ДОБИО ЛИЧНУ КАРТУ НА ЋИРИЛИЦИ, АЛИ ИЗГУБИО ОРДЕН ОД ТИТА

Било је то 1972. године. Поводом некакве прославе или јубилеја, од Техничко ремонтног завода из Чачка Општина је затражила предлог да се, тим поводом, предложе најзаслужнији радници Завода за одликовање.

Директор Завода предложио је да буду одликовани:

1. Александар С. Поповић, дипл. маш. инг, , начелник једног од сектора производње, и

2. Јован И. Шолајић, дипл. економиста, начелник Финансијског сектора, обојица грађанска лица.

Александар Поповић је био познати и признати стручњак и руководилац, високих моралних начела, син професора и директан потомак Марка Миљанова / Поповића /.

На свечаности у Скупштини општине Чачак прозвали су мене - Јована Шолајића - добио сам Орден рада са сребрним венцем, а Александра Поповића, не прозваше.

Те исте године, Александар је , неким поводом, вадио личну карту. Одбио је да је прими , јер није била написана на ћирилици.

Тако ти мој Александар - Ацо доби личну карту написану на ћирилици, али изгуби Титов орден за стечене заслуге / то је закључак мој и још неких колега и пријатеља. Наравно, можда је постојао још неки разлог, што је предлог да буде одликован одбијен/.

Таква су времена била. Србин није смео да помене да је Србин нити своје писмо ћирилицу.

Сећам се , било је то те или наредне године, на Колегијуму Завода, Управник завода Мр Инослав Томпак, дипл. маш.инг., пуковник, пореклом Хрват из Загреба, изузетно дисциплинован човек, прави професионалац, пита, због чега је плански за ту годину набављено - не једна - него више писаћих машина - на латиници. Шеф набавке Рашо Павловић, поручник, само слеже раменима, туц - муц није знао шта да каже. По војним прописима, војска је морала да пише на писму републике у којој је стационирана војна установа - у Србији на ћирилици.

Али, самоцензура је јача од свега. Лакше је погрешити на своју штету и штету свога идентитета, него ли се огрешити за нешто што има неку посебну моћ.

Да, други су више водили рачуна о идентитету нас Срба , од нас самих.

Добро се сећам једне сличне епизоде. У име Завода саставио сам писмо обраћања Државном секретару за народну одбрану, из економске проблематике. И код управика Томпака, предложим да концепт прочитам и да ми каже да ли се слаже са написаним, па да дам на куцање. Управник ће мени: оставите, па ћу касније да то прочитам и проучим. Кажем му , да сам ја нашвљегао писмо, да неће моћи да га прочита. А он ће мени, не брините прочитаћу ја то некако. На то ја додадох - али ја сам писао ћирилицом. А он мени, скоро се увреди - па молим вас ја знам немачки и енглески, а да не знам ћирилицу -ја је одлично знам. Брука би била да не знам ћирилицу. Свака му част.

Написао по сећању, дана 24. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

РАДИВОЈЕ О. РАЦКОВИЋ, ЗЕМЉОРАДНИК ИЗ СЕЛА ЉУБИЋА КОД ЧАЧКА, НОСИЛАЦ  ЗЛАТНЕ ВОЈНИЧКЕ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ СА МАЧЕВИМА И ОФИЦИРСКОГ ЧИНА СРПСКЕ ВОЈСКЕ. 

Фамилија Рацковић из села Љубића, покрај Чачка, потиче из Херцеговине, из околине Никшића у Црној Гори. На најстаријем надгробном споменику породице Рацковић , на Горњем гробљу у Љубићу, пише да је ту сахрањен "Михаило Рацковић, родом из Герцеговине, председателъ села Любића, итд".

Фамилија Рацковић из Љубића слави крсну славу Светог Луку / 31. октобар по новом календару /.

Радивоје Обренов Рацковић / 18.10.1878 - 14.12.1949 /, ратовао је у оба балканска рата и у Првом светском рату, прешавши Албанију и на и у пробоју Солунског фронта.

У Првом светском рату, указом Краља Петра Првог бр. 11102 од 1915. године,  Радивоје О. Рацковић, одликован је Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима, када је имао чин резервног подофицира Српске војске / Карађорђеву звезду овога ранга добијали су само војници и подофицири /.

Војничком Карађорђевом звездом са мачевима одликовани су војници и подофицири за показану изванредну личну храброст и пожртвовање.

Крађорђева звезда са мачевима додељивана је искључиво војним лицима за изванредне заслуге на бојном пољу.

Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима одликовано је укупно 1074. војника и подофицира, а официрском 1271 официра, генерала и војвода, као и краљ Александар Први, односно укупно 2345. лица.

Официрски Орден Карађпрђеве звезде установио је Краљ Петар Први Карађорђевић 1904. године, поводом 100 - годишњице Првог српског устанка, а први је додељен 1913. године

Војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима установљен је 28. маја 1915. године, а први је додељен исте године... 

Карађорђева звезда са мачевима носила се на левој страни груди, као први у рангу свих ордена - први у редоследу и одликовани је био у обавези да је увек и у свакој прилици носи окаченог на левој страни груди и свакога дана..

Карађорђева звезда са мачевима доносила је носиоцу сталну месечну награду од стране државе.

Карађорђева звезда са мачевима, после Другог светског рата, Законом је изједначена са Орденом Народног хероја из Другог светског рата.

За какав подвиг је Радивоје О. Рацковић, одликован није ми познато. Нема живих особа, које би могле поуздано рећи о каквом јунаштву се радило. За доделу Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима , цео пук је морао да искорачи корак напред - да се сви до једнога слажу за доделу одликовања. Познато је да су у Првоме рату, официри и командири српске војске ишли у јурише  испред строја своје јединице, са исуканим сабљама и са командом " за мном".

Радивоје је одликован и : Орденом белог орла са мачевима V реда, Ореденом Светог Саве  V реда, Орденом Светог Ђорђа IV степена / Руски крст - највиши орден царске Русије /, Албанска споменица и Споменица за рат 1914/1918.

Орден Белог орла са мачевима добијали су искључиво официри , генерали и војводе и био је у рангу други, иза Карађорђеве звезде. То значи да је Радивоје  у Првом светском рату добио и официрски чин. Пре Другог светског рата, на сликама у официрској униформи / резервног официра/ види се да је имао чин капетана I класе / 4. звездице /, а на слици од после Другог светског рата, са еполетама је у чину мајора ЈНА.

Радивоје је поседовао официрску униформу, официрске чизме, пиштољ, офоцирску сабљу. Облачио се у униформу пригодом војних и државних свечаности.

Ордење је фамилија предала у легат Народном музеју у Чачку.

Прегледајући списак и биографије одликованих са Карађорђевом звездом у књизи "ВИТЕЗОВИ СЛОБОДЕ" , Радивоје Рацковић, је један од ретких  српских сељака, ратника који је у рату стекао и чин официра српске војске.

Када сам се женио, мој течо Илија Пајић / 1887 - 1968/, инвалид из Првог балканског рата - храмао је, био је рањен у кук, муж моје тетке Ангелине - Гине, рођене Шолајић, мога оца Иванка сестре, питао ме је која ће да ми буде супруга. Рекао сам му да се зове Емилија Рацковић, из Љубића је, да јој се отац зове Душан, син Радивојев. На то ће течо Илија мени: " узми је , мени је Радивоје био командир у Турскоме - Првом балканском рату, био је изузетан , храбар и честит човек, нећеш погрешити".

Радивоје је био строг и војничког држања, али правичан и одмерен. Сви су морали да га слушају и у кући и ван куће. деловао је ауторитативно.

У сећању је остало. У току одступања српске војске преко Косова и Албаније, један шиптар је спасао Радивоја од сигурне погибије. Радивије то није заборавио. После рата, Радивоје је отишао да посети Шиптара - спасиоца. Шиптару је однео поклоне, а и Шиптар га је примио и угостио као рођенога и као кума. Радивоје је  тражио да му упозна супругу. Међутим, Шиптар му је рекао да је то немогуће. Уколико би је он видео она не би могла више да му буде жена. Да ли је Радивоје више пута посећивао Шиптара - спасиоца и да ли је Шиптар долазио у Љубић није познато.  

Радивоје О. Рацковић био је ожењен са Викторијом /1883 - 1963/, рођеном Ђуровић из села Соколића код Чачка, са којом је добио четири сина и две ћерке : Босиљку / 1900 - 1958 /, удата Глишовић у село Ракову код Чачка, Душана / 1904 - 1969 /, десетара пруге - железничара, Светомира/ 1907 - 1970 /, грађевинског радника - пословођу, Ратомира/ 1914 - 1987 / грађевинског радника - предузимача, Косану / 1916 - 1994 /, удату Тодоровић у село Милићевце код Чачка и Радомира / 1920 - 1994 /, грађевинског радника.

Радивоје није био болестан, умро је у сну 1949. године.

Радивоје О. Рацковић имао је брата Радована, који је погинуо у Првом светском рату, сестру Марију удату Савковић у село Љубић и  сестру удату у Јонтуловиће из Ракове код Чачка.

Радивојевог брата Радована син Милисав је исто тако као и његов отац погинуо у Првом светском рату, као младић, не оставивши потомке.

Радованова жена Љубица, којој су у Првоме рату погинули муж и син, била је прави хајдук. Са собом је стално носила пиштољ а имала је и дуге цеви. Причало се, да је за време Првог светскога рата, док су јој муж и син били на бојишту, убила једног аустро - угарског војника, који је био у некаквој похари, кријући га закопала и остала неоткривена..

Љубица је , поред сина Милисава, имала и ћерку Павлију , удату Стефановић у село Милићевце код Чачка и сина Грујицу, који су имали своје породице.

Радован је са супругом Љубицом изродио и ћерку Живану / 1910 - 1928 / и Јелену, Станојку, Зорку, Сретена и Милоша, који су помрли као мала деца..

По завршетку Првог светског рата Радивоје се поделио са снахом Љубицом и њеним малолетним сином Грујицом - све на пола. С тим , што је за себе узимао лошије парцеле из пијетета према погинуломе брату Радовану и његовом погинулом сину Милисаву.

Записао по казивању  супруге Емилије Шолајић, рођене Рацковић, унуке Радивојеве, од сина му Душана , по причању Радивоја Рацковића, унука Радивојевог од сина му Радомира и по казивању Милисава, унука Грујичиног, дана 22. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

РУСИ У БРЂАНИМА КОД ЧАЧКА, У БОРБАМА 1944. ГОДИНЕ  

После ослобођења Београда, Руске трупе су држале положаје код Чачка. Руске трупе су нападале и ометале одступање Немачке војне силе - Групе армија "Е", које су одступале из Грчке. Било је то у октобру и новембру месецу 1944. године.Руске трупе држале су положаје у Брђанима и у селима ближе Чачку. Кроз Чачак према Сарајеву је пролазила непрекидна моторизована колона немачких трупа из Грчке - дан и ноћ, данима и месецима. Руске трупе су водиле борбе у нападима на колону и на бочно обезбеђење колоне.

Мој будући таст Душан Рацковић, десетар пруге, у време борбених дејстава руских трупа на овом подручју, живео је са породицом,  у државној кући, на прузи на самој железничкој станици у Брђанима, на прузи Београд - Чачак - Сарајево.Душан је као десетар пруге био руководилац на одржавању пруге на овој деоници и у то ратно време имао је посла и дан и ноћ. Пруга је морала бити стално проходна.

У кући на жел. станици, живела је породица Душанова : поред Душана /1904 /, супруга Ковиљка / 1912 /, ћерке : Емилија / 1932 /, Бранка / 1935 /, Вера / 1936 / и Дринка / 1939/.

Када су стигле руске трупе, Ковиљка , је се посаветовала, са комшијом и много добрим човеком - Пером Русом, инжењером, емигрантом из Русије, који је радио у Руднику магнезита, како да се понаша. Рекао јој је да се ништа не плаши - да Русе прими у кућу, ако они то буду захтевали.

И дошла су у кућу четири руска официра - вероватно их је послао Перо Рус. Изабрао је официре.Официри су били веома пристојни. Долазили су и одлазили. Обично су вечеравали ту у кујни. Доношено је обиље меса и поврћа. Храну им је спремала Штафика, војник Црвене армије , долазила би само увече, ради спремања вечере. Једнога дана најстарији официр међу њима, питао је Ковиљку, да ли би она могла да замени Штафику. Штафика треба да посети другарицу негде на фронту. Ковиљка је прихватила. Спремане су богате вечере. Знала је Ковиљка да стави на сто и наш сир и кајмак, разне салате. Али, пре него што су се официри машили за кашику, тражили су да Ковиљка прва пред њима узме кашику јела, или ако је ту био Душан - да он седне са њима да вечера. Хране је било за све у изобиљу. Свакога дана војници су доносили целе бутове меса.

Одмах, прво вече, на врата је залупала група напитих руских војника. Изашао је на врата најстарији официр и ови су побегли главом без обзира. Више ни један војник није ни привирио њиховој кући. А, комшија, исто железничар, није пустио руске официре да код њега обитавају. И једну ноћ, у његову кућу упадну пијани војници и целу кућу демолирају, направе дар - мар.

Једну ноћ, у кућу Душанову донесу неколико рањених руских војника. На креветима су спавале ћерке Душанове, а између кревета руски рањеници на носилима или истоварени на патос. Целу ноћ су јаукали. После су једног по једног негде евакуисали. Ни један није ту умро.

У кући њиховој била је и нека важна радио станица. Везиста је био један диван младић из Москве. Имао је сестру врсницу Емилијину, коју није видео од када је рат почео. Чуло се  Волга - Волга, итд. Када су Руси напуштали положаје у борбама на Чачку, када су одлазили из Брђана, овај везиста дошао је у кућу Душана Рацковића и са свима се лепо поздравио.Када су одлазили, Руси су у кући Душана Рацковића, оставили хране, и нешто од одеће.

Моја супруга Емилија, често се радо сећала ове ратне епизоде. Руси су јој остали у лепој успомени. До скора је свим тим  официрима и везисти знала имена и одакле су. Али, временом их је позаборављала.

Забележио по причању супруге Емилије, дана 21. септембра 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

ГАРДИСТА ПРЕСКОЧИО ОГРАДУ БЕЛОГ ДВОРА НА ДЕДИЊУ 

Мој старији брат Милутин Шолајић / 1925 - 1998 /, служио је војни рок , као прва послератна генерација, у Гарди - противавионска артиљерија  у Београду од 1946 - 1949. године.

Један од гардиста, без дозволе за излазак, у ноћ је прескочио ограду  Белог двора, и отишао у некакву "лингарију".Ипак је на неки начин откривен. На дневном реду састанка Ћелије КПЈ, а сви гардисти су били чланови КПЈ, стављен је и случај овога гардисте. Дискусија се одвијала у правцу да се овај гардиста искључи из Партије и тиме прекомандује и дисциплински казни.

Веома занимљиво, у одбрану и за блаже кажњавање, устао је нико други до командир вода - непосредни војни старешина, мајор по чину, носилац Партиозанске споменице 1941. и низа ратних одликовања

Каква смелост , одважност и храброст да се усуди да без дозволе прескочи високу ограду , могао је да погине, јер је за тако нешто патрола пуцала без опомене. Међутим, такви су нам у рату, у најтежим ситуацијама, решавали и најтеже задатке. Такви су чинили подвиге. Да нам није било таквих, исходи борби би се завршавале далеко неповољније по нас. Такви нам требају и данас. Казнимо га примерно, и ово да му буде први и последњи пут, предложио је командир, што су сви присутни прихватили.

Забележио по сећању, дана 20. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

БУГАРСКИ ВОЈНИК У ЗАСЕДИ 1943. ГОДИНЕ У ЧАЧКУ. 

У Чачку, у артиљеријкој касарни, у близини наше куће, у време 1943 и 1944. године, био је стациониран један пук окупаторске бугарске војске. Учио сам , у то време , четврти разред Друге чачанске мешовите гимназије. Обе гимназије имале су наставу у згради Гимназије. У школу смо ишли наизменично у две смене. Имали смо доста часова, тако када сам ишао у другу смену, обично ме хватала ноћ.

Моја кућа се налази у селу Кулиновцима, селу до самога града, сада је две трећине села у градском атару Чачка. Налази се на око 200 метара од старог пута за Краљево, сада је то ул, Др. Драгише Мишовића. Од овога пута и нашег имања делио нас је једино чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. Ни једне куће до наше.Дијагонално преко чаира ишао је један од Кулиновачких потока, тик , сада где се налази Дечје обданиште.Кући сам увек ишао једном стазом - пречицом , прелазећи поток и то на месту где се налази једно острвце и на њему је било и неколико жбунова врба.

Једно касно вече враћао сам се из  школе, каснио сам, ухватила ме ноћ. Када сам стао ногама на ово острвце у потоку, у мрклој ноћи и у глувој тишини, одједном, као из ведра неба зачуо сам " ОГАЊ". Прво престравио сам се, оледио што би се рекло, нисам очекивао да било кога могу срести до моје куће - када се одвојим од улице. Видим из шипражја севну нож на пушци, видим шлем. Бугарски војник у заседи - по некаквом задатку, понови " огањ", наравно разумео сам га да тражи ватру да запали цигару. Нисам имао шибицу, свакако да бих му је дао. Али, толико ме престравио, са оно његово у муклој тишини " огањ", да сам се једва смирио и некако догурао до куће.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

РАТНО ВРЕМЕ - ПРИВИЂАЊА

Била је ратна - 1943. година. Учио сам четврти разред гимназије у Чачку. Ишао сам у школу у послеподневној смени. У Чачку су радиле две гимназије. Учили смо у истој згради - у згради гимназије у две смене - наизменично. Једнога дана, враћао сам се из школе у касно предвечерје. Рано је пала ноћ. Од пута за Краљево, сада ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, на месту где се сада налази Дечје обданиште, до моје куће у селу Кулиновцима, има око 200 метара, али ни једне куће до наше није било. Није било јавне расвете. Од нашег имања, до ове улице, одвајао нас је само чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. По средини њенога чаира протиче један од Кулиновачких потока. Мојој кући ишао сам пречицом и преко овог потока, на једном месту где се налазило и мало острвце, ту се поток рачвао и потом поново текао једним коритом. Једне вечери ухвати ме ноћ. Када сам стао ногама на острвце потока, видео сам невероватну слику. На другом крају острвцета, на око 3 - 4 метра, двоје - младић и девојка, све у белом, у загрљају и у прилично слободној пози, без икаквог гласа. Видео сам их сасвим, јасно, нема збора. Коса ми се дигла на глави, имао сам осећај да ће капа да ми спадне са главе. Сав сам претнуо, за себе ништа нисам знао. Ишао сам, што је могуће брже, ноге ме издају, немам снаге да се крећем. Нисам знао за себе, једва сам ушао у кућу, али скоро без даха.

Ратно време је било. На прелима и селима, којих је за време рата обиловало, мушкарци , спадала и обешењаци, причали су разно разне невероватна приче, плашили жене, младе и девојке.

Радило се сигурно о привиђењу, јер није могуће да је пар био обучен у бело од главе до пете.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ХРАНИЛИ СМО СЕ СВИ СА ИСТОГ КАЗАНА

У времену од 1947 - 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

У Предузећу је била организована менза, која можда није радила од самог почетка рада , ради давања доручка радницима. За доручак је био обезбеђиван тај један оброк и то искључиво у куваној храни.

Најинтересантније је : да смо се сви хранили са истог казана и у у истом простору мензе. Хранили су се сви који су радили у предузећу: официри виши и нижи обавезно у униформама, војници у униформама који су тако служили војни рок радећи за машинама, радници и службеници цивили, страни инжењери из Берлина / 12 /, и Немци - заробљеници.

За столовима за ручавање наизменично седе све могуће скупине. Иста слика, као и у халама. У низу машина, наизменично раде мајстори цивили, војници ЈНА, заробљеници. Цртежи, управо технолошки и оперцијски поступци, били су написани на српском језику - ћирилицом и на немачком језику.

Касније, после доброг "крављења" Немци затражише да они сами себи спремају храну. Није им се свидело како наше куварице спремају храну. Тражили су од Управе завода - да им се да одговарајуће следовање артикала, да ће они одредити једног од њих или колико их буде требало да кува храну, а да ће сви остали остајати дуже или да ће за толико да надокнаде губитак времена за ангажованог кувара - пребачајем норме. Што им је Управа и одобрила.

И Немци - заробљеници радили су по норми и исплаћиване су им зараде - колике, не могу да се сетим, али свакако ниже него ли нашим радницима, јер су они имали бесплатан смештај.

Моје очи нису виделе да је заробљенике неко чувао. Вероватно, да су се строго придржавали наређења, па није имало потребе за тим.

У индустрији наше земље, велика револуција је направљена са обскрбљивањем радника са топлим оброком у току трајања раднога дана.Топли оброк радника је велико достигнуће, равно електроници у технологији.

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИРЕНАМА ЈЕ ОЗНАЧАВАН ПОЧЕТАК РАДНОГ ВРЕМЕНА

После Другог светског рата, у периоду од новембра 1947. до маја месеца 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Ово предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

Предузеће је имало јаку фабричку сирену, инсталирану на крову једне од фабричких хала, која је служила, осим за потребе безбедности, и да се њоме регулише радно време. За потребе обавештавања сирена је свирала једнозвучно. Прво, сирена је дугим звуком, обавештавала раднике да је до почетка радног времена остало још пола часа. Други пут сиреном је оглашавано да је до почетка рада остало још 5 минута - са кратким трајањем и трећи пут са мало дужим трајањем сам почетак рада.

У току раднога дана сирена је означавала почетак и завршетак дневног одмора за доручак. И престанак- завршетак посла означаван је сиреном.

Ретко ко је тада имао кућни часовник, а ручни још ређе. Радио апарати били су сасвим ретки. Па је сасвим било оправдано да се сиренама радници позивају на посао. Јер ретко који радник је имао могућности да буде обавештен колико је сати и када то треба да крене на посао.

И друге фабрике, као Фабрика хартије и сл., имале су сирене. Знало се о којој се фабрици ради. Свака сирена је имала неку специфичност да смо их могли лако препознати

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДАВИО САМ СЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ

Сви у мојој породици волели смо да се лети купамо и сунчамо на реци Западна Морава, низводно од Чачка, у реону нашег Кулиновачког поља, чијом северном границом ова река пролази.

Ово се догодило пре Другог светског рата. Рођен сам 1929. године. Водоток је био велики, много већи него ли данас. Дуж плажа могли су се видети сандолине једноседи и двоседи. Вода реке је била беспрекорно чиста. Воду смо пили и употребљавали за спремање хране на плажи.

Од када знам за себе ја сам пливао у реци, још као мали. Међутим, ово како се збило, био сам сасвим мало дете, чим се тога не сећам. Тада смо се купали испод Казанице. Мене је вода понела, почео сам да се давим, моја мама Милева, скочи за мном да ме спасава, па и она почне да се дави. Дао Бог, на плажама је увек било добрих пливача, младића , који су могли да притекну у помоћ. Тако у воду скочи Јован Ћетеновић, из Чачка и спасе и мене и моју маму.Моја мајка Милева, често се сећала спасиоца Јована Ћетеновића, он и његова породица увек су нам били нешто изузетно.

На жалост, наш спасилац Јован Ћетеновић, веома млад, стрељан је на брду Крушику код Ваљева 1941. године од стране Немаца, скупа са још 300 заробљених партизана од стране четника и предатих Немцима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОГЛО : МЕНЕ, МОЈУ СЕСТРУ ОЛГУ И ПОРОДИЦУ СКУПО ДА КОШТА.

Пред Други светски рат, у јесен 1940. године, био сам ђак Првог разреда Друге чачанске мешовите гимназије. Моја средња сестра Олга / 1923 /, у истој гимназији учила је Шести разред. Олга је, ваљда, већ била организована у СКОЈ.

Једнога дана враћали смо се из школе кући преко Авлаџинице. Са нама је ишла и Олгина школска другарица Дана. Причале су о нечему мени неразумљиво. И са мном су разговарале. Сестра Олга каже мени : " јелда, ти ћеш, кад порастеш, да будеш комуниста".

Сутрадан, у школи на часу одмора, свак је понешто причао, па и ја. Кажем друштву, ја ћу кад порастем да будем, погрешим, па у место да кажем , комуниста изговорим католик. А, то вероватно због тога што смо и тога дана имали час веронауке, на коме је било речи и о католичкој вери. Друштво, у смех. Како да постанеш католик. Зар ћеш да промениш веру. Брзо се уједем за језик, али се не исправим. Не кажем како треба, хвала Богу, јер сам заборавио шта ми је сестра рекла - нисам могао да се сетим.

Свашта би било, да сам рекао да ћу постати комуниста. Клупко би се одмотало, па би сестри било доведено у питање даље школовање, а и читава породица имала би неке последице.

Добро памтим, те исте године, тучу , причало се, љотићеваца и комуниста - гимназијалаца старијих разреда. Догодило се то у мушком дворишту Гимназије. Тукли су се песницама а и боксерима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак