СРБИН ЗАРОЉЕНИК И КАКО СЕ ЗАВРШИО ЉУБАВНИ ОДНОС СА НЕМИЦОМ

Боривоје Мишовић / 1904-1991 /, земљорадник из села Кулиноваца покрај Чачка, падне у немачко заробљеништво 1941. године.

У заробљеништву, као и сви други заробљеници земљорадници Срби, радио је земљ. послове код Немца, власника пољопривредног имања.

Боривоје се загледа у лепу младу Немицу, из суседног имања, која је имала мужа официра-пилота , и са њом ступи у сексуалне сталне односе. Боривоје је био леп, маркантан Србенда, зрелих година.

Немица роди сина, а за све време њен муж није долазио са Источног фронта. Немици је то прво дете.

Велики грех је направљен, не само према Немцу- официру, него према чистоти Немачке расе- по Хитлеровском закону.

Официр дође на осуство, Боривоје се уплашио шта ће са њим да буде, јер је за такве случајеве ишла глава. Пожали се своме газди, и овај га охрабри да ће он све да некако ствар заташка и код превареног официра и код власти- да је то дете ипак официрово.

Прича Боривоје, дошао муж. Очекујем да се сваког часа појави. Ујутру, чистим шталу, окренут леђима, осећам сенку у вратима, као видим раскреченог официра на вратима и само очекујем пуцањ. А, он прилази рапортира ми и пружа руку и здрави се са мном. Крајње пријатељски, јер није мала ствар да добијеш сина, какав резон.

Не знам како бих ја реаговао.

Међутим, један покварени Србин из Ваљева или околине је стално уцењивао Боривоја, да ће да га пријави комнданту логора, што је једног дана и учинио. Боривоја стрпају одмах у затвор. Саопштили су му да ће му бити суђено. А, мој ти Боривоје, био је толико промућуран, затражи преко Црвеног крста, да му Црвени крст обезбеди адвокате да га бране и то из неутралне државе Швајцарске. Председник судског већа је био по чину генерал, а Боривоја су бранила три адвоката из Швајцарске. Успео је да добије временску казну- четири године тешке робије , а Немица буде осуђена на 1,5 година затвора. 

Боривоја пребаце у кажњенички логор у зону ратних дејстава Западног фронта. На уласку у логор ,сачекали су га кажњеници свих могућих савезничких војсци, говорећи, видећи га у југ. униформи, Србо ј..бо. Каже Боривоје, ми Срби смо у овом логору били искључиво због ј.....не. А, нпр. Пољаци искључиво због крађе.

Тешка робија се састојала : да су копали ровове и траншеје у зони ратних дејстава, уз 200 грама некаквог хлеба дневно, па ко оста жив оста. Захваљујући јакој конституцији издржао је и дочекао ослобођење од западних савезника и са 29. килограма, а имао је преко 100 кгр., издржавши 1,5 година робије.

После рата, само једном је Боривоје отишао у Немачку, видео се са сином и Немицом- љубавницом, али трајне односе није успоставио.

Жена Љубица није му много замерала.

Забележио по сећању и причању Борицвоја, осамдесетих година прошлога века, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СУ ГЛАВЕ ЛАКО " ЛЕТЕЛЕ " НА СВРШЕТКУ РАТА

У зиму 1944/1945 године, одмах по ослобођењу Драгачева, у канцеларију Гојка Вујовића, који је тада био на дужности Мобилног официра среза Драгачевског у Гучи, дођу родитељи неког Шутића или Шушића из неког села у околини Чачка, иначе даљни рођаци Гојкови.

Њихов син , стар око 20. година, се налази у некој шуми, не сме да се појави, јер је био у четничком штабу код неког Мартиновића, ваљда команданта Трнавске бригаде. Гојко их пита да ли им син има какве грехе : да ли је неког убио, да ли је неког батинао, да ли је носио браду и сл., одговоре да од тога нема ништа, да је био писар само у штабу.

Гојко их посаветова да иду кући , да кажу сину да оде да се пријави лично код Царевића, команданта Чачанског војног подручја у Чачку, да ће он да га зове и да ће све бити у реду.

Међутим Гојко није успео да добије везу са Царевићем.Зима, снег лед, слабе телефонске линије, индукциони телефони. Када је везу добио, Царевић му каже :знаш ми смо га ликвидирали по ономе "покушао је да побегне". Гојко му је рекао , како да побегне човече кад је он сам дошао право теби на ноге.

Ово нам је испричао Гојко, иначе мој ујак, 1916. годиште, на једној од прослава Техничко-ремонтног завода у Чачку, 80-тих година прошлог века, у којем сам ја тада радио као фин. директор, а у друштву  некадашњих питомаца ВТЗ Чачак,све људи од посебног поштовања.

Гојко је завршио ковачки занат, завршио неку резервну војну пилотску школу, да ли подофицирску или официрску не знам, само знам да је био пилот, био први ген. директор ИКГ Гуча, завршио економски факултет у Београду у пензију отишао као посланик.

Забележио по сећању причања Гојка Вујовића, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КОБНО СЕ ЗАВРШИО ПРЕВРЕМЕНИ ПОВРАТАК ИЗ НЕМАЧКОГ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1944. ГОДИНЕ

Познато је да је у краткотрајном рату 1941. године са Немачком пало у Немачко заробљеништво око 360000 војника и официра Југословенске краљевске војске. У заробљеништво су отишли Срби, мали број Словенаца и мали број других нација. Војници неких нација нису ни заробљавани, већ су одмах пуштани да иду кућама. Божидар Шолајић, из села Кулиноваца, покрај Чачка, младић, стар око 22 године, пред рат је радио у Београду, као војник пао је у Немачко заробљеништво 1941. године.

Мајка Божидарова, Катица /1883- 1945/ , пореклом мађарица, рођена у Сегедину, била је удата за Божидаровог оца Ивка.

У Првом светском рату била је добровољац Српске војске, као болничарка, прешла Албанију и сву голготу тога рата. Како и када се удала за мога стрица Ивка, не знам. Не знам ни када се родио Божидар. Да ли је се она била загледала у Ивка, па тако ступила у добровољце, није ми познато. Да ли је ратовала као девојка или већ удата не знам. Не знам ни када се Божидар родио, знам само да се није родио у селу Кулиновцима одакле је његов отац Ивко. Стрица Ивка не памтим.

Стрина Катица је била госпођа, живела је на малом пољопривредном имању, а издржавала се од пензије. Свима је помагала око лечења, нарочито деце, знала је пуно из медицине, што је нормално, јер је била болничарка и то у рату.

Стрина Катица је сазнала, да Немци пуштају из заробљеништва све који имају колико било неке друге крви осим српске. Све време је сину јединцу писала да пријави да је он полумађар, послала му документа. Међутим, он није хтео ни да чује, да се на такав начин ослободи заробљеништва, није хтео да напусти другове.

Ипак је у пролеће 1944. године, јер није више могао да одолева мајчиним притисцима, поднео документа заробљеничким властима и буде пуштен да иде кући. По повратку за Чачак, Божидар погине од савезничког бомбардовања на дан Васкрса 1944. године.

Мајка Катица сина јединца није видела ни мртвог, јер је сахрањен у Београду у заједничкој гробници. Умрла је од туге , са кривњом у себи, 1945. године. Забележио по сећању, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак