Categories
My Links
Генерална
РТС Београд - Зашто писмо латиница на државној ТВ ?
jovansolajic | 21 Мај, 2010 13:12

ЗА ДИРЕКТОРА РТС Г-НА ТИЈАНИЋА,

Поштовани г - не директоре,

Синоћ, на РТС 2, у 20 часова, Шпица емисије Политичко гробље - пролазност, исписана је латиничним писмом.

Уз дужно поштовање, стављам примедбу. Како је могуће да се државна ТВ не придржава Устава.

Није ово једини пример непоштовања Устава на вашој ТВ. Нпр. понедељком у емисији извлачења БИНГА, исто тако пишете латиницом. Интересантно је да сте и Ви и Државна лутрија Србије јавне установе , а тако нешто радите.

Узгред, у неким емисијама, нарочито репризама ТВ серија, тон вам је никакав. Или побољшајте тон, или титлујте. Да ли неко контролише шта иде у етар.

С поштовањем. Јован Шолајић, Чачак.

Овај текст је објављен на моме БЛОГ-у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА

 #
Електросрбија Краљево - Зашто пишете рачуне латиницом ?
jovansolajic | 20 Мај, 2010 12:20

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Рачуне за утрошену ел. енергију добијамо написане латиничним писмом. У чл. 10 Устава пише: " У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо".

Поште сте јавно предузеће, у обавези сте да пишете ћирилицом, у противном кршите Устав. Нови Устав је донет 2006. године.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

 #
У Сарајеву, код Кренових, 1946. године.
jovansolajic | 20 Мај, 2010 12:13

У САРАЈЕВУ, КОД КРЕНОВИХ, 1946. ГОДИНЕ

Прва моја гимназијска екскурзија, ван атара Чачка, била је у јесен 1946. године. Мушка гимназија из Чачка, организовала је екскурзију у Сарајево, тада у братској републици БиХ, у саставу нове ДФЈ. На излет је ишло VIII 1 и моје оделење VII 3.

Путовали смо ћиром. Сваки ђак је имао могућност да спава. Спавало се на клупама и на полици за пртљаг.

На станици су нас дочекали професори и ђаци неке њихове гимазије. Пала су љубљења, говори о братству и јединству, све у свему, веома раздрагано и пријатно. Играло се и певало на самој жел. станици .

Сви смо добили по ђака домаћина. Мени је припала част /није намерно/, да одседнем код породице Крен.

Породица Крен имала је у строгом центру Сарајева, своју огромну кућу, хотел, биоскоп, ако се добро сећам и хотел и биоскоп су се звали Дубровник. Били су веома богати. На првом ручку , једва сам се сналазио. Огроман трпезаријски сто, за столом домаћица средњих година, не сећам се да је био и дамаћин куће, и неколико деце. Имало их је безмало у свим разредима гимназије и женских и мушких.

Главно јело за ручак ПАПАЗЈАНИЈА. Тешко се сналазим , а и ово јело први пут једем. Једва некако ручам. За слатко мени у тацну сервирају 2. колача, а свима осталима по један.

Спавање. Уведоше ме у једну огромну одају. Сва у ћилимима, сликама на зидовима, разни предмети од дрвета, соба је била величине бар 50 м2. Био сам толико мајушан у тој соби да нисам могао да заспим-скоро ока нисам склопио. Ја са села, одједанпут па у кућу изузетно богату и господску.

Обилазили смо Сарајево. Били смо у Музеју, и сл. Играли смо и фудбалску утакмицу и то на неком великом стадиону са трибинама и победили смо. Истина, ми смо имали веома јаку екипу, само у мом оделењу играло је 5. фудбалера Борца, који је тих година, био један од бољих клубова у држави.

Кренови су пре или за време Другог светског рата се одселили из Чачка. Они су и у Чачку били веома богати, индустријалци. Били су између осталог, власници Чачанске фабрике пива, прве Пиваре у Централној Србији / 1850 /, Хотела Крен / 1900/, итд..

У хотелу Крен био је пре рата биоскоп и позориште. Први филм у животу гледао сам у том биоскопу 1936. године, са ђацима и учитељем , као ђак I разреда основне школе. Гледали смо цртани филм Снежана и седам патуљака. Данима сам после лупао главу, како је могуће да се људи крећу иза платна.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године. Ј

Јован Шолајић, Чачак

 #
Амерички и Енглески авиони над Чачком 1944. године
jovansolajic | 20 Мај, 2010 12:04

АМЕРИЧКИ И ЕНГЛЕСКИ АВИОНИ НАД ЧАЧКОМ 1944. ГОДИНЕ

У пролеће- лето 1944. године, свакога јутра, око 9. часова, амерички и енглески авиони летели су изнад Чачка, из правца југо-запада према северо-истоку. Прво се чуло тихо брујање, затим све јаче и јаче, а када су били изнад наших глава брујање је било скоро заглушујуће.

Стотине авиона, обично двотрупаца, као јато птица, у нижем поретку и релативно ниско, а изнад њих ловци. Све у беспрекорном поретку. После подне, око 14. часова обично, истом путањом, авиони су летели у супротном правцу.

Савезнички авиони су летели из војних база у Италији у правцу Румуније, где су бомбардовали нафтна поља и рафинерије нафте. Некад су богами бомбардовали и наше градове, нарочито је страдао Београд , на Васкрс 1944. године. Данима и данима , можда и више је то трајало.

У повратку, сваки пут, по неки авион се запалио и падао на територију нашег видеокруга у околини Чачка. Авион се запуши , губи висину, одмах потом из авиона излећу падобранци- пилоти и чланови посаде. Потом, експлозија и тресак авиона о земљу. Немци су јурили , обично мотоциклима, да похватају падобранце, али је народ и четници, који су тада држали сеоско подручје под својом војном контролом, били бржи и склањали су их на безбедна места.

Ја нисам чуо, да су неки од падобранаца на нашој територији пали у Немачко заробљеништво.

Авијатичари су пребацивани у село Прањане, одакле су их, са импровизованог аеродрома, којег су грађани уредили, савезници авионима пребацили у Италију, те исте 1944. године, њих око 500.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Србин заробљеник и како се завршио љубавни однос са Немицом
jovansolajic | 19 Мај, 2010 13:03

СРБИН ЗАРОЉЕНИК И КАКО СЕ ЗАВРШИО ЉУБАВНИ ОДНОС СА НЕМИЦОМ

Боривоје Мишовић / 1904-1991 /, земљорадник из села Кулиноваца покрај Чачка, падне у немачко заробљеништво 1941. године.

У заробљеништву, као и сви други заробљеници земљорадници Срби, радио је земљ. послове код Немца, власника пољопривредног имања.

Боривоје се загледа у лепу младу Немицу, из суседног имања, која је имала мужа официра-пилота , и са њом ступи у сексуалне сталне односе. Боривоје је био леп, маркантан Србенда, зрелих година.

Немица роди сина, а за све време њен муж није долазио са Источног фронта. Немици је то прво дете.

Велики грех је направљен, не само према Немцу- официру, него према чистоти Немачке расе- по Хитлеровском закону.

Официр дође на осуство, Боривоје се уплашио шта ће са њим да буде, јер је за такве случајеве ишла глава. Пожали се своме газди, и овај га охрабри да ће он све да некако ствар заташка и код превареног официра и код власти- да је то дете ипак официрово.

Прича Боривоје, дошао муж. Очекујем да се сваког часа појави. Ујутру, чистим шталу, окренут леђима, осећам сенку у вратима, као видим раскреченог официра на вратима и само очекујем пуцањ. А, он прилази рапортира ми и пружа руку и здрави се са мном. Крајње пријатељски, јер није мала ствар да добијеш сина, какав резон.

Не знам како бих ја реаговао.

Међутим, један покварени Србин из Ваљева или околине је стално уцењивао Боривоја, да ће да га пријави комнданту логора, што је једног дана и учинио. Боривоја стрпају одмах у затвор. Саопштили су му да ће му бити суђено. А, мој ти Боривоје, био је толико промућуран, затражи преко Црвеног крста, да му Црвени крст обезбеди адвокате да га бране и то из неутралне државе Швајцарске. Председник судског већа је био по чину генерал, а Боривоја су бранила три адвоката из Швајцарске. Успео је да добије временску казну