Categories
My Links
Генерална
Рацковић Сретен, из Љубића код Чачка, радио и умро у Немачкој
jovansolajic | 30 Децембар, 2010 13:22

РАЦКОВИЋ СРЕТЕН ИЗ ЉУБИЋА КОД ЧАЧКА, РАДИО И УМРО У НЕМАЧКОЈ. 

Сретен - Срето Рацковић / 1927 - 1994 /, родом из села Љубића - села  покрај града Чачка, радио је у Немачкој, у којој је и пензионисан. Радио је као бригадир у радионици галванизације у некој фабрици. Умро је 24. априла 1994. године  и сахрањен у Форцхајму у Немачкој.

Сретен је пре рата и за време рата завршио пет разреда Чачанске гимназије. Рат га је омео да настави школовање. Сматран је највећом узданицом - било му је намењено да се исшколује. Најстарији је син Светомиров. Унук је Радивоја О. Рацковића, носиоца Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, официра Српске војске / капетан прве класе /. Деда Радивоје је у Сретена полагао највеће наде. Светомир је рођени брат Душана Рацковића / 1904 - 1969 /, отац моје супруге Емилије Шолајић, рођене Рацковић.

Сретен је после рата радио као милиционер у Београду - вероватно да је био мобилисан у НОВ 1944. године / Власт је у Србији, за окончање ратних операција, мобилисала 10. годишта - од 1918 - 1927 - младиће старе од 17. до 26. година /, па је тако - вероватно и Сретен запао рата и  по демобилизацији остао да ради у милицији.

Сретен се два пута женио. У  Београду је био ожењен са Добрилом из села Ракове код Чачка и са њом има троје деце: Мирјану, Милана и Милицу. У Немачкој други пут се оженио са Италијанком Розом и са њом има синове : Лина и Марка. Сретен има и ћерку са једном Словенком из невенчаних односа.

Жеља му је била - да када оде у пензију да дође да живи у селу Љубићу, која му се није испунила.

Сретен у Немачкој није живео као прави гастарбајтер. Имао је нормалну породицу, стан на два нивоа , жена  је радила скупа са њим - тако су се и зближили. Био јој је непосредни руководилац - али говорио је да ни случајно није смео да за време рада нешто разговара са женом - изузев неопходно - само службено - иначе би одмах изгубио место бригадира. Говорио нам је да има све што треба да има једна радничка породица у Немачкој, и да уштеђевине није имао.

Кажем ја - да када се буду селили за Југославију да продају сав инвентар. Међутим он ми каже да у Немачкој стари инвентар не може да се прода, већ се само поклања. Једном годишње - мислим да је то у априлу месецу, грађани изнесу на тротоаре све што отуђују , лепо покрију целофаном да не кисне, грађани прегледају изложене ствари и што им се свиди узимају и терају. После месец дана излагања, што остане непреузето, долази комунална служба товари и тера на отпад. Практично, нема шта. Овде се могу наћи и потпуно неупотребљивани инвентар.

Једне године били су нам у гостима: Сретен, Роза и мали Лино. Сретен и Роза између себе разговарали су  на немачком језику. Мали Лино, нити Роза нису знали српски језик. Роза је знала  само да псује на српском језику. Лино и Марко имали су немачко држављанство и служиће немачку војску.

Лино је повраћао после употребе пољског клозета у Љубићу - на прадедовини. Роза је уживала у сарми од киселог купуса и у подварку.

И тако - Лино и Марко Рацковић, говориће немачким језиком и служиће немачку војску, док им је њихов прадеда Радивоје О.Рацковић, за исказано јунаштво у  Првом светском рату против те Немачке, одликован Златном Карађорђевом звездом са мачевима - највишим одликовањем Краљевине Србије.Предпостављам да су Лино и Марко заведени у књиге рођених у Немачкој као Срби, имају презиме српско / бар за сада /, који говоре немачким језиком, а српски не знају и једнога дана можда изгубиће се из презимена и српско " ић". Поражавајуће.

Негде сам прочитао - када су повлачене границе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца по завршетку Првог светског рата -  водило се рачуна да у Војводини остане Мађара да живи колико и Срба у Мађарској - кажу било их је по прибижно око 600000.грађана на обе стране. Сада у Војводини живи око 400000 Мађара - који говоре мађарским језиком, а у Мађарској само око 6000 Срба и то који једва говоре српски. Срби су у Мађарској асимиловани у Мађаре, а Мађари  у Србији су остали Мађари. Нема реципроцитета. Морамо бити жилавији, ако мислимо да опстанемо. Да ли наша држава зна за ово ?

Записао из својих Забелешки за дан - 25. април 1994. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 30. децембра 2010. године.

 #
Одбојкашки савез Србије - Зашто пишете само латиницом !
jovansolajic | 28 Децембар, 2010 12:00
ПРЕДСЕДНИКУ ОДБОЈКАШКОГ САВЕЗА СРБИЈЕ - ЛИЧНО
Поштовани г - не председниче,
Синоћ на РТС гледао сам репортажу о вашем слављу у вези проглашења најбољих одбојкаша у 2010. години. Лепо, честитам вам.
Међутим, квари утисак да сте све исписали латиничним писмом. 
Ово је земља  Србија, у којој је већински српски народ, и из некаквог реда и поштовања, требали сте да пишете традиционалним српским писмом - ћирилицом.
И да занемаримо предње, вас - као јавну институцију Устав ове земље обавезује да пишете српским језиком и на писму - ћирилица / чл.10 /
А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише: " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега".
Према томе, на ћирилици морате да пишете, а и на латиничном писму само у смислу поменутог закона.
Предвиђене су и казне за непридржавање Устава и закона.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
 #
Рукавина Ивица и прво моје гледање ТВ програма 1960. године.
jovansolajic | 27 Децембар, 2010 12:55

РУКАВИНА ИВИЦА И ПРВО МОЈЕ ГЛЕДАЊЕ ТВ ПРОГРАМА 1960. ГОДИНЕ 

Ивица Рукавина / 1924 - 1990 /, мајор финансијске службе, у пензији потпуковник, пореклом из Хрватске, 1960. године, био је на дужности Начелника финансијског сектора Техничко ремонтног завода у Чачку, иначе мени непосредни руководилац -  ја сам био Начелник књиговодства, односно шеф рачуноводства.

У лето 1960. године, у Риму се одржавало светско првенство у фудбалу. Ивица је  организовао да гледамо , ваљда најзначајнију фудбалску утакмицу наше репрезентације. Телевизор је донео из Београда одакле је премештен  у ТРЗ Чачак. Нас 20 - так поседали смо у неки стари војни аутобус. Кренемо путем према Гучи, зауставимо се на једном брегу - код Драгићевића кафане - 3- 4  километра од града. Са собом смо понели и једну металну цев од 6. метара, на врх цеви ставимо антену, потом цев некако исправимо и вежемо за конструкцију терасе од кафане - уперену према Јастребцу - тада једином репетитору у овом делу Србије. И тако гледасмо први пут у животу телевизију и то фудбалску утакмицу, у којој је фудбалска репрезентација Југославије победила са резултатом 1 : 0, а гол је дао чувени Милан Галић. Били смо одушевљени - ем први пут гледамо ТВ - ем наши победише. Истина, ја сам имао прилике да видим ТВ програм и раније - у пролазу у излогу на Теразијама у Београду.

Ја сам купио ТВ апарат међу првима у Чачку , у првој половини 1961. године. Скоро свакога дана имали смо госте који су долазили да гледају ТВ програм, а нарочито у дане - обично суботом и недељом - када су даване чувене наше серије Лоле Ђукића, са Мијом Алексићем и Чкаљом у главним улогама. Долазили су нам сви моји и женини из фамилије, и њихови комшилуци. Запамтио  сам да је једне прилике било нас 27 - оро гледалаца - гости су морали и да поседају и по поду и до на метар од екрана.

Први ТВ апарати били су црно - бели и веома скупи.

Забележио по сећању, дана 27. децембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Политика - Међу нама - Легализација објеката
jovansolajic | 24 Децембар, 2010 12:59
ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА"
Поштовани уредниче,
Молим да у вашем цењеном листу објавите следећи текст:
ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ОБЈЕКАТА.
Започети процес легализације изграђених објеката без грађевинске дозволе треба довршити, како је замишљено. С тим, што треба у подзаконским актима , или одлукама локалних заједница,  предвидети широку лепезу попуста за , пре свега, неконформну инфраструктуру, где су ти објекти сазидани. Ако је нелегализован објекат грађен на ледини и још у приградским рејонима, од утврђене цене комуналија треба одузети , изражавано у процентима за : немање изграђене улице, немање водовода и канализације, или када су грађани сами о свом трошку доводили струју, телефон, воду, канализацију, затим за неадекватно организован превоз, школовање, немање здравствених установа у насељу, итд. итд.
Грађанину треба признати све што је већ сам уложио у инфраструктуру и признати му плус сав неконфор становања - живљења у неконформним насељима - глобално као таквим.
Збир свих попуста требало би ограничити, примера ради на 80%. Грађанин би морао нешто да плати, мора се довести у равноправан положај са оним грађанима који су платили комуналије при добијању грађевинске дозволе. Не би било у реду - да се грађанину легализује објекат а да за комуналије не уплати ни један динар. Грађанину, који је у тежем материјалном положају треба омогућити да легализацију плаћа у ратама у неком разумном року.
Треба имати и у виду: да локална заједница треба да стално побољшава услове живљења у приградским и дивљим насељима. Ако би се грађанима у оваквим насељима опраштало плаћање комуналија у целости, поставља се питање, из којих то средстава локална заједница треба сутра да асфалтира улицу, да реконструише електричне линије, водовод и сл.
И на крају сви грађани у држави морају бити доведени у равноправан положај.Тако и грађани који су бесправно градили објекте не могу бити равноправнији и у бољем положају од грађана који су поштовали закон и који су у редовном поступку платили добијање грађевинске дозволе.
Немојте дозволити да и на овом примеру непримерено радимо. Доста нам је разно - разних попуштања неплатишама за неплаћене комуналије и затезне камате по тим основама. Лоших примера имамо много. Ако једнога дана, поучени лошим примерима, и остали грађани који извршавају све обавезе према држави и њеним јавним предузећима и установама, крену истим путем - да неплаћају обавезе, урушиће се цео финансијски систем државе.
Или је најава од Владе да се " сиротињи" опрости плаћање легализације, још једно удварање  актуелне власти у предизборној години. Само се питам, шта ће још пасти напамет министрима - да би се  што боље удодворили гласачима - па колико кошта нека кошта - важно је да се на власти одрже.Јер нема веће сласти од власти - како каже народна пословица.
Дозвољавам да извршите редакцију текста.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
 #
Младеновић Милунка / 1874 - 1968 /, из Чачка, живела је 94. године, од којих 54. године као удовица.
jovansolajic | 23 Децембар, 2010 12:58

МЛАДЕНОВИЋ МИЛУНКА / 1874 - 1968 /, ИЗ ЧАЧКА, ЖИВЕЛА ЈЕ 94. ГОДИНЕ, ОД КОЈИХ 54. ГОДИНЕ КАО УДОВИЦА. 

Милунка Младеновић / 1874 - 1968 /, из Чачка, живела је дуго и здраво. Лепе и пријатне нарави. Живела је у једном стану у приземљу као кирајџија, у кући званој ШОП, близу кафане Пролетер у Циганмали.

Милунка потиче из фамилије Јоксимовић из Приличког Кисељака код Ивањице. Мајка тетке Милунке је рођена сестра моме деди Благоју Шолајићу / 1859 - 1942 /, мој отац Иванко и тетка Милунка су једно од брата а друго од сестре. Шта нас још више веже. Тетка Милунка је као мала остала сироче, па ју је мој деда, поред своје 7 - ро деце,  одгајио и удао у варош - у Чачак, за Петка Младеновића, који је погинуо у Првом светском рату 1914. године.

Тетка Милунка нам је била најдража тетка. Њена природа, њена благост нас је опчињавала. Када нам је долазила у посете, још издалека смо јој сви трчали у загрљај. Увек је знала, да у чистој везаној марамици или  у ташни, корпи или слично, нешто да нама деци донесе: бомбоне, коцке шећера и сл. Затим, од маме преузимала је шпорет и око њега. Спремала би да се једе, мами мојој је много значила да је одмени - јер није било лако одржавати кућу, са десеторо чељади и плус продавати млеко носећи га свако рано јутро на обрамачи 2- 3  км до Чачка и спремати храну за раднике , којих је било цело лето када се обрађивала земља - неколико ха. Тетка Милунка је знала и да нешто спреми што смо ређе имали прилику да поједемо : уштипке, крофне, патишпању и сл.

Тетка Милунка имала је  ћерку Анкицу - колико се ја сећам да се звала, удата у Крагујевац, за неког месара или већ како се то звало. А Анкица је имала ћерку, па када би нам долазила у госте, ми смо је често запиткивали да нам каже ко је и одакле је. А она би са карактеристичним нагласком - којим су говорили предратни Крагујевчани - много различитог од говора Чачана - одговарала " ја сам , па каже име које сам заборавио, ћерка Милете цревара из Крагујевца". А, ми смо се "упишавали" од смеха.

Сећам се, био је крај марта месеца 1941. године, седим у кујни тетке Милунке, долази да се поздрави, иде у рат млади резервни потпоручник Милутин Пајић/ 1916/, професор Чачанске гимназије, брат од моје рођене тетке Ангелине - Гине Пајић, мога оца Иванка сестре. Он сав сија. Леп у униформи као бог. Еполете, официрске чизме, сабља, нова уиформа, није имао шапку на глави.Мени је он изгледао фасцинантно - мени дечаку од 12. година.

Тетка Милунка имала је и сина Светолика - Света  Младеновића / 1905 - 22.10.1992 /, чини ми се чачанског шустера.  Благе и фине нарави, каква му је била и мајка моја најдража тетка Милунка.

Записао у својим Забелешкама за дан 22. октобар 1992. године

Јован Шолајић, Чачак, дана 23. децембра 2010. године.

 #
Луковић Мирослав / 1948 - 1992 /, професор из Сарајева, убијен 1992. године.
jovansolajic | 23 Децембар, 2010 11:27

ЛУКОВИЋ МИРОСЛАВ / 1948 - 1992/, ПРОФЕСОР ИЗ САРАЈЕВА, УБИЈЕН  1992. ГОДИНЕ.

Мирослав Луковић, професор из Сарајева, убијен  је 17. маја 1992. године у насељу Добриња у Сарајеву - у насељу у којем је и живео. Убио га је комшија муслиман, снајпером са три метка у пределу груди. Очевидци и присутни погибији били су брат му и син који је имао тек 19. година.

Покојни Мирослав је са Пала пребачен војним возилом и уз војне почасти је сахрањен на гробљу у селу Кулиновцима код Чачка , 20. јуна 1992.године.

Мирослав је син пок. Десимира / 1922 - 1985 /, који је рођен у овом селу, и мајке Миле / 1929 - 2009/, пореклом, ваљда, из Босне. Отац погинулог Мирослава - Десимир, био је врстан мајстор у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Красила га је господственост и лепота. Из овог предузећа прешао је да ради - као кадар - у неко војно предузеће у Сарајево. У Сарајеву је стекао велики углед, на  његовој сахрани, која је обављена  исто у селу Кулиновцима, присуствовало је доста грађана из далеког Сарајева. одржано је више говора.

Било је проблема око сахране пок. Мирослава. Породици је било речено да ће посмртни остаци бити пребачени у Чачак хеликопером. Међутим, нешто је непредвиђено искрсло. па је пребацивање извршено војним возилом. На гробљу се дуго чекало.

Фамилија Луковића старином кумује мојој фамилији - Шолајића, из Кулиноваца. Обе фамилије доселиле су се из села Брекова  код Ариља у 19. веку.

Записао из својих Забелешки за дан 20. јун 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 23. децембра 2010. године.

 #
Ружичић Милорад, из Горачића / Драгачево/, командир четничке чете, напада Немце у Чачку 1941. год.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 13:52

РУЖИЧИЋ МИЛОРАД, ИЗ ГОРАЧИЋА / ДРАГАЧЕВО/, КОМАНДИР ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ,  НАПАДА НЕМЦЕ У ЧАЧКУ 1941. ГОДИНЕ. 

Милорад Ружичић / 1911 - 24.1.1992 /, из села Горачићи, срез Драгачевски, као командир четничке чете са својом четом заузео је положаје око наше куће, у предвечерњим сатима августа или септембра месеца 1941. године, са циљем напада на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку.

Мој отац Иванко Шолајић /1899 - 1974 / молио је Милорада, иначе рођеног пашенога, да то не чини - да ће кућу да нам запали, али није вредело, Милорад је остао при своме - можда је то била наредба више команде. Милорад је чак  поставио један једини пошкомитраљез на прозор наше нове куће / 1930 /, изнад бетонског подрума - доминирајуће у околини, на врху брежуљка, иначе ваздушном линијом удаљене од поменуте касарне око 500 метара.Сви смо се склонили у подрум наше нове куће - нас 9 - ро чељади и сав комшилук. Подрум је бетонски. дебљине зидова преко пола метра, а испред врата и прозора, отац је ставио пластове сена и сламе. / за заштиту од пушчане муниције , јер метак не може да пролази кроз мекано !/

Немци су били жешћи, те четници око пола ноћи напусте положаје.Изјутра рано, пуно нас је у дворишту, протежемо се од неспавања. Кад испод наше куће, на месту данашњег Обданишта у улици Др. Драгише Мишовића, дојаха немачки официр у пратњи још два коњаника. Двогледом посматра терен око наше куће и кућу. Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, каже: "Ово ништа не ваља, брже бежите , идите у бежанију преко брда у суседно село Атеница, а ја сам стар остаћу код куће, па шта ми бог да."

Само што смо прешли преко брда настала је канонада: Немци су тукли из свег оружја : из тенкова, топова, из блиндираног воза, надлетао је и један авион. Немци тада поруше 14. кућа у нашем селу Кулиновцима, нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната, сва је била у рупама, крова није било. А и остале старе куће и други објекти су оштећени. Укупно око куће, на наше имање пало је око 150. граната. Неколико граната није експлодирало, тата их је одмах закопао на имању званом " Радовина", које су вероватно још ту. Деда је све време био у зградама у дворишту, ништа му није фалило, од стоке и осталих брава и живине, интересанто да није ништа страдало.

Интересантно је - да је једна граната прошла у дијагонали кроз двоја врата  нове куће, пробила зид друге старе куће , одбила ложиште великог шпорета , а на шпорету велика пуна шерпа од 20 литара млека не такнута, пробила наредни зид и скљокала се иза зида неексплодирана.

Партизански радни батаљон, чим је успостављена Ужичка република, је препокрио кућу и зазидао рупе на зидовима. Ми смо кућу оспособили како треба тек у септембру месецу 1951. године.

Наравно ратну штету нисмо наплатили, и ако је мој отац уредно попунио све могуће обрасце, а велику штету смо претрпели. Тито је Вили Бранту, немачком канцелару опростио ратну штету. Ништа није било лакше и природније. Србија и српски народ у Другом светском рату, претпела је велика разарања и велике људске жртве. Па Титу није било тешко да преко леђа српскога народа опрости огромна потраживања од Немачке.

Немци нам вратише силом. За узврат они нас здушно још и  бомбардоваше 1999. године. Да ли о овоме зна немачки народ и Влада Немачке, да ли о овоме знају и наши државни руководиоци. Не би се рекло, никада нисмо чули да су наши руководиоци поменули Немачкој - да нам је она остала дужна и да ли би било лепо да нам се на неки начин реванширају.

И да се зна - ратна штета је исплаћена моме деди Благоју, за разарања домаћинства у Првом светском рату, у којем је Краљевина Србија била победник.

.Записао из својих Забелешки за дан 24. јануар 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године. 

 #
Митровић Милентије, зв. " Ћуран ", односно " Миле струја ", стругао дрва мужу напаствоване жене.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 12:42

МИТРОВИЋ МИЛЕНТИЈЕ, ЗВ. " ЋУРАН ", ОДНОСНО " МИЛЕ СТРУЈА ", СТРУГАО ДРВА МУЖУ НАПАСТВОВАНЕ ЖЕНЕ. 

Милентије Митровић / 1923 - 31.12.1991./, звани " Ћуран", односно " Миле Струја", радио је као читач бројила у Електродистрибуцији у Чачку.

Миле струја је био бећар, није се женио. Био је оптерећен сексом. Само је причао о сексу, о женама. Као читач бројила имао је и згодну прилику да снове и остварује - вероватно.

Али, једне прилике, муж једне  жене - коју је муж ухватио на делу са Милом, нађе начина да се Милу освети, или да штету некако надокнади. Муж - рогоња, ухвати Мила  и одведе у подрум, да му тестеру и закључа га , и нареди да иструже дрва на цепке за шпорет. Метар кубни је истругао - кажу. Ненавикао, цео боговетни дан је провео стружући дрва у подруму.

Муж - Рогоња је резоновао - да се бар овајди - жена му треба не може да је отера - да бар донекле добије сатисфакцију - да се материјално окористи. Шта ће јадан - што би се рекло - тако ти је то " Ни мање штете ни веће жалости" од те работе.

Миле је имао само брата Гила, стоматолога, који је живео у Швајцарској. Гиле је мој школски друг и Чачанске гимназије - у оделењу ратом ометених ученика.

Записао из својих Забелешки за дан 4. јануар 1992. године, на дан сахране Милове.

Јован Шолајић, Чачак, 22.децембар 2010. године.     

 #
Бугарчић Војин, дипл.инг агрономије, погинуо на путу да изјави саучешће умрлог рођака.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 11:29

БУГАРЧИЋ ВОЈИН, ДИПЛ. ИНГ. АГРОНОМИЈЕ, ПОГИНУО НА ПУТУ ДА ИЗЈАВИ САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦИ УМРЛОГ РОЂАКА.

 Војин Бугарчић / 1920 - 21. 2. 1992 /, из Чачка, рођен у селу Кулиновцима надомак Чачка погинуо је у саобраћајној несрећи у ул. Др. Драгише Мишовића близу Чачанске болнице 21. фебруара 1992. године. Војин је пошао да изјави саучешће породици  умрлог рођака Милана - Мићка Перовића / 1924 - 20. 2. 1992 /. Војин је паркирао кола на тротоар, са супругом Десом кренуо преко улице, / преко пута је кућа покојног Мићка/  подлети под неки ауто и на лицу места погине, а супруга му Деса бива тешко повређена - ауто ју је бацио читавих 30. метара.

Покојни Војин је био познати и признати стручњак за воћарство. И потиче из познате породице  која је била пионир у унапређењу пољопривреде у овом делу Србије.. У њиховој старој кући стоји неколико диплома од владара Србије - Обреновића и Карађорђевића, за постигните резултате у пољопривреди.Војин је имао угледно имање - гајио је јагоде и крушке - углавном. Показивао ми је крушку калуђерку која је рађала и 1100 кгр крушака. Просечан принос по стаблу достизао је и 700. кгр. Крушке је, углавном, испоручивао фирмама у Ријеци.

Војин је био дуго година Директор Воћарског института у Чачку, био је предавач на Агрономском факултету у Чачку. Војин је био и народни посланик у Скупштини Републике Србије.

Војин је пре Другог светског рата започео студије права на Београдском универзитету, а после рата завршио агрономију.

Војину су три рођена брата убијена 1945. године од стране четника.

Војин је за време рата био интерниран у Немачку.

Војин је мени, у лето 1945. године, доделио коњички карабин, као најмлађем у том строју / 1929. годиште/, ваљда су ме и позвали - а ја се одазвао - пошто сам већ био борац у рату. Карабин је био као " шећер", чини ми се да сам из њега испалио хиљаде метака / наравно без ефеката /. Са овим карабином сам спавао у кревету - са метком у цеви - све до две - три године после рата.

Војин је мојој фамилији  међу првима понудио и продао прве саднице малина  из Института - чувену сорту Виламет - са којом смо остваривали рекордне приносе.

Велика је штета што је погинуо - још је био пун снаге - био је  добре физичке конституције  - изузетно виталан за своје године.

Записао из својих Забелешки дана 21. фебруара 1992. године и по сећању.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године.

 #
Политика - Међу нама- Да ли је могуће да ће Влада да опрости Словенији 20 -то год. пензије наших грађ.
jovansolajic | 20 Децембар, 2010 14:13

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче молим да у вашој рубрици објавите следеће :

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА ЋЕ ВЛАДА ДА ОПРОСТИ СЛОВЕНИЈИ 20 - ТО ГОДИШЊЕ ПЕНЗИЈЕ НАШИХ ГРАЂАНА ?

У " ПОЛИТИЦИ " од 18. децембра т. г. изашао је чланак Ј. Петровића : " До краја јануара први чек из Словеније".

Не могу да поверујем у оно што је г- ин Ј. Петровић написао:

1. Да ће Словенија коначно почети да исплаћује пензије нашиг грађана, обзиром да смо већ више пута обавештавани да ће се почети са исплатама - уназад бар две године.

2. Да ће Словенија нашим грађанима почети са исплатом почев од новембарске пензије 2010. године и да новац који је до сада исплаћивао Фонд из Србије Словенија неће враћати.

Наш Фонд, односно наша Држава, исплаћивала је ,скоро пуних 20. година, пензије наших грађана које су они стекли у Словенији. Рачуница показује, да ће Србија да опрости Словенији ни мање - ни више преко 1,000.000.000.- ЕВРА, рачунајући да просечна пензија српских пензионера износи минималних 544,6 ЕВРА.

Поставља се питање - који је државни орган Србије склопио овакав споразум - откуда толика смелост и невероватна неразумност - и да ли је исти ратификован од стране Скупштине Републике Србије. Мада, поставља се и питање да ли и Скупштина може да поклони, далеко богатијој држави од наше, милијарду ЕВРА, већ би то морало бити одлучено референдумом.

Мучили су нас годинама. Са свим другим државама Словенија је давно направила споразуме и исплаћује пензије, а нас гњаве . И на крају шта бива - да им опростимо за 8000 пезионера за близу 20. година пензија и ко зна још колико пензија за у међувремену помрлих, као и за друге издатке поред исплаћених пензија. Да је обрнут случај, Словенија би нашла начина да нас натера да од првог дана исплаћујемо пензије њиховим грађанима.

Словенија у нашој држави поседује огроман капитал - зашто им не запретимо да ћемо им блокирати власништво над тим капиталом или зашто правду не тражимо међународним судом.

Вероватно да и наша држава има обавеза према Словенцима за зарађене пензије у нашој држави, али их је много мање. Пребијање обостраних обавеза - да - али опраштање никако.

A, ви пензонери - словеначки, сачекајте да добијете решења о пензији, па " предвостручите табак" - ваљда да ће се наћи правда и за вас.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо послао сам и на адресе:

 Министарству за рад и социјално старање,

Министарству спољних послова, и

Председнику Владе

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПОЛИТИКА је објавила ово писмо, у нешто скраћеном облику, дана 23. децембра 2010. године.

 #
Радуновић Стојан из Доње Мутнице, убоги сиромах - потом велики домаћин
jovansolajic | 18 Децембар, 2010 12:06

РАДУНОВИЋ СТОЈАН ИЗ ДОЊЕ МУТНИЦЕ, УБОГИ СИРОМАХ - ПОТОМ ВЕЛИКИ ДОМАЋИН.  

Стојан Радуновић / 1915 - 20.11.1991/, земљорадник из села Доња Мутница , села које се налази на око 12 км. источно од града Параћина.

Стојан је син моје тетке Савке / 16.01.1888 - 1922/, рођене сестре мога оца Иванка Шолајића. У тако далек крај одвела ју је земљакиња из села Кулиноваца где је се родила, која се у Доњу Мутницу била удала. Тетка Савка удала се у убогу сиротињу, зa Алексу Радуновића / 1878 - 1968 /. Стојанов отац Алекса био је убоги сиромах да за њега није хтела да се уда ни једна домаћа девојка. Касно се оженио доводећи девојку са стране - из далека.

Тако рећи живели су у кући од блата направљеној - налик на колибу. Са друге стране зида где су спавали , Стојан је једно јутро видео  главу краве, која је обитавала са друге стране. Крава је роговима пробила зид и целу главу са вратом увукла у "спаваћу" собу домаћина.Стојан је рано остао без мајке. Мајка му се опржила по нози, стављала неке траварије, добила тровање и умрла веома млада.

Стојан се бавио земљорадњом, служио је код газда да би се прехранио, бавио се касније и свим пословима у грађевинарству.

Стојан је служио војни кадар око 1935. године. Био је веома вешт рвач. На такмичењима је све побеђивао. Каже  да је био првак у рвању Војске и морнарице Краљевине Југославије.Стојан је ишао по вашерима и саборима и изазивао момке за такмичење у рвању - наравно за неку цркавицу - приређиван је спектакл. Морао је  од нечега да живи. И, углавном све је побеђивао.Када сам га упознао , а било је то тек седамдесетих година прошлога века, Стојан је био у годинама. Није био нешто крупан стасом, али је имао веома развијене подлактице - није ни чудо што су такве руке могле да поломе ребра и најкрупнијих младића.

Радуновићи славе Илиндан.

Тек осамдесетих година прошлога века упознали смо домаћинство Стојана Радуновића. У кући живе четири генерације : Стојан и његова супруга Боса, син Градивоје - Градимир и жена му Милена, син Градимиров а унук Стојанов Диве и његова жена Слађана, син Дивов, а праунук Александар и праунука Јелена.

Када смо их упознали  живели су као добри домаћини. Имају нову велику кућу на спрат, и још једну кућу за становање, доста помоћних објеката, имају сопствени водовод, али немају и праве WC - е, јер село још нема канализацију.Поседују нов трактор са свим прикључним машинама за обраду земље, нови ауто Ладу, приколице, затим 2, 5 ха  земље, доста стоке и живине.На слави смо били и 2. августа 1989. године. Првога дана славе служена је риба и низ других ђаконија. Другога дана служено је изврсно јагњеће и прасеће печење, печено у природи на ражњу.На слави смо: нас тројица браће - синови Стојановог ујака Иванка Шолајића из села Кулиноваца код Чачка : Милутин са супругом Грозданом, Јован са супругом Емилијом и Видосав са супругом Ружицом, а затим и сестра од Стојановог ујака Иванка ћерка Олга са супругом Добривојем Тодоровићем из Београда.Сваки пар /4/ добио је по засебну собу за спавање.Угостили су нас како  само приличи  великим и гостопримљивим српским домаћинима. Добили смо и поклоне : пасуља, пшеничног брашна,, пшенице, сира , домаћег вина и то све у великим количинама.

Село Доња Мутница је ушорено, има око 500. домаћинстава, са око 2000. становника. Улице као у градовима, али нису све асфалтиране, има много лепих кућа. Објекти за становање грађени су на страни до улица, а иза кућа су економска дворишта : баштице, свињци, кокошињци и штале. Не баш пријатно за нос.Свугде цвеће, чак и на троторима испред дворишних ограда. Људи су много љубазни, сви су нас на улицама поздраљали, и ако нас први пут виде.

У селу Доња Мутница рођен је чувени револуционар и комуниста Бранко Крсмановић / 1915 - 1941 /, шпански борац и народни херој, иначе школски друг из основне школе  мога брата од тетке Стојана Радуновића. Бранко Крсмановић погинуо је 1941. године на Космају. Његови земљаци верују да је Бранко убијен од стране својих - јер се много истицао или је још нешто горе у питању. У селу Доња Мутница уређена је Спомен кућа у славу Бранкову и то у кући у којој се родио. Кућа у којој се родио Бранко 1915. године је веома лепа и пространа, има 7. прозора до улице и велику веранду. Кућа је и за ово време веома велика. Потиче из богате породице. Био је изузетно паметан и леп човек. Његов отац је имао пре рата и кафану. Прича се да отац Бранков  није наплаћивао ручкове сиротињи. Још једна занимљивост. Стојан нам је причао да у њиховом крају није било сукоба између партизана и четника - бар он не зна да их је било, а имао је добре зреле године у Другом светском рату.

Записао из својих Забелешки од 2. августа 1989. и 20. новембра 1991. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 18. децембра 2010. године.

 #
Коларчев народни универзитет Београд - Зашто пишете латиницом а јавна сте установа ?
jovansolajic | 17 Децембар, 2010 13:17
ЗА ДИРЕКТОРА КОЛАРЧЕВОГ НАРОДНОГ УНИВЕЗИТЕТА БЕОГРАД - ЛИЧНО
Поштовани директоре,
Често, на РТС, видим вашу рекламу или обавештење  за приредбе које приређујете у вашој културној установи, али написане латиничним писмом.
Као јавна установа и то од културног значаја, што предпостављам да јесте, у обавези сте да пишете на ћириличном писму.
У члану 10. Устава  пише да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.
А, у Закону о службеној употреби језика и писама прописано је у којим случајевима се дозвољава и употреба латиничног писма,  али само после обавезујућег писања на ћирилици.
Према изнетом ви кршите Устав земље у којој радите и живите, што није у реду од једне реномиране културне установе. И да знате, велике казне су предвиђене за непридржавање Устава и закона.
С поштовањем.
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
Ово писмо послао сам и на адресу Министарства  културе.
 #
Министарство без портфеља - Зашто је у палати " СРБИЈА", на конфер. све исписано латиницом ?
jovansolajic | 15 Децембар, 2010 12:55

ЗА МИНИСТРА БЕЗ ПОРТФЕЉА - Г - НА СУЛЕЈМАНА УГЉАНИНА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Јуче, у палати "СРБИЈА", одржана је конференција под називом : Недовољно развијена подручја - шанса за инвеститоре", коју сте ви отворили, што значи да сте организатор исте.

Г - не министре, уз извињење, ви сте прекршили Устав наше државе - све сте исписали латиничним писмом.

У чл. 10 Устава пише да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Невероватно је да Влада и Министарство, као и сам министар се не придржавају Устава земље, којом они руководе. Шта онда да радимо ми обични смртници. На кога то да се угледамо.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо послао сам и Председнику Републике и Председнику Владе.

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Министарство за европске интеграције - Да ли је могуће изаћи из неразв. са једним познав. енглеског.
jovansolajic | 15 Децембар, 2010 12:16

ПОТПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ И МИНИСТРУ ЗА ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Поштовани г - не Божидаре Ђелићу, министре

Синоћ чух на РТС да је неопходно потребно да свака од 48. неразвијених општина у Србији има по једног стручњака са познавањем енглеског језика , или лице које жели да научи енглески језик. Свакако да би то било добро и одлично, како не.

Али, зар мислите "побогу" да ће тај "енглез" да врати староседеоце или нове бизнисмене у опустеле пределе Србије.

Очигледно је, да наши државни руководиоци су премлади да схвате суштину проблема економије ове државе.

Држава мора да створи амбијент у тим и другим општинама за инвестициона улагања, мора да нађе начина да не увозимо оно што можемо сами да произведемо.

Каква је то европска интеграција - да ће французи да нам производе тзв. "паметна бројила" , која може наша држава да производи и да запосли чак 5000 радника.

Влада, прво дозволи да сточари покољу краве, па ће сада да их увозе.

Увозимо све и свашта. Народ зна, да је увознички лоби завладао у нашој привреди. Влада мисли да је народ наиван. Кромпир произвођачи бацају, а истовремено се увози. Изгледа, да ви у Влади можда и не читате новине.

Запамтите, развој наше привреде зависи само од три фактора:

1. Да се институализује у свим облицима пољопривредна производња и прерада пољ. производа,

2. Фабрике тешке индустрије и друга велика предузећа морају да се оспособе и покрену производњу, јер мала привреда у целоме свету је развијена само на бази великих гиганата, и

3. Домаћа привреда мора да се максимално заштити од стране конкуренције - док не стане на ноге.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Писмо сам послао и на адресе: председника Републике и председника Владе.

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Ивановић Петар, дипл. економиста из Чачка, сећање на доброг сарадника и пријатеља
jovansolajic | 14 Децембар, 2010 14:02

ИВАНОВИЋ ПЕТАР, ДИПЛ. ЕКОНОМИСТА ИЗ ЧАЧКА, СЕЋАЊЕ НА ДОБРОГ САРАДНИКА И ПРИЈАТЕЉА.

Петар Ивановић, дипл. економиста из Чачка, умро је 10 - ог , а сахрањен 11. маја 1991. године на Чачанском гробљу. Рођен је у Чачку 1933. године.

Петар је био дугогодишњи ген. директор Фабрике хартије у Чачку. Пре тога радио је у ТРЗ -у у Чачку, у својству Шефа финансијског књиговодства, а ја сам му био непосредни руководилац као - Начелник финансијског сектора у ТРЗ - у.

У месецу марту неке године, вероватно шестдесетих или почетком седамдесетих година прошлога века Перо је градио кућу- породичну. Тада је био службеник ТРЗ - а у Чачку. 

Месец март, провејавају снежне пахуљице, пољана , брисан простор, радници су копали јарак за темеље куће, прохладно. Перо прославља почетак радова. Поред јарка, склепан сто од неких кочева и дасака, чаршав. На столу тек извађено из пекаре младо печено јагње. Ту је и балон од 10. литара одличног мушког црног домаћег вина. Са све радницима, нас неколицина - које је Перо позвао на обележавање почетка радова. Кум Перов је ашчија. Изузетно спретан млад човек.

Ми гладни, с посла смо се упутили на ово славље. Прозебли. Свак је својим ножем секао комаде које је желео. Стојећи поједосмо цело јагње, не оста ни грама, и пописмо свих 10. литара одличног мушког вина. Незаборавно је било.

Иначе, ја сам предложио Пера за ген. директора Фабрике хартије. Мене су тражили да то будем - одбио сам - предложивши Пера, јер је он имао веће и такве амбиције, а ја не.

Перо се 3. пута женио. Иза себе оставио је ћерку Бранкицу, др. ветеринарске медицине из првог брака, унука Добривоја, зета и супругу Добрилу.

Пред сам крај живота Перо је отишао у инвалидску пензију - имао је некакав тромб - опасан по живот - колико се сећам.

Записао у својим Забелешкама дана 11. маја 1991. године.

Јован Шолајић Чачак, дана 14. децембра 2010. године.

 #
1 2  Следећи»