КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ НА ОДСЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА 1949. ГОДИНЕ

На одслужење војног рока одлазило се у години у којој регрут пуни 20. година живота и сви у месецу октобру.

Нема никаквог испраћаја. Обавезан је био прописани ,унифицирани за целу Армију, дрвени кофер, величине отприлке пола са пола метра.

Општи војни рок је био 2. године, а за неке, Гарду 3. године, за Морнарицу 4. године итд. Ја сам мало био у партизанима, па сам тако требао да дослужим још једну годину рока, па ме регрутоваше на годину дана у ШРО..

Чин регрутације је био апсолутно тајан. Идеш на одслужење војног рока, не знаш ни у који род, ни где идеш, нити било шта. Моја генерација из Чачка возом одлази у Краљево, у Краљеву се скупимо са околних места, направи се дугачка композиција. Воз само са фургонима. У фургонима седимо на поду, и чува нас један наоружани војник. Воз путује, све затворено, ми немамо појма на коју страну идемо. Стигнемо у Загреб. Моја јединица је батаљон Пешадијске школе резервних официра, у 3- ћој личкој пролетерској бригади., 6- те личке пролетерске дивизије.

Одводе нас негде на купање и облачење. Прво се свлачимо до гола. Затим нас брица шиша машиницом на нуларицу. Онда улазимо у просторију за купање. Са таванице "море" тушева. И онда обавезно, час топла, час хладна вода. На изласку дају нам да се обујемо и обучемо. Редом, војник ти баца у руке, панталоне, други блузу, итд. итд., не гледајући на величину. И онда настаје трка и гужва замене одеће. Ипак један број оста, а да се није обукао и обуо како треба.Видиш, код некога предугачке панталоне, код другог велика капа, итд.

Када смо се обули и обукли, стојимо по групама и причамо о свему и свачему. Ошишани, са не баш новом одећом, изгледали смо као Авети. Једнога до мене који је стајао питам одакле је. А, он ће мени: па побогу Шолаја, питаш одакле сам, а све време путовасмо заједно из Чачка довде, Ни мајка нас не би познала, тако смо изгледали. И да се зна, били смо сви мршави, не сећам се да је иједан био пуначак.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИЗГУБИО САМ ПАРТИЈСКА ДОКУМЕНТА 1949. ГОДИНЕ

У јануару месецу 1949. године, Градски комитет КПЈ за град Чачак, упути мене на кратко школовање у Београд. Упути ме у Школу , или Курс , за новинаре , која је била при ЦК КПС.

Први пут путујем за Београд. Седиште ЦК КПС се налазило у улици Краља Милутина бр. 8. Са собом сам понео партијску књижицу и упут Градског комитета и друга документа. Партија је још била илегална, и партијска документа, нису смела да се носе са собом слободно, већ су морала да буду ушивена у одећи.

Ја коверат не ушијем у одећу, већ га ставим у новчаник. Да бих се рано јавио на одредиште, пошао сам ћиром после подне за Београд. Испрате ме доста њих из фамилије. Поред моје целе плате коју сам примио, добијем од фамилије доста новца - да ми се нађе, бар за још две моје плате, У Београд стигнем око пола ноћи. Још у пристизању у Железничку станицу, кондуктер ходником вагона виче: " спремите карте за преглед" Карте је контролисала милиција и жел. особље, на изласку из Железничке станице. Ја, узмем карту из новчаника у руке и, као, новчаник вратим у умутрашњи џеп микадо капута. Уђем у трамвај двојку, у џеп за новчаник, новчаника нема. Као да ме је гром погодио. Куда ћу сада. Без докумената и без новца. Један човек извади 2. динара и плати карту за мене . Изађем на Тргу Маркса и Енгелса. Пређем на Теразије, уђем у један улаз неке велике грађевине и остатак ноћи пробавим седећи на коферу при цичи зими.

Рано сутрадан одем до зграде ЦК КПС. Јавим се кадровику ЦК, некој другарици, причали су да је Народни херој. Јако лепо ме прими, и без докумената. Пошао сам у Школу, као и сви остали, а било нас је свега 17 - ро из целе Републике. Али нисам могао да присуствујем партијским састанцима.

После отприлике 3. месеца, стигну дописи из Градског комитета и из Секретаријата ун. послова из Чачка, да се јавим да преузмем документа. а од новца ништа. У Комитету ме прими неки Јованић, држао је ноге на писаћем столу, а ја стојим као обичан бедник. Држа ми придику, да су људи гинули због докумената, итд. И сад ми се гади када се сетим тога. А тај Јованић је био од мене старији само 2. године. Иначе, секретар Градског комитета био је Ратко Трипковић, носилац Споменице 1941, који ме свакако не би тако примио.

Тако, сада са партијским документима, присуствујем партијском састанку. Прва и једина тачка дневног реда - мој случај. У Статуту партије пише да за губљење партијских докумената једина казна је искључење из партије. Како да ме искључе када сам ја на школовању при ЦК КПС. Кадровик, много добра другарица, она ме је све време тешила и да се не секирам, предложи да ме казне са строгим јавним укором пред искључење, што колеге прихватише.

Становали смо у неком павиљону у улици Милоша Поцерца, а хранили смо се у студентској мензи " Ибар" у Македонској улици. Професори су нам били предавачи са Универзитета и најпознатији новинари Југославије, сада се само сећам познатог новинара Јаша Левија. На предавањима увек је седела ту и једна особа из ЦК. Сећам се плавих коверата, на којима је писало име и презиме предавача и износ : 3.ооо.- динара за два повезана часа. По завршеном предавању та другарица даје тај коверат предавачу, без потписа, уз обострани смешак.Моја месечна плата је била 2.700.- динара !

Наредне године казна ми је брисана на војним маневрима на Кордуну, у 3 - ћој личкој пролетерској бригади, 6- те личке пролетерске дивизије, у Школи резервних официра , Четврта класа.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак