ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА БЕОГРАДА И ЗА ДИРЕКТОРА ГСП БЕОГРАД

Поштована господо,

У данашњој ПОЛИТИЦИ, у рубрици "Међу нама" , Бранко Косић из Београда пише: "Латиница у шпанцу". И ја сам вам о латиници у "шпанцу" писао. Поново вам пишем.

1. Зашто латиница и зашто то није исправљено,

2. Зашто боје трамваја нису поређане каква је и застава наше државе,

3. Зашто се читају и чују речи, које нису уобичајене у српском већ у језику суседних држава, као што су : стајалиште, крижање, преседање, итд.

Питам вас , цењени градоначелниче Београда. Да ли ће те наредити да се горе поменути пропусти исправе и да ли ће те предузети одређене мере против одговорних лица у ГСП и у Управи за саобраћај града Београда.

Питам се - да ли је могуће - да се овакви трамваји приме од испоручиоца и да ли је могуће да је одговорно лице пустило у саобраћај ова возила. Какав смо ми то народ. Да све дозвољавамо. Зар су нам на одговорним функцијама тако неодговорни људи. Без знања, реда, одговорности, да не набрајам даље. Па зар наш наручилац није написао - нацртао испоручиоцу - произвођачу - шта и како треба да напише и којим језиком треба да говори и пише. Ако нам је Хашки суд наметнуо хрватски или босански језик и то за суђење нашим Србима, зашто је наш језик и писмо скрајнут и када смо ми у апслутној предности - ми купујемо трамваје и можемо да захтевамо да буду произведени уз поштовање свих правила , закона и Устава наше земље.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЈП ПТТ СРБИЈА БЕОГРАД ЗА ГЕН.ДИРЕКТОРА И ПРЕДСЕДНИКА УПРАВНОГ ОДБОРА - ЛИЧНО

Поштована господо,

У јучерашњој ПОЛИТИЦИ објавили сте издавање пригодних поштанских марака од 22.- динара.

Лепо, честитам.

Међутим, имам једну озбиљну примедбу. Зашто марке штампате уз примену латиничног писма ?

Интересује ме, по којем пропису примењујете латинично писмо - који је то пропис који је старији и од нашег Устава - у којем је прописано у чл. 10 - да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Да ли је могуће - да и после 5. година од доношења новог Устава нисте нашли за сходно да почнете да га примењујете?!

Молим вас, одговорите ми.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА - ЛИЧНО

Поштовани г - не Дачићу,

Укратко, зашто нема поступка у кривичном гоњењу лица - одговорних за нестанак предмета из заоставштине некадашњег председника СФРЈ - Јосипа Броза - Тита.

Било да се ради о предметима који треба да наследи држава Србија , или пак Брозови наследници. Предмети нису могли да испаре. Постоје било какви писани трагови о којим се предметима ради, вероватно и Инвентари. Онај који је дао некоме предмете и онај који је наредио издавање предмета и онај који узете предмете није вратио морају да буду кривично гоњени.

Или су они који су приграбили нестале предмете политичка и друга друштвена олигархија - па су као такви можда посебно заштићени - можда је таквима све дозвољено - па и да узурпирају друштвену и туђу имовину. Свашта је могуће. Да ли је то баш тако - интересује ме.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГУВЕРНЕРА НАРОДНЕ БАНКЕ СРБИЈЕ - ДЕЈАНА ШОШКИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г - не,

У данашњој Политици, објављена је слика - на којој ви држите у руци нову новчаницу од 2000.- динара. Лепо, честитам.

Међутим, на овој новчаници, видим и латинично писмо. Интерсује ме, као грађанина, којим је то законом и сл. предвиђена употреба латиничног писма на новчаницама, обзиром да је у чл. 10 Устава прописано да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Управо, зар је могуће и да постоји некакав пропис или закон који дезавуише и да је старији од Устава. Хвала Богу, код нас је нормално - да је све могуће, па и ово.

Ако је могуће - да нам је инфлација висока и да истовремено динар јача у односу на ЕВРО, зашто се не би погрешило о једно слово Устава - који руководиоци НБС нису успели ни да прочитају ни за 6. година од када је нови Устав донет - па по инерцији из ранијег периода пресликавају неке делове са новчаница издатим у неким ранијим периодима. Како друкчије разумети овакав пропуст.

Молио бих вас , поштовани гувернеру, да ми одговорите како је дошло до тога да на поменутој новчаници употребите и писмо латиницу и какве мере ће те предузети.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА - ДРАГАНА БУЈОШЕВИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г - не,

У данашњем броју вашег цењеног листа штампан је и додатак - БИГ БИЗНИС.

Питам, који су разлози, да овај додатак штампате на латиници и тако покварите визуелну слику вашег листа. Мало - мало, па вам на по целој страни, изађу текстови латиницом писани. Замолите оглашиваче и остале да текстове пишу на нашем и вашем традиционалном писму - а назив оглашивача само да буде у оригиналу.

Ја, ваш лист и још неколико ваших издања купујем по традицији - десетинама година уназад. Прво, јер их сматрам прворазредним а и из разлога што их штампате на ћириличном писму. Ако будете све више и више одступали од традиције, вероватно да ћу морати да се определим за неке конкурентске новине - што не бих желео.

Зашто побогу - да ако је реч о бизнису да то треба да се штампа на српском језику латиницом - коју узгред наш Устав не познаје - као да привредници Србије не треба да знају државно писмо. Ако стварно не знају онда их треба натерати да га науче.

Ваша кућа треба да буде пример - како треба чувати традицију . Знајте, ћирилица је питање чистоте српскога језика. Само оне публикације које су одштампане на српском језику на српској ћирилици сматрају се у свету српском културном баштином, а на латиници баштином Хрвата - тако то види Америка и остали свет на западу - што треба да имате у виду.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ЕЛЕКТРОДИСТРИБУЦИЈЕ ЧАЧАК

Поштовани директоре,

Читам у данашњој Политици, у рубрици "Филателија" , чланак поводом 100 - годишњице ХЕ "Моравица" у Ивањици.

У чланку не поменуше Електродистрибуцију Чачак, која је - колико ми је познато финансирала адаптацију и реконструкцију ХЕ са око 120. милиона динара.

Ваљда је инвеститор заслужио, ако ништа више, бар да му се име помене. Колика незахвалност и нетактичност!

Ваш човек је дао податке новинару - па би га требало приупитати - због чега је игнорисао најбитнију чињеницу - онога ко је дао новац. Морао би, било како, да одговара за пропуштено. Да не будем самоуверен -да не грешим душу, можда је новинар намерно или ненамерно изоставио име инвеститора.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА СПОЉНИХ ПОСЛОВА - Г - НА ВУКА ЈЕРЕМИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г -не министре, Имам утисак да ваше министарство недовољно заступа интересе наших грађана у иностранству. Примера, за моју тврдњу, има много. Указаћу вам само на следеће:

1. СЛОВЕНАЧКЕ ПЕНЗИЈЕ.

Држављани Србије, који су право на делимичну или пензију у целости остварили у Словенији чекају већ двадесет година да остваре то право. Истина - занемарљиво мали број то право је остварило. Ти осигураници - пензионери - наши грађани трпе велику материјалну штету. И држава Србија, израчунао сам да ће да изгуби преко једну милијарду ЕВРА - колико је за ових двадесет година исплатила аконтација из нашег буџета и колико би требало да њени осигураници добију на име разлике до пуног износа утврђене пензије. Ко је могао и ко је одлучио у нашој држави да држави Словенији опрости и задњи динар / ЕВРО/ за сва потраживања - досадашња и будућа за пензије наших држављана /живих и умрлих/ остварених на терет Пензијског фонда државе Словеније. И друго, просто је неверовантно да српске власти не воде борбу да њени грађани остваре право на разлику већ исплаћених пензија до износа по решењу пенз.фонда Словениоје и већ исплаћених аконтација на терет пенз. фонда Србије

2. ИМОВИНА ИЗБЕГЛИЦА - СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ.

Срби - избеглице из Хрватске вапију да им се врати имовина - остављена на територији Хрватске, као и сва друга материјална и нематеријална права стечена у тој држави. Нема се утисак да наша држава ишта ради да од Хрватске међунардно захтева да ови Срби та права и остваре. Ради се о огромној имовини - која се процењује на више десетина милијарди ЕВРА. И у ранијим временима у свету - преселење становништва плаћано је између држава. А, ово преселење - изведено на силу - прогоном - има још већу тежину - и зар држава - Србија неће или је немоћна да уради нешто више него ли што чини. Ствари стоје у месту, а Хрватску примају у Европску унију. Хрватска нема спор са суседима / Србијом/ и оберучке је примају у своје окриље, а Србију не примају ни за кандидата - јер имамо спор са непризнатом државом Косовом. Значи, да лежи зец у томе - што ми немамо спор са Хрватском. Или, смо ми држава другога реда а Хрватска првога реда пред међународном заједницом.

3. ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ПОТОМЦИМА ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋА У : ЦРНОЈ ГОРИ, МАКЕДОНИЈИ И СЛОВЕНИЈИ:

Ако су потомцима Карађорђевића, од државе Србије, призната сва грађанска права, онда Србија мора да штити и интересе Карађорђевића - као својих грађана. Нисам информисан - да је држава Србија од било кога суседа од поменутих држава тражила да се спор са враћањем имовине Карађорђевићима реши на задовољство и праведност захтева. Ми ћемо да вратимо имовину конфисковану лицима припадницима окупаторске Мађарске, а демократске: Словенија , Македонија и Црна Гора, не морају да врате конфисковану имовину породици Карађорђевића - која је скинута са државничког трона силом прилика - у револуционарном заносу нових светских збивања.

4. ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ОД ХРВАТСКЕ - ГРАЂАНИМА И ПРАВНИМ СУБЈЕКТИМА ИЗ СРБИЈЕ.

Многа одмаралишта, хотели и сл. у Далмацији у власништву су предузећа из Србије. Исто тако, и многи грађани Србије имају своје куће и другу имовину у Далмацији и у другим деловима Хрватске. Питање - шта је држава Србија учинила да се и ово питање реши. Наравно и реципрочно - да се Хрватској врати иста имовина на територији Србије. Није ово мала ствар - ради се о имовини веома велике вредности.

Г - не министре. Ваше министарство и нарочито ви лично - такав јавни утисак се стиче - много труда сте улагали на темама : непризнавања Косова и нашег пријема у ЕУ. Резултате знамо. Међутим, на горе наведеним питањима а и у осталим сличним, нисте урадили скоро ништа - бар такав је општи утисак. Ако сматрате да то није тачно, молим вас оповргнути ми моје тврдње - бићу вам захвалан.

Грађанима и свету много се прича - да Србија има добре односе са свим бившим републикама СФРЈ, а да скоро ништа није урађено на остваривању природних права грађана Србије и избеглица у Србији - која су постала проблем распадом бивше наше државе. Да су комшијске државе биле у нашем положају - до сада би нас сатерале у мишију рупу - цео свет би нас нападао, не бисмо могли ни привирити у било каквим светским форумима. То је ваш пораз - да толико избеглица и толико пензионера , ни после 20. година, није решило ни основна материјална права грађанина. Зар смо ми држава - Србија стварно држава другога реда. Краљевина Србија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевина Југославија имале су дипломатију високог међународног признања. Зашто, није данас тако?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче,

Молим да објавите следеће:

КАСНО СМО СЕ СЕТИЛИ ДА ЕКОНОМИЈА И ОПШТИ РАЗВОЈ ЗАВИСЕ ОД ВЕЛИКИХ КОМПАНИЈА И ОД ВЕЛИКИХ ПРЕДУЗЕЋА.

Председник Борис Тадић у Крагујевцу рече : " ....да је државу немогуће индустријализовати без привлачења великих компанија....."

Касно смо се сетили, г - не председниче. Овај народ је, одмах после тара, изграђивао тешку индустрију - борећи се са многим тешкоћама, гулио је жуту проју, градећи гиганте, као што су: Иво лола Рибар у Железнику, Магнохром и да не набрајам даље.

Дође нова власт и сву ту тешку индустрију уништи, прокламујући - да нам је прави пут у будућност развој мале привреде. А, познато је - и онима који нису економски образовани - да је стварање малих предузећа у строгој зависности од великих предузећа . Нема гиганата - нема мале привреде. Били смо толико наивни, а можда је и корупција учинила своје, да позатварамо наше фабрике и да нађемо безвезну рачуницу да све увозимо - као да поседујемо ризницу злата одакле би тај увоз плаћали.

Какав апсурд. Наш Срболек из Београда је затарабљен - нека се питају истражни органи - откуда то- и сада на тржишту немамо лек НИТРОГЛИЦЕРИН, већ га увозимо из Хрватске, по четири пута већој цени. Каква смо ми држава да не можемо да организујемо производњу овог производа у коме смо можда лидери, па о чему ми да причамо.

На крају, ако је све у иностранству јефтиније, и онда државо увозите све и свашта, а шта да ми радимо. Нема рада - нема хлеба. Организујте државу да сви према својим способностима раде и нека од таквога рада живе. Никаква је то организација једнога друштва да пола способних грађана ради, а да она друга половина не ради и да та половина ипак живи на грбачи оних који раде и на друге начине.

Значи, остајем нам да поново градимо тешку и другу индустрију.

Палицу увозничког лобија треба да предате извозницима.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Ово писмо објавила је Политика   у броју од 20. децембра 2011. године.

ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче, Молим, да у вашој рубрици, објавите следеће:

ДА ЛИ ВОЈВОДИНА ДА ПОМОГНЕ СРБИЈИ - КАКО КАЖЕ Г - ИН ШАНДОР ЕГЕРЕШИ.

Поводом две године од проглашења Статута АПВојводине, председник Скупштине АПВ, г - ин Шандор Егереши, дао је изјаву, у којој између осталог каже: " ... да Војводина .... добије могућност да се развија као модеран европски регион и да помогне Србији да се трансформише у модерну, европску, децентрализовану и регионализовану државу".

Није у реду и није лепо, чак није ни пристојно, да Војводина буде та која ће да Србију унапреди. Ваљда треба Србија да омогући Војводини а и осталом делу Србије развој.

Ништа необично. Војводина је нешто изнад и јаче од Србије - она већ има нека права која је представљају као државу.. И институционално је изнад државе Србије.

Примера ради - у чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а у Статуту Војводине, у чл.26, став 2. прописује се употреба и латиничног писма српског језика. И, ником ништа.

Питам само нашу јавност - зашто српски народ не може да се уједини - већ се само дели и парча. У 19 веку ујединише се немачке државице и створише јаку Немачку, италијанске државице и створише целовиту Италију, Хрватска је јединствена држава и ако је историјски састављена од више покрајина: Хрватске, Славоније, Далмације и Истре, а ми се делимо у 21. веку. У Индији постоје републике, или како се већ зову, које имају и по 175. милиона становника, немају аутономије, а брзим корацима се развијају, одавно већ имају и атомску бомбу. Колико ми је познато, у Румунији живи преко 2. милиона Мађара - и немају засебну аутономију, а Румунија је у ЕУ. Истовремено, ЕУ од Србије захтева давање све веће аутономије Војводини. Нешто ту није у реду. Значи, да аутономаши из Војводине директно врше притисак на ЕУ да од Србије тражи све више и више. ЕУ нас кажњава уз добру припомоћ наших кадрова из Војводине - који изгледа да су незасити власти.

А, у Војводини живи око 75% Срба и та област има аутономију - засебност у односу на остали Српски народ у Србији. Није логично. Испада , да се Срби од Срба деле и раздајају. Зашто војвођански политичари траже све више ингеренција у управљању покрајином.

У Војводини живи око 2. милиона становника, а у остатку Србије, који се зове Централна Србија, живи близу 6. милиона грађана. Како то да Војвођанима треба и имају још један ниво власти, а остатку Срба и других то не треба. Будите мало стрпљивији, немојте журити.

Инсистирајте на републичким органима да се са регионализацијом Војводине регионализује и остатак Србије - ако већ сматрате да ће нам и тај ниво бирократије донети бољитак. Неће нам донети бољитак. Добар пример сте ви у Војводини. И ако сте добили аутономију од - да се тако изразим од рођења - и ви имате неразвијене општине и то природно богата Војводина . Фали нам много тога у политици равномерног развоја свих крајева државе, али о томе другом приликом.

Шта значи ваша крилатица бржег развоја Војводине. Другим речима значи - да Војводина треба да се развија брже од остатка државе. То нема никакве логике и то је цинизам своје врсте. Нигде у свету, ни у једном систему, се не прокламује да се посебно развија најразвијенија област. Ваљда, по свим овоземаљским правилима, држава се мора организовати да се брже развијају неразвијенији крајеви, а не развијенији. Али, код нас и то је могуће. Ми обични људи, знамо у ком грму лежи зец. У нас влада Влада састављена од вишестраначке - танке коалиције, па вам је лако - вама из Војводине - да вршите притисак за добијање све већих уступака и за све више власти. Све док не стигнете до нивоа из 1974. године, ако нисте већ дотле стигли, а можда и престигли - г - не Шандоре Егереши. Питам се, на крају, ко ће сутра да сноси одговорност те аутономашке погубне политике која се води - која цепа државу - уместо да је уједињује..

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ПРВА СРПСКА ТВ - ДИРЕКТОРУ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Гледам ваш ТВ програм. Имате и лепих емисија.

Међутим, смета ми, што вашу ТВ називате Првом српском ТВ, а , углавном пишете латиничним писмом, а не ћирилицом - српским писмом. Зовете се српском ТВ и то чак да сте " Прва српска ТВ", а не пишете писмом српског језика - ћирилицом.

Интересантно је - да је за време Југославије - писмо ћирилица било бар у равноправном положају са латиницом, а сада у Србији када је Уставом прописано да је у јавној употреби само писмо ћирилица, наше ТВ па и ваша ТВ, углавном пишете латиницом.

Господо, нема нам спаса - очигледно - ако радимо све контра затирању нашег идентитета, ако не поштујемо историју и традицију, и ако се недисциплинујемо.

