Categories
My Links
Генерална
У Македонији ђаци уче да је цар Душан био окупатор Македоније и да је Српска в.окупир.Мак. 1912.год.
jovansolajic | 19 Јун, 2010 14:05

У МАКЕДОНИЈИ ЂАЦИ УЧЕ ДА ЈЕ ЦАР ДУШАН БИО ОКУПАТОР И ДА ЈЕ СРПСКА ВОЈСКА ОКУПИРАЛА МАКЕДОНИЈУ 1912. ГОДИНЕ

Шестдесетих година двадесетог века били смо на летовању у Улцињу, у приватном смештају, у режији Синдиката Техничко ремонтног завода из Чачка: супруга Емилија, син Михаило и Ја. На некавом брду у Улцињу, у нашој кући где смо смештени била је и једна породивца из Скопља. Причали смо , у часовима одмора увече, о свему и свачему. Повео се тако разговор ,ваљда, и о историји. Девојчица, можда је имала 12-14 година, каже нама : да знате ми у Македонији учимо да је српски цар Душан био окупатор Македоније, и исто тако у нашој историји пише: да је Српска војска 1912. окупирала Македонију, ми не учимо да смо тада ослобођени од Турака.

Ја сам и остали остали без текста. Зар је могуће, да Српски народ извргавају таквом руглу и зар је могуће да проповедају такве неистине. Поготову, баш у то време Српски народ је издвајао огромне паре за изградњу порушеног Скопља у земљотресу 1963. године. Сви ми запослени давали смо по платном списку, 10 % од плате и то пуне 2. године, најмање. Српски народ је дао за обнову Скопља много више него све остале републике. Штампа, није смела да објављује колико ко даје за Македонију. Али, у народу се много причало, да Србија даје паре, а Хрватска и Словенија тако помажу, што граде Скопље са тим парама.

О овоме ми је много причао директор Војног сервиса из Београда, рођени Крагујевчанин, велики господин и веома образован стручњак, на жалост заборавио сам му име. Новца за изградњу Скопља стизало је толико да није могао да се потроши. Огромне количине новца биле су орочене код Војног сервиса.

Питам се, зар је могуће, да је наша Република организовала несебичну помоћ Македонском народу а истовремено дозволила и није постаљала питање извргавање руглу нашег народа. Па зар толики Срби изгинуше у Кумановској бици 1912. године, и уместо хвале кажу да смо их окупирали. Ти мене каменом а ја тебе погачом.

Питам се и дан- данас. Зар су Македонци морали да граде свој идентитет, на поништавању свога порекла. У покрајини Македонији већински народ је био Српски. У Скопљу је био центар српске државе, у њему је столовао најчувенији српски цар Душан, који је био цар Срба и Грка. Већина грађана Македоније , пре 1912. за време Турске окупације, имала су имена и презимена типична у Срба, тако и после 1912. године, све до 1948. године, када комунисти прогласише житеље покрајине Јужне Србије Македонцима. Зар није било најнормалније рећи. Српски народ који живи у Македонији жели да заокружи свој идентитет, има неке посебности у односу на Србе који живе у Србији, хоће да се зову Македонцима, итд., итд. Хајде да формирамо нову нацију, не би то била прва и последња. А не како је урађено.

Моје супруге Емилије брат од рођеног ујака Србољуб Чкоњевић, ожењен је са Вером, ћерком једног партизанског официра из неког села са Скопске црне горе. Причао ми је о томе, више пута, када смо се сусретали на Слави код Чкоњевића, какве је све проблеме имао што је хтео да остане Србин, јер су сви његови од памтивека били Срби. Показивао ми је и официрску партизанску легитимацију, у којој је писало српско име и презиме. Превођење личних докумената, углавном је вршено присилно. Он није хтео да му промене презиме и да га назову Македонцем за живу главу. Али, за то није добио пензију, свакаква шиканирања је имао.

У Технчко ремонтном заводу у Чачку, радио је Никола Богојевић, капетан прве класе , начелник машинског оделења, предратни питомац ВТЗ из Крагујевца и био је Србин. Имао је и два рођена брата и по оцу и по мајци. један је живео у Скопљу и презивао се Богојевски и био је Македонац, а други је за врема рата отишао у Софију, презивао се Богојев и био је Бугарин. То ми је причао сам Никола.

Када сам питао Ивана Ивановића, шефа мензе у Техничко ремонтном заводу у Чачку, шта је , говорио је да је Македонац. Како то да ти је отац из Подгорице, а ти Македонац. Каже, па ја сам се родио у Охриду. Ето он је то Македонац, сматрао као географски појам.

У Чачку и данас обитава породица Бошковић, чувени су посластичари. И они кажу ми смо Македонци, јер смо из Македоније, али смо Срби, српску славу славимо У литератури Српске цркве пише да у Свету само Срби славе, ни једна друга нација.Према томе, она породица која слави Крсну славу је српска породица. Не може се то неким декретом променити. Знам да отац Верин слави српску славу.

Катастрофа је, да су гробља изгинулих српских војника у ратовима у Грчкој, Тунису, итд. уређена беспрекорно, а да су у Македонији уништена. Не знам, да ли наша Држава ишта ради на заштити своје части и имена у Македонији и другде. Не би се рекло.

Забележио по сећању, дана 19. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Како смо се провели у Загребу 1971, године ?
jovansolajic | 19 Јун, 2010 13:58

КАКО СМО СЕ "ПРОВЕЛИ" У ЗАГРЕБУ 1971. ГОДИНЕ.

Били смо у радној посети у Техничко ремонтном заводу у Брегани близу Загреба: Драгиша Киковић, председник синдиката, Милош Папић, председник Радничког савета и Ја - Јован Шолајић, начелник финансијког сектора, сви из Техничко ремонтног завода из Чачка.

Година 1971., циљ и сврха посете : размена искустава, а на позив руководства Завода из Брегане. У Заводу су нас примили одлично, пријатељски, као род рођени.. У Заводу смо доручковали у њиховој мензи, водили су нас на ручак, у неки леп ресторан у близини Брегане.

После завршене посете дођемо у Загреб. Где ћемо, хајде да свратимо у робну кућу " НА - МА ", која се налази на централном Загребачком тргу. Било је отприлике петнаест минута до осам часова увече. Међутим, вратар нам каже да не можемо да уђемо. У то, ја кажем вратару да кућа ради до 8. часова, а тек је петнаест до осам.. На то се вратар искрљешти : није петнаест до осам већ је па- по загребачки, заборавио сам како они кажу, нешто као седам за 45. или сл. Видимо колико је сати и одемо даље.

Домаћини су нам резервисали за спавање хотел " Београд ", који се налази на 100- 200 метара од центра града. У животу нисам видео такво ругло од хотела, а у самом центру. Можете да замислите, у соби, коју смо добили, војнички или гвоздени кревети на спрат, било их је не сећам се али најмање десетак. Некаква ћебад, личила су на војничка. Не верујем, да су домаћини из Брегане намерно резервисали овакав конфор, без имало конфора. Шта је било у питању, не знам.

Преко пута хотела налази се некакв бифе. Милош Папић тражи да идемо да мало поседимо и да нешто попијемо у том бифеу. Ја и Драгиша нисмо били за то, јер ко зна каква је атмосфера у ноћ у таквим просторима где се много пије, а видели смо како нас је "љубазно" дочекао вратар робне куће. А Милош, хоће пошто-пото, њега хоће да га мине жеља: Он потиче из простора Хрватске, да ли је био избеглица из Рата, или је другим путем стигао у Србију, не знам. Ја и Драгиша останемо у креветима са новинама , читамо. Не прође ни пола часа, ето ти га Милош сав зајапурен утрчава у собу. Шта је Милоше, што си такав, а био је сав црвен у лицу. Седим ја на барској столици и пијем чашу вина, унутра пуно народа, задимљено, све пијано и сви певају у глас- прича Милош. Када сам разанао да они певају скандирајући : " Србе на врбе - Србе на врбе ", итд,итд., платих и побегох главом без обзира.

И дан- данас се питам како је било могуће у комунистичкој Југославији да се хотелу "ш" класе да име Главног града државе. Са овим је све речено.

Забележио по сећању, дана 19. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

 #