ШТО МОЖЕШ ДАНАС НЕ ОСТАВЉАЈ ЗА СУТРА

У лето 1933. или 1934. године, цели дан се врла пшеница, на гувну удаљеном од куће, у којој се живело, око 150 метара.Пшенице доста, а и вршалице тада су биле са налагањем, и закасни се са послом, уђе се у мрак. Укућани и комшије које су помагале пале су од умора.

Поставило се питање шта да се ради са родом пшенице, која је већ била стављена у вреће. Мој отац Иванко био је за то да се прекине са радом и да се сутрадан обави пребацивање пшенице у амбаре у дворишту куће. Деда Благоје, напротив, био је за то да се пшеница не оставља на гувну. Деда је једва убедио и сина Иванка и остале раднике и пшеница је уз велике напоре, до касно у ноћ, превежена.

Само што су поспали, мртве уморне је пробудила јара и јака жарка светлост. Гувно је горело. Пламен се дизао у ведра небеса. Отац, у бунилу мислио је да гори кућа, улетео у велику собу нове куће, где смо ми деца спавали, / нас шесторо/ и уз помоћ мајке Милеве, кроз прозор нас избацио из куће , а прозори су високо изнад земље- изнад подрума су, могли смо да се поломимо.

Колики пожар је био да су га гасили ватрогасци Чачка, Краљева и чак Крагујевца. Причали су да је место и околину опколило стотину полицајаца и жандарма. Могуће је да је пожар изазвао неки пијанац или скитница а можда је и намеран. То никада није утврђено, мада је полиција свесрдно радила свој посао. Један грађанин је ухваћен у близини, али се није могло доказати да је то урадио.

На гувну је изгорело двадесетак стогова сена и сламе.Гувно је величине око 10 ари. Прчињена је огромна штета, а да деду Благоја нису послушали, штета би била много већа и питање да ли смо могли да се прехранимо- нас десеторо чељади.

Пошто је причињена материјална директна штета, а кривац није пронађен, држава је ипак делимично надокнадила штету, према процени специјалне комисије. .

Према томе, беше паметна народна пословица: " Што можеш данас не остављај за сутра ", иначе би била доведена у питање егзистенција десеточлане породице, глад би била неминовна.

Забележио по причању оца и мајке и по сећању, дана 12. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак