Categories
My Links
Генерална
Срећом избегао сигурну смрт 1941. године
jovansolajic | 03 Мај, 2010 13:44

СРЕЋОМ ИЗБЕГАО СИГУРНУ СМРТ 1941. ГОДИНЕ

Мој отац Иванко , стар 42. године / 1899 /, 1941. године приступио је партизанима у Чачански партизански одред " Др Драгиша Мишовић".Његова чета је била у саставу 6-ог батаљона одреда. Иначе, Чачански одред је био највећа партизанска формација у Југославији. У свом саставу имао је : 6. пешадијских батаљона, батерију топова, тенковску јединицу, бициклистичку чету, све позадинске јединице. Одред је бројао преко 4500 наоружаних бораца.

Спомен топ на Ружића брду код Краљева и Спомен тенкови у центру Краљева и испред музеја у Ужицу, представљају борбу бораца и јединица Чачанског партизанског одреда.

Управо, топ и тенкови су припадали Чачанском партизанском одреду / да се зна /.

У опсади Краљева јединица у којој је био и Иванко десјствовала је из правца Врњачке Бање, била је стационирана у селу Врба. После разлаза са четницима и распада блокаде код Краљева, јединица Иванкова је пребачена на фронт према Равној Гори. У селу Срезојевцима, његова чета, водила је борбу са четницима. У тој борби , у борбеном поретку, у време краткотрајног затишја, погинуо је његов командир чете Раденко- Рајо Јањић. Погодио га је метак усред чела , док је Иванко са њим водио некакав разговор. Погинули Рајо је био предратни комуниста, био је на робији до почетка рата. Политички робијаши су , одмах по избијању рата, пуштени кућама.

Четници у јуришу заробе Иванка и још двојицу голобрадих младића, пореклом из равних села према Краљеву. Младиће одмах стрељају, а Иванка су почели да кундаче са пушчаним цевима и кундацима, псујући га шта је он матор / 42. године/ тражио у комунистима, да ће сад видети свога бога. У том партизани у контра јуришу Иванка ослободе. Натоваре га на волујска кола и превезу у Чачанску болницу, где се брзо опоравио и ако је имао 6. поломљених ребара.

Ово ми је причао отац Иванко , ко зна колико пута.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Срећна Нова 1941. година
jovansolajic | 03 Мај, 2010 13:34

СРЕЋНА НОВА 1941. ГОДИНА

Иванко је на вратима једне од соба , у коју се улази из предсобља, написао уочи Нове 1941. године, не знам са чиме, : "СРЕЋНА НОВА 1941. ГОДИНА". И била нам је срећна.

Вероватно је био месец септембар 1941 године. Четничке јединице увече заузму положаје у линији Иванкове куће за напад на Немце и за ослобођење Чачка. Куће Иванкове се налазе око 500 метара ваздушном линијом од артиљеријске касарне , а од старог пута за Краљево око 200 метара.Случај је хтео, или је то можда био избор, да је око наше куће заузела положај чета којом је командовао пашеног Иванков Милорад Ружичић из драгачевског села Гарачића. Иванко је молио Милорада, да то не чини да ће да му кућу запали, али ништа није вредело. Напротив, једини митраљез којег је имао поставио је на прозор нове куће.

Нова кућа има доминантан положај, на брегу је , има бетонски јак подрум, зидана са гвожђем и бетоном, са орнаментима, олуцима, зидана 1930. године, уз помоћ кредита од Хипотекарне банке из Београда у износу од 15.000.- динара, не знам са којим роком отплате, али са каматом од 12% редовне и 12% затезне. Пре него ли што је почео напад сви смо се склонили у подрум нове куће, нас око 30-так, цео комшилук, а 9-оро из наше куће. Иванко је већ ставио испред прозора и врата подрума да ли сламу или сено, ради заштите од пушчаних и митраљеских метака.

Око пола ноћи , чули су се јауци рањеника , а потом и тишина, јер су се четници повукли. Сутра ујутро, само што се разданило, нас пуно двориште, а немачки официр са двојицом пратиоца на коњима осматра двогледом нашу кућу / са места данашњег обданишта /. Отац Иванков Благоје /1859/ каже нама да бежимо , да неће да ваља. Нас осморо крећемо одмах у бежанију преко брда у суседно село Атеницу, а деда остаје код куће, каже: стар сам нека буде шта буде.

Само што смо прешли преко брда почела је канонада топова. Гађали су из свих расположивих оруђа: топова, тенкова, блиндираног воза, а бомбардовао је и један авион. Нама сруше скоро да темеља нову кућу, а оштете и друге куће /2/ и друге објекте, а у селу још 13. кућа. Кров на кући је био однет у целости, а рупе на зидовима нису могле да се преброје.

Куриозитет, једна граната пробила је зид нове куће, прошла дијагонално кроз двоја врата, пробила зид друге старе куће зване пивница , ударила у ложиште шпорета и однела га, пробила други зид и иза зида пала неексплодирана, а на шпорету шерпа од 20 литара пуна млека недирнута. Чудом, деди Благоју није фалила ни длака са главе, и ако је све време био у дворишту, На имање Иванково пало је укупно око 150 граната, Иванко је десетак неексплодираних закопао на делу нашег имања зв. Радовина. Радни батаљон Чачанског одреда, одмах по ослобођењу 1. октобра 1941. године је поправио нашу и друге куће , али само зазидао и покрио, да не кисне.

Иванко је тек 1951. године, некако довео у стање да се у новој кући могло да живи. За све време рата били смо на великим искушењима, скоро сви из куће смо учествовали у рату и сви га преживели без икаквих последица, и Иванкова жеља Срећна нова 1941 година се испунила. И данас може да се прочита то Срећна..... , после толико година. Иванко је после рата попунио све могуће државне обрасце о причињеној ратној штети на терет државе Немачке. Међутим ништа од тога. Тито је Вили Бранту, односно Немачкој, опростио ратну штету, у име државе и у име свих нас који смо претрпели ратну штету.

 Записао по сећању: Јован Шолајић, Чачак

Дана 3. маја 2010. године

 #
Бег из Борског рудника 1917. године
jovansolajic | 03 Мај, 2010 13:29

БЕГ ИЗ БОРСКОГ РУДНИКА 1917. ГОДИНЕ

Окупаторске власти су 1917. године мобилисали мога оца Иванка Шолајића, из Кулиноваца, селу крај Чачка, за рад у Борском руднику. Отац је тада имао 18 година.

Радио је у рударском копу на 300 метара у земљи, у врло тешким условима. Слаба храна, исцрпљујући рад под земљом, натерало га је да размисли о бегству. Тако једне ноћи, искраде се из колоније, и ако је била под јаком стражом, и неопажено између две стражарске куле, провуче се и крене пут Чачку. Ноћима се кретао у правцу , како је он предпостављао, Чачка. Није смео да се појављује, јер је на себи имао радно логорско одело. Данима је путовао, искључиво ноћу, хранио се воћем и поврћем из башта сељака и некако стигне жив и здрав својој кући.

Ово ми је испричао отац у марту 1974. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #