Categories
My Links
Генерална

« Сила Бога не моли | Бомбардовање Чачка 1941. године »

Како нисам стигао на Сремски фронт 1945. гидине
jovansolajic | 12 Мај, 2010 13:42

KAKO НИСАМ СТИГАО НА СРЕМСКИ ФРОНТ 1945. ГОДИНЕ

Чачак је ослобођен 3. децембра 1944. године. Ослободле су га јединице НОВ и ПОЈ, а Руске трупе су ратовале на Чачанском ратишту од ослобођења Београда до дана ослобођења Чачка, али у Чачак нису ушле: Западну Мораву руске трупе нису прелазиле, изузев што је једна Каћуша прешла и да не би пала Немцима у руке самоекплодирала је. Многи Руси су погинули на фронту код Чачка, али су после рата њихове кости пренете у Горњи Милановац и тамо сахрањене. Узгред, не знам због чега то, стиче се погрешан утисак !?

Моја старија сестра Олга / 1923 /, дошавши из Београда, где је живела под лажним именом, била је политички радник у срезу Драгачевском. Тражила је да неко из наше куће ступи у НОВ. Старији брат Милутин / 1925 / мобилисан је да ради за војску у Фабрику кожа , где је иначе за време рата био запослен, па је испало да ја треба да понесем пушку у овоме рату.

Једва су ме примили. Где год сам видео каквог стражара, тражио сам да ме одведе код неког официра и да ја хоћу у партизане. Сви су ме одбијали, чак терали, говорећи бежи кући, немој да се играш, видиш колицни си и да у теби нема више до 35 кила.

У згради Поште са стране корзоа, отворена врата и унутра седи један официр. Обратим му се и кажем шта хоћу. Он позове телефоном неког Марјановића, родом из околине Горњег Милановца и упутиме њему. А његова Прва чета била је стационирана у бившем хотелу Српски краљ. Он ме прими, Дадоше ми неку пушку холанђанку трометку, дугачку, без мало је била дужа од мене. Била је то Прва чета, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде , Пете дивизије Кној-а. Сваку ноћ су сви негде одлазили а мене остављали да чувам просторију. Касније ме пребаце у Другу чету.

У јануару месецу 1945. године из сваке чете буде издвојено по десетак, нас можда педесетак укупно. Постројени испред Гимназије, ветар, снежна олуја, а ми сви у дрхтавици, слабо обучени, команде падају, официри нас обилазе, броје и ко зна шта још.

Шта бива, угледа ме Марјановић, ухвати за прса и извуче из строја и каже ми иди- бежи у своју чету, ови иду да попуне неку јединицу на Сремском фронту. Да не би њега, вероватно да бих заглавио у неком јарку на Сремском фронту. Имао сам само 15. година.

Узгред да кажем и следеће. У том ратном времену, где се бројно стање бораца сваки час мења, мало мало па врше некакав попис бораца. Иде водни делегат и писар са тврдо укориченом свеском са пуно колона, у коју уписује поред имена и презимена и све друге генералије. Између осталог, датум рођења. Ја кажем да сам рођен 11.септемра 1929. године, а тај командир каже мени стани мирно, кога ти лажеш, хоћеш да кажеш да си дошао добровољно, јест када су те тројица пушком потерала, пиши му 11. септембар 1925. године. Нисам ништа могао да урадим.

Записао по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме