МАКЕДОНИЈА - НАША ДРЖАВА ТОЛЕРИШЕ НЕПРИЈАТЕЉСКО ДЕЛОВАЊЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ

И дан - данас, читамо у штампи, да се у Македонији води бесумучна реторика , од незваничника и званичника ове државе, против Србије и Српског народа. Питам се, шта смо то ми згрешили у односима са Македонијом. Напротив, треба да су српском народу трајно захвални.

Питам широки аудиторијум Србије и Македоније, да ли је у реду следеће.

1.Зашто су Македонци променили име старога моста на Вардару у Скопљу. Не зове се више Мост цара Душана. Шта, хоће да сатру и историју. Не свиђа им се, што је Скопље у средњем веку било престоница и центар велике српске државе, и што је српски цар Душан столовао у њему. Није ни чудо. Шестдесетих година прошлога века, летовали смо породично, у приватном смештају са једном породицом из Скопља. Девојчица, Македонка, стара 12 - 14 година, каже нам, како они у историји уче да је Цар Душан био окуппирао Македонију, Македонце тада покорио.

Шта је и тадашња Србија дозвољавала? Срби здушно две године одвајају 10% од плата за обнову Скопља, порушеног у земљотресу 1963. године, а они децу, у исто време, уче да смо ми били окупатори њихове земље.

Значи, не бирају средства, да докажу како Македонија није била српска земља. Колико ми је познато у Македонији су до 1948. године живели претежно Срби, а после те године, власт их је силом закона превела у Македонце. Али, нико им не брани да буду оно што желе, али не смеју да фалсификују историјске чињенице, на штету српског народа, народа, који им је комшински и најближи. Ваљда, идентитет се може изградити и истином. На лажи су танке ноге.

2. Српска војска је у Првом балканском рату ослободила Македонију од Турака- ослободила их је од петовековног ропства под Турцима. Српска војска је ослобађала српски народ од турскога ропства. И шта. Опет је за званичну Македонију, сада по други пут у историји, Србија и српски народ окупирао Македонију. По овоме испада, да народ у Македонији није био под ропском влашћу Турака, већ су тек тада пали у ропство под Србима. И зар се тако народ у Македонији одужује хиљадама изгинулих српских младића - војника, у Кумановској бици 1912. године.

За време комунистичке власти, идентитет и интегритет је грађен на љагању српскога народа и српских владара. Ништа није ваљало, због хегемоније Српског народа. Ако су лоше живели, то су били криви Срби. Боже какве глупости. Али, зашто се и дан- данас тако нешто толерише.

3. Читамо у штампи, да су гробља изгинулих српских војника у Првом светском рату на територији данашње Македоније, у катастрофалном стању. Зарасла су у коров, или су преорана, уништавају се и задњи трагови изгинулих ослободилаца у Првом светском рату. Зашто наша држава то дозвољава. То није само непоштовање према изгинулима, већ и према целокупном српском роду.

4. Нисам језички стручњак, али ме стално нешто копка. У Македонској азбуци, која је донета 1948 године (први пут), нема слова ћ). Српска презимена се углавном завршавају на слово ћ), па се питам шта ли је се са тим хтело. Не знам, како се у Македонији, исписују презимена Срба. Можда је и ово пут да се избрише постојање српскога народа у Македонији.

5. И Македоци славе крсну славу као и ми Срби.. А, познато је - да у целоме свету само Срби славе , тако пише у литератури. Скоро сам разговарао са једним Македонцем, који је са мном некада радио, и који је рођен у Прилепу, да ли слави крсну славу. Рекао ми је, да слави, и то Митровдан. Каже ми, ни пет ни шест. Па, ми смо до 1948. године били Срби, али ми и даље славимо.

Мора да се зна. Да су комунисти, када су дошли на власт 1945. године, да би уништили хегемонију Срба, правилније речено - смањили бројно учешће Српског народа у укупном становништву Југославије, створили од једног народа, још три нације. Тако су после Другог светског рата створене нове нације : Македонци, Црногорци и муслимани са малим словом м), потом Муслимани са великим словом М) и на крају Бошњаци. Једне нације су створене на бази локалитета - географије, а трећа на основама вере.

Можда је ово све у реду, хтели су да се зову Македонци, Црногорци, Муслимани, односно Бошњаци и то је било њихово право и нико не треба да им на то приговара, али то мора да се зна. Тако треба да пише у нашој историји, а и у њиховој историографији.

Интересантно је. Албанци живе у Албанији, има их све три вере, две су хришћанске, на Косову и Метохији, они кажу опет живе Албанци, сутра можда ће у неким другим подручјима да формирају државе, али ће опет тамо да живе Албанци. А код Срба, то не може. Какви смо, нама ће се можда десити - не дај Боже - да ће у Војводини живети нација - Војвођани, можда и још неке нове нације и свакаве глупости, али претња постоји и са њом се не треба играти. Истицање посебности региона у политичком смислу води право у сепаратизам и издвајање од матице државе.

Политичари водите рачуна !

Ради трајног помирења међу народима у бившој Југославији, једино је решење, да историчари свих држава, седну и напишу заједничку историју народа од почетака до разлаза .

Забележио дана 31. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРЕЖИВЕЛО ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ САМО 27 - РО СТАНОВНИКА СРЕЗА

Шестдесетих година прошлога века радио сам у Теничко ремонтном заводу у Чачку, у својству Начелника Финансијског сектора. У Техничкој управи ССНО - а, која је била нашем Заводу надређена команда, радио је Теодор Стојаковић, војни службеник IV класе. Службено сам сарађивао са Теодором.

Једне прилике, Теодор ми је испричао следеће.

Пре II светског рата његова породица живела је у неком селу у Славонији, у Хрватској. Заборавио сам назив села и назив среза о коме је реч. У том његовом селу живели су искључиво само Срби. У целом срезу - котару живели су скоро само Срби.

И шта бива. Зарати се. Усташе, за време рата, побише и одведоше у логоре,скоро сво становништво. Рат је преживело свега 27 - ро Срба. И они основаше Удружење 27- ро преживелих. Састајали су се.

Забележио по сећању, дана 31. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СЛОВЕНИЈА - ЗАШТО ЈЕ СРБИЈА У ПОНИЖАВАЈУЋЕМ ПОЛОЖАЈУ ?

Ми, обични грађани, примећујемо и убеђени смо, да је наша држава у односима са Словенијом у понижавајућем положају. У било коју област живота и међудржавних односа погледамо видећемо да смо неравноправни.

1. Словенци су, на правди бога, побили 58. српских регрута - војника , и ако су они напуштали трериторију Словеније, и ником ништа. Дрновшек је седео , у исто време, у Београду, све док и последњи Словенац - војник није напустио Србију. Да је и један словеначки војник тада страдао, они би нас терали у мишију рупу. Питам се, зашто Србија није тужила Словенију за овај злочин. Да ли се Словенија извинула Србији и српском народу ? Не !

2. Словенци су избрисали из држављанства Србе, њих преко 12000, или колико ли их већ. Ми, њихове Словенце нисмо брисали. Зар је то добар однос. Зар нисмо могли да им барем припретимо да ћемо и ми Словенце да бришемо из спискова. И лепо ? Они брисали Србе из спискова, ставили их на улицу годинама. И шта - ништа. Нисам прочитао да смо протествовали, да смо тужили, да смо претили, било шта. Нема ни пардона, ни извињења.

3. Словенија се одвојила од СФРЈ још 1991. године. Са свим државама, чак и са Аргентином је подписала Споразум о регулисању пензија, а са Србијом није ни дан данас. Кажу, хоће, али немају пара у буџету. Какав цинизам. Држава, која има 5. пута већи доходак дугује пензије другој- толико пута сиромашнијој држави. Наша држава, и дан - данас исплаћује пензије њиховим осигураницима - њима- око 15000. Када ће да се смилују. Трагикомично је, да наша држава скоро 20. година исплаћује пензије за рачун државе Словеније и ником ништа. Наша влада саопштава да се односи наших држава разијају у позитивном смеру. Баш не разумем какав је то смер.

4. Словенци су нам увели санкције, исто јутро- 1. јуна 1992. године, знам из сопственог искуства, када је Европска унија изгласала санкције, и без одлуке њихове владе - нема шта ревносно, а нису били у Европској унији. Ми смо добили добар шамар, нисам чуо да смо , код регулисања односа ово питање постављали.

5. Словенци су ушли у Србију, са својим предузећима. Широм су им врата отворена. А, да ли су врата српским привредницима ,уопште, отворена. Нисам чуо. Зашто нема реципроцитета. У трговинама, рафови су пуни словеначке робе, да ли је тако са српским производима у Словенији. Кључ развоја земље лежи, пре свега на извозу. Ми морамо захтевати да наш извоз колико - толико парира њиховом извозу. Мора они да нађу начина да се реципроцитет оствари.

6. Словенци су здушно подржавали бомбаровање Србије. Њих, Немци 1941. године протерују у Србију - кажу им - шаљемо вас код ваше браће Срба, нека вас братски приме ако хоће. И ми њих промисмо као браћу. А, они нама, послаше Немце да нас бомбардују. Ми њих хлебом а они нас бомбама. Нема шта, зар је ово мило за драго ? Наравно, нема ни извињења. Срамота.

7. Називи улица у Београду и другим местима у Србији, који су из Словеначке баштине, углавном нису мењани. Да ли је тако урадила и Словенија. Чисто сумњам. Зар да више Београду импонује улица Љубљанска, него ли Љубљани Београдска улица. Па Београд је метропола, и један од најлепших градова. До кад, ти њега хлебом, а он тебе каменом. Ко коме треба више да импонује?

8. ИСТОРИЈА. Да ли у историји Словеније и у уџбеницима, пише да су Српски војници , који су се враћали из заробљеништва, 1918. године оружјем спречили Италијане да заузму Љубљану, мислим да је српским трупама командовао мајор Шевић.

Да ли , што горе поменух, у њиховој историји, пише да су Немци 1941. године, хиљаде породица Словенаца протерали у Србију и да их је Србија примила као своју браћу.

На крају, питам се ? Зар није, најблаже речено, увредљиво за нашу државу и за наш народ, ако Словенија све што је српско и из Србије игнорише и брише из заједничке историје, која прва и одмах се ставља на страну наших непријатеља, или оних који нас не воле, па могли су барем да буду неутрални, јер брат је брату у невољи.Увредљиво, јер ни извињење нисмо добили.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И ДИРЕКТОРА ФК ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Поштовани председниче и директоре,

Гледао сам синоћ фудбалску утакмицу Црвена звезда - Слован. Утакмице се добијају са давањем голова. Да би се дали голови, треба шутирати у гол. Треба шутирати у гол што више пута, нека лопта мора да уђе. Но, свако искуство је добро дошло. Главу горе.

Једно ми је синоћ засметало. Зашто сте рекламу главног спонзора ГАСПРОМА написали латиничним писмом , и на дресовима и на рекламним паноима? И код Руса и код нас Срба је у званичној употреби ћирилично писмо. Зашто онда латиница ? Нисмо у сукобу писама.

Гаспром је чувена светска фирма и са препознатљивим логоом на ћирилици. И Звезда и ћирилица су српска традиција и тако то треба до остане " до века ".

Знајте, нити Црвеној звезди, нити Гаспрому не приличи да пишете латиницом : Звезда је чувена Српска институција и " бренд", а и Гаспром, па вам не приличи.

Да знате,како сте написали, што но кажу, стоји вам " ко пилету сисе".

Желим вам успеха у раду, желим вам победу у Братислави.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПУТ У НЕМАЧКУ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, БЕЗ НОВЦА И ДОКУМЕНАТА / ЖИВОРАДА - ЖИВКА ЈАЊИЋА /

Живорад - Живко Јањић / 1924 - 2009 /, из села Атенице код Чачка, 1941. године, тада свршени ђак 6 - ог разреда Друге  мешовите чачанске гимназије, био је борац у Чачанском паризанском одреду Др Драгиша Мишовић.

По пропасти Ужичке републике, децембра месеца 1941. године, многи бивши партизани и сви сумњиви на неки начин, хапшени су и затварани у објекте Војно техничког завода. Ту је некакав суд , састављен од немачке силе и домаћих издајника, судио и разврставао притворенике у три категорије: за пуштање, за рад у Немачкој и за стрељање.

Једнога дана, идући из града кући, у Авлаџиници, пресретне га један земљак, и каже му да не иде кући, јер га тамо чекају да га ухапсе као бившег партизана. И Живко шта да ради, брзо смисли, да не иде кући, већ да бежи што даље из Чачка. Без динара у џепу и неприкладно обучен, а био је децембар месец, оде на железничку станицу и седне у воз и правац Немачка. Крио се у вагонима, јер није имао ни документа ни возну карту. Немачки језик је знао ђачки, али поприлично, јер га је учио 6. година у гимназији, те се Живко лепо споразумевао и налазио начина, да га власти не ухвате.

Живко се запослио и дуго радио код Немца - молера, радећи као помоћник мајстора. Ипак, га једног дана открију и стрпају у некакав лагер. Живко успе, да побегне из лагера, побегне у суседну Француску. Није му било тешко, да се снађе и у Француској, и француски језик је знао поприлично, опет оно што је научио у гимназији. У Француској, Живко је био уписао некакве студије на Сорбони. Радио је нешто те се издржавао. Живко се у Паризу, бар једном женио са францускињом, добио је и једну ћерку, са којом је ипак одржавао родитељски однос, коју је надживео.

Живко се враћа у Југославију тек 1946. године. Имао је мало проблема са властима. Било им је све сумњиво из његове биографије, поготову што се није на време вратио у земљу.

Живко наставља школовање, уписујући седми раред гимназије школске 1946 / 47. Завршио је физичку хемију у Загребу. Женио се три пута.

Живко ми је рекао, да је написао своју романсирану ратну биографију, своје страдање и сналажење и да му је жеља, да је неко, после његове смрти, објави. Живков живот у вихору Другог светског рата је веома занимљив, поготову када се узме у обзир, његова младост / 17 - 21 година живота/

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗАШТО НА СПОМЕНИКУ НЕМА ИМЕНА КОЈИМА СЕ ПОДИЖЕ ?

Деведесетих година прошлога века, присуствовао сам Састанку Општинског одбора Савеза бораца НОР- а, општине Чачак, чији сам ја био члан, у својству председника Одбора за доделу станова борцима НОР- а.

На дневном реду Одбора била је и тачка дневног реда о подизању Споменика стрељаним борцима 1941. године у кругу Војно техничког завода у Чачку. Предлог одређене комисије је био да на споменику буде исписан текст: да је на том месту стрељано 800 бораца - отприлке тако нешто. Мој је предлог, напротив био, да се напише да су ту стрељани бивши или заробљени партизани и остали родољуби, јер Немци нису могли да стрељају партизане, већ само заробљене партизане и да је ту стрељано и родољуба, који нису били у партизанима. Моја главна примедба и предлог је био да се на споменик испишу сви по имену и презимену са осталим генералијама - јер су бар заслужили да се њихова имена читају, да нису они обизличени, они имају своје фамилије, итд.

Ратко Трипковић, носилац Партизанске споменице 1941 године, изнео је податак - да је преко 20. година истраживао, и утврдио имена са генералијама за њих 236, или том броју сличан податак. На то сам рекао, ето испишимо имена тих 236 бораца и родољуба, и испод да се напише и још 564 непозната борца - ако се већ са сигурношћу зна да их је стрељано 800.

Међутим, већина није била за мој предлог, или је ћутала. Главни заступник тезе о неименовању стрељаних био је Милорад - Миго Јевтовић, носилац Партизанске споменице 1941. године. И , вероатно  - сасвим сигурно, је и подигнут  споменик на коме  нема имена стрељаних.. А, мислим да су заслужили..

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МАЈКА МИЛЕВА ШОЛАЈИЋ, РОЂЕНА ВУЈОВИЋ, ОДРАСЛА У ЗАДРУЗИ ОД 27 - РО ЧЛАНОВА

Моја мајка Милева Шолајић, рођена Вујовић / 30. април 1900. - 16. новембар 1981./, рођена је у селу Грабу у Драгачеву, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине, рођене Милутиновић, из села Тијања у Драгачеву.

Моје мајке прадеда Вучић је рођен у селу Смиљевцу, у моравичком Старом Влаху.

Деда Миладин доселио се из Смиљевца у Граб.

Мајка Милева рођена је и одрасла у бројној породици. У истом домаћинству - у задрузи живели су:

-Деда Миладин / 1830 - 1916 / и баба Ангелина ; ( 2 )

-Отац Живко / 1871 - 1943 / и мајка Катарина ; ( 2 )

-Стричеви : Антоније /1870 - 1943 / и стрина Винка Антонијева супруга, Мијаило , Милија / 1860 /, Милун / 1872 - 1910/ и стрине - њихове супруге; ( 8 )

-Тетке - једна од три очеве сестре , која до тада није била удата: Вукосава, удата Ковачевић, Крстина, удата Драгићевић у село Лозницу код Чачка и Аница удата Милутиновић у село Трнаву код Чачка; ( 1 )

-Браћа : Милијанко / 1907 - 1965 / и Миладин / 1917 / ; ( 2 )

-Сестре : Радојка , удата за Продана Ћаловића из села Зеоке у Драгачеву; Милева, удата за Иванка Шолајића, из села Кулиноваца покрај Чачка, Стојка удата за Драгутина Затежића, из села Љубића, код Чачка и Милостива, удата за Милорада Ружичића из села Горачића у Драгачеву. ( 4 )

-Браћа од стрица Антонија : Радомир / 1896 - 1952 / ; Милија / 1905 - 1973 / ; Станимир / 1907 - 1976 /; Јездимир / 1913 - 1988 /; Гојко / 1916 - 1987 / и Милорад ; ( 6 )

-Брат од стрица Милуна: Десимир / 1906 - 1989 / ; ( 1 )

-Сестра од стрица Милуна: Зорка удата Живковић, у село Трнава код Чачка. ( 1 )

Укупно њих 27- ро.

Крсна слава мајчине породице је Ђурђевдан.

Домаћин куће био је стриц мајчин Антоније.

Мајка Милева стрица Антонија је ословљавала са Тата, као што су и сви остали чинили, а тату Живка са Оцо.

Важила је строга подела послова. Жењскиње је углавном радило на пословима спремања хране, око муже и сирења, бављења око деце, чувања стоке, а мушкарци на пословима обраде земље и сечи шума. На пословима код куће, женскиње се смењивало седмично.

Распоред послова, за сутрашњи дан обављао се увече - пред спавање, у присуству свих који су способни и дорасли за рад, под руководством домаћина. Када сване дан, свако чељаде је знало шта треба да ради. Домаћин је обављао ванкућевне послове и послове са властима.Домаћин је одлазио из куће у Општину и у Срез . Пут је преваљивао искључиво јашући коња. Њега је у дворишту испраћао и дочекивао један од браће.

Деца нису тучена - кажњавана батинама - апсолутно. Ја памтим толико, да смо деда Живка формално јахали. Колико је само било доброте и питомости у том човеку. Али и деца су била вредна и послушна.

Била је то домаћинска кућа. Не знам, истина, колики им је био посед. Имали су и велики виноград у селу Атеница код Чачка. Рађало је грожђе одличног квалитета. Имало је година, да се вино отакало и три пута. Вино из овог поднебља је опевано као Јеличко у Косовском циклусу.

О каквој се кући радило. Причала је мама, њима је опанчар три месеца у години седео у кући и правио опанке. Од кожа стоке које годишње покољу, осуше или уштаве , опанчар им направи по 300 пари опанака. И то им таман буде довољно за годину дана.

Шта је мама причала са дивљењем. Имала је 15. година, те 1915. године. Девојчурак. Мамина кућа се налазила уз сам превој планине Јелице, тамо где се граничи Драгачево са Трнавским срезом - са Чачком, њихове су куће прве у Драгачеву када се иде путем из Чачка за Гучу, одмах испод самога пута. Положај на том превоју све до планине Овчар држала је војска , тада Краљевине Црне Горе. Мама каже, како су само лепо изгледали ти момци. Високи, обучени у нека лепа одела, да се нагледаш ниси могао - такве лепоте.

Мамин отац Живко и његов брат Антоније, убијени су на прагу својих кућа, од стране Бугара, 1943. године. Бугари су у одмазди за једног њиховог убијеног војника, поубијали доста становника Драгачева. Њихове су све грађевине попалили, све до једне. Знали су они, јављено им је да из Чачка иде казнена Бугарска експедиција. Рачунали су и на то што су нешто знали бугарски. Ратовали су они у Првом балканском рату у Другој српској- Степиној армији, заједно са Бугарима у ослобађању Једрена од Турака. Рачунали су на братске ратне заслуге, а и на старост / 72. и 73 године / да им се ништа неће догодити, остали су код кућа да спрече паљевину. Међутим, убили су их без пардона и све објекте попалили..

Мамин брат од стрица Гојко, пре Другог светског рата завршио је занат као питомац Војно техничког завода у Чачку ; одслужио војску у подофицирској или официрској школи војног ваздухопловства, био у партизанима 1941. године, мобилни је официр за Драгачевски срез 1944. године, Основао је и био први и дугогодишњи директор Индустријског комбината Гуча, народни посланик и пензионисан као народни посланик

У Првом светском рату учествовао је мамин брат од стрица Радомир. У рату је остао без једне ноге, био је ратни војни инвалид. Имао сам прилике, да прочитам разгледницу - слику ујака Радомира, којом се он јавља сестри Радојки. С једне стране је слика, на којој он стоји на једној нози између две болничарке Енглескиње у некој Болници у Скопљу 1916. године, а на другој адреса и писмо. Интерсантна је та слика. Он пише српски - ћирилицом, фотографска радња је исписана на бугарском језику, а печати пошта и цензуре на Немачком језику. Три језика, на једној карти - разгледници.

У заробљеништву у Немачкој у Другом светском рату били су мамин брат Милијанко и брат од стрица Антонија - Милија.

Забележио по сећању, дана 28. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КОМУНИСТИЧКИ ЈЕ - СВЕ ЈЕ НАШЕ, НЕМА ВИШЕ МОЈЕ И ТВОЈЕ.

У целом нашем засеоку, у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, само је мој отац био земљорадник. Имао је у два имања, која су била ублизу, делила су их, парцеле браће татине - око 30- так метара, површине нешто око 6. хектара. Имали смо у поседу, пре рата, и две парцеле у Кулиновачком пољу, у насељу Прелићи, где смо наизменично сејали кукуруз и пшеницу. Около, нашег имања, живело је још десетак домаћинстава, са много деце, а са врло мало земљишног поседа. Живели су од рада у фабрикама, претежно као неквалификовани радници, а имало је и занатлија, земље су имали тек толико, да гаје само неопходне повртарске културе.

Мој отац је на своме имању- окућници , у две њиве гајио кукуруз, пшеницу и јечам и све повртарске културе - и то не само за сопствене потребе већ и за продају на Чачанској пијаци, која нам је релативно близу. На остатку имања, у брдском делу, гајио је све врсте воћа. Имао је доста великих дрвета трешања, много врста крушака, јабука, шљива, мушмула, шептелија, јабука из расадника, доста стабала кајсија, имао је и виноград од 10 ари, раније је био величине 20 ари. Имао је све врсте трешања, од најраније мајске до трешања за слатко - рскаваца. Гајио је и малине. Био је један од највећих произвођача малине у нашем крају. Малине су биле одличног квалитета, брао их је и у плетене корпице , од по кгр тежине, за извоз у свежем стању. Малине се нису прскале. Малине је некада брало и 30- ро берача.

Наш деда Благоје имао је велики виноград у суседном селу Атеница. Није могао да сачува род од крадљиваца, а био је и далеко од куће. За то га је продао, а да би и даље имао грожђа и вина, говорио је да деца имају да се не зажеле, засадио је виноград на брдовитом делу  око стотинах метара од куће. На месту где баш и није било место за гајење винове лозе. У најгорњем јарку гајио је миришљаво грожђе отела, у наредна два јарка каменичарку, а у првом највећем јарку све могуће сорте грожђа, имало их је скоро 100. разних врста.

Деца комшилука, а дешавало се да и старији ништа не заостају, били су права напаст у крађама свег воћа, а нарочито када стаса грожђе. Тата је имао и чувар кућицу, у којој је ноћевао чувајући грожђе од крадљиваца. Али су комшије, налазиле начина да му ипак покраду грожђе. Крали су нам грожђе и у пола бела дана. Колико пута сам само ја видео и затекао да комшије краду грожђе. Када сазри грожђе, знало се, ја свако јутро одем у виноград и наједем се грожђа, тако рећи то ми је био доручак. Тако свако јутро, а и преко дана , са књигом у руци - учећи долазим у виноград да се наједем грожђа.

Догађало се да, са врата, за улазак у виноград, приметим да неко из комшилука , особа старија од мене, са великим цегером бере ли - бере грожђе. Мене срамота, ја се повучем, чекам да иста особа напуни цегер и тек тада и ја уђем у виноград.

Виноград је био ограђен живом оградом од гледича багрема - веома трнатог. Крадљивци су ипак налазили рупе куда су се провлачили, можда и са добрим огреботинама.Али ко те пита, када је слатко, а и туђе је.

Тешко је било и обрадити виноград. Нарочито тешко је било прскање винограда плавим каменом против тоње. Бунар нам је био испод брда, а на брду виноград. Велика узбрдица, прилично стрмо, а сваког прскања, требало је изнети на леђима по десетак канти за прскање, која је била тешка бар 15. килограма.

Завршио се Други светски рат. Дошли наши - партизани на власт. И надаље мој отац, са својом децом обрађује цело имање, па и виноград. Плаћа велики порез и даље. Памтим, да је тата, једне прилике, морао да прода краву да би платио квартални порез. Наравно, све до уласка у СРЗ.

И шта бива ? Комшинка Ковина Нешовић, супруга Драгослављева, мајка 9-ро деце, све једно другом до ушију, са "кецељом" земље, једина члан КПЈ од жена у селу, иначе велико " спадало ", знала је да увесељава друштво до " упишавања ", једне прилике, каже мојој мајци Милеви : "Милева, дошли су наши комунисти на власт, све је сада наше, нема више моје и твоје, сада је и ваш виноград наш, од сада ћемо брати ваше грожђе као своје ". Моја мама ће на то : " Може Ковина, како да не, дођи да носиш канту за прскање и да виноград окопаваш, режеш и да га заламаш, па онда и бери грожђе. Ниси ваљда мислила да ти само дођеш да обереш грожђе". Ковина, виде колико је сати, сподби се и покуњена прекиде разговор и оде.

Добро се сећам, да су у једној комшинској кући отакали вино, а наравно нису имали виноград, а да наша кућа, није отакала , јер није ни имала шта да измуља.

Забележио по сећању, дана 27. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОД НЕСТАШНОГ ДЕЧАКА ДО ПАРТИЈСКОГ И СИНДИКАЛНОГ АКТИВИСТЕ

Негде, почетком педесетих година прошлога века, у време Тршћанске кризе, радници су позвани да демонстрирају против одлуке Великих, да нам узму Трст.

И ми, радници и службеници војног предузећа "Боба Милетић" из Чачка /Пре рата Војно технички завод/, учествујемо у демонстрацијама, сви- организовано. Крећемо се главном улицом - улицом Др Драгише Мишовића, певамо револуционарне и партизанске песме и извикујемо пароле " Живот дамо - Трст не дамо" и сличне.

Заустављамо се на раскрсници код кафане " Цар Лазар ". Говоре руководиоци и партијски функционери. Говори и радник - занатлија Томо Дашић, био је неки партијац или синдикалиста у нашој фабрици..

Долазим кући после демонстрација. Причам у кући о том догађају. А моја мајка се у време говора Томе Дашића, идући са пијаца, /свакога дана је морала нешто од зелениша да продаје, да би се од нечега живело/, нашла на месту догађаја. Познајем ја њега као злу пару - каже мама. Зар и онакви држе вама говоре. Пре рата и за време рата, од њега нисам могла да прођем Циганмалом. Крао ми је из котарица, које сам носила на обрамачи и то све што стигне - нарочито ако се радило о воћу. Јадна ли нам мајка, ако нам онакви говоре какви треба да будемо. А, ми у кући, убеђујемо маму, да је Томо добар човек, да је , као дете и дечак, био вероватно несташан и томе слично, а мама , упркос нашим убеђивањима, остаде при своме. Пропашћемо, од нас нема ништа.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРЕЋА ПРАТИЛА РАТНИКА СВЕ ВРЕМЕ РАТА ОД 1941. ДО 1945. ГОДИНЕ.

Ево шта ми је испричао, у часовима када смо евоцирали успомене из свога живота- на путовањима и слично, Милорад Педовић- Геџо / 1925 - 22.08.1989 /, пуковник, управник - директор Техничко ремонтног завода из Чачка, шестдесетих година прошлога века. Ја сам тада у истом Заводу радио на радном месту Начелника финансијског сектора, био сам непосредни сарадник Милорадов. И становали смо у истој згради у Чачку, на истом улазу у броју 41 у улици Филипа Филиповића.

Милорад је ступио у партизане, у првим данима почетка Револуције 1941. године, у краљевачки партизански одред "Јован Курсула ", био је члан оркестра ватрогасаца, који су на превару изашли из опкољеног Краљева. Иначе, Јован Курсула, чувени српски јунак из Првог српског устанка, чије је право име Јован Петровић, је рођен у селу Доња Горевница, селу између Чачка и Мрчајеваца. Мајка му се , као удовица преудала, у неко село из атара Краљева, где је одрастао. Јован је био чувени мегданџија - излазио је на мегдан са турцима и увек побеђивао. Отуд Курсула, што је на турском мегданџија.

После пада Ужичке републике, краљевачки партизани одступали су, и у Босни у месту Рудо, уђу у састав Прве пролетерске бригаде. Милорад је био, значи, у строју код формирања Бригаде - 21. децембра 1941. године и био најмлађи борац у бригади / 1925 /, имао је 16 година. У бригади је био лични курир команданту Кочи Поповићу.

Милорад ратује све време у Првој пролетерској. 1944. године, буде пребачен авионом у Бари. Ту заврши обуку за тенкисту. Потом их пребаце у Каиро, ради пријема енглеских тенкова. Искрсну неки проблеми, енглези нису хтели да дају тенкове, па сви буду пребачени руским авионима у Москву. У Москви , од тих курсиста, формира се Друга тенковска бригада НОВ и ПОЈ. Бригада, на возовима, буде пребачена у Југославију, право на Сремски фронт где, у априлу 1945. године учествује у пробоју. Милорад је у Другој тенковској бригади комесар батаљона.

Друга тенковска бригада је ратовала све до краја рата, учествовала је у заузећу Трста.

Милорад је имао среће. Каже: у рату ме ни грана није огребала. А, био је прави борац од 1941. године - прави носилац Партизанске споменице од 1941. године. Милорад је завршио после рата и Вишу војну академију, био је успешан руководилац. Ишао сам са њим небројено пута у разне више команде у Генералштабу и МНО. Сви су га познавали, сви па и генерал - пуковници, после војничког поздрава, су се са њим љубили, свима је био изузетно драг.

Ето, какву срећу је имао наш Геџо.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРВОМАЈСКА ПАРАДА У БЕОГРАДУ 1949. ГОДИНЕ

У Београду, 1949. године одржана је велика Првомајска парада. У то време био сам на школовању за новинара при ЦК КПС. Као будући новинари, а било нас је свега 17. из целе Републике Србије, учествовали смо на паради, као посматрачи, са задатком, да напишемо извештај са параде / Као писмени задатак/..

Свечана трибина била је на Теразијама, на отвору улице Краља Александра са Теразија. Добили смо места на трибини, на делу означеном као " Е", значи на трећем нивоу. На месту "А" налазио се Тито са највишим државним руководиоцима, на нижем нивоу, места означена са "Б" и "Ц", били су министри, чланови централног комитета и генерали, а ми смо били на трећем нивоу, места означена са "Д" и "Е". Ипак, били смо на трибини, била је то велика част. Добили смо специјалне пропуснице, штампане на картону.Било је назначено када морамо доћи на трибину , затим којим улазом да уђемо на трибину. Запамтио сам, 6. пута су нас легитимисали и претресали до доласка на трибину.

Војна музика свира маршеве, последњи долази Тито са најужим руководством. Велико узбуђење. Жмарци подилазе. Предаја рапорта неког генерала, команданта параде, војска маршира парадним кораком, сви родови војске, артиљерија, оклопне јединице.

Затим наилазе спортисти у беспрекорним ешалонима. Спортисти обучени у беле униформе. У једном ешалону, препознајем моју сестру Олгу Шолајић /1923 /, тада студента шумарства Београдског универзитета. Затим, на челу једног ешалона маршира са заставом мој комшија из села Божидар - Божо Јањић /1930- ?/, који је тада учио неку занатску школу у Раковици, као дете палог борца. Он , онако висок, у лепом спортском оделу са заставом, сам напред испред свога ешалона, како је величанствено изгледао.Та омладина која је парадрала је изгледала фантастично. Сви вижљасти, танки, није било дебелих - нису ни могли бити дебели.

После доста година, у једном распремању стана, карта за улазак на трибину, је изгубљена.

Забележио по сећању, дана 23. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА Г - НА МИЛЕТУ МИХАЈЛОВА, ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА ЗРЕЊАНИНА, ЛИЧНО

Поштовани градоначелниче,

У јучерашњем броју " Политике ", објављен је чланак о отварању Индустријске зоне Југоисток - Ечка. Свакако ме је обрадовала ова вест. Међутим, квари утисак слика, на којој се види табла са написаним текстом - која означава име зоне. Текст је написан латиницом и под 2. на енглеском језику.

Шта није у реду? Није у реду, да се државни орган не придржава Устава своје земље. А, у нашем Уставу пише у чл. 10, да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

Значи, Устав обавезује државне органе и јавне установе и јавна предузећа да примењују писмо ћирилицу обавезно, наравно и друга писма , али под 2., ако је то законом прописано а на основу Устава / став 2, члан 10./.

Не верујем, да ово сматрате неважним. Нека питања, као што су: вера, писмо и крсна слава, су главне одреднице српскога идентитета. Не будемо ли о овоме водили рачуна, Српском народу прети нестанак са светске сцене.

Верујте, пишем вам са добрим намерама. Желим вама и вашем граду сваки напредак.

Ако, по вашем мишљењу, нисам у праву, молим да ми одговорите.

 Поздрав.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- У- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПАРИЗ, МОНМАРТР, БОРИВОЈЕ - БОРО КОЈИЋ, АКАДЕМСКИ СЛИКАР ИЗ ЧАЧКА

У Паризу, боравио сам службено 1975. године 4. дана. Осим службених садржаја у тамошњој Електродистрибуцији, обилазил смо и све културне установе и позната места.

Наша делегација, нас троје из Електросрбије из Краљева : неки Герег, мађар из Суботице, правница из Ваљева и Ја из Електродистрибуције из Чачка, једнога дана одемо на Монмартр. Одмах сам се сетио, да постоји могућност да овде сретнем Боривоја - Бору Којића /1931/, мога земљака из села Кулиноваца, села на домак Чачка, сада у атару града Чачка, академског сликара, само предпостављајући да и он, попут скоро свих наших сликара, живи и ради у Паризу. Нисам га видео годинама.

Само што сам о томе рекао сапутницима, набасах прабо на Бору. Изљубисмо се, свога ме изгреба са великом брадурином, шта ће уметник него да пусти браду - да се на неки начин обележи, ваљда да би га околина са сигурношћу третирала у свакој прилици- да је уметник.

Бора, не слика ту, већ је изложио неке слике малих формата, све некакве птице или птичурине на њима. Нису слике мога афинитета, а и немам новаца за купавања, а и он можда му није пало на памет да ми понуди поклон, много смо причали како је њему и како је нама.

Једне прилике, док је Боро студирао у Београду, сретнем га на Теразијама. Кажем ја Бори. Хајде Боро да те осевапим да те частим једном добром вечером, бићеш ти велики будући уметник, па да се сетиш некад мене. Кажем му ја да нахраним будућег великог уметника. И одведем ја Бору на вечеру. Предпостављам, да нисам много погрешио.

Падне ми на памет, да ме неки уметник порттретише, а на Монмартру, има их стотине, који на лицу места то раде. Уметника, свих могућих фела. Ту су: Јапанци, Кинези , Црнци, нема којих нема на овоме свету. Кажем ја Бори, хајде препоручи ми неког портретисту. Каже ми, има овде једна београђанка- то је Живка Димитријевић.

Седим ја на столици, она стоји за штафелајом и слика - црта ме. Пролази грдан свет, примећујем да нико не показује одушевљење. Ја се са Живком шалим. Кажем јој: Живка основно је да могу себе да препознам на слици. А, она ће мени : Бићеш исти Жерар Филип. Ма немој Живка, какав Жерар Филип, ја хоћу да личим на себе. Наравно, на слици, једва да препознајем само једну  једину своју црту лица. Слика није успела, значи да Живка није била прави сликар - порттретиста. Схватио сам, да је он хтео да учини Живки да дође до неке цркавице.. Платио сам јој 30 франака.

Узгред, гледао сам многе порттретисте. Са три потеза наслика човека- фасцинантно. Шта друго, уметници - сликари , окрени обрни, живе више бедно, но сито.

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИФИЛИС У СЕЛУ ИЗНАД ДРИНЕ, ОДМАХ ПОСЛЕ РАТА, 1949. ГОДИНЕ

Радио сам као новинар у обласном листу " ПОБЕДА " у Ужицу, 1949. године. У неком селу , у општини Љубовија, у неким врлетима изнад реке Дрине, одржавала се некаква свечаност. Заборавио сам, вероватно се радило о формирању Сељачке радне задруге. Главни уредник листа Божидар Богдановић - Нафта, одреди мене да будем извештач са те свечаности. Путујем са неким чланом Обласног комитета КПЈ из Ужица, у некавом џипу или сличном теренском возилу. У Комитету, неко од главешина , упозори нас да у том селу у које идемо и у суседним селима, влада епидемија, или боље рећи зараза СИФИЛИС.

О тој опакој заразној полној болести скоро ништа нисам знао. Рекоше нам, да ће мо можда срести и људе, које је та болест унаказила и да страшно изгледају. Да имају ране по лицу, да су им носеви у ранама и да им делови отпадају. Био сам се страшно уплашио, шта све може да ми се деси.

Скупило се доста народа, углавном мушкараца, у некаквој сали. Одржаше се и уобичајени говори. Затим, ручак за све - домаће и за нас госте. Столови ручно тесани, нема чаршава, земљане ћасе, кашике алуминијумске, нема ножева. Народ изгледа чист, што би се рекло изрибан за свечану прилику, али веома скромно обучен, обично у гуњевима од домаћег сукна. Главно јело, по обичају, јагњеће печење. Био сам добро изгладнео, далек је то био пут, путеви веома лоши, ни метра асфалта, на деловима нема ни ваљаног макадамског пута. Све време размишљам о болести и да је иста на неки начин преносива - заразна је. Некако једем оно печење. Ја гутам на силу, а оно гута мене. Погледам, видим неке људе са ранама по лицу. Ипак су се неки прошверцовали, те дошли међу људе. Једва сам неколико залогаја прежвакао.

И дан - данас често се сетим овога села. Колико болести носи тај јадни бедни народ, радовали су се што се и код њих нешто ново дешава. Живе далеко од цивилизације, па им и мало пажње других доноси радости живота., па и у тешкој болести.

Верујем, да је та опака болест у тим селима искорењена. Нисам чуо да је има - одавно. 

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да објавите следеће:

ЗА НЕКЕ НОВИНАРЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ " УЖА СРБИЈА ".

У вашем листу " ПОЛИТИКА " од 21. јула т. г., на страни 10., у чланку под насловом " У силосима 800.000 тона пшенице " пише "... и то 672.300 тона на територији Војводине и 143.000 тона у ужој Србији, речено је агенцији Бета у Генералном инспекторату. "

Појам " Ужа Србија " је давно употрељивани назив за део Србије без аутономних покрајина. Доживљавали смо га као понижавајући. Неки су ,у прошлим временима, термин " Ужа Србија " врло често употребљавали и сумњам да су им намере биле благонаклоне.

Откуд и зашто опет читамо и слушамо " Ужа Србија ", уместо Централна Србија. Зар Генерални инспекторат Министарства пољопривреде, као државна институција, који је дао податке агенцији Бета, употребљава тај погрдни термин за централни део Србије. Какве то државне чиновнике и њихове начелнике , па и министре имамо, када за велики део државе и даље употребљавају тај извикани термин.

И уредник " ПОЛИТИКЕ " је направио пропуст. Није смео да пусти у штампу, нешто што представља грубу грешку. Новинама и другим средствима можемо да опростимо евентуалне штампарске и сличне грешке, али овако нешто , не можемо ни случајно.

За мене, адекватни термини, за делове наше државе су : Северна Србија или Војводина, Јужна Србија или Косово и Метохија, Централна Србија, Западна Србија, Шумадија, Источна Србија, Југ Централне Србије, а не Јужна Србија.

Врло често читамо и чујемо: "У Земуну се догодило, или слично, то и то, а у Београду то и то", уместо " у Земуну , а , у остатку Београда".

Најлошије је када се каже : " у Војводини то и то, а у Србији то и то.". То би значило да Војводина није у Србији. Врло је ружно и много асоцира на неке јако проблематичне предпоставке.

Крајње је време, јер ће скоро 100. година како се Војводина ујединила у Краљевину Србију и како је Земун постао део Београда, да се престане супростављати Војводина Србији и Земун Београду.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Дозвољавам да текст, по своме, дотерате.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.