Ако су нам медији прљави у језику и писму, ако нам је језик пун страних речи и израза, онда не треба да нас чуди прљавштина : на улицама и тротоарима, на фасадама кућа,, у речним коритима, на степеништима, у парковима, итд. Зато, господо - дајте пример народу своме - дајте пример чистоте у језику и писму свога народа - дисциплинујте се.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

РТС - ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА - ЛИЧНО

Поштовани Александре Тијанићу,

На вашем Првом програму ТВ врти се емисија " ЈА ИМАМ ТАЛЕНАТ". Гледам је - није лоша.

Међутим, смета ми што текстове пишете латиничним писмом. Као јавна установа, или како ви стално истичите - као јавни сервис, у обавези сте, по чл. 10 Устава, да пишете ћирилицом.

Ако, комерцијалне ТВ не можемо да убедимо или натерамо да пишу ћирилицом, вас би требало научити да не кршите Устав. Али, како? Ми - грађани смо у обавези да вам плаћамо ТВ претплату по некаквом законском пропису, а ви нисте у обавези да се придржавате чак ни Устава. Морате признати то је непојмљиво.

Питам се, да ли вас неко контролише и да ли ви неком у овој држави полажете рачуна за свој рад. Вероватно, да се понашате као "слободан стрелац", чим ви перманентно кршите чак и највиши законски акт ове државе - УСТАВ.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ОСНОВНА ШКОЛА "СВЕТИ САВА" ЧАЧАК

ДИРЕКТОРУ ШКОЛЕ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

На све стране ваше школе - на раздаљини до 100 па и 200 метара - природа је покривена отпацима од најлонских кеса и флаша. Околни травњаци покривени су су толиким отпадом да се трава и не види. И, сви објекти тржног центра исцртани су графитима.

Ништа друго не може да ми падне на памет - већ да су ђаци ваше школе актери те прљавштине.

Предлажем вам, да сваких седам дана организујете акцију , да ђаци сакупљају горе наведене отпатке - све док им се не досади - да их научите да тако не треба да раде. Такође, да периодично наредите скупљање новца за кречење фасада околних зграда.

Научите или натерајте ђаке да кесе и флаше бацају у контејнер који им се налази " пред носем" - а не где им падне на памет.

Научите ђаке да чувају благодети наше богате природе. Свуда нам поред улица и сокака стоје бачене најлонске кесе и пласитичне флаше и још какав отпад. Научите ђаке да они то не смеју и не треба да раде и да утичу на одрасле чланове свога домаћинства да се и они боље понашају према природној средини у којој живе.

Пре Другог светског рата, ми - ђаци те школе морали смо да одржавамо чистоћу у дворишту школе , около школе није било потребно јер је све било у најбољем реду. Плевили смо траву у калдрмисаном дворишту школе. Травке једне није смело да бу де у калдрми .

Много је прљавштине око ваше школе. Није примерено једној васпитној установи. Немојте дозволити да интервенише Комунална полиција.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

НОВАКОВИЋ ВЕРА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, ИЗ БРВЕНИКА НА ИБРУ, УМРЛА 5. НОВЕМБРА 2007. ГОДИНЕ.

Вера Новаковић, рођена Шолајић, из Брвеника на Ибру, умрла је 5. новембра 2007. године, у болници у Рашки. Годинама је боловала од штитасте жлезде и шећерне болести. Сахрањена је на гробљу у Брвенику на Ибру,теистички, уз послужење на гробљу.

Вера је рођена у селу Кулиновцима покрај Чачка 16.августа 1927. године, као четврто дете, а трећа ћерка по реду од Иванка Шолајића, земљорадника / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца покрај Чачка и Милеве, рођене Вујовић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, домаћице, од укупно шесторо деце у оца и мајке / три брата и три сестре/.

Вера је завршила основну школу од 4. разреда 1938.године, у Кулиновачко - атеничкој школи, која се налазила на око 100 метара од наше куће. Једно време, пре поласка у школу, Вера је живела у селу Грабу у Драгачеву, у породици бабе и деде по мајци - Живка Вујовића / 1871 - 1943/ и бабе Катарине , рођене Милутиновић - рођене у селу Тијању у Драгачеву. У кући бабе и деде у Грабу, тада су живели поред деде и бабе, ујак Милијанко, ујна Олга, рођена Живанић, родом из села Коњевићи код Чачка и ујак Миладин. У кући још није било мале деце, те су Веру обгрлатили и заволели сви из куће - како се само пожелети може. Једва су је пустили да се врати код родитеља - тражили су да остане код њих - трајно. И Вера их је све заволела и свикла - да се и она једва од њих одвојила.Тражили су да је упишу у основну школу у Грабу.

Вера је после основне школе одрастала у кући родитеља, радећи све послове око домаћинства, око стоке, и рада у пољу - на имању. Копала је у татиним њивама , а и у позајмицама и на мобама. Године 1949. у нашем селу је основана СРЗ " Ратко Митровић", те је Вера мало закачила рада и у СРЗ - остварујући трудодане. Тата је одмах приступио СРЗ.

Те 1949. године време је било да се Вера уда. А, и тежак је то посао био - радећи свакога дана од јутра до сутра у њивама и ливадама, воћњацима и вршидбама по целоме селу у СРЗ од зиме до касне јесени, те је и то помогло да живот промени.

У месецу септембру или октобру 1949. године, неко је Вери сочио и она оде без свадбе и без икаквог испраћаја и без знања родитеља и уда се за Радомира Пајовића, милиционера из Крагујевца, родом из села Мршинци код Чачка / 1926 - 1990/. За неки дан и ја одох на редовно одслужење или дослужење војног рока у Загреб, тако тата и мама остадоше сами у кући, поред 6 - ро деце. Милена је била удата у Чачак / 1922 - 2002/, Олга / 1923/на студијама или је већ била завршила факултет у Београду, Милутин / 1925 - 1998/ у војсци у Београду, Ја / 1929/ у војсци у Загребу, Видосав / 1932/ , на занату у Краљеву

Вера је кратко живела са Радомиром. Брзо су се разишли и развели, не знам колико им је брак трајао. Живела је у неком кућерку у центру Крагујевца, одмах близу десне обале Лепенице, делила је просторије са неком Видом, великим другом и сапатником. Вера је једно време радила у Фабрици конзерви " Звезда" у Крагујевцу. Причала нам је - да када би ви знали како се спрема та конзервирана храна ни када је не би узимали у уста - што је она одмах прекинула са конзумирањем.

Вера је у Крагујевцу, у браку са Радомиром Пајовићем, родила сина Слободана - Бобана - Паја Пајевића / 1950/, погрешно заведено презиме у матичне књиге - Пајевић, уместо Пајовић, и тако оста до данас, дипл. маш. инжењера у фабрици " Слобода" у Чачку. Вера је тешко живела у Крагујевцу. Тата и ми остали из куће смо Веру помагали колико се могло. Али, тешко је било у туђем стану живети и одгајати мало дете и радити тешке послове у фабрици. Поготову, што је Слободан био напуштено дете - све му је мајка дозвољавала. Пример, хоће да руча ћевапчиће у кафани. Хоће 10. ћевапчића, загрли тањир - не да Вери да поједе ни један ћевапчић, а не може да их поједе све и остане део плаћен а непоједен.

Неко време је прошло / 1959/ и Вера се по други пут уда - за Славољуба Новаковића / 1926 - 1979/ из Баљевца на Ибру, родом из села Варева код Рашке. Недуго потом / 1961/, прешли су да живе у Брвеник на Ибру у насељено рудничко место. Славољуб - Славо је учесник НОБ- а, више пута је у рату рањаван. Био је велике бистрине и ума, радио је послове шефа рачуноводства у Амбуланти у Рудницима угља у Баљевцу на Ибру и у још неким фирмама. Био је "дрвени адвокат" у овом крају. Био је способан , а имао је и своју писаћу машину, да напише, молбу , жалбу, тужбу, да регулише пензије ратницима и осталима ратне и поратне генерације са мало стажа. У једном говору, на његовој сахрани, поменуто је да је Славо успео да регулише пензије - њима 198 - рици или сличном броју. А, на сахрани је одржано неколико говора и то од угледних личности.

Славо потиче из познате породице. Деда Славов је био цариник у Рашки, у време Краљевине Србије. Његов деда купио је 2 ХА имања у Рашки, која ће так сада бити приведена намени за некакву градњу и имање од 14, 5 ХА у селу Вареву код Рашке, имање столетне шуме борова и сл. На овоме имању, поред куће , старе и новоузграђене за излете и сл., протиче бистри поток планинске воде. Иначе, после смрти Славовог оца, целокупно имање је преведено на мајку Славову. Да није тако било - да је и Славо наследио 1/3 колико му је припадало - имао је и једну сестру, Славо би вероватно све то имање утулио - продао обзиром да је живео у веома тешким материјалним условима.Овако, после смрти Слава и Славове мајке сво имање стоји и наследили су га 5 - рица Славових синова.

Славо је из свога првога брака довео синове : Слободана - Слоба / 1949 - 14.7.2003/, Сима / 1951/ и Родољуба / 1953/, Вера му донела из првог брака свога сина Слободана - Бобана / 1950/, и заједно су родили Ивана / 1960/ и Александра / 1961/, тако да су Вера и Славо одгајили укупно 6 -ест синова.

Вера и Славо тешко су материјално живели - требало је издражавати 8 - ро чељади са једном Славовом скромном платом.Тата Верин Иванко Шолајић, памагао их је колико је знао и могао.Чим су западали у велике материјалне тешкоће, Вера је долазила код тате Иванка и тражила да јој помогне. Тата Иванко прода плац на имању зв. Радовина, колико треба да Вери, а остатак остави за себе и породицу, јер је и он био у истим или сличним тешкоћама. Тада је плац за изградњу кућа било лако продати. Наше имање се налазило у приградском насељу Чачка, у насељу у коме је у то време цветала дивља изградња кућа од стране досељеника из: Драгачевског, Ивањичког, Златарског, Златиборског, Нововарошког краја. Узгред речено, тата је то имање цело, плац по плац, испродавао. Вера је увек чекала пар дана док тата прода плац, узме паре и натраг кући да решава проблеме. Тата је засигурно тако продао неколико плацева. Тата је био веома осетљиве природе, није се уопште предомишљао да ли да продаје имовину или не.Увек је Вери излазио у сусрет.

Школовати , хранити, облачити и обувати није било лако - 6 - ро ђака.. Вера се сналазила. Најстарија 4 - ца синова била су приближних година : Слобо, Бобан, Симо и Родо, па су удешавали да иду у школу у две смене. По двојица се враћају из прве смене , свлаче "парадно" одело и обућу, облаче шта се има за по кући, а друга двојица обрнуто: свлаче оно што се носи по кући и облаче оно што су прва двојица носили у школи у првој смени.

Вера и Славо нису одвајали децу и деца су - међу собом живела  у највећој слози и љубављу - и до - дан - данас је остало тако.

И поред огромних материјалних тешкоћа, Вера и Славо били су веома гостопримљиви. Једне прилике, с јесени посетили смо их док су живели у Баљевцу на Ибру : нас седморо из Верине породице из Чачка.Сестра Милена , брат Милутин са супругом Грозданом, брат Јован са супругом Емилијом и брат Видосав са супругом Ружицом.Супруг Миленин Љубо није могао због посла да пође, а сестра Олга и њен муж Добривоје из некаквих разлога нису могли да пођу, а живели су у Београду. У дубоком памћењу ми је остала ова посета. Ишли смо ми и у другим приликама. Возом смо тада путовали, аутомобил је ретко ко имао. У гостима смо били 3 - 4 дана. Како су нас само гостили. Свега и свачега је било да се поједе и попије.Најслађе смо појели - ни мање - ни више, већ скоро пуно дрвено буре од пулпе од 200 литара киселе паприке - спремљене као туршија - са сирћетом, першуном, целером, итд.

Славо је добро пио. И умро је, веома млад, вероватно да је пиће томе допринело.Једнога дана, пијан, било је то с јесени, прекорачио је праг стана, пао и умро. Није боловао. Умро је 1979. године, са 53. године живота. Вера са синовима га је сахранила достојанствено. Сахрана атеистичка. Носили су га до вечног пребивалишта - њих 6 - рица синова. Присутно је било много света. Одржано је неколико говора. За присутне на гробљу приређено је послужење. Ни пре ни после Славове сахране, нешто тако нисам видео. На дугачак низ столова на гробљу од талпи фиксираних , као и клупа које иду уз столове, изнето је за послужење, свега и свачега. Неколико салата : кисела паприка, парадаиз, слатки купус, кромпир, мислим да је било укупно 6. врста салата, јагњеће, прасеће, телеће и пилеће печење, риба, чак и пуњена паприка и сарма од киселог купуса, све врсте пића. Прво четворо деце већ је имало своје плате, па су и могли да покажу свету да Славова деца су домаћини и колико су покојника ценили и поштовали. Имао се утисак да је око сахране Бобан био најглавнији.

Слобо је завршио подофицирску школу ЈНА и пензионисан је у чину заставника ЈНА. Бобан је завршио Машински факултет у Чачку, Симо је завршио за трговца и ради и живи у Београду, Родољуб - Родо је завршио за електричара и живи и ради у Београду, Иван је завршио за ПТТ техничара у Београду , радио је у ПТТ Рашка, живи у Брвенику на Ибру, Александар је завршио Факултет политичких наука у Београду, ради у ГСП "Београд" и живи у Београду. Само је Иво остао да живи у стану у Брвенику на Ибру.

Слободан - Бобан је живео код нас од 1965 - 1969. године у Чачку у улици Филипа Филиповића бр. 41, у двособном стану са трпезаријом површине 58 м2- три године док је учио занат и још једну годину после завршетка школовања. У стану, са нас троје : Ја, супруга ми Емилија и син Михаило, живела је и Емилијина сестра од ујака Србијанка - Сида Чкоњевић / 1944/, из села Трбушани код Чачка - укупно нас 5 - ро је живело у стану. Било је прилично тескобно - али - кућа није тесна , ако чељад нису бесна. Славо и Вера, су га послали код нас са циљем да упише Чачанску гимназију, обзиром да је био одличан ђак. Међутим, не приме га - тешко је било за упис, у то време, тако реномиране школе каква је Чачанска гимназија. Вероватно је, када су видели да је Бобан рођен у Крагујевцу, да долази из неког Брвеника на Ибру, да је осмогодишњу школу завршио у неком Баљевцу на Ибру, гимназијским властима није било тешко, да га не приме са образложењем да није положио пријемни испит задовољавајуће, односно да је "испод црте". И Бобана упишемо у ШУП у Чачку, да изучава занат за машин - бравара у фабрици "Слобода" у Чачку.

Слобо је трагично настрадао - погинуо 14. јула 2003. године, у Подгорици, где је са породицом живео дуги низ година. Тога дана, рано изјутра казао је супрузи да пристави кафу, а он је изашао у двориште да нешто уради око рушења неког мањег старог објекта - на коме су радили предходнога дана. Погурао је зид да га обори, међутим једна жица арматуре серклажа није била пресечена начисто, те како је полетео зид да пада - кога је Слобо гурао, тако је  паралелан - супротан зид иза леђа његових падао на њега, убивши га на лицу места. Први комшија је видео цео случај, притрчао да нешто помогне, али Слобу није било спаса.

Слобо је доживео и тежак саобраћајни удес у војном возилу ЈНА, на мосту у Подгорици. Остали су му трајни ожиљци на лицу.

Бобан је завршио занат за машин - бравара са одличним успехом, и одмах је примљен да ради у "Слободи". Какав је ученик био, рећи ћу следеће. Био сам у школи на једном родитељском састанку, као ујак Бобанов. Са мном је био присутан и Бобан. Разредни старешина, толико је исхвалио Бобана, да ми је било непријатно, али у души веома поносито. Да је он далеко најбољи ђак у школи, да је он требао да учи неке престижније школе, да је зрео и паметан, да је и члан некаквог комитета у школи, итд.

По повратку са одслужења војног рока, а завршио је Школу резервних официра ПА у Задру , уписује и завршава веома успешно Вишу техничку школу у Чачку. Било је много напорно, али по завршетку ВТШ уписује Технички факултет у Чачку, који успешно завршава. У "Слободи"  ради као водећи технолог - конструтор за обраду деформацијом и као шеф радионице за израду ПА и артиљеријске муниције / граната/. Био је један од најбољих инжењера, добио је Велику плакету ЈНА и Октобарску награду компаније "Слобода" за 2008. годину. И после одласка у пензију, "Слобода" га је ангажовала да ради на истим пословима. по уговору о делу- што ради и данас.

Александар - Ацо завршио је Факултет политичких наука у Београду. Ацо није могао да очекује новац од куће - није се имало. Ацо се сналазио, радио је свашта да би се школовао у Београду. Радио је и као фудбалски судија, завршио је обуку за возача трамваја и возио је трамвај у Београду, и сада ради на неком одговорнијем послу у ГСП "Београд".

Слобо је ожењен са Љубицом, има сина Вању, електро - техничара и ћерку Тању, који имају своје породице. Слобо има и четворо унучади: од сина Вање има унуке Андреју и Мију, а од ћерке Тање, унука Мирка и унуку Сању.Сви живе у породичној кући у Подгорици.

Бобан је ожењен , има супругу Душанку, сина Ђорђа, дипл.електро инжењера, снаху Ану. професора српског језика и унуку Ивану. Бобан са супругом живи у Чачку, у ул. Владана Шићевића 17а, на имању свога деде по мајци , а Ђорђе са породицом у Чачку.

Симо је ожењен са Ђуком и нема деце. Живи са супругом у Београду.

Родољуб - Родо ожењен је са Ђулом и нема деце. Живи у Београду.

Иван је ожењен са Милком, има ћерку Александру - Сашку, студента микробиологије у Београду. Пензионисан је и живи у Брвенику на Ибру.

Александар - Ацо ожењен је са Виолетом, дипл. политокологом, имају синове Лазара, машинског техничара и Душана, ђака.

Записао по сећању и из својих Забелешки, дана 5. септембра 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак