Categories
My Links
Генерална
Технички ремонтни завод Чачак - Монографија 1925 - 2006 - и моја маленкост.
jovansolajic | 22 Јун, 2010 13:54

ТЕХНИЧКИ РЕМОНТНИ ЗАВОД ЧАЧАК, МОНОГРАФИЈА 1925 - 2006, И МОЈА МАЛЕНКОСТ

Технички ремонтни завод Чачак издао је Монографију " Технички ремонтни завод Чачак 1925 - 2006 "

Монографија је лепо урађена, мада има и празнина, а и понека грешка. Пуковник Богдан Јовановић, био је управник од 1957 - 1958 године, када ту дужност прима ппуковник Винко Уводић, а не како пише 1960. године.

Моја маленкост је радила у ТРЗ - у Чачак, од 1. децембра 1958. до 31. августа 1973. године, на радном месту Шефа рачуноводства / Начелника књиговодства / и Начелника финансијског сектора. од 1965. године. Једну годину дана , када је Рајко Јовановић, војни службеник I kласе премештен за Београд, обављао сам и функцију Начелника комерцијалног сектора истовремено. Тада сам руководио пословима ова два сектора, где је било запослено око 200 службеника.

Лепо је што су у Монографији дате биографије са фотографијама најзаслужнијих посленика у развоју и раду Завода. Међутим, није у реду да су , за напредак Завода, само заслужни: технички официри, инжењери и занатлије. Нема ни једног економисте, правника нити других струка. Као да је могло и без њих. Даље, представљени су углавном радници који су живи.

Моја маленкост, сматрам, мада то мало звучи нескромно, требала је да нађе места у монографији. Требало је нешто написати и о мојој улози, обзиром да сам у Заводу радио без мало 15. година и то на руководећем и одговорном радном месту- нико од руководилаца није до тада тако дуго радио.

Пошто " ОНО ШТО НИЈЕ ЗАПИСАНО; НИЈЕ СЕ НИ ДОГОДИЛО ", реших да на овом месту нешто запишем о својој улози у ТРЗ- у Чачак., да ми не замерите. ТРЗ Чачак је једина установа која је 1957. и 1958. годину завршио са губицима у пословању, а то су прве године рада Завода на Привредном рачуну. Доласком, увео сам низ новина у раду служби рачуноводства, финансисијске оперативе, анализе и материјалног пословања. Имао сам ту част да ми је , још на самом почетку моје каријере у Заводу, тадашњи Начелник финансијске управе ССНО , на жалост заборавио сам му име, иначе први финансијски генарал у ЈНА, био је тада и председник Ауто- мото савеза Југославије, не дуго је после умро од тумора на мозгу у Шведској, лично честитао, што је за мене била част. Већ наредне године и све до краја наш Завод је остваривао најбоље резултате у пословању од свих установа.

Увео сам обрачун и утврђивање дохотка по радним јединицама - погонима и секторима.

Увео сам у систем обрачуна кф сложености посла.

Увео сам низ новина у функцијама финансијског и материјалног пословања.

Формирао сам службу цена.

Финансијски сам обликовао и формирао рад Радничког одмаралишта. За мале паре летовали смо на мору, са лепим смештајем и исхраном у сопственој режији.. Замислите, врло често смо имали за вечеру изврсну рибу, ко је и могао, добијао је репете колико је хтео.

Финансијски сам обликовао и формирао рад Радничке мензе.Увео сам систем без бонова. Ко год уђе у мензу могао је да руча: гости, неки су радници и по два пута узимали оброке. Менза нас није много коштала. Кували смо и за многа друга предузећа, спремано је хиљаде оброка свакога дана, а на јеловнику је увек било 5. јела, са салатом па и мешпајзом, радило је 7. електричних казана запремине по 350 литара. У асортиману јела било их је равно 100, толико је мој службеник прописао калкулација.

Заступао сам интересе Завода код ССНО, у утврђивању цена наших услуга и код других озбиљнијих послова и код извоза.

Заступао сам интересе Завода скупа са управинцима Завода , у развојним и инвестиционим плановима код ССНО.

Контролу финансијског и материјалног пословања вршили су сваке године 2. или 3. ппуковника, дипл. економиста из Финансијске управе ЈНА и то увек 30. дана, од 1. до 30. априла. У записницима о пословању мојих служби и служби материјалног пословања ни једне године није констатована ни једна неправилност, у записницима су стајале само генералије, ништа више.

За свих ових 15. година мога рада на челу службе финансија плате ни једног месеца нису закасниле ни један дан. Плате су морале да буду исплаћене 10-ог за протекли месец, а ако тај датум пада на дан празника или недељног одмора, онда дан или два дана пре . Увео сам ковертиране исплате плата. Новац је допреман аутомобилом са обезбеђењем, ковертирао се у великој сали Р.С. Исплата је могла да крене тек и кад се последњи динар сложи, вођен је записник о случајном изласку режисера, у ВЦ, или сл.

За ових 15. година плате су нам биле , могу рећи, добре, да не кажем одличне, боље него код осталих установа, и сличних предузећа. Колике су плате биле, довољно је ако кажем, да сам ја 1967. године купио мој први ауто Шкоду де лукс 110Л, за моје 4,5 плате / на кредит/, а моја је плата била отприлике два пута већа од просека у Заводу. У септембру месецу 1967. године, купио сам ауто, дрвену гаражу од пуковника Ивана Хорака, комшије , који је пензионисан и одселио се за Загреб, положио возачки испит и породично ишао на море. Моја плата за 1967. годину је у основици за пензијски основ највећа, и ако сам наредних 15. година, до одласка у пензију радио на истом радном месту у веома профитабилбој фирми Електропривреде Србије.

За све време Завод никада није имао проблема са ликвидношћу. Ја и моје службе су строго контролисали трошења средстава. Моја је девиза била КАД ИМАШ ЧУВАЈ. Толико смо били јаки у оствареном дохотку и финансијама, да смо месецима и годинама давали новац разним предузећима на позајмицу, обично за исплату плата, уз минималну камату. По војним прописима, ми као војна установа нисмо имали право да отуђујемо новац било како, али су мени, одговорни људи из ССНО, дали право да то чиним. Примера ради, Фабрици резног алата из Чачка, која је бројала 4300 радника, дали смо ко зна колико пута да исплати плате., можете ли да замислите о коликом новцу се радило. Ја сам некима био и сумњив. Једнога дана, у моју канцеларију уђе ппуковник Станиша Јовановић, начелник општег сектора. Каже ми, дошао сам ја, било би то незгодно и ниси заслужио да ти дође официр безбедности / за свих 15 година никада у моју канцеларију није ушао официр безбедности, нити сам ја било када ушао у његову канцеларију/. Питају се неки шта ти добијаш од ФРА када им сваки пут дајеш паре да исплате плате радницима. Кажем ја Станиши, да не добијам ништа, чак ни њихову кафу нисам попио, никада нисам ни био у њиховој фабрици, добија Завод кроз камату, наравно не зеленашку. Кад дођу наредни пут код мене опет, као и сваки пут , трио : Драган Грбовић, комерц. директор, фин. директор, и Мица Обућина, шеф фин. опретативе ФРА, ја им испричам шта ми је рекао Станиша. Наредног месеца, ето ти опет долазе њих троје: Драган Грбовић, каже мени , заиста смо се огрешили, ево донео сам ти овај блок као знак захвалности од ФРА, веровали или не био је величине отприлике 15 * 15 см., није вредео више него ли данашњих 50 динара. Зовнем Станишу, дође Станиша код мене, ја му испричам и покажем му блок који сам добио. Станиша се упишао од смеха.

У мом сектору дисциплина је била на највишем нивоу. Говорили су да сам ја најстрожи официр, а ја сам био једино грађанско лице у колегијуму Завода. Службеници су морали да долазе уредни, обријани а дугарице примерно обучене, не у панталонама. Неуредни су враћани кући.

У ССНО су ме звали , увек, да дам своје мишљење на нацрте војних прописа из области финансија. На свим састанцима у ССНО увек су тражили да дам своје мишљење о ствари која је на дневном реду.

Радио сам и студију о положају Ремонтних завода: Студију сам излагао на састанку у свечаној сали Дома гарде у Београду, којем је председавао генерал-пуковник Милош Шумоња, начелник генералштаба, а у председништву је био и генерал-пуковник Петар Матић, помоћник држ. секретара за НО. Обојица народни хероји, први са лепим правим официрским брковима који импонују, страх и трепет- веома строг војник, а други висок, обријане главе .Ја излажем за говорницом, на таваници огроман лустер, камере снимају, уштогљеност на највишем нивоу и једног момента генерал Шумања ме прекида и каже ми да то што износим није тачно. Ја на то одговорим да је ипак онако како сам изнео и то се понови још једанпут. Када сам отишао на место, неки пуковник , до мене , ми шапуће, знам ли ја коме сам опонирао.Кажем ја да знам, па шта. Био сам једини од цивила.Није ми се ништа догодило, мој рад је штампан у Војно-економском прегледу.

Ради решавања горућих питања за ТРЗ био сам на разговорима, обично са управником Завода, заступајући интересе ТРЗ, код највиших војних руководилаца државе: више пута код нач.техничке управе генерал-пуковника Ратка Вујовића - Чочета, код пом. савезног секретара ген-пуковника Отмара Креачића, итд.

Учествовао сам и на састанку- веома важном у свечаној сали старог генералштаба, у сали у којој је некада на челу седео краљ Александар I Карађорђевић.

У ТРЗ сам примљен конкурсом, уз обавезу да ми ТРЗ да двособан стан на коришћење. Једино сам грађанско лице које је добијало накнаду за одвојен живот док нисам добио стан. Стан који сам добио 1. јула 1959. године, није имао дневни боравак, није имао грејање и бојлер је био на дрва. Нисам га мењао, а могао сам касније за конформнији, и дан - данас тај стан имам.

Први сам у ЈНА, који сам као грађанско лице постављен на радно место Начелника финансијског сектора, радно место је систематизовано ппуковник фин.службе.

Први сам од грађанских лица које је одликовано Оредном за војне заслуге са сребрним мачевима, а добио сам и Ореден рада са сребрним венцем.

1973. године одржана је прослава 20-то годишњице ТРЗ-а. Поводом те прославе, требао сам да будем одликован наредним већим одликовањем, предлог је прошао све инстанце. Међутим, у задњем моменту из врха је тражено да се смањи број одликованих, а пошто ја више нисам био у Заводу, они су прво мене избрисали. Какво ме је изненађење чекало, када сам дошао на прославу Дана ЈНА - 22. децембра, мене не прозивају. Један од тих ми каже, извини. А, ја сам био једини од руководилаца који је од тих 20. година радио 15. година .

Када сам дао отказ, а већ сам био примљен по конкурсу у другу фирму, два пута је у моју канцеларију - на ноге долазио директор Инослав Томпак, пуковник и молио ме је да повучем отказ, рекавши да то није његов принцип, али за мене је морао да направи изузетак. Рекао ми је, да ако ја стварно одем из Завода,отићиће и он и то пре мене. И стварно, када сам дошао 31. августа 1973. године у Завод да предам дужност, јер сам цео август користио годишњи одмор, записник о приимопредаји дужности видим ја оверава ппуковник Милорад Радовановић, заступник директора. Питам ја , шта је са Томпаком, кажу ми па он је још 25. августа напустио Завод и отишао у свој Загреб. Како је и обећао. Пуковник Томпак је био веома образован, у Завод је дошао са радног места продекана Војног техничког факултета у Загребу, из породичних разлога, прецизан, педантан, строг, правичан. Састанци код њега почињали су у секунд. Није било никаквог разглабања. Рефериши, задаци и ништа више.

Записао по сећању, дана 22. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #