НА СТРАЖИ, ЗА ВРЕМЕ РАТА, А САМО СА ТОЈАГОМ

Беше рано пролеће 1943. године, време рата. Сеоска власт, у нашем селу Кулиновцима, поред самог града Чачка, одреди да се држе ноћне страже на раскрсници код куће Војина Бугарчића.

Село, без електрике, ноћи тамне и злосутне, путем нико не пролази- ноћ је и ратно време. Нико се не креће, једино се чује крејање птица и лавеж паса у даљини. На 100 метара од места где држимо стражу, четници су заклали Трипковића , из суседног села Атенице, официра Југословенске војске, који није хтео да им се придржи- тако се говорило, заборавио сам му име , извињавам се..

На сеоским прелима, која су одржавана скоро свако вече, причало се да се на том месту привиђа. Мој старији брат Милутин /1925/ је и сам причао на прелу, да је и он када је био на стражи, у пола ноћи видео како на месту где је Трипковић заклан, устајала са земље људска фигура сва у белом и кретала се право према њему прескачући врзине.

Испало је тако да сам и ја морао на стражу, није имао ко други за ту ноћ, и ако сам имао напуњених само 13 година. Целу ноћ шетколим у некаквим линијама, са једном тојагом у руци., на сваки шум и крик птице сав претрним, коса ми дизала капу на глави. Мало сам се забављао правећи од хартије некакве пропелере које сам стављао у канал поред пута којим је жуборила мала водица.Вода је окретала ту моју направу, помагала ми да колико-толико не мислим шта може да ми се деси..

Ја тада нисам видео никакво привиђење, иначе не знам како бих то преживео. Привиђење сам и ја видео друге прилике, но о томе други пут.

Поштено, не знам ни дан данас шта сам то требао да урадим да сам некакве пролазнике видео.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак