Categories
My Links
Генерална
Митраљирање Немачке колоне Групе армија "Е" при одступању из Грчке 1944. године
jovansolajic | 13 Мај, 2010 12:46

МИТРАЉИРАЊЕ НЕМАЧКЕ КОЛОНЕ ГРУПЕ АРМИЈА "Е" ПРИ ОДСТУПАЊУ ИЗ ГРЧКЕ

Крајем 1944. године, у завршници II светског рата, Немачка група армија "Е" одступала је друмском комуникацијом Косовска Митровица, Краљево, Чачак, Ужице, Сарајево и даље.

Најмање 2. месеца та механизована армада је пролазила поменутом саобраћајницом , дан и ноћ, на око 200. метара од наше куће, у селу Кулиновцима, селу одмах до града Чачка. Скоро непрекидна колона: моторцикли , џипови, камиони топови, тенкови и све тако дан и ноћ. Макадам се био усијао, изгледао је боје и сјаја челика.

Пред само ослобођење Чачка, немачку колону су нападали наши са авионима. Обично су само митраљирали . Били су то Руси у руским авионима "ЈАК", ми смо их звали "Кукурузари".

Једнога дана у време митраљирања немачке колоне, наспрам наше куће, ја сам се сам нашао на око 100 метара од куће, изнад нашег бунара, у трешњевику. Рус се спустио, можда на 20 метара изнад земље, туче бесумучно из митраљеза или топова , ја бежим око дебла трешње, поред мене падају празни шаржери топовских граната, а пилот се, видим лепо смеје, видим га а види и он мене, оголеле гране, нема лишћа, све се види као на длану. Пошто сам ја на извесном брегу у односу на трасу пута, авион је био у мојој равни чак и ниже, па самим тим могли смо да се видимо. Тако је направио неколико кругова, а ја сваки пут бежим и тражим као бољи заклон, неће он мене, али страх је велики.

Чачак је коначно ослобођен 3. децембра 1944. године.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 

 #
Бомбардовање Чачка 1941. године
jovansolajic | 13 Мај, 2010 12:31

БОМБАРДОВАЊЕ ЧАЧКА 1941. ГОДИНЕ

Првог октобра 1941. године, Чачак су , од немачких окупаторских снага, ослободили удружени партизани и четници.

Одмах по ослобођењу, Чачак је бомбардован са 9. немачких авиона зв. " штука". Авиони су један за другим правили широке кругове и пикирали из правца Овчара и Каблара, засипајући строги центар Чачка са сноповима везаних малих бомби. Било је и већих бомби, али мени су остале у дубоком сећању везане бомбе по неколико њих у вези.

Авиони су се спуштали веома ниско. Сваки авион имао је сирену. Уз заглушујућу буку мотора 9. авиона, један за другим и сирене су пиштале продорно да је мозак једва то подносио. Када су поизбацили све бомбе, наставили су са митраљирањем из тешких авионских митраљеза.

У време бомбардовања случајно сам се налазио код нашег бунара, одаљеног од куће око 50 метара. Поред бунара једна велика трешња, а ја све време облећем око дебла трешње. Имао сам утисак као да ће да избаце бомбе право мени на главу. А, велика је била страоба поготову када су тукли митраљезима Сваког пилота сам видео у кабини.

У центру Чачка тада је срушено доста зграда а погинуло је доста народа.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 

 #
Како нисам стигао на Сремски фронт 1945. гидине
jovansolajic | 12 Мај, 2010 13:42

KAKO НИСАМ СТИГАО НА СРЕМСКИ ФРОНТ 1945. ГОДИНЕ

Чачак је ослобођен 3. децембра 1944. године. Ослободле су га јединице НОВ и ПОЈ, а Руске трупе су ратовале на Чачанском ратишту од ослобођења Београда до дана ослобођења Чачка, али у Чачак нису ушле: Западну Мораву руске трупе нису прелазиле, изузев што је једна Каћуша прешла и да не би пала Немцима у руке самоекплодирала је. Многи Руси су погинули на фронту код Чачка, али су после рата њихове кости пренете у Горњи Милановац и тамо сахрањене. Узгред, не знам због чега то, стиче се погрешан утисак !?

Моја старија сестра Олга / 1923 /, дошавши из Београда, где је живела под лажним именом, била је политички радник у срезу Драгачевском. Тражила је да неко из наше куће ступи у НОВ. Старији брат Милутин / 1925 / мобилисан је да ради за војску у Фабрику кожа , где је иначе за време рата био запослен, па је испало да ја треба да понесем пушку у овоме рату.

Једва су ме примили. Где год сам видео каквог стражара, тражио сам да ме одведе код неког официра и да ја хоћу у партизане. Сви су ме одбијали, чак терали, говорећи бежи кући, немој да се играш, видиш колицни си и да у теби нема више до 35 кила.

У згради Поште са стране корзоа, отворена врата и унутра седи један официр. Обратим му се и кажем шта хоћу. Он позове телефоном неког Марјановића, родом из околине Горњег Милановца и упутиме њему. А његова Прва чета била је стационирана у бившем хотелу Српски краљ. Он ме прими, Дадоше ми неку пушку холанђанку трометку, дугачку, без мало је била дужа од мене. Била је то Прва чета, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде , Пете дивизије Кној-а. Сваку ноћ су сви негде одлазили а мене остављали да чувам просторију. Касније ме пребаце у Другу чету.

У јануару месецу 1945. године из сваке чете буде издвојено по десетак, нас можда педесетак укупно. Постројени испред Гимназије, ветар, снежна олуја, а ми сви у дрхтавици, слабо обучени, команде падају, официри нас обилазе, броје и ко зна шта још.

Шта бива, угледа ме Марјановић, ухвати за прса и извуче из строја и каже ми иди- бежи у своју чету, ови иду да попуне неку јединицу на Сремском фронту. Да не би њега, вероватно да бих заглавио у неком јарку на Сремском фронту. Имао сам само 15. година.

Узгред да кажем и следеће. У том ратном времену, где се бројно стање бораца сваки час мења, мало мало па врше некакав попис бораца. Иде водни делегат и писар са тврдо укориченом свеском са пуно колона, у коју уписује поред имена и презимена и све друге генералије. Између осталог, датум рођења. Ја кажем да сам рођен 11.септемра 1929. године, а тај командир каже мени стани мирно, кога ти лажеш, хоћеш да кажеш да си дошао добровољно, јест када су те тројица пушком потерала, пиши му 11. септембар 1925. године. Нисам ништа могао да урадим.

Записао по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

 #
Сила Бога не моли
jovansolajic | 12 Мај, 2010 13:31

СИЛА БОГА НЕ МОЛИ

Августа месеца 1943. године, бугарски окупаторски војници, стационирани у Артиљериској касарни у Чачку, тројица њих, пљачкали су по кућама у селу Грабу у Драгачеву. Четници убију једнога , једнога заробе па касније пусте, а један им побегне.

Бугарска војска је одговорила веома брутално. Палила је и убијала мирне грађане редом без икаквог објашњења. Паљења кућа је почело одмах по изласку из града Чачка према Драгачеву, у чачанским селима Придворици и Јездини.

Моји Вујовићи су на самом уласку у Драгачево, у селу Грабу. Прве куће Драгачева., одмах иза Карауле. Народ је чуо да се приближава војска која жари и пали све пред собом.

Мој деда по мајци Живко Вујовић / 1871 / и његов рођени брат Антоније /1870 /, нису хтели да беже од кућа, говорећи укућанима да су они стари и да знају помало бугарски и да њима неће ништа да се догоди.

Управо, обојица су у I балканском рату 1912. године, у саставу II српске армије, којом је командовао легендарни генерал, потоњи војвода, Степа Степановић, заједно са Бугарима ослободли Једрене од Турака. Рећи ће им то и биће све у реду. Међутим, сила Бога не моли. Обојицу су убили на прагу својих кућа и попалили све објекте до задњег. Побијено је још доста драгачеваца и то редом без икаквог одабира и попаљено на десетине домаћинстава.

Забележио по причању очевидаца, и по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

 #
Што можеш данас не остављај за сутра
jovansolajic | 12 Мај, 2010 13:22

ШТО МОЖЕШ ДАНАС НЕ ОСТАВЉАЈ ЗА СУТРА

У лето 1933. или 1934. године, цели дан се врла пшеница, на гувну удаљеном од куће, у којој се живело, око 150 метара.Пшенице доста, а и вршалице тада су биле са налагањем, и закасни се са послом, уђе се у мрак. Укућани и комшије које су помагале пале су од умора.

Поставило се питање шта да се ради са родом пшенице, која је већ била стављена у вреће. Мој отац Иванко био је за то да се прекине са радом и да се сутрадан обави пребацивање пшенице у амбаре у дворишту куће. Деда Благоје, напротив, био је за то да се пшеница не оставља на гувну. Деда је једва убедио и сина Иванка и остале раднике и пшеница је уз велике напоре, до касно у ноћ, превежена.

Само што су поспали, мртве уморне је пробудила јара и јака жарка светлост. Гувно је горело. Пламен се дизао у ведра небеса. Отац, у бунилу мислио је да гори кућа, улетео у велику собу нове куће, где смо ми деца спавали, / нас шесторо/ и уз помоћ мајке Милеве, кроз прозор нас избацио из куће , а прозори су високо изнад земље- изнад подрума су, могли смо да се поломимо.

Колики пожар је био да су га гасили ватрогасци Чачка, Краљева и чак Крагујевца. Причали су да је место и околину опколило стотину полицајаца и жандарма. Могуће је да је пожар изазвао неки пијанац или скитница а можда је и намеран. То никада није утврђено, мада је полиција свесрдно радила свој посао. Један грађанин је ухваћен у близини, али се није могло доказати да је то урадио.

На гувну је изгорело двадесетак стогова сена и сламе.Гувно је величине око 10 ари. Прчињена је огромна штета, а да деду Благоја нису послушали, штета би била много већа и питање да ли смо могли да се прехранимо- нас десеторо чељади.

Пошто је причињена материјална директна штета, а кривац није пронађен, држава је ипак делимично надокнадила штету, према процени специјалне комисије. .

Према томе, беше паметна народна пословица: " Што можеш данас не остављај за сутра ", иначе би била доведена у питање егзистенција десеточлане породице, глад би била неминовна.

Забележио по причању оца и мајке и по сећању, дана 12. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Ујак Милијанко у заробљеништву и бели вунени полувер
jovansolajic | 11 Мај, 2010 14:11

УЈАК МИЛИЈАНКО У ЗАРОБЉЕНИШТВУ И БЕЛИ ВУНЕНИ ПОЛУВЕР

Мој старији ујак Милијанко Вујовић из драгачевског села Граб , на крају марта или на самом почетку априла 1941. године, одазва се позиву државе на општу мобилизацију, јер је рат био на самом помолу. Ратни распоред га построји у 58. пешадијски пук, који се оформи у Авлаџиници у Чачку.

Авлаџиница је пространа равница или поље, оивичено улицама и великим објектима: касарном чувеног / мајор Драгутин Гавриловић/ X пешадијског пука, артиљериском касарном, ВТЗ, Болницом. На Авлаџиници су приређивани аеро митинзи. Један круг лета у авиону коштао је 50 динара.

Враћао сам се из школе у време постројавања ешалона. Мени је то деловало веома импресивно и нестварно. Цело поље пуно војске. Постројени у водове, чете, батаљоне. Војска обучена у нове униформе, са фишеклијама, шлемовима на глави, новим пушкака, митраљезима, официри на коњима и са припасаним сабљама. Све млади и лепи момци. А мени, и ако сам био дете, срце је било пуно. Ја сам видео огромну снагу у нашој војци , која ће бити у стању сваког непријатеља да победи.

Моја мајка Милева, пратила је брата Милијанка поред строја све до близу Краљева- његов пук је отишао на бугарску границу.

Знамо шта се све одиграло потом и мој ујак Милијанко доспе у заробљеништво у Немачкој. У заробљеништву је радио код неког немачког сељака, са још својих другара. Газда је веома лепо поступао са заробљеницима. Заробљеници су јели исто што и домаћинова породица.Када удари сеоско звоно за ручак, рад се прекида моментално.

Милијанка је газда веома ценио. Милијанко је био веома способан и све га интересовало. Поквари се нека машина или уређај, он је вршио и поправке. Ујко каже, пита ме газда да ли ја имам у моме Грабу у Србији ту машину, а ја му кажем како имам. А, стварно, изузев ралице ништа друго нисам имао.

Моја мајка исплете бели вунени полувер и пошаље пакетом брату Милијанку у заробљеништво. Ујко се слика са групом наших војника-заробљеника. Он у средини у белом вуненом полуверу, а остали војници у копоранима-у војним униформама, висок око 2 метра.Шаље сестри Милеви слику и писмо, у којем се захваљује, и да за њега не брине, да је добро и да је тежак 127. килограма.

Забележио по сећању, Јован Шолајић, Чачак

 #
Министарство за држ. управу и самоуправу - Примена писма у Сталној конф. градова и општина
jovansolajic | 10 Мај, 2010 13:35

За г-на министра,

Поштовани г-не министре.

У данашњој Политици, у чланку " Градови траже од владе паре",одшампан је и Амблем Сталне конференције градова и општина. Амблем има словну скраћеницу исписану латиницом.

Г-не министре. Зар је могуће, да и после 3,5 године од доношења новог Устава, а да јавне установе из вашег ресора, се не придржавају уставних одредби о примени писма у јавној употреби. Управо, морали би да пишу ћирилицом а не латиницом. Да не набрајам, овај случај је само један од небројених, у којима се не поштује Устав.

Само се питам, како је могуће, да се државне и јавне институције, не придржавају основног закона- УСТАВА. Ко је за то одговоран у овој Држави. Да ли тај треба да сноси некакве последице ?

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Министарство финансија - Писмо у Државној лутрији Србије- Моли за одговор на писмо од 17. марта т.г.
jovansolajic | 10 Мај, 2010 13:30

За министра финансија, лично

Поштована госпођо,

Писао сам вам 17. марта т.г., о кршењу Устава од стране Државне лутрије Србије, у примени писма у јавној употреби. Том приликом сам вас замолио да ми одговорите да ли сам у праву или не. Државна су институција, чак у имену им пише да су " Државна", а пишу искључиво латиничним писмом.

Хвала вам унапред.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

 #
На стражи, за време рата, а само са тојагом
jovansolajic | 10 Мај, 2010 12:58

НА СТРАЖИ, ЗА ВРЕМЕ РАТА, А САМО СА ТОЈАГОМ

Беше рано пролеће 1943. године, време рата. Сеоска власт, у нашем селу Кулиновцима, поред самог града Чачка, одреди да се држе ноћне страже на раскрсници код куће Војина Бугарчића.

Село, без електрике, ноћи тамне и злосутне, путем нико не пролази- ноћ је и ратно време. Нико се не креће, једино се чује крејање птица и лавеж паса у даљини. На 100 метара од места где држимо стражу, четници су заклали Трипковића , из суседног села Атенице, официра Југословенске војске, који није хтео да им се придржи- тако се говорило, заборавио сам му име , извињавам се..

На сеоским прелима, која су одржавана скоро свако вече, причало се да се на том месту привиђа. Мој старији брат Милутин /1925/ је и сам причао на прелу, да је и он када је био на стражи, у пола ноћи видео како на месту где је Трипковић заклан, устајала са земље људска фигура сва у белом и кретала се право према њему прескачући врзине.

Испало је тако да сам и ја морао на стражу, није имао ко други за ту ноћ, и ако сам имао напуњених само 13 година. Целу ноћ шетколим у некаквим линијама, са једном тојагом у руци., на сваки шум и крик птице сав претрним, коса ми дизала капу на глави. Мало сам се забављао правећи од хартије некакве пропелере које сам стављао у канал поред пута којим је жуборила мала водица.Вода је окретала ту моју направу, помагала ми да колико-толико не мислим шта може да ми се деси..

Ја тада нисам видео никакво привиђење, иначе не знам како бих то преживео. Привиђење сам и ја видео друге прилике, но о томе други пут.

Поштено, не знам ни дан данас шта сам то требао да урадим да сам некакве пролазнике видео.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Немачки официр ме пита где ми је петокрака
jovansolajic | 10 Мај, 2010 12:52

НЕМАЧКИ ОФИЦИР МЕ ПИТА ГДЕ МИ ЈЕ ПЕТОКРАКА ?

У пролеће 1942. године враћао сам се после наставе из гимнаије- учио сам II разред. Било је око подне, леп сунчан дан, ретки пролазници. Идем сам, тротоаром поред зидане ограде Чачанске болнице. Још из далека сам спазио да неко униформисано лице , се излежава на огради . Како сам му се приближавао све је упадљивије пиљио у мене. Уплашио сам се шта ће сада да буде. Био је то немачки официр у пуној униформи, гологлав. Сагао сам главу, да бих избегао његов поглед. Међутим, он проговори са "комен". Пита ме где ми је партизанска петокрака, показујући на мој качкет, који сам носио на глави. Разумео сам га шта ме је питао, јер сам већ другу годину учио немачки језик. Одговорио сам му са "никс" петокрака, али је он био упоран, показујући ми на качкет. Ја скинем качкет да погледам на шта он то показује и имам шта да видим. На сред качкета стајала је рупа, где је предходне године била значка I разреда.

Објасним, некако, пола српски пола немачки, о чему се ради и он ме пусти да прођем. иначе се беше опасно наврзао. А, имао је разлога да посумља да сам носио петокраку, шта друго. Вероватно сам је и носио за време Ужичке врепублике 1941. године. Одмах сам нашао начина да дођем до ознаке за II разред и да је ставим на качкет, да бих избегао овакве сусрете.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Отац Иванко у затвору као талац 1943. или 1944. године.
jovansolajic | 08 Мај, 2010 14:26

ОТАЦ ИВАНКО У ЗАТВОРУ КАО ТАЛАЦ 1943. ИЛИ 1944. ГОДИНЕ

Било је то у касно пролеће, или почетком лета 1943. или 1944. године, не могу да се сетим која је година тачно била, мој отац Иванко / 1899/, стрпан је у немачки затвор, као талац.

Затвор се налазио у подруму велелепне куће Павла Брушије, предратног индустријалца, у центру града на почетку данашње улице Др Драгише Мишовића у Чачку. То и није био прави затвор. Управо, у тој кући се налазила некаква Немачка команда, вероватно се радило о полицијској команди. Знам да се истовремено у затвору налазио и очев учитељ веома стари Недељко Вилимановић, отац деце револуционара, који су сви страдали у том рату.

За таоце су узимани само виђенији људи. Затвореници су служили само, да уколико погине немачки војник, да их стрељају као одмазду за њиховог погинулог војника у размери 100 наших за једног њиховог. Интересантно је, да је тада талаца био мали број.

У време када је отац лежао у том затвору ја сам ишао у III или IV разред II -ге чачанске гимназије. У истој згради ишли смо ђаци обе гимназије у сменама пре и после подне. Када сам ишао у школу пре подне, оца Иванка сам виђао свакога дана. У школу сам ишао баш том улицом.

Испред те куће у дворишту, које је личило на мали паркић, тата је свакога јутра седео на кафанској жутој столици са наслоном, прекрштених ногу и читао новине, чини ми се Ново време.

Испред зграде на улазу у двориште, поред,стражарница. Само њих двојица, немачки војник шета тротоаром, а мој отац седи и чита новине. Нисам смео да се оцу јављам, било ме је страх. Нити је он мене видео ни један једини пут, нити сам му се ја јавио и једном.

Срећом у то време, није страдао ни један немачки војник, те се отац жив и здрав вратио кући.Остао је у затвору бар месец дана. Кући га је чекала супруга Милева и 6- ро деце

 Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак, дана 8. маја 2010 године.

 #
Манифестације 27. марта 1941. године
jovansolajic | 06 Мај, 2010 12:46

MAНИФЕСТАЦИЈЕ 27. МАРТА 1941. ГОДИНЕ

На дан 27. марта 1941. год. , био сам на настави- пре подне, у I разреду II мешовите чачанске гимназије.

Био је то сунчан, леп и пријатан пролећни дан. Настава је прекинута, одмах по сазнању да је у Београду оборен Тројни пакт и да је формирана нова Влада и да је на престо ступио још непунолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Када смо изашли напоље, испред Гимназије већ је била маса народа. На скверу испред Гимназије,трубачи , игра коло. У колу само мушкарци обучени у шарена традиционална одела, у антеријама, а на главама шубаре , са кокардама. Кажу, то су четници . Нисам знао ко су то четници, нити сам нешто слично до тада видео. На улицама маса света, кличе се Краљу и новој Влади. Кафане пуне, пије се и пева. Причају, да кафеџије чашћавају, нико ништа не плаћa.

Oд светине не може да се прође улицама. Идући са масом света улицама, дођем до бербернице у улици, која се сада зове Железничка /та берберница је постојала до пре неку годину/.Берберница је имала радио апарат-тада реткост.Власник је ставио на врата споља и велики звучник, да би окупљени народ чуо шта то радио саопштава. Из прокламације, коју саопштава , разумем да то говори Краљ Петар II. Окупљени народ кличе и бурним аплаузом поздравља говор новога Краља. То је био мој први сусрет са радио-апаратом .и животом у ратним условима.

Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак,

Дана 6. маја 2010. године.

 #
Учитељ је изабрао нас 6-рицу да наставимо школовање у Гимназији
jovansolajic | 05 Мај, 2010 17:38

УЧИТЕЉ ЈЕ ИЗАБРАО НАС 6- РИЦУ ДА НАСТАВИМО ШКОЛОВАЊЕ У ГИМНАЗИЈИ

школу завршио сам у Кулиновачко - атеничкој школи, данас школа " СВЕТИ САВА" Чачак, 1940 године, са одличним успехом. Учио ме је стари учитељ Чедомир Илић.

Био сам повучено, мирно и стидно дете. Никакве несташлуке нисам правио и никад се ни са једним дететом, а и касније, нисам потукао. Први дан школе сам добро упамтио. Сви ми ђаци смо плевили калдрму у дворишту, која пракса је била преко целе године. Наравно, мени су страдале заноктице и сутрадан ја нисам хтео да идем у школу. Отац ме два-три пута шљепне по туру, те сам плачући у школу отишао. Иначе, никада више ни од оца нити мајке нисам добијао батине.

Ђаци су кажњавани за несташлуке или незнање батинама од стране учитеља.У подруму, испод стана учитељевог, био је и затвор за ђаке који су начинили неки тежи прекршај. У затвору је често био Блажун Шићевић, старији од мене за два разреда. Био је јако развијен, далеко најјачи у школи, тукао је кога је стигао, био је прави кабадахија.А, и њега су учитељи често тукли у дворишту да то посматрају сви ђаци, везивали и руке и ноге и били батином по табанима и прстима руку.

И ја сам једном добио батине од учитеља Чеде. У четвртом разреду, учитељ Чеда одреди мене, ваљда као доброг ђака и најпоузданијег, да га замењујем док он буде одсутан до краја наставе тога дана. А, ја као велики стидник, кажем учитељу да га неко други замењује. Учитељ на то, каже шта то рече, пружи руке, узе један прут са врха школске табле, и удари ми неколико батина.Због велике скромности добих батине, али се учитељ морао поштовати и без поговора.

На крају школовања, наш учитељ је, нас шесторицу ђака, предложио родитељима да треба да наставимо школовање у гимназији. Сви родитељи су прихватили препоруку учитеља. Учитељ нас је одвео да полажемо пријемни испит. Сви, изузев једног- Добривоја- Бока Којића, који је идуће године положио пријемни испит, завршио медицину и био дуго година лекар чачанског Борца и директор Хитне помоћи, положимо пријемни испит. Скоро сви смо факултете.

Мој отац је пружао велики отпор за мој наставак школовања.У гимназији је већ имао ћерку Олгу /1923/, а упис у школу је био веома скуп. Отац је био средњег имовног стања и као такав морао је да за упис деце плаћа и школарину.Школарина је била висока, знам само да се причало, да је вредела пар волова. Приликом уписа, отац је морао да поднесе документацију да је све обавезе према држави измирио, да је уплатио школарину, порез, прирез, да је отплатио рате кредита, а имао је хипотекарни дуг за изградњу куће од 15.000.- динара. Приликом уписа отац је морао да испрода све што је имао за продају од пољ. производа и да се зајми.

Али, ја сам био, брат ове сестре, јер нас је било три сестре и три брата, она средња и ја средњи.,па је она тату ипак убедила.

Што се тиче школовања деце, мој отац Иванко био је изузетно напредан човек. Пре другог светског рата , веома мали број девојака се школовало, а девојке родитеља земљорадника, никако. Моја сестра Олга је једини случај у чачанској гимназији да се школовала , којој је отац земљоделац. Наравно, ни моја генерација није имала женску чељад на школовању.

Уписао сам се у II - гу мешовиту чачанску гимназију. Ми из Друге гимназије носили смо тамно плаве качкете, а на њима жути ширит и жуте римске бројеве разреда и арапске  броја оделења, а девојке беретке ,беле блузе, плаве хаљине и ципеле са малим штиклама. Прва гимназија имала је ознаке беле боје.Ђаци су морали на јавним местима увек да носе униформе, а било је забрањено, да се појављују на улици после 20 часова.

Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак, дана 5. маја 2010. године.

 #
Политика - Међу нама - Шта кажу Влада и Скупштина о издавању српскохрватског речника од САНУ ?
jovansolajic | 04 Мај, 2010 10:37

За рубрику " Међу нама "

Поштовани уредниче,

Молим, да у вашој цењеној рубрици, објавите следеће:

ШТА КАЖУ ВЛАДА И СКУПШТИНА О ИЗДАВАЊУ РЕЧНИКА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА ОД СТРАНЕ САНУ.

У данашњем броју ПОЛИТИКЕ, у интервјуу, књижевник Драгослав Михаиловић каже да САНУ и даље наставља са радом на издавању Речника српскохрватског језика. И да ће се на том послу радити до 2020. године.

Постављам питање надлежним државним органима , надлежном министарству , Влади и Скупштини, да ли су одобрили САНУ кроз обезбеђивање средстава из државног буџета, да ради на овом пројекту. Нисам језички стручњак, али распадом Југославије и новим Уставом назив нашег језика, није више српскохрватски већ српски језик. Шта ће нама речник језика који више не постоји. Ако га нисмо написали за време Југославије и у време када се тако звао шта ће нам и сада.

И ово је још један доказ, да се народне паре троше за разне бесмислице- финансира се из буџета ко зна шта све.

На крају, право питање? Ко је у нашој Држави одговоран за трошење државних пара на изради овог Речника српкохрватског језика и да нам да ваљане разлоге зашто се то ради.

Хвала вам.

Можете да извршите редкацију текста, без права да мењате суштину.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст Политика није објавила. Што ли ?  #
Срећом избегао сигурну смрт 1941. године
jovansolajic | 03 Мај, 2010 13:44

СРЕЋОМ ИЗБЕГАО СИГУРНУ СМРТ 1941. ГОДИНЕ

Мој отац Иванко , стар 42. године / 1899 /, 1941. године приступио је партизанима у Чачански партизански одред " Др Драгиша Мишовић".Његова чета је била у саставу 6-ог батаљона одреда. Иначе, Чачански одред је био највећа партизанска формација у Југославији. У свом саставу имао је : 6. пешадијских батаљона, батерију топова, тенковску јединицу, бициклистичку чету, све позадинске јединице. Одред је бројао преко 4500 наоружаних бораца.

Спомен топ на Ружића брду код Краљева и Спомен тенкови у центру Краљева и испред музеја у Ужицу, представљају борбу бораца и јединица Чачанског партизанског одреда.

Управо, топ и тенкови су припадали Чачанском партизанском одреду / да се зна /.

У опсади Краљева јединица у којој је био и Иванко десјствовала је из правца Врњачке Бање, била је стационирана у селу Врба. После разлаза са четницима и распада блокаде код Краљева, јединица Иванкова је пребачена на фронт према Равној Гори. У селу Срезојевцима, његова чета, водила је борбу са четницима. У тој борби , у борбеном поретку, у време краткотрајног затишја, погинуо је његов командир чете Раденко- Рајо Јањић. Погодио га је метак усред чела , док је Иванко са њим водио некакав разговор. Погинули Рајо је био предратни комуниста, био је на робији до почетка рата. Политички робијаши су , одмах по избијању рата, пуштени кућама.

Четници у јуришу заробе Иванка и још двојицу голобрадих младића, пореклом из равних села према Краљеву. Младиће одмах стрељају, а Иванка су почели да кундаче са пушчаним цевима и кундацима, псујући га шта је он матор / 42. године/ тражио у комунистима, да ће сад видети свога бога. У том партизани у контра јуришу Иванка ослободе. Натоваре га на волујска кола и превезу у Чачанску болницу, где се брзо опоравио и ако је имао 6. поломљених ребара.

Ово ми је причао отац Иванко , ко зна колико пута.

Јован Шолајић, Чачак

 #
«Претходни   1 2 3 4  Следећи»