Categories
My Links
Генерална

« За мало да изгуби главу од партизана, због официрских знамења | Привредна комора Краљево - Писмо у њиховој установи »

Иванко је добио таква два шамара, да му је уво зујало до смрти
jovansolajic | 17 Јун, 2010 14:16

ИВАНКО ЈЕ ДОБИО ТАКВА ДВА ШАМАРА ДА МУ ЈЕ УВО ЗУЈАЛО ДО СМРТИ

У септембру месецу 1943. године, четници су, из наше куће у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, одвели у свој некакв штаб или командно место у суседно село Атеницу, моје сестре Милену и Олгу, брата од стрица Јеврема и његову супругу снајку Катарину - Кату и још доста њих активиста и симпатизера партизанског покрета.

Сестра Олга је била свршени матурант Чачанске гимназије и члан СКОЈ-а.

Моја мајка, као свака мајка, преклињала је свога мужа Иванка, оца ове две девојке, да оде у четнички штаб и да ако треба да да свој живот а да њих спасе. Времена су била најтежа. Отац Иванко , стегне петљу и оде право у четнички штаб. Каже, и ако је кроз село ишао главним путем око 3. километра, никога од народа није срео. Све је мирисало на погибељу.

У једној просторији све сами четници главешине са брадама и шубарама. Један од њих пита Иванка што је дошао. А он му каже да је дошао по ћерке Милену и Олгу. Четник ће Иванку, добро реци ти нама , храниш ли ти комунисте. На то ће отац, као из пушке - храним. Затим, уследио је такав ударац шамара од неке велике ручерде, да сам се одмах онесвестио, пробудио сам се мокар од воде којом су ме поливали. Исти ми понови питање, а Ја опет да храним комунисте, опет ударац и опет се будим из несвести мокар. Четник се хвата за каму и каже да ће сад да ми покаже кога ја то храним.Други четник га заустави, каже овоме пусти човека да нам прича како он то храни комунисте, биће занимљиво. Каже мој отац њима. Храним него шта, дођу са пушкама и траже храну, а моја кућа је домаћинска, не могу да кажем да немам, а и не смем. Храним ја и Немце , Недићевце, Бугаре и ваше четнике и сваку војску која наиђе . Шта би сте ви господнине четник радили да сте на мом месту.А, ја нећу да вас лажем. А, добро реци ти нама јесу ли твоје ћерке комунисти. Нису, одговара мој отац Иванко. Затим вади слику Николе Пашића и показује четницима. Ја сам радикалац и ја то не би ни случајно дозволио да моје ћерке буду комунисти. / сетио се сељак, промућуран, да га можда може спасити и мртав Никола Пашић/ У то се сви засмејаше. Види, види, значи ти домаћински храниш све војске, то ти је паметно, јер глава часком лети. Искрено нема шта. Хајде чича сад ти иди кући а ми ћемо видети шта ћемо са твојим ћеркама.

Моје сестре су пуштене после пар дана. Да ли је мој отац одиграо некакву улогу у томе, можемо само да предпостављамо.

Тата се још ангажовао, тражио помоћ на све стране. 

Тата је отишао код 3. виђена човека, који су писмено гарантовали за лојалност Милене и Олге. Један од њих је био Мита Дилбер, чувени чачански апотекар, иначе зет Тихомира Бугарчића, из Кулиноваца, најбогатијег сељака села, затим једног носиоца Карађорђеве звезде из Атенице, на жалост заборавио сам му име и још једнога тог ранга.

Ми смо у том селу Атеници, где се све одигравало, имали и родбину и пријатеље, који су били у четничком покрету, или су га симпатисали. Можда су и они помогли:

1. Живко Главоњић, веома угледни домаћин, познати произвођач грожђа, "француски сељак ", је течо моје мајке Милеве. Живкова жена Јулијана и моје мајке  мајка Катарина, рођене Милутиновић из Тијања, су рођене сестре.

2. Јаков Шипетић, богат и угледан сељак.. Жена Јаковљева Живка, рођена Милутиновић, је мојој мајци Милеви сестра од тетке, отац Милевин и мајка Живкина су рођени брат и сестра. 

3. Зорка Баралић, чији је син Милан био у четницима: моја мајка Милева и Зорка су исто тако сестре, Милевин отац и мајка Зоркина су рођени брат и сестра.

4. Бошко Поповић, жена му Стајка је из куће Главоњића. Горе поменути Живко јој је рођени стриц.

5.Милица Јелушић је била добра другарица са сестром Миленом. Била је тада удата за Божа Василијевића, једнога из Црне тројке.

Један је од главешина, када се одлучивало, за и против , рекао да то не би смело да се догоди кући пок, Благоја /1942 /, рекао је поштеног и великог домаћина., иначе мога деде. На жалост не знам које то био, извињавам се.

Олга на саслушањима и мучењима ништа није признала. Моја сестра Милена нам је причала да су она и други молили Олгу да призна да је не би више мучили, међутим она то није хтела да учини нипопшто.  

Шта је било одлучујуће, можемо само да нагађамо, а можда су сви актери по мало допринели да се обе моје сестре Милена и Олга спасу скоро сигурне смрти. 

Сестри Олги, је један из црне тројке-Петар Вукомановић , саопштио да је осуђена на смрт , али да је он пушта на своју одговорност. С тим, да мора одмах да иде из куће у Београд, да се тамо склони до краја рата, да промени име и презиме, занимање, итд.,итд, јер под старим именом она више не постоји. Ако не оде из куће одмах, доћиће по њу они који су старији од њега и спаса јој неће бити. И стварно, тата је Олгу истога дана отпратио у Београд, са жел. станице у Љубићу, а предвече је у нашу кућу дошао Миле Козодер, најчувенији кољаш Чачанскога краја, са тридесетак пратилаца питајући за Олгу, на шта је тата њему одговорио да су је одвели њихови људи да она није код куће, што је овај , на срећу, и поверовао.

Сестре Милена и Олга су преживеле рат.

Олга никада није причала шта јој се тада и до краја рата издогађало. И ово што сам написао од ње нисам чуо ни речи, и дан данас време рата прескаче у разговору као и да није ни постојало. Нити се хвали нити се жали. Само она зна шта јој се издогађало.  

Брат од стрица Јеврем / 1907- 1943 / је тада заклан, оставио је супругу Катарину са 5- ро малолетне женске деце, све једно другом до увета, био је по занимању столар, пре рата је радио у Војно техничком заводу у Чачку, и био је Члан КПЈ.

Више пута нам је отац о овоме причао, а задњи пут причао је мени и најстаријем сину Милутину у чекаоници Интерног оделења у Чачанској болници ради пријема на лечење и каже и данас ми зуји у увету од оних удараца , у којој је после неколико дана и умро / 1. април 1974. год./.

Забележио по сећању, дана 17. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме