ШКОЛСКЕ ДРУГАРИЦЕ У ТРЕШЊАМА

Било је пролеће 1946. године. Учио сам 6- ти разред Мушке гимназије у Чачку, у оделењу " ратом ометених ученика. ". Са нама су училе и 3. другарице : Рада Милошевић, Бранка Обреновић и Милена Карапанџа, избеглица из Босне.

Мој отац Иванко био је познати и велики произвођач трешања, из села Кулиноваца, села покрај Чачка. Отац је гајио све врсте трешања, почев од раних мајских, до трешања "рскавци" за справљање слатка. Свакога дана знао сам да понесем трешања у школу. И наравно као прави џентлемен, са трешњама сам послуживао, пре свих , другарице.

Једнога дана све три изразе жељу да ми буду гости и да дођу на село у трешње. Врло радо сам их повео.Отишли смо пешке до села. Најбоље и највећи број трешања био је на имању "Радовина " и то на брду на делу имања које смо звали "на врх башче". Пут до трешања нас је водио поред велике њиве испод самога брда. А, у њиви 20- так копача окопавају кукуруз. Све сами младићи и девојке- сељаци. Када смо наишли поред њих, сви су стали са копањем, уз разно разне речи добацивања, а ја да у земљу пропадем. Био сам изузетно стидан дечко. Њих три лепе девојке, а ја дечкић међу њима.

Када смо стигли до трешања, одмах су се попеле на најзрелију, најпунију рода и по изгледу лакашну за пентрање трешњу. Ја сам био ту само да им правим друштво. А оне мени у један глас : Шолаја, тако су ме звали, немој да стојиш ту испод трешње, ми смо без гаћа, уз громогласан кикот. Опет ја да у земљу пропаднем. Млад сам , зелен, са 16. година, а оне зреле девојке , чак и старије од мене, бар за по 2-3 године.  Могле су да ме ишчикавају колико су хтеле. Можда су се са мном " зезале ", мада можда и стварно да су биле без гаћа. Не би било чудно , јер су времена била таква.

Забележио по сећању, дана 26. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак