ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Рачуне за утрошену ел. енергију добијамо написане латиничним писмом. У чл. 10 Устава пише: " У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо".

Поште сте јавно предузеће, у обавези сте да пишете ћирилицом, у противном кршите Устав. Нови Устав је донет 2006. године.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

У САРАЈЕВУ, КОД КРЕНОВИХ, 1946. ГОДИНЕ

Прва моја гимназијска екскурзија, ван атара Чачка, била је у јесен 1946. године. Мушка гимназија из Чачка, организовала је екскурзију у Сарајево, тада у братској републици БиХ, у саставу нове ДФЈ. На излет је ишло VIII 1 и моје оделење VII 3.

Путовали смо ћиром. Сваки ђак је имао могућност да спава. Спавало се на клупама и на полици за пртљаг.

На станици су нас дочекали професори и ђаци неке њихове гимазије. Пала су љубљења, говори о братству и јединству, све у свему, веома раздрагано и пријатно. Играло се и певало на самој жел. станици .

Сви смо добили по ђака домаћина. Мени је припала част /није намерно/, да одседнем код породице Крен.

Породица Крен имала је у строгом центру Сарајева, своју огромну кућу, хотел, биоскоп, ако се добро сећам и хотел и биоскоп су се звали Дубровник. Били су веома богати. На првом ручку , једва сам се сналазио. Огроман трпезаријски сто, за столом домаћица средњих година, не сећам се да је био и дамаћин куће, и неколико деце. Имало их је безмало у свим разредима гимназије и женских и мушких.

Главно јело за ручак ПАПАЗЈАНИЈА. Тешко се сналазим , а и ово јело први пут једем. Једва некако ручам. За слатко мени у тацну сервирају 2. колача, а свима осталима по један.

Спавање. Уведоше ме у једну огромну одају. Сва у ћилимима, сликама на зидовима, разни предмети од дрвета, соба је била величине бар 50 м2. Био сам толико мајушан у тој соби да нисам могао да заспим-скоро ока нисам склопио. Ја са села, одједанпут па у кућу изузетно богату и господску.

Обилазили смо Сарајево. Били смо у Музеју, и сл. Играли смо и фудбалску утакмицу и то на неком великом стадиону са трибинама и победили смо. Истина, ми смо имали веома јаку екипу, само у мом оделењу играло је 5. фудбалера Борца, који је тих година, био један од бољих клубова у држави.

Кренови су пре или за време Другог светског рата се одселили из Чачка. Они су и у Чачку били веома богати, индустријалци. Били су између осталог, власници Чачанске фабрике пива, прве Пиваре у Централној Србији / 1850 /, Хотела Крен / 1900/, итд..

У хотелу Крен био је пре рата биоскоп и позориште. Први филм у животу гледао сам у том биоскопу 1936. године, са ђацима и учитељем , као ђак I разреда основне школе. Гледали смо цртани филм Снежана и седам патуљака. Данима сам после лупао главу, како је могуће да се људи крећу иза платна.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године. Ј

Јован Шолајић, Чачак

АМЕРИЧКИ И ЕНГЛЕСКИ АВИОНИ НАД ЧАЧКОМ 1944. ГОДИНЕ

У пролеће- лето 1944. године, свакога јутра, око 9. часова, амерички и енглески авиони летели су изнад Чачка, из правца југо-запада према северо-истоку. Прво се чуло тихо брујање, затим све јаче и јаче, а када су били изнад наших глава брујање је било скоро заглушујуће.

Стотине авиона, обично двотрупаца, као јато птица, у нижем поретку и релативно ниско, а изнад њих ловци. Све у беспрекорном поретку. После подне, око 14. часова обично, истом путањом, авиони су летели у супротном правцу.

Савезнички авиони су летели из војних база у Италији у правцу Румуније, где су бомбардовали нафтна поља и рафинерије нафте. Некад су богами бомбардовали и наше градове, нарочито је страдао Београд , на Васкрс 1944. године. Данима и данима , можда и више је то трајало.

У повратку, сваки пут, по неки авион се запалио и падао на територију нашег видеокруга у околини Чачка. Авион се запуши , губи висину, одмах потом из авиона излећу падобранци- пилоти и чланови посаде. Потом, експлозија и тресак авиона о земљу. Немци су јурили , обично мотоциклима, да похватају падобранце, али је народ и четници, који су тада држали сеоско подручје под својом војном контролом, били бржи и склањали су их на безбедна места.

Ја нисам чуо, да су неки од падобранаца на нашој територији пали у Немачко заробљеништво.

Авијатичари су пребацивани у село Прањане, одакле су их, са импровизованог аеродрома, којег су грађани уредили, савезници авионима пребацили у Италију, те исте 1944. године, њих око 500.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак