За рубрику "Међу нама"
Молим да објавите следећи чланак: ЗАШТО ДРЖАВНИ ОРГАНИ И "ПОШТЕНА" КОНКУРЕНЦИЈА ЗАТВАРАЈУ ОЧИ НЕ ВИДЕЋИ "РАД НА ЦРНО", КОЈИ ЈЕ УЗЕО ВЕЛИКЕ РАЗМЕРЕ?!
Сведоци смо незајажљивог пљачкања Државе - радом "на црно". Сви, скоро редом, нарочито мали предузетници запошљавају раднике без пријаве и осигурања. Толико су се осилили да: и преко половине од свих запослених раде на црно, да раднике држе чак и више година непријављене, отпусте их а да ни дана не стекну радног стажа. Има их ,доста, који се баве занатским делатностима са ангажованом радном снагом а да немају чак ни регистроване фирме. Има фирми које су и на гласу у привредним круговиа, које годинама држе радника непријављеног, и више њих истовремено.
Већина радника, који раде на црно је бездушно екслоатисана. Има радника, који раде и дуже од прописаног радног времена, и на пословима штетним по здравље, а газде им плаћају мизерну плату од 13.000.- и мање и то без права на топли оброк, годишњи одмор и било шта друго, уз то и ту бедну надницу не добијају на време.
Очекивали смо да ће тај либерални капитализам донети више праведности и поштења , а оно црно да не може бити црње. Не морамо ми да живимо материјално богатије него што смо живели у самоуправном социјализму. Али, ваљда треба да живимо, из године у годину, све боље и боље, а не горе и горе. То стално оправдавање и образлагање - статистички - да живимо боље не може да се докаже ни лаику ни стручњаку . Једним параметром статистике, темпирано скројене, можете доказати и у најеклатантијим случајевима нереално вредновање ствари. Статистика , примера ради, нам прикаже да су нам плате и пензије реално порасле, да је заустаљено опадање броја запослених радника, а стандард нам пада, односно куповна моћ - те нешто није тачно од ово двоје.
Зашто је много рада "на црно". Само због непојмљиво веома разгранате корупције. Зар то није корупција - да државни надлежни органи, ама баш никако не могу да пронађу прекршиоце закона и да их примерено санкционишу. Зар је могуће, да инспекције не могу да открију прекршиоце ни после месец дана, ни после годину дана, ни после више година, ни када је више радника бесправно запослено, ни када природа обављенога посла очигледно и лаику може да открије. да посодавац није тај посао могао да обави са еквивалентом извршене исплате плата радника.
Све је код нас могуће. Могуће је да власник има хотел и само два запослена радника, могуће је да фабрикант има радионице и машине у низу у радионицама са по пар званично запослених, могуће је да се куће и објекти озидају и то огромне вредности а да ни један динар легалне плате није исплаћен.
Шта је у овоме најгоре. Најгоре је, што не чујемо да је неки министар смењен, неки високи руководилац избачен на улицу, да су отпуштени непосредни руководиоци инспекција и инспектори. Значи, корупција је у државној управи. Безочно експлоатисани радници не могу да се жале - да пријављују послодавце- плаше се - сасвим разложно. И када то учине - анонимно, сутрадан непријављени радници бивају отерани или склоњени у подруме и негде другде- да их контрола не открије. Иза ове ујдурме стоји корупција - шта друго - из авиона се то види.
Предратна држава - је државне службенике премештала после 4. године бављења у једном месту и државни службеник није могао да се запосли у месту рођења и одрастања. А, због чега. Због тога , што је свака власт и њена бирократија по природи посла и осећања моћности поткупљива и корумпирана. Али, шта је корупција у крајњем. Корупција је подкрадање државне касе и општег благостања целокупнога народа дотичне државе. Корумпирани државни службеник ради против интереса свога послодавца - државе, ради личних интерсеса. Узима мало пара за себе, а државу и народ штети стоструко.
Зато, држава мора да предузима све могуће мере које јој стоје на располагању и да предузима инцијативе за усавршавање законских аката ради спречавања корупције - највећег зла савременог човечанства. Мора се тако радити, да корумпираним чиновницима и државницима мора се стално бити у претњи и за петама, а казне морају бити ригорозне и примерене, да утерују страх код људи - људи несавеснога соја.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак.
Ово писмо послао сам и на адресу Председника Републике.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ГРАДОНАЧЕЛНИКУ ГРАДА БЕОГРАДА И ДИРЕКТОРУ ГСП "БЕОГРАД"
Поштована господо,
Честитам вам пуштање у саобраћај првог " Шпанског" трамваја.
Желим вама и свим грађанима Србије лепу вожњу.
Али, имам две примедбе:
1. Изабрали сте лепе боје трамваја - боје наше заставе. Али, зашто их нисте поређали - како су и на застави поређане, и
2. Зашто текстове на трамвајима сте написали латиницом. Устав Србије, чл. 10., обавезује вас, да пишете обавезно на српском језику и ћирилицом, а и на другим језицима и писмима, сходно чл. 10 Закона о службеној употреби језика и писама, али само после исписаног текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.
Значи, као јавно предузеће, и то велико државно предузеће, нисте изволели поштовати Устав своје земље, већ га еклатантно кршите.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак.
Ово писмо објавио сам и на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА ПРЕДСЕДНИКА УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - ЛИЧНО
Поштовани председниче Уставног суда,
Прочитао сам у данашњој Политици да је готова ствар да ће се седиште Уставног суда Републике Србије из Београда преселити у Сремске Карловце.
Преклињем вас - не чините такву глупост. И овај потез Владе, говори да је нашим политичарима много стало до тога да у народу остављају некакав утисак - да се нешто ради. Верујте, постићи ћете контра ефекат у народу.
Уставни суд је највиша судска истанца у држави, па му је и место у центру државе - у Београду. Уместо, да политичари раде на томе, да се смањи државна администрација, односно бирократија, односно непродуктивни део радно активног становништва и да се смање непродуктивни трошкови државног буџета, овим и свим другим децентрализацијама, водите економију државе у амбис.
Ви хоћете да одржавате седнице у Сремским Карловцима, а да радите ви и ваша администрација у Београду. Хоћете да вас возе из Београда у Сремске Карловце, да остварујете чак и неке додатне личне приходе - а ако не личне приходе - правићете додатне трошкове на терет грбаче народа. Не очекујете ваљда да ће се судије и администрација Суда током времена регрутовати из Сремских Карловаца или из околине, па да ћете тиме и решити проблем додатних трошкова за путујуће особље из Београда у ново седиште.
Ја сам обичан грађанин, али резонујем, да највећи потенцијал врхунских кадрова може да се регрутује из центра какав је Београд, а не из било кога другог места у Србији. Па тако, и кадар за Уставни суд. Према томе, шта овај народ добија да Уставни суд заседа у Сремским Карловцима од путујућих кадрова из Београда. Мислим да не добија ништа, а губи много - ако ништа - оно што мора да сноси далеко веће трошкове издржавања тог Суда.
За ово садашње време селење администеације из Београда у унутрашњост прави је луксуз. Влада не може да нађе решење да не прави мањак у каси / буџету/ и уместо да нам саопштава о неким радикалним решењима за смањење минуса у каси и за обнављање уништене индустрије - приватизацијом и разно - разним махинацијама и за повећање запослености и животног стандарда, она задовољава неке болесне амбиције партијских моћника и коалиционих партнера.
И да знате, војвођански сепаратизам је у пуном замаху. Тражи све више и више власти, док једног дана крушка не сазрели и опадне. Политичарима из Војводине се чини да би им било боље да имају више власти и не воле што нису на врху власти. Докле год им будете попуштали па и једном захтеву, тражиће све више и више.
Постављам питање: да ли је аутономија Војводине противна Уставу Републике Србије. Зашто. Па, грађани Централне Србије имају мања права од становника Војводине. Ако је на аутономију пренето преко 150 надлежности од Републике, вероватно да грађанин Војводине , самим тим стиче нека права и бољи третман од становника Централне Србије. Отуда неуставност.
Законодавна власт Војводине директно крши Устав Републике Србије, а Уставни суд Србије, није реаговао, а морао је по аутоматизму и одмах. У Статуту Војводине, у чл. 26, у Војводини је, латинично писмо на српском језику, прописано као писмо у јавној употреби, противно чл. 10 Устава Републике Србије.
С поштовањем.
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
Ово писмо послао сам и Председнику Владе Републике Србије.
ЗА ПОТПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА ЗА ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - Г - НА БОЖИДАРА ЂЕЛИЋА - ЛИЧНО
Поштовани подпредседниче Владе,
У вези Закона о јавној својини и проблема са Војвођанским руководством, имам један предлог:
Да се Војводини пренесу права својине онолико колико се та права дају за нижи ниво власти у Централној Србији - односно на општине. А Војводина, део добијених права својине да подели са општинама у Војводини.
Не може, примера ради железничка структура итд. у Војводини да буде у својини Војводине, а у Централној Србији у својини Републике. Уставно је право је да буде истоветно. Хоћете још један ниво власти у покрајини - изволите, али власт коју Република преноси на нижи ниво власти мора бити једнак за све у Републици. Не могу једни - то јест у покрајини, имати више власти добијене од Републике, него ли што добијају нижи нивои власти у Централној Србији.
Ако се поступи како тражи војвођанско руководство, бићемо сасвим близу катастрофалне 1974. године,
Не може и није по Уставу, да Војводина управља неким јавним добрима, а да истовремено у Републичкој скупштини решава и води политику за иста та добра у Централној Србији. Примера ради - они ће самостално да рукују са неким путевима у Војводини, али ће истовремено то чинити и за такве путеве за Централну Србију. Г -ин Чанак ће да , седећи у Скупштини Републике Србије, решавати како да Палма мора да управља са неком имовином од општег интереса, а истовремено Палма не може ни да привири како то треба да раде војвођани.
Ово се директно крши са Уставом.
Једном речју, Законом о јавној својини, мора се прописати да Република Србија задржава право својине за сва добра истоветно за целу територију Републике. А, право је Војводине, да део својине задржи за себе а део да пренесе на своје општине.
Упротивном, Закон о јавној својини биће протиуставан.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
Милутин Шолајић, зв. Луле, из Чачка умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Милутин се родио 12.новембра 1925. године и најстарији је син Иванка / 10.5.1899 - 1.4. 1974/ и Милеве Шолајић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, из села Кулиноваца код Чачка..
Мајка Милутинова Милева је ћерка Живка Вујовића из Граба из Драгачева / 1871 - 1943/ и Катарине, рођене Милутиновић, из Тијања из Драгачева.
Рађање Милутиново је прослављено уз прангије и велико весеље.. Родитељи Иванко и Милева пре Милутина добили су ћерке: Милену / 8.10.1922 - 5.5.2002 / и Олгу /18.9.1923/, па радовању није било краја. Деда Благоје / 1861 - 1942/ истерао је из подрума сву бурад са ракијом и вином у двориште. Седам дана комшије и родбина и она из далека су се гостили и веселили у дворишту куће Шолајића. Није мала ствар родио се наследник, обезбеђено је трајање домаћинства, јер на мушкоме роду се то остваривало. Деда Благоје је имао , поред одраслих и удатих 5 ћерки и сина Сава који је млад умро / 1889 - 1910/ јединог наследника Иванка. Тако се лоза наставља - Благоје - Иванко - Милутин. Деда Благоје је био велики домаћин, имао је имање од 7 - 8 ХА, па је веома било битно да се роди мушко и да има ко да настави лозу.
Милутин - Луле био је за оне прилике изузетно мажен и пажен. Израстао је у високог танковијастог и лепог младића.
После завршене основне школе родитељи су дали Милутина на изучавање трговачког заната, код познатог чачанског трговца извозника Јована Стојиљковића, са којима су били у присним односима. Одлучили су: да најмлађи син Видосав / 1932/ остане на имању и да се бави земљорадњом а старији Јован и Милутин да заврше некаве школе и да оду са имања. Бити шегрт , пре рата, није било лако. Милутин је морао да порани свакога дана - што би се рекло - пре зоре и белога дана- да - као прво да сву обућу / 6 - ро чељади/ очисти, намаже ималином и да изгланца, затим да преко целога дана буде потрчко за све и свашта. Мало шта је од времена остајало да се бави откупом сира, кајмака, малина итд. који је трговац Јован извозио.Колико је се бавио овим занатом заборавио сам. Углавном, шегртовање за трговца је прекинуо, вративши се на земљорадничке послове на имању.
Милутин је показивао велико интересовае за занатима. У првом комшилуку имали смо двојицу занатлија: брат од стрица Јеврем Шолајић /1907 - 1943/, био је столар и Јован Косорић, први комшија био је метало - стругар и обојица су радили у ВТЗ у Чачку. Отац Иванко је био битку да некако Милутина да да учи неки од металских заната у Војно техничком заводу у Чачку. Много је то тешко ишло. Тата је се ипак снашао, неко му је ту помогао. Тата је испекао јагње на ражњу, позвао неке из ВТЗ почастио их са печењем и оним што уз то иде. и Милутина упише на занат. Приме Милутина да изучава браварски занат негде пред рат - да ли 1939 , или 1940. године и то не знам.
Милутин добије пропусницу са пуно потписа руководилаца Завода, а главни потпис је био некаквог пуковника - начелника општих послова Завода. Управник Завода је тада био Игњат Кирхнер, бригадни генерал, инвалид из Првог светског рата. Генерал Кихнер је по оцу Немац, а по мајци Србин, пребегао из аустријске у српску војску, командовао је чувеним Сремским одредом у одбрани Београда 1915. године. За време Другог светског рата је одбио понуду окупаторских власти да се активира и да ради за Немачку оружану силу..
Практична обука је трајала свих 6. радних дана у недељи и то по 8. часова. У школу ученика ишло се у вечерњим часовима. Шегрт је радио уз некога калфу или мајстора. Морао је да зна шта тражи мајстор од алата или шта и како треба да придржи алат или материјал за обраду. Упротивном, сваки час је шегрт могао да добије шамарчину од мајстора, или грдњу у бољем случају. Било је и глупих и неспретних шегрта, по којима су сваки час пљуштале шамарчине.
Војска, односно ВТЗ - Чачак, добро је плаћао раднике и шегрте. Поменути Јован Косорић, као калфа метало - стругар, пред рат је имао плату од 60.- динара дневно, а мој брат Милутин, као шегрт прве године заната добијао је плату - или како се то звало 10.- динара на дан. Колике су то паре биле, може се сагледати, ако је у то време копачка надница - за рад од јутра до сутра - била 8. динара, а косачка 12.- динара.
Мој отац је био земљорадник средњег имовног стања - по класификацији тадашњих пореских власти, али је до динара ипак тешко долазио - динар је био велики као кућа. Те, када Милутин прими месечне принадлежности од ВТЗ у износу од 250.- или 260.- динара, у кући настаје велико расположење, решавају се неки акутни новчани проблеми, или се купују основне потребштине - зејтин, шећера веома мало на фишек или пола килограма, гас за лампу, или се бакалину плаћају обавезе за преузету робу у току месеца, плаћа се заостали порез, или се нешто ипак купи од одеће и обуће. Шегртска плата је била равна 260 литара шљивовице, или 260 кгр пшенице, јер цена ових производа на велико је била 1.- динар. Мора се признати веома солидна. Учиш занат и добијеш више новца него ли да си радио у надници у пољу.
Милутин прекида са изучавањем заната у ВТЗ Чачак, даном капитулације Југословенске војске - око 18. априла 1941. године, када и ВТЗ престаје са радом.
Године 1941, одмах по окупацији земље, у Чачак је дошао неки Ђурковић са породицом, избеглица из Бања Луке. Отворио је Фабрику кожа у напуштеном млину Павла Брушије из Чачка, на Атеничкој реци. Милутин се запошљава у Фабрици кожа - ради на свим опрерацијама и свим машинама за производњу свих врста кожа. Поред њега, у Кожару се запошљавају и доста комшија сличних година Милутинових. између осталих Милан Радосављевић, Миле Марковић, Богомир Васојевић, Бато Дашић, Јепур и други. У Кожари ради све време, са извесним прекидима, до одласка на редовно одсужење војног рока - 1946. године. Кожара је за време рата радила за немачку окупациону силу и за четнике, у време Ужичке републике за партизане и четнике, после рата за партизане - за фронт. Ни један радник Кожаре није мобилсан приликом опште мобилизације у децембру месецу 1944. године - када су војне власти мобилисале годишта 1918 - 1927. Овим радницима, који су то тражили, време од 3. децембра 1944. до 15.5.1945. године је признато као учешће у НОБ -у- у двоструком трајању.
Радници кожаре знали су и да подкрадају фабрику за време рата. Знали су да целе коже обавију око тела - толико спретно, да их контрола на изласку из фабрике није могла открити. Од ових кожа правили су себи обућу - баканџе, нарочито је било ШИК да се од телећих кожа праве кожне апликације на лактовима рукава, затим на туру и коленима панталона, кожне јакне и сл. Милутин је себи направио одличне баканџе. Међутим, мало их је носио. Наиђоше неки четници из одреда Боже Јаворца при одступању са Краљева, беше то у новембру или децембру месецу 1941 године , видеше лепе жуте нове баканџе на ногама Милутиновим, и на басамацима на улазу у нову кућу, наредише му да се изује.
У пролеће или лето 1944 године, четници мобилишу српске младиће ради спречавања продора партизанских јединица из Босне у Србију. Мобилишу и Милутина, иако је имао тек навршених 18 година.Без обуке и без униформе, у сељачком оделу, његову јединицу пут је водио до саме границе са Црном Гором. Мама Милева, тада стара 44. године, са још неким мајкама из нашега краја, крене у непознато да пронађе сина Милутина, да види како је и да ли је жив и здрав, понела му је преобуку, јер су прошли и месеци како су га мобилисали, и нешто хране. Мајка Милева ишла је преко брда и планина, стотине километара и пронађе сина Милутина , негде близу Црне Горе, здравог и живог. Што су ти мајке. Каква жеља, какав нагон, да у опасним временима кроз шуме и беспућа траже своју децу - бринући се.
Милутин учествује у битци на Јеловој Гори, планини између Ужица и Ваљева, у лето 1944 године, у некој од четничких јединица. Причао нам је да је било страховито. Његова јединица је била у судару са партизанима Шесте личке пролетерске дивизије. Страховита артиљеријска припрема ове дивизије, ровала је сваки педаљ, страшна грмљавина топова и минобацача. Каже, толико смо били беспомоћни - слабо обучени, слабо наоружани, изгледали смо јадно.
У току заузимања положаја сретне нашег ујака Гојка Вујовића /1916/, из Граба из Драгачева, који је био интедант неке четничке бригаде, те Милутину да некакве опанке, јер су понете од куће биле скроз пропале.
Милутин реши да се онеспособи - да се рани - да би се склонио из тог пакла. У највећем јеку борбе, из своје пушке опали метак у своју шаку, уз придржавање некаквих правила - правила на које га је неки саборац упутио - да се не би на рани приметили барутни гасови - јер би то било сумњиво и била би то смртна пресуда себи.
Милутин је пребачен у Ваљевску болницу. У болничкој соби само рањеници четници из борби на Јеловој Гори. Било је ту четника голобрадих -мобилисаних и оних правих са брадама. Не би кратко - неки дан после, упадају партизани са упереним пушкама и аутоматима. Пуцају у сваког рањеника који је носио браду - све су их побили ту поред нас. Нама голобрадима рекоше, да кад прездравимо да можемо добровољно да ступимо у њихове редове. или ако нећемо да идемо својим кућама. Ја се одлучих, рана још није била преболела, да идем кући. Много сам страхота до тада видео. Кренем кући из Ваљева за Чачак, пешке преко брда и долина, имао сам неки бонитет јер сам рањеник и то рањеник четник - а крајеви које сам пролазио били су под контролом четника. Кући дође, лежао је у посебној малој спаваћој соби нове куће. Мама и сестре су га мазиле и пазиле. Одмах га је посетио Драгољуб Бугарчић, из даљег комшилука, који је припадао четничком покрету. Сећам се да је Милутину пружио руку и да му је честитао ране са: "Нека су ти срећне ране, јуначе".
После неколико дана, Милутин је наставио да ради у фабрици кожа, у којој је остао све до регрутовања и до одласка на редовно служење кадровског рока у септембру 1946. године.
Милутин и Ја били смо сво време и по завршетку рата под оружјем: Спавали смо на једном кревету у предсобљу нове куће - са оружјем у рукама - са ремницима пушака обмотаних око руке - Милутин са немачком пушком са накривљеном ручицом затварача, Ја са коњичким карабином Војске Краљевине Југославије, пушке са метком у цеви и откочене. Морало се , јер су шуме биле пуне одметника. Милутин је имао 20. година, Ја 15. година.
Милутин је служио кадар у Титовој гарди - био је везиста у противавионској артиљерији, у Београду на Топчидеру. Служио је кадар од септембра 1946. до децембра 1949. године, пуних 39. месеци. Гарда се служила 3. године. Служење војске му је продужено - као и свима- због Тршћанске кризе.
Шта издвојити од испричаних догодовштина из Гарде:
1. Сви гардисти су били чланови КПЈ. Командир вода је био по чину мајор и носилац је Партизанске споменице 1941. године.
2. Милутин је био на осматрачници Белога двора годину дана. Знали су гардисти да са осматрачнице дурбином и другим оптичким справама да у удаљеним крајевима парка пронађу велики пикавац и да потом са по једним цугом га попуше. У сећању остала му је : Титова лакоћа са којом је узјахивао коња. Нико му није био раван, и ако је међу њима било и официра два пута млађих од њега.
3. Милутин је био на Брионима 6. месеци 1949. године. Отпутовали су на Брионе и тако се вратили у Београд, на специјалним композицијама возова - испред и позади, а у средини три плава воза - са све пуном бојевом готовошћу на противавионским топовима. А, од Београда до Пуле, са обе стране пруге, војник до војника - како би се рекло у жаргону - обезбеђење како се само могло замислити. На Брионима много егзотичних животња и бункери / италијански/ са све обалским топовима. У држави није се знало за постојање Бриона. Тек, неку годину касније, када је обнаредовано да постоји резиденција на Брионима, Милутин нам је о овоме причао и тек тада смо сазнали због чега нисмо могли да га посећујемо у Београду.
4. Милутин - Луле је , врло често - кад год је добијао излазницу за у град, посећивао нашу стрину Олгу Шолајић, која је становала у улици Славујев венац код Новог гробља. Стрина Олга је дочекивала Лула како се само пожелети може, са обавезним богатим ручком и увек му је знала да да по 500.- динара. Стрина је много волела свога мужа Милоша, који је млад умро на дан ослобођења Београда 1946. године, па је то показивала у свим приликама према мужевљевој фамилији Шолајића.
По повратку из војске, Милутин се запослио у војно предузеће "Боба Милетић" у Чачку, бивши Војно - технички завод, у коме је пред рад изучавао занат. Завршио је занат за машин - бравара, похађајући специјални курс за оспосабљавање занатских кадрова. Добио је радно место калионичара и био је главни калионичар у калионици све до одласка у пензију. Специјалност калионичара је изучио поред немачког инжењера - специјалисте за термичку обраду метала Клозе Георга, пристиглог из Источног Берлина - једног од њих дванесторице - сви инжењери разних струка и сви из Берлина. Интересантно је, да је инг. Клозе Георг у време Првог светског рата, једно време био стациониран у Млину Павла Брушије на Атеничкој реци код Чачка, у нашем комшилуку. Становао је у једној од државних зграда преко пута касарне 10 - ог пешадијског пука, близу предузећа. Живео је са женом, волео је добро да попије - нарочито нашу шљивовицу. Натуцао је српски да говори. Толико се њему свидела Србија и народ , да је се месецима одупирао да се врати у Немачку - после истека уговора о помоћи нашој земљи.А, мој брат Милутин научио је занат калионичара како се само пожелети може.
Војно предузеће " Боба Милетић" је ликвидирано крајем 1952 и почетком 1953. године, а од њега су створена три предузећа: Технички ремонтни завод, ЦЕР и Фабрика резног алата. Милутин је , наставио да ради у Техничко ремонтном заводу Чачак, на истом радном месту, на радном месту главног калионичара у Калионици, Машинског погона - у истој хали.
Милутин је био и новатор. У ТРЗ - у Чачак, решио је проблем термичке обраде израде " Палчева" за гусенице свих типова тенкова. Пре његовог изума, нови палчеви су пуцали у огромном проценту. Изумео је и термичку обраду Носача тромблонских мина за пушку, које су показивале шкарт и преко 80% у војној фабрици где су предходно израђивани. За оба изума добио је прописане награде, а оба патента је патентирао у Савезном заводу за патенте.
Милутин је имао у своме дворишту на очевини малу радионицу. Бастало му је да од метала направи шта замисли. Када је отишао у пензију,, нпр. израђивао је ножеве за Фабрику чипса у Чачку - од увезеног челика - директан увоз на његово име из иностранства. Фабрика, из неких разлога, није могла да их увози. а, његови ножеви су били бољи од увозних.
Милутин је био дугогодишњи активиста у М.З. села Кулиноваца и у суседној Атеници. Наше село Кулиновци, које сада већим делом је урбанизирано и припада градском атару, је добило, међу првим приградским и сеоским заједницама : градску јавну расвету, телефон, градски водовод и канализацију, асфалтиране улице и сокаке, изношење смећа, обданиште, па и капелу на гробљу - која је једна од ретких на гробљима Чачка и околине, што је добрим делом и његова заслуга..
Милутин се оженио 1950. године са Грозданом /1928/ Нешовић, из комшилука, ћерком Данице и Светолика Нешовића, из Кулиноваца, сеоском шнајдерком - занат је изучила од своје мајке. Гроздана је још као девојчица била изузетно лепа црнка и он је се био лудо заљубио у њу још док је била такорећи дете. Знао је Милутин због Гроздане и да буде веома храбар. На једном прелу за време рата, усред поноћи, да би оставио добар утисак на Гроздану, на предлог једног од присутних - ко сме да оде на Кулиновачко гробље и да ишчупа једну крстачу да је донесе и да је потом врати на исто место. Нико од присутних мушкараца, било је и старијих није се пријавио, изузев Милутина. Отишао је на гробље по мркломе мраку, а било је опасно и из безбедносних разлога, а много је било прича на тим прелима и о вампирима и слично и донео и потом на исто место вратио крстачу са неког тазе гроба - а имао је тада око 17 година, а Гроздана 14. година. Били су изузетно леп брачни пар. Изродили су троје деце : Светлану / 1951/, метало- глодача, Биљану / 1953 / економског техничара и Драгана / 1958/, економског техничара. Имају и четворо унука од обе ћерке : Марка и Бранка Милошевића пореклом из Риђага и Парменца код Чачка и Милоша и Владимра Радмилца, пореклом из Остре код Чачка.
Милутин је боловао две - три године и умро је у Чачанској болници 17. априла 1998. године. Нешто са главом није било у реду, ваљда некаква склероза, вероватно су то последице рада у калионици - где су велика испаравања гасова код термичке обраде метала. Док је радио био је у првој категорији радних места штетних по здравље. А, био је јаке физичке конституције.
Милутин је остао веран комунистичким идеалима до смрти.
Милутин је сахрањен 19. априла 1998. године на Кулиновачком гробљу, уз присуство огромног броја фамилије и осталих грађана. Сахрана атеистичка, са говорима и музиком Абрашевића из Чачка, без послужења.
Записао по сећању, дана 24. августа 2011. године.
Јован Шолајић, Чачак
ЗА ЗАМЕНИКА ПОКРАЈИНСКОГ СЕКРЕТАРА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ, УПРАВУ И НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ - Др ЗОЛТАНА ЈЕГЕША - ЛИЧНО,
Поштовани господине,
У данашњој Политици, прочитао сам ваш одговор на питање: " Зашто припадници националних мањина слабо говоре српски језик ?".
Поставио бих вам директно питање и молим за директан одговор.
1. Да ли деца мађарске националности, а односи се и на све остале националне мањине, треба да похађају школе све до универитета на матерњем језику, уз изучавање српског језика - као и свих осталих предмета, како је сада код нас организована настава, или
2. Да се подстиче да та деца уче школе на наставном српском језику и тиме се омогући да науче српски језик, са знањем истог да се лакше интегришу у друштву - да се лакше запошљавају, јер признаћете није примерено и пожељно да дете националне мањине не зна службени - државни језик државе у којој је рођено и у којој треба да ради и живи. Подразумевам, да садржаји свих предмета на свим језицима морају да буду истоветни, па чак и из историје. У овом случају деца националних мањина треба да похађају додатне часове из језика националне мањине.
Тако се школују, колико ми је познато, деца српске националности у иностранству.
У противном, дете националне мањине бива хендикепирано, супротно жељама власти да овој деци не буду ускраћена некакаква људска права, а постиже се да је крајњи ефекат оваквог образовања негативан.
Вероватно, да је незамисливо да српско дете у мађарској не зна мађарски језик - и да би као такво могло да се запосли било на каквим пословима, док је у Војводини могуће, да мађарско дете заврши све школе и да не зна српски језик - државни језик.
Позната је изрека - да колико језика говориш толико вредиш. Тако, по мени, грађанин националне мањине има шансу - ако то хоће и ако му се то омогући, да говори два језика - тако рећи по аутоматизму, што ми Срби немамо шансу, бар не у својој држави. Али ништа нису бољи ни Енглези и Французи, и они углавном само говоре матерњим језиком.
Извињавам се што сам био опширан. Али, нисам могао другачије. Хвала на одговору - унапред.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА МИНИСТРА ЕКОНОМИЈЕ И РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА - ЛИЧНО
Поштовани г - не министре,
Замолио бих вас да прочитате доле наведену преписку са АОФИ и да дате ваш суд о мојој примедби.
Ако је АОФИ државна агенција, поготову ако директно или индиректно користи буџетска средства, моје је мишљење да као државна институцја, мора у општењу да пише на српском језику и на ћирилици.
Ко ће, г - не министре, да пише ћирилицом - уставом прописану у службеној употреби, ако неће државна агенција.
Уосталом, ви морате натерати сваку институцију која користи државне атрибуте да пише на ћирилици - уместо на латиници. Не може институција да носи перје и атрибуте државе а да не пише на службеном језику.
Молим за одговор. Бићу вам веома захвалан.
П.С. И ваша Агенција СИЕПА, која терети буџет државе за преко 500 милијарди динара, пише искључиво латиницом. Писао сам и њима, али они не хају. Раде како им се хоће. Ко, да простите, ферма Устав - раде како им се наврне.
Из овога се види, г - не министре да нема никакве контроле ресорних министарства над својим агенцијама и фругим државним институцијама.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак, дана 16. августа 2011. године.
Поштовани Браниславе,
У праву сте. Нисте државна установа и самим тим немате обавезу да пишете државним писмом - ћирилицом. Али, ви се ипак бавите државничким пословима, ако сам добро разумео. И друго, обзиром да радите у држави Србији, зар вам није ближе писмо прописано у Уставу, него ли писмо које Устав не познаје.
За општење са иностранством каква вам је воља. Можете да пишете на коме хоћете писму и језику. Ако сте могли да бирате : ћирилица или латиница - зашто не изабрасте традиционално писмо српскога народа, већ писмо које - уосталом наш Устав не познаје.
Надам се да ће ускоро бити донет Закон о службеној употреби језика и писама, који ће и вашу организацију обавезати да дате предност ћириличном писму. Наше писмо је најсавршеније писмо у свету.Запамтите, наше писмо једнога дана биће светски БРЕНД - како се то код сада назива - хтели ви и не хтели.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
From: AOFI To: jovanso@open.telekom.rs Sent: Thursday, May 19, 2011 2:44 PM Subject:
FW:
Zašto pišete samo latinicom ?
Poštovani,
Zahvaljujemo Vam na lepim željama. U vezi sa Vašom primedbom povodom korišćenja latiničnog pisma, obaveštavamo Vas da Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. nije ni javna agencija ni državni organ, već zatvoreno akcionarsko društvo. Takođe, njoj nisu poverena nikakva javna ovlašćenja. Njen položaj uređen je Zakonom o privrednim društvima, kao opštim propisom, i Zakonom o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, ako posebnim. Shodno tome, na Agenciju se ne odnosi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, te ona nema ni obavezu da u obavljanju svoje delatnosti upotrebljava ćirilično pismo.
S poštovanjem,
Branislav Đošić šef Odeljenja za pravne poslove Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Bulevar Zorana Đinđića 121, 11070 Novi Beograd tel.: +381 11 22 05 764 fax.: +381 11 31 18 016 e-mail: branislav.djosic@aofi.rs From: ?????? ??????? [mailto:jovanso@open.telekom.rs] Sent: 06 April 2011 11:43 To: AOFI Subject:
Zašto pišete samo latinicom ?
АГЕНЦИЈА ЗА ОСИГУРАЊЕ И ФИНАНСИРАЊЕ ИЗВОЗА УЖИЦЕ - ЗА ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ - ЛИЧНО
Поштовани директоре,
Прво, честитам вам на новом столовању и желим вам пун успех у будућем раду.
Само једно ми се не допада. На фасади ваше канцеларије у Ужицу стоји скраћеница ваше институције - АОФИ - написана и то само латиницом. Предпостављам да сте Владина агенција и као такви морали би сте да пишете на српском језику и ћирилицом / чл.10 Устава/, а и на другим језицима и писму, ако је то предвиђено Законом о службеној употреби језика и писама - са предношћу писања на српском језику и на ћириличном писму/ чл.10 Закона/.
Ћирилицом морате да пишете, упротивном не поштујете Устав, а и на латиничном писму ако је то предвиђено поменутим законом. А, и да нисте владина институција, није ми јасно, како је могуће да се бавите државничким пословима а да не пишете на државном писму те исте државе, Невероватно је .
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА. __________ Information from ESET NOD32 Antivirus, version of virus signature database 6134 (20110519) __________ The message was checked by ESET NOD32 Antivirus. http://www.eset.com
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ - Г - НУ МИРКУ ЦВЕТКОВИЋУ, ЛИЧНО
Господине председниче,
Опростите што ћу бити директан.
Да нам у овој нашој јадној држави пуно штошта није у реду познато је свима. Али, да сте дозволили такав јавашлук у платама државних функционера, у платама директора и чланова управних одбора јавних / државних/ предузећа, није ми јасно. Никаква објашњења не долазе у обзир.
Ако је, Уставом и законима успостављена хијерархија руковођења и управљања државом - таква хијерархија мора бити успостављена и у платама. Апсолутно, не могу државни функционери и директори јавних предузећа - поготову државни функционери да имају веће плате од министара, председника владе и председника државе. Не може нижи по рангу да има већу плату од надређеног.
Дозволили сте огромне плате директорима и члановима управних одбора у јавним предузећима. Вама јавно предузеће ради са губитком, а истовремено повећава плате енормно и има плате изнад свих просека. Па, зар за ове не важе основни закони привређивања. Да плата и раст плата зависе од резултата пословања.
Крајњи јавашлук је: да Влада не одобри пун захтев повећања цена услуга јавном предузећу, а то предузеће не хаје - исплаћује плате по замишљеном обрасцу - игноришући Владу и народ у име кога и постоје.
И да знате. и то да нижи по рангу има већу плату од вишег од себе и да директор повећава плате и да има веће плате од предузећа приватне иницијативе, је вид корупције - и то веома опасан.
Замислите, како то изгледа у очима обичног грађанина, када Скупштина доносе одлуку да Главном државном ревизору да плату дупло већу него ли што има преседник Скушпштине, председник Владе и председник Републике. Службениче - ево ти плата дупло већа него ли што је моја, а ти види шта ти је чинити.
С поштовањем, Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо послао сам и Председнику Републике и "Политици"
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
Поштована господо,
На РТС Београд приказујете позив / рекламу/ за помоћ угроженој деци од глади. Лепо, хумано. Поздрављам.
Међутим, једно ми смета.
Зашто не пишете на службеном писму Републике Србије - на ћирилици, већ латиницом. Није примерено. И ваша табла фирме у вашем седишту у Београду требала би да буде написана на српском језику ћирилицом и изворно на енглеском језику, никако другачије.
Истина, наш Устав вас не обавезује, али вас обавезује гостопримство државе у којој обитавате и радите. По логици ствари ако пишете на српском језику онда то треба да чините на писму ћирилица - јер српски језик познаје само српску ћирилицу. Српско - хрватски језик познавао је оба писма, али је он укинут. Хрватски језик не познаје ћирилицу, нити српски језик познаје латиницу. Не могу да замислим, како би изгледало да у Загребу на хрватском језику пишете ћирилицом.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ -у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
СИМЕУНОВИЋ МИЛЕНА ИЗ ЧАЧКА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, УМРЛА 5.5.2002.ГОДИНЕ.
Милена Симеуновић, рођена Шолајић, из Чачка, после краће болести умрла је у Чачанској болници дана 5.5.2002.године.
У болницу је смештена 1. маја - на нервно оделење, изгледа да је имала склерозу мозга. Посетили смо је, брат Видосав и Ја 2.маја, лепо је говорила али неповезано, није била свесна да се налази у болници, говорила је да је ништа не боли. Умрла је на Васкрс 5. маја у 22,30 часова - после 5. дана проведених у болници.
Милена је рођена 8. октобра 1922 . године, у селу Кулиновцима покрај Чачка, од оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974/ и мајке Милеве, рођене Вујовић из села Граба из Драгачева /1900 - 1981/. Милена је прво дете у оца и мајке, имала је пет браће и сестара : Олга / 1923/, Милутин / 1925 - 1998/, Вера /1927 - 2007/, Јован /1929/ и Видосав / 1932/.
Милена је по занимању домаћица, имала је 4. разреда основне школе. Одрасла је у бројној породици од 10. чланова : деда Благоје / 1861 - 1942/, баба Живана /1865 - 1936/, отац Иванко, мајка Милева и 6 - ро њихове деце.
Сеоско домаћинство од неколико хектара имања. Иванко је био средњег имовног стања - тако је био разврстан по пореским законима Краљевине Југославије. Сматран је инокосним земљорадником, јер се третирало да једини у бројној породици привређује.
Велико имање, бројна породица, доста стоке, без икакве механизације, доста зграда за живљење и доста економских објеката, условили су - да је Милена морала, већ са седам година да гледа и одгаја млађе сестре и браћу, да ради око шпорета, да распрема куће, да иде за стоком, већ као девојчурак је морала да иде и у њиву - у своју или на позајмицу, да жање и врше јечам и пшеницу, итд.Одрастала је у, може се рећи - у односу на остале породице у нашем крају, у боље стојећем домаћинству. Али, имати свега и свачега - односно не бити гладан, бос и го, значило је да у таквој кући је морало и много да се ради. Да се поједе, попије и обуче имало је, али је то све морало великим знојем да се залије. Док смо ми деца у баштованлуку испод нашег бунара плевили и окопавали по врелини, гледали смо како се жене сиротињских радничких породица на простртим ћилимовима у баштама излежавају, пијући кафу претежно од прженога јечма, али пријатног опијајућег мириса.
Пре Другог светског рата, иако је имала тек 18. година, али темељна - добро развијена- каква би и одговарала за добро рмбаћење, многе је просце имала, али су то били земљорадници - сељаци. Милена за живу главу није хтела да се уда за сељака - па и великог домаћина. Изузетно за њу се био заинтересовао Душан Јовичић, сељак из нашег села - велики домаћин, али Милена није хтела ни да чује. Чекала је прилику да се уда у град - пошто- пото.
Пред рат Милена је завршила шнајдерски курс код Сингера, који је одржаван у нашој новој кући у великој гостинској соби. Много је ту девојака било из нашег и суседних села. Међутим, тата ипак није могао да Милени купи машину, јер је била и веома скупа, тако да се Милена није никада бавила шивењем. Пред рат је тата запао у неке дугове, имао је велике рате по хипотекарном зајму за изградњу нове куће, а морао је да плаћа и школарину за школовање двоје деце у Чачанској гимназији, јер се сматрало да је имућнији. Тако, ништа од Миленине шиваће машине.
Милена је припадала партизанском покрету. У зиму 1941/42 ишла је на болничарски курс у планину Јелицу, ноћу кријући се. У септембру месецу 1943 године једва је избегла четничку каму .
Тако се 1946. године и указа прилика да се уда у град. Милена се удаде за Љубомира - Љуба Симеуновића, из Чачка, по занимању опанчара, потом кожара и ВКВ угоститеља / 1917 - 2003/, тада на служби у Фабрици кожа у Чачку. Лепа прилика, али смо ми укућани имали примедбу што је старији од Милене 5. година и што је имао 29. година живота.
Венчање је обављено почетком октобра 1946. године, по лепом сунчаном дану - у време Михољског лета. Како и доликује, удаје се најстарија ћерка Иванка и Милеве, приређено је велико весеље код наше куће у Кулиновцима. Да ли је венчање обављено у цркви или Општини не сећам се. Не знам да ли је тада већ било уведено грађанско венчање пред матичарем.
Испод наше куће на благој низбрдици беше тада чистина - ливада ли је тада била- сватови су стизали у изгланцаним црним фијакерима са нагиздавим коњима са по два упрегнута коња. Све нека, за нас са села, господа, обучени претежно у лепа грађанска одела, мушкарци са краватама, жене и девојке у лепим хаљинама разних светлећих и живих боја са фризурама.Милина гледати само.Моје очи и данас виде испод наше куће на великом простору много фијакера са лепим коњима и лепог света - веселог и лепо обученог за оне прилике.
Приликом извођења младе, ја сам, какав је обичај, испалио један или више метака - сад се не сећам колико, са балкона наше нове куће, из мога коњичког карабина Војске Краљевине Југославије, којег сам имао још из времена рата.
И свадбара је било пуно. Позвани су сви из комшилука и сва родбина. Изузев, тата није хтео да позове рођаке који су у време рата били на другој страни - који су били симпатизери четничког покрета, или је можда само коинциденција - јер није можда могао да их све прими и угости. Нису нам били: из фамилије Петровић из Парменца - из куће наше бабе Живане - очеве мајке, затим из куће Јакова Шипетића из Атенице, чија је жена Живка мојој мајци Милеви рођака, једно су од брата а дрого од рођене сестре, затим Ранка Лазовића из Кулиноваца, затим рођаке из села Виљуше, итд
Од свадбара смо добили, какав је обичај, по бравче заклано или и испечено. Сећам се, у некава кола смо натоварили 27 - ро бравчади и отерали да их Никола Благојевић, чувени баштован из Чачка , иначе наш комшија, у његовој фуруни испече, а колико је било испечених нисам бројао нити сам упамтиио, али свакако доста. Причало си да је пуно бравчади нашло пут и преко ограде. Ашчија је био наш стриц чича Радомир Шолајић. Он је и кувао свадбарски купус. Носило се и: погача, нешто умешено слатко, обично патишпања, флаша ракије ређе вина.
Уобичајено, младенци су добили поклоне, обично су то поклони материјалне вредности. Али су то били веома скромни поклони: тањири, нека шерпа, лонац и сл. Није ми познато да је неко дао новац на име поклона.
Собра се простирала с краја на крај нашег дворишта, приближно око 50 метара дужине. Музика - хармоникаши из Атенице, мислим да је био старији Словић и још неки.
Свадба је протекла у најбољем реду. Изузев, што је наш зет из фамилије Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, био претерао са откидањем глава нашим кокошкама - какав је обичај да зетови чине на свадбама, па је се тата тешко на њега наљутио, једва га је зауставио у тој помами.
Милена и Љубо, прво су становали приватно у кући Васиљевића у Кулиновачком пољу код Чачанске болнице, потом код Сима Хаџића, трговца, код кафане Цар Лазар.
Љубо је међу првима у Чачку добио плац на чистој ледини у Македонској улици бр. 27 и изградио кућу по плану уз дозволу: од две собе, велике кухиње и подрума 1953. године . Тражио је да направи и купатило, међутим урбанисти му нису дозволили - нису дали да прави клозет у кући. Ипак ту није било ни водовода ни канализације.
Касније је Љубо доградио кућу са нишом, купатилом и шпајизом.
Милена и Љубо су родили синове: Мирослава / 1947/, металостругара и Предрага / 1948/, аутолимара. Имају и унуке: Ненада, Милана, Ивану и Невену. После њихове смрти добили су и троје праунучади.
Милена је сахрањена на Чачанском гробљу, атеистички, уз музику и без послужења на гробљу. Код куће послужени су: родбина и комшшије, у пет тура у једој од највећих соба куће.
Љубо је за живота купио оквир и подигао споменик себи и Милени.
Забележио из својих Забелешки за 7 . мај 2002. године.
Јован Шолајић, дана 11. августа 2011. године.
ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА"
Поштовани уредниче,
Молим да објавите следеће:
НЕ ЧУДИ МЕ ПРОДАЈА ЈАХТЕ ЖЕЉКА МИТРОВИЋА, НАМА СЕ ДОГАЂАЈУ И МНОГО ВЕЋА ПОНИЖЕЊА.
Штампа и телевизија саопштавају нам да ће Хрватска да прода јахту власништво Жељка Митровића , наводно због неких процедуралних грешака и неплаћених дажбина.
Српском држављанину, врши се продаја имовине на непримерен начин. Где је ту држава Србија да заштити интересе и имовину свога држављанина. Није у реду да се нашем држављанину прода имовина, а да његова држава није предузела ништа да заштити интересе свога грађанина.
Али, ово није ништа ново. Наша штампа пише годинама о томе да Срби избеглице из Хрватске - силом или милом протерани са својих вековних огњишта - вапе и моле све могуће у свету да натерају Хрватску да им врате одузету или уништену огромну имовину, вредну милијардама ЕВРА, да им се реши и питање пензија и других права из радног односа и стамбеног законодавства.. А, од наших државних органа ни трага ни гласа. Па зар држава није дужна да стане испред интереса својих грађана.
Наша држава мора да брани права својих грађана, да штити њихову имовину. Имовина држављана Србије је и имовина државе Србије.
Наш државни врх мора да прекине са понизностима и гледању кроз прсте. Познато је да ако у односима попушташ да се друга страна све више охоли, аматрајући да си слаб и да то треба да искористи.
Државни врх народ Србије није овластио да занемарује и не штити духовне и материјалне вредности својих грађана у међународним односима - у иностранству. Да неком Хрвату у Србији фали и длака са главе - да видите како би држава Хрватска оштро реаговала.
Питам се, зашто не постоји реципроцитет у односима наше државе са бившим југословенским републикама. Србија је , нарочито у односима са Хрватском и Словенијом, у невиђено неравноправном положају у свим доменима. Нарочито у пласману капитала и у извозу роба и услуга. Уместо да се поспеши домаћа производња, из ове две државе увози се све и свашта. Не треба да нас чуде закантачене фабрике некадашњи наши гиганти и огромна незапосленост и самин тим и најнижа примања радника и најнижи БДП.
Најгори пример су пензије наших грађана, остварене у ове две државе. Наша држава / не знам по чијем овлашћењу и не знам ко је о томе одлучио/ одриче се аконтација пензија које је за протеклих двадест година исплаћивала из свога пензионог фонда - односно буџета и чак и разлика пензија по законима поменутих држава на које пензионери имају право - у име пензионера и то без њихових овлашћења - наносећи директну материјалну штету овим грађанима а и нашој држави као целини. По мојој рачуници, наша држава је до сада исплатила аконтација за ових 20. година, пензионерима који су то право остварили у Словенији у износу од преко милијарду ЕВРА. Сигурно, и Хрватска дугује огромне паре по овом основу.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак.
Дозвољавам редакцију текста.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
БОЈ НА ЉУБИЋУ 1815. ГОДИНЕ, ПРОСЛАВА 190 - ТЕ ГОДИШЊИЦЕ 2005. ГОДИНЕ.
Дана 10. јуна 2005. године, на брду Љубићу код Чачка, код споменика Танаску Рајићу, Карађорђевом барјактару и војводи Првог и Другог српског устанка, одржана је пригодна прослава овога историјског догађаја - 190 - та годишњица чувеног " Боја на Љубићу"/ По једним изворима започео 24. априла 1815. године по старом календару/.
Тада - пре 190. година, српски устаници предвођени Милошем Обреновићем и Лазаром Мутапом победили су силну турску војску / Турака је погинуло око 7000/ Бој на Љубићу је најзначајнија војна Срба у Другом српском устанку једна од највећих последњих битака Срба у ослобођењу Србије од турске вековне тираније и робовања.
Али, у том боју, у критичној фази борбе за Србе, јуначки је погинуо бранећи своје топове Танаско Рајић, родом из Страгара, командант српске артиљерије, и чувени војвода Првог и Другог српског устанка/ по једним изворима погинуо 25. маја 1815. године по старом календару/.
На месту погибије и сахране Танаска Рајића, својевремено је био подигнут скромни надгробни споменик овоме јунаку.
Пред Други светски рат подигнут је , али не и завршен услед почетка рата, Споменик какав доликује јунаку Танаску Рајићу и српским ратницима. И дан - данас споменик није довршен - недостаје му топ на врху гранитне пирамиде и још понешто.
Киша је омела ову прославу. Света је било веома мало. Доста је било ђака основних школа , који су узгред речено само јурцали около Споменика, ометајући извођење програма прославе. Да су дошли само њихови учитељи и професори прослава би била импресивнија. Овако свега нас стотинак одраслих је пратило програм прославе.
Није ли ово знак апатије и пропадања нашег народа.
Програмски део прославе чинили су: опело, говори, песници су говорили своје пригодне песме, фолклорна дружина извела је програм народних игара, певачке групе су певале изворне српске мелодије, а историчар Љушић је одржао пригодно предавање о овоме боју, јединица српске војске је извршила почасну паљбу са три плотуна.
Забележио из својих Забелешки за дан 10.јун 2005. године, дана 4. августа 2011. године. Јован Шолајић, Чачак
