Categories
My Links
Генерална
Гајили смо дуван за време Другог светског рата
jovansolajic | 16 Јун, 2010 13:19

ГАЈИЛИ СМО ДУВАН ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У Чачанском крају, по наредби окупаторских власти, гајен је и дуван , једне године и шећерна репа.

Необично је, да ове две културе пре тога нису гајене, Дуван је био под строгом контролом државе, тзв. монопол државе.

Разрез су добијала само мало већа пољопривредна домаћинства. Мој отац Иванко, земљорадник из села Кулиноваца, села покрај Чачка, у ратно време имао је посед од око 6, 5 ха, а добијао је разрез да дуван гаји на 10 ари. За садњу добијао је расад. Берба дувана почињала је када почну да жуте први листови на садницама. Дуван се тако брао, можда и десетак и више пута. Жуте сирове лиске смо низали на тежињави јачи конац, помоћу великих "бабских" игала, у венце дужине отприлике метар до метарипо. Венце смо качили, испод настрешница, јер дуван није смео да кисне, ради природног сушења на сунцу. Имали смо, дао Бог, доста таквога простора: велики салаш са обе стране са великим тремовима, две старе куће пола брвна пола цигла, млекар, две штале при нужди. Када се дуван осуши, мора да буде осушен али не сме да се пресуши, скида се са венаца. Затим класира по величини и по квалитету лиске, везује у дењчиће од по 10 - 20 листова.

Били смо у обавези да у одређено време , у неки магацин за то предвиђен, да предамо најмање нормирану количину дувана, колико се добро сећам то је била количина отприлике 200. кгр, са 10 ари засађене површине, и по некој цени испод сваке критике.

Наравно, ми смо део дувана и то најбољег, одвајали за себе и за продају на "Црној берзи". Ја сам се био извештио да са веома оштрим и танким ножем сечем дуван. Знао сам тако да га исечем, као да га је машина секла. Некад сам секао и са неким приручним алатима. Дуван сам паковао у паклице величине тадашњих кутија за цигарете и додавао цигарет папир/ 20- ак листића, дужине цигарете а ширине да може да се завије цигарета и да се залепи/ , који је стизао из Фијуме / Ријеке/ црноберзијанским каналима.

Дуван смо продавали само код куће. Рат је био па се много пушило, пушили су и стари и млади. И ја сам почео помало да пушим још 1941. године, а у правом смислу 1943. године, у 14. години живота. Фабричке цигарете , какве данас познајемо, биле су веома скупе.Знам, пред рат кутија "Ибра" коштала је 8. динара , а копачка надница 8. динара, а косачка 12.динара.

Цигарете су се ручно савијале, али постојале су и табакере или кутије за дуван са отвором. Стави се у кутију цигарет папир, затим и дуван распореди по папиру, затварањем поклопца кутије, кроз онај отвор испада увијена цигара. Предходно се папир по крајевима дуже стране језиком овлажи.

Од свакогодишње бербе, мој отац Иванко је одвајао најбоље везе дувана и склањао их у кућу звану Пивница, скривено да се не може одмах запазити. Увек смо имали залихе од отприлке 200 кгр. дувана.

И шта буде на крају: Пред ослобођење Чачка 1944. године, морали смо сви у бежанију. Кућа је остала незаштићена и Немци, који су држали фронт око наше куће, пронађу дуван и до задње лиске га однесу. Знамо да су то Немци однели, јер смо у дворишту куће нашли десетак немачких војничких руксака пуних грчког дувана у лискама, ситног и врло лошег квалитета, имао је зеленкасту боју.

Разумели смо да су само извршили замену бољег жутог дувана за дуван никаквог квалитета, а одступали су из Грчке.

И дан- данас сечем резанце за супу за кућну употребу, танко-танко, што никоме не полази за руком.

Забележио по сећању, дана 16. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

 #