђубрета прошле године, морамо да чистимо и ове године. Ако се нешто радикално не предузме од стране власти ове државе, имаћемо за последицу: загађене водотокове, ђубрета на све стране и поплаве само ли падне мало већа киша.

Памтим, пре Другог светског рата, свако село је имало кмета - као орган извршне власти, који се бринуо за ред и рад у селу. Како је био плаћен кмет не знам и да ли су и квартови у градовима имали кметове или сл исто не знам. Али памтим, да је кмет решавао све мале спорове сељака - око чињења штете на усевима од стране стоке сељана и сл. Кмет је зими, када сељаци имају мање посла на имању регулисао да се сви канали поред сеоских путева - сокака прописно очисте - продубе, односно доведу у потребно стање - обично је сваки сељак добијао бар део канала поред пута који се граничи са имањем - његовим. Потоци и мањи речни токови су били блиставо чисти, ту воду смо могли да пијемо при нужди без страха од последица. Потоци и мале речице су биле пуне рибе и ракова. Пре рата купао сам се често у малој Атеничкој реци поред Чачка. У њој сам хватао рибе и ракове помоћу решета - великог сита. Сваким захватом решета ловио сам бар по пола килограма ситне рибе и ракова. Данас је то - не чиста река већ канал отпадних вода и пун ђубрета.

Народ се мора реду научити. Како? Само по џепу и претњом одузимања слободе - затвором. Било је то пре Другог светског рата. Мој отац враћао се из њиве , која је била на обали Западне Мораве у Кулиновачком пољу са дрвеним колима са упрегнутим кравама. Ухвати га мрак - не тако касно, није имао фењер позади на колима, заустави га, жандарм на 200 метара до куће и хоће бити - неће бити, тата добије решење да одлежи 15. дана затвора или да плати адекватну новчану казну. Више му није пало на памет да не понесе фењер и у пола бела дана. А саобраћај никакав. Цели дан прође неки камион.

Сада у селима, која су узгред највећи загађивачи животне средине, немамо органе извршне власти који би дисциплиновали грађане. А народ - наш је такав - неће да се тужака. Нико неће да пријави грађанина да је починио неко штету. Зато предлажем следеће:

1. Да држава пропише обавезу општина и градова да обезбеде контејнере или сл. и на територијама села односно свих насеља,

2. Да држава пропише ригорозне казне за непридржавања реда у насељима, односно за несавесно руковање са отпадом и то таксативно, и

3. Да држава пропише да се сва насеља и села покрију са комуналним полицајцима - најбоље би било када би свако село имало свога полицајца. Можда би било јефтиније за државу да свако село има некаквог службеника извршне власти са скраћеним радним временом - који би мање коштао државу - по угледу на кмета пре рата.

Држава мора да почне да економски мисли. Држава одмах нађе паре да санира штете од поплава. А не нађе начина да не дозволи да нам канали , потоци и речице буду чисти , који су главни узроковачи поплава. Једном речју: да ли је боље и јевтиније предупредити - отклонити узроковаче загађивања и прљања Србије и поплава, или ићи за њима - што много више кошта.

Несавесни грађанин затрпа поток поред куће са отпадом, велика киша му поплави кућу и он опет са некавим правом тражи од државе да му санира штету, Није у реду. Болећиви смо много. Грађанин озида кућу непрописно - без плана и дозволе, природном непогодом кућа буде срушена или оштећена и он са правом тражи од државе - другим речима од грађана који су куће градили прописно да му санирају штету.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 СТАРИЦА ОД  85 ГОДИНА, НИЈЕ ИШЛА НИКАДА КОД ЛЕКАРА 

У Ужицу je 1980. године умрла  Стака Горoњић /1895 - 1980/ , девојачко Стеванетић, рођена у Божетићима код Нове Вароши, раније Симеуновић - удата у другом браку за Милана Симеуновића из Дебеље код Нове Вароши до 1919. године, када јој је муж умро од последица Првог светског рата , удата у трећем браку за Обрена Гороњића из Ојкавице код Нове Вароши. 

Стака Гороњић, раније Стеванетић па Симеуновић, је мајка мога зета  Љубомира Симеуновића / 1917 - 2003/ за мојом најстаријом сестром Миленом / 1922 - 2002/ , рођеном Шолајић, из Чачка.

Ја и моја супруга Емилија и још неки чланови породице Шолајић, из Чачка, отишли смо у Ужице да изјавимо саучешће породици Гороњић - покојна Стака живела је код  сина  Слободана Гороњића, из Ужица - сина из трећег брака.              

Седимо у кући, воде се разговори, шта друго него о покојној Стаки. 

Прича један. На позив, дошао лекар у кућу - на периферији Ужица, да констатује смрт покојне Стаке. Стака је умрла у кући, а није ни дана боловала. Лекар тражи здравствену књижицу. Кажу му укућани да Стака нема здравствену књижицу. Како нема, па мора да је била некад болесна. Није никада била болесна. Па како, бар је морала да вади зубе.Она није вадила зубе, она их има све у глави, одговорише лекару. Лекар није могао да се начуди. Зубе, вероватно није никада опрала четкицом и калодонтом. 

Забележио по сећању, дана 7.маја 2011. године. 

Јован Шолајић, Чачак

ПРИРОДА ЈЕ ЧУДО - ЖЕНЕ ТЕЖЕ А ДУЖЕ ЖИВЕ - ВИШЕ ИМА УДОВИЦА ОД УДОВАЦА. 

Жене су , по природи, изложене већим животном терету од мушкараца. Рађају и гаје децу, одржавају домаћинство, многе су и запослене, али ипак дуже живе од својих супружника - мушкараца. По статистици жене  имају  дужи просечан животни век од мушкараца. Има их више удовица него ли удоваца..Природа се и ту невероватно потрудила. Жена, када остане без мужа, уколико је још колико - толико витална, у стању је да себе и своју кућу одржава - да живи без нечије помоћи. Жена може себи да спреми раучак, да опере судове, да опере и попегла веш, да почисти кућу, итд. Међутим, мушкарац ако остане без жене, бива беспомоћан. Није у стању да било шта уради од кућевних послова.

Да је природа чудо, у том погледу, навешћу вам један пример.Моја мајка, када је остала удовица, у исто време - у неком пресеку времена, била је она удовица и свих њених 6. прија су биле удовице. Управо, мајке трију снаја за тројицом њених синова биле су удовице и мајке тројице зетова -  мужева трију ћерки биле су удовице. Значи, свих 7.прија у једном пресеку времена биле су удовице.  

1. Моја мајка - Милева Шолајић / 30.4.1900 - 16.11.1981/ рођена Вујовић у селу Граб - Драгачево , супруга Иванка Шолајића / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца код Чачка , била је удовица од 1974 до 1981., значи 6. година.

2. Ташта  Милутина Шолајића /12.11.1925 - 17.4.1998/, из Чачка / Кулиновци/ , калионичара ТРЗ - Чачак, најстаријег сина Милевиног , Даница Нешовић / 1908 - 1984 ), рођена Величковић у   селу Врха код Бијелог Поља у Црној Гори , супруга Светолика Нешовића / 1897 - 1948 / из села Кулиноваца, мајка Гроздане / 1928/, домаћице, супруге Милутинове, била је удовица од 1948 до 1984, значи 36 година.

3. Ташта Јована Шолајића / 11.9.1929/, из Чачка /Кулиновци/, дипл.економисте ТРЗ - Чачак и Електродистрибуције Чачак, средњег сина Милевиног, Ковиљка Рацковић/ 1912 - 15.8.1975/, рођена Чкоњевић из села Трбушани код Чачка , супруга Душана Рацковића / 1904 - 21.1.1969 /из села Љубића код Чачка, мајка Емилије/ 9.4.1932/, службеника, супруге Јованове,била је удовица од 1969 до 1975. године, значи 6 година.

4. Ташта Видосава Шолајића / 15.3.1932/, из Чачка / Кулиновци/, бравара ТРЗ из Чачка, најмлађег сина Милевиног , Милунка Весовић / 1897 - 1984/, рођена Рајичић у селу Мрчајевци код Чачка , супруга Добросава Весовића / 1897 - 1974 /,из села Мрчајевци код Чачка, мајка Ружице/ 1938/, домаћице , супруге Видосављеве, била је удовица од 1974 до 1984. године, значи 10. година.

5. Свекрва Милене Симеуновић / 8.10.1922 - 5.5.2002/, рођене Шолајић из Чачка, домаћице, најстарије ћерке Милевине , Стака Симеуновић /1895 - 1980/, рођена Стеванетић у Божетићима - Нова Варош, удата у другом браку за Милана Симеуновића / ? - 1919 /, из села Дебеља - Нова Варош, мајка Љубомира Симеуновића / 17.1.1917 - 12.10. 2003 /, опанчара и угоститеља из Чачка, мужа Милениног. Стака - свекрва Миленина, била је удата у трећем браку за Обрена Гороњића / 1889 - 1964/, из Ојкавице, општина Нова Варош, значи да је Стака била удовица, после смрти трећега мужа, 16. година, предходно је и прва два мужа сахранила.

6. Свекрва Олге Тодоровић / 18.9.1923/, рођене Шолајић из Београда, дипл.шумарског инжењера, средње ћерке Милевине , Божица Тодоровић / 1892 - 1979 /, рођена Томић у селу Ратковићу код Крагујевца , удата за Живадина Тодоровића / 1892 - 1949 /, из села Ратковић код Крагујевца, мајка Др Добривоја Тодоровића / 1924/, дипл. шумарског инжењера, мужа Олгиног, била је удовица од 1949 до 1979 године, значи 30 година.

7. Свекрва Вере Новаковић  / 16.8. 1927 - 5. 11.2007 /, рођене Шолајић, домаћице, из Брвеника на Ибру, најмлађе ћерке Милевине,  Мирославка Новаковић / 1900 - 1992 /, рођена Тењовић у селу Остатија - Девићи - Ивањица, удата за Јовића Новаковића / 1899 - 1971 /, из села Варево код Рашке, мајка  Славомира - Слава Новаковића / 1927 - 1979 /, службеника, мужа Вериног, била је удовица  од 1971 до 1992 године, значи 21. годину

Тако, Милева Шолајић / 1900 - 1981/из Кулиноваца код Чачка, била је удовица, а истовремнео су биле и удовице свих њених 6. прија: Даница Нешовић /1908 - 1984/ из Кулиноваца код Чачка, Ковиљка Рацковић / 1912 - 1975/, Милунка Весовић /1897 -1984/, из Мрчајеваца код Чачка, Стака Симеуновић - потом Гороњић / 1895 - 1980 /из Ужица, Божица Тодоровић / 1892 - 1979/, из Ратковића код Крагијевца и Мирославка Новаковић / 1900 - 1992/ из Варева код Рашке.

Забележио по сећању, дана 7.маја 2011.године.

Јован Шолајић, Чачак.

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА "СРБОЛЕКА" - ЛИЧНО

Пијем ваш лек - Нитроглицерин и хвала вам. Али имам две примедбе:

1. Пишете само латиницом. И ако кутија има 6. страна - површина - све сте их исписали на латиници. И упутство сте написали истим писмом.

Вероватно сте за време СФРЈ писали на оба писма, јер је тако Устав прописивао. А, сада када је у Уставу прописано да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, ви контра логици сада пишете само латиницом. Удостојите и Србима у Србији и пишите текстове и на ћирилици - па да Уставно писмо буде бар равноправно, ако није за некакву предност. Није у реду да пишете на писму које Устав за српски језик не познаје, а не пишете на писму које Устав прописује. Признаће те да није у реду.

2. Упутство за употребу напишите већим словима / фонтом/. Ми старији људи, који и употребљавају овај лек, не можемо да га прочитамо без лупе, а у њему нас упозоравате да га обавезно прочитамо пре употребе.

Надам се да ће моји предлози наићи на разумевање.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА ЗДРАВЉА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Прво, честитам вам на избору за министра здравља и желим вам успех у раду и желим вам , да - ми грађани приметно видимо напредак у здравству - после вашег доласка на челу тако важног ресора.

Друго, желим да вам предложим следеће:

1. Да обавежете домаће фабрике лекова да на амбалажи - кутијама пишу и на ћириличном писму - бар у равноправном односу са латиничним писмом.

2. Да обавежете домаће фабрике лекова да упутства пишу и на српском језику и ћирилици, бар у равноправном односу са латиницом.

3. Да обавежете увознике лекова, да поступају исто као под 1 и 2.

4. Да обавежете фабрике и увознике да упутства пишу већим словима, да би старији људи могли да их читају без употребе лупе. Господине министре.

Потежем ово питање из разлога што су фабрике и увозници у време СФРЈ писали бар равноправно ћирилицом и латиницом, а што сада када је у држави Србији Уставом прописана јавна употреба српског језика и ћириличног писма - контра логици ћирилица је потпуно избачена.Чак и Галеника , као државно предузеће, пише добрим делом само латиницом.

Можда је за чуђење што је у Хрватској забрањена ћирилица - а можда и није чудо, али што је забрањена или другим речима избачена из употребе у Србији не може се ничим оправдати и за сваку је осуду.

Устав Србије не познаје српски језик на латиничном писму, па испада да фабрике лекова не пишу на амбалажи и у упутствима на језику и писму своје државе. Свашта.

Ваше министарство је највећи купац лекова у држави и самим тим , на крају крајева, има право да захтева од фабрика да се придржавају одређених правила, као што сам их горе изволео предложити.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Употребљавам лекове које ви производите : Трентал 400, Лопион 2 мг и Ласикс 40 мг. Вероватно да ми ови лекови помажу, на чему сам вам захвалан.

Међутим, имам велику примедбу. Све што сте написали - написали сте на латиници. И упутство и на амбалажи , односно на кутијама у којима сте упаковали лекове све је написано латиницом. Кутије имају 6 - ест површина, па сте могли на пола површина да пишете латиницом а на другу половину ћирилицом, а и упутство сте могли да напишете и на ћирилици.

Вас, вероватно, чл. 10 Устава Србије стриктно не обавезује да пишете на српском језику и на ћириличном писму. Али, обавезује вас морално. Морално, јер како протумачити, да се фирма која производи лекове - који било како - представљају јавно добро - плаћају се из буџета и из државних фондова - не придржава државног језика и писма. Бар да тај државни језик и државно писмо буду у равноправном односу са хрватском латиницом и да пишете и ћирилицом.

Уосталом, вероватно да знате, да Устав Србије не познаје српки језик на латиници. Испада, да ви не пишете текстове на кутијама и на упутствима на српском језику.

Не можете да ме убедите, верујем ни било кога у овој земљи, да нисте оваквом праксом прекорачили границу доброг укуса.

У СФРЈ државни језик се звао српско - хрватски и писали сте ћирилицом и латиницом равноправно - ако не грешим, а сада у држави Србији, када је Уставом српски језик и ћирилично писмо проглашено за државни језик и државно писмо,.ви сада контра логици пишете само латиницом. Стварно то је неверовантно.

Волео бих да видим да сте увидели грешку и исправили досадашњу политику примене језика и писма у вашем производном програму.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

РАЦКОВИЋ БРАНКА, СТАРА 10 ГОДИНА, ПУТУЈЕ САМА У ТЕК ОСЛОБОЂЕНИ И РАЗРУШЕНИ БЕОГРАД 1945 ГОДИНЕ.

Ево шта је испричала Бранка - Брана Рацковић, удата за Петра Парезановића / 1933 / из Чачка , рођеног у селу Смиљевцу код Ивањице, рођена 10. фебруара 1935. године у Љигу, од оца Душана Рацковића / 1904 - 1969/, из Љубића код Чачка, тада са службом десетара пруге у Бабајић - Љигу, и мајке Ковиљке рођене Чкоњевић / 1912 - 1975/ домаћице, рођене у селу Трбушани код Чачка, у камеру зета Јована Шолајића - мужа најстарије сестре Емилије / 1932/, деведесетих година прошлога века.

Тата Душан и мајка Ковиљка реше да ме пошаљу у Београд, код старих пријатеља, код тетке Ђуле Буђанин и код тетке Данице, иначе су оне рођене сестре. Како се презивала тетка Даница не знам. Живеле су у једном станчићу у Београду. Тетка Ђула је била удовица - муж јој је погинуо у току Другог светског рата, а био је по занимању жандарм. Имала је два сина - Бранка и Драгана, мало су старији од мене. Тетка Даница је имала ћерку Милу и сина Миланка - обоје су били старији од мене, а да ли је имала мужа и шта је са њим не знам.

Пре Другог светског рата мој тата Душан био је са службом у Бабајић - Љигу, радио је на железници као десетар пруге. Становали смо на станици у државној згради. У Љигу родила сам се ја и млађа сестра Вера. Тетка Даница радила је у Љигу у жандармеријској станици као куварица. Отуд познанство из Љига. Тетка Даница је показивала мами Ковиљки спремање јела и мешење колача. Породице су се често посећивале, ишли су једни другима на славу.

Тек што се завршио рат - велика немаштина - голо се и босо, гладно. Нас шесторо чељади у кући: тата, мама, сестре Емилија, Вера , Дринка и Ја. Тада смо већ живели у својој кући у селу Љубићу покрај Чачка. Преселили смо се из државне зграде из Брђана одмах по завршетку ратних операција у Чачку, почетком 1945. године

Тата је писао Даници у Београд - имао је њену адресу, да му некако набави масти за јело - пријатељске односе су одржавали и после наших селидби у Љутовницу, потом у Брђане и на крају у своје село Љубић. Тетка Даница и тата се писмима договоре да ја отпутујем код њих у Београд - да ће се она снаћи да нам набави маст за кућну употребу, са којом смо у кући потпуно оскудевали.

Било је лепо време, почетак лета 1945. године. Спреме ме мама и тата за пут. Обукли су ме у штрикану црвену хаљину - Секину / сестра Емилија/, на себи сам имала још гаћице и бенкицу, била сам мршава и ниска растом за своје године. Боса, тата је у рукама носио некакве патике, јер је била пала киша, па где би блатњава у воз и кући код тетка Данице. Са собом сам понела плави емајлирани лонац са каишом за ношење - као повраз, отприлике запремине од 8 - 10 литара - у једној руци, а у другој три новчанице од по 1.- динар да би платила трамвај у Београду и железничку возну карту првог разреда - на коју сам као члан домаћинства имала право - само једном годишње у било ком правцу у целој држави и то бесплатно.

Тата ме је отпратио на железничку станицу у Љубић, сместио ме у воз, у први разред. Заборавио је тата да ми да патике, па сам у воз ушла и отпутовала боса.. Мама ме је испратила у дворишту, више пута упозоравајући ме да водим рачуна да не разбијем лонац - емајлиран је. Више пута ми је говорила да не разбијем лонац, колико се сећам, ништа ми није рекла како да се пазим - идем први пут сама и то у непознато и на далеки пут.

Путујем ноћним возом. Воз је до Београда ишао око 6, 5 сати. Стизао је у Београд рано изјутра сутра дан. У купеу прве класе седим на меканом удобном седишту. У једној руци држим повраз маминог плавог лонца а у другој руци она три динара за трамвај и возну карту, стопала босих ногу покривам - кријући их, срамота ме.. У купеу су још један млади брачни пар и још једна девојка.

Воз је стигао рано у Београд. Руља путника ме просто изгурала до на степенице улаза у Београдску железничку станицу. Седим ја на степеништу са мојим плавим лонцем и са чврсто стегнутом песницом са своја три динара за трамвај. Чекам да се појаве Бранко и Драган - тетка Ђулини синови, који су мало старији од мене. Договорено је да ће ме они чекати на излазу из жел. станице и да треба да ме препознају по плавом лонцу.Плави лонац је знак препознавања.. Међутим, њих нема па нема. Шта да радим. Не могу више да чекам дан је далеко одмакао. Знам, запамтила сам, тата ми је рекао, да седнем у трамвај двојку и да се возим до Вуковог споменика и да ако не могу да се снађем да се обраћам само милиционерима за помоћ.

Шта сам прво видела у Београду. Рушевине, много војске, војници - партизани са тракама црвеног крста. Нисам одушевљена.

Испред железничке станице, видим милиционер са белим наруквицама, или како се то зове, маше рукама, показујући куда да возе аутомобиле, много аутомобила пролазе и само трубе, по једном, два, три пута. Кренем ја у правцу милиционера са оним белим наруквицама, он подиже руку и заустави кретање аутомобила. Приђем ја милиционеру и кажем : чико где стаје трамвај двојка. Он ми показа - да стаје ту преко пута, објасни ми како да распознам трамвај двојку, саобраћај је био заустављен све док нисам прешла улицу. Станем ја у ред, тако ми је и милиционер рекао да урадим.

Дође трамвај, са оним грдним народом уђем и ја у трамвај. На самом улазу кондутерка обучена у партизанску унифопрму, са титовком на глави. Прво ја питам кондутерку да ли овај трамвај вози за Вуков споменик она ми одговори да је то баш тај трамвај. Кондутерка, мало - мало па виче: померајте се напред, излаз је на предња врата. А, ја кад год стане трамвај - питам кондутерку да ли је то станица Вуков споменик. Стижемо на станицу Вуков споменик - кондутерка ми каже да сиђем ту.

Сиђем ја , носим онај плави лонац. Велика раскрсница, много атомобила пролази, трубе свирају заглушујуће. Видим опет милиционера са белим наруквицама, маше рукама. Кренем према њему, а он видевши ме, заустави сав саобраћај, узе ме за руку и преведе ме до парка. Видим Вуков споменик, баш је Вук онакав, каквог га знам из читанкe. Пита ме милиционер где сам пошла, одакле идем , а ја њему - тата ме послао из Љубића и идем код тетка Данице, која станује у улици Славујев венац број 19. Објасни милиционер мени, да кренем низ ту улицу, поред парка и да скренем у прву или другу улицу десно - сад се не сећам како беше. Из оног другог доњег краја парка војници са белим маскама на устима у ћебадма носе мртве, терају ме да се склоним њима са пута. Идем ја и опет за сваки случај заустављам се пред свако униформисано лице и питам за улицу коју тражим.

Идем улицом, пронашла сам лако улицу, на првој кући на табли је писало улица Славујев венац. Идем и загледам док не наиђох на кућу на којој стоји број 19. Ту сам значи, стигла сам.

Улазим у дворуште, калдрма, пољски клозет, чујем како тетка Даница и тетка Ђула причају и плачу, препознајем глас тетка Данице - она је пискаво говорила. Улазим полако, силазим пар степеника, оне станују у подруму или је то сутерен зграде, која има и спрат. Унутра тетка Даница и тетка Ђула, а на кревету седе Драган и Бранко - скукуњили се. Када су ме угледале, расположењу није било краја. Бранко и Драган, када ме нису премознали вратили су се кући. Тетка Даница и тетка Ђула свашта су помислиле, мислиле су све најгоре. Кривиле су себе - што су послали децу за тако важну мисију. Кукале су - како да јаве у Љубић - Душану и Ковиљки - да ме нису пронашли - да нисам стигла у Београд.

Била сам много гладна , жедна и исцрпљена. Одмах су ми поставили сто: неко кувано јело, сипали су ми у тањир, на сто су ставили и корпицу са исеченем хлебом у кришке. Ставили су ми до знања, да могу да поједем само једну кришку хлеба. Легла сам на кревет и одмах заспала.

Сутрадан идемо у Црвени крст - Даница, Ђула, Драган, Бранко и Ја - нас петоро.У некој просторији гомиле одеће и обуће. Дају нам разну гардеробу - за мене и за моје укућане: хаљинице, јакнице, панталоне и ципеле, али су ми велике, налазе и за мене ципелице, чарапице, гаћице, бенкице и још које чега. Два пуна џака понели смо кући.

Други дан идемо у некакву радњу на Булевару, стојимо свих нас петоро у дугачком реду. Дели се маст и тоалет папир, који тада нисам знала зашта служи - касније сам сазнала. Свако од нас добио је по неку малу количину масти и по један пакетић тоалет папира. Три дана смо стајали у редовима ради масти - тако смо напунили мој плави лонац са машћу.

После подне одемо опет у Црвени крст, овога пута, да добијемо нешто од хране. Дали су нам некакве конзерве, макароне, јаја у праху, млеко у праху, цигаре у паковањима по 100 комада цигара , две овакве кутије понела сам у Љубић.

Наредни дан тетка Даница повела ме је са собом - ишла је на посао. Тетка Даница је радила као чистачица на неком факултету преко пута Вуковог споменика, на самој раскрсници .Ишле смо на спрат у неку лабораторију. Унутра студенти у белим мантилима и са маскама на устима. Тетка Даница је поспремала и чистила по одајама, а ја сам само посматрала како то изгледа.

Трећи, или не знам који дан, повели су ме у Зоолошки врт. Нимало ми се није свидело - много је смрдело.

Није ми се бог зна шта у Београду свидело. Куће порушене - на све стране - туробно изгледају, много света на улицама - не може да се прође, велике куће - да од њих ништа нисам могла да видим. Мада на улицама, могло се видети и девојака и жена са лепим фризурама и са минђушама, што мом женском оку није могло проћи незапажено.

Већ сам се ужелела куће и мојих. Једва сам чекала да им покажем шта сам све добила у Београду, а поготову како су ме лепо обукли и обули. Била сам као цвет у ливади.

Тетка Даница је написала дописницу тати - када ће ме послати из Београда кући. Са собом носим: једну велику кутију градеробе, једну велику кутију намирница и плави лонац пун масти. На кутијама је био написан унутрашњи садржај - ради милиције - која је у то време пратила возове и све живо контролисала.

Сместили су ме у воз. Пакети и лонац су били претешки за мене, како су ми их унели и ставли у купе тако су све време стајали до Станице у Љубићу. Пратила сам кретање воза по станицама кроз које смо пролазили. Када сам била близу Љубића, из купеа сам прешла у ходник, јер сте стране је станица у Љубићу, а пакети су били у купеу.

Воз је улазио у жел. станицу, а ја сам тату видела поиздаље. Отворила сам прозор, тата ме у први мах није приметио, и из свег гласа сам викала: т- а- т-а , т - а -т -а. Тата ме примети на прозору, улеће у вагон, узима ме у наручје сав у сузама- сузама радосницама. Тата је, после ми је причао, дочекивао сваки воз из Београда, пун зебње шта ли се то са мном догодило, те ме нема да се вратим. Дописница је послата касно , није стигла на време.

Тата је дао два његова радника да ми однесу пакете кући. Улазимо у кућу, са мамом седе моје две - три стрине - чујем да плачу. Мама кад ме спази рече: " Кучко једна, дођи овамо, пребићу те ". А, ја њој: " Мама немој да плачеш лонац нисам нигде чукнула", јер ми је све време пред полазак говорила да пазим да лонац не чукнем. После, весељу није било краја.

П.С. Бранка је веома способна и енергична особа. Била је као дете веома несташна, тукла се, интелигентна, , духовита, у основну школу пошла је са 6. година. Од мајке Ковиљке је често добијала батине због несташлука. Није чудо, што су Бранку родитељи одабрали да оде на пут за Београд , у то тешко време, са 10 година живота. У кући су имали старију ћерку Емилију, која је тада имала 13. година, која је сушта супротност Бранки. Бранка је била способнија са њених 10. година, од и доста старијих девојчица.

Забележио са филма који сам снимио из приче Бранкине о овом догађају.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. маја 2011. године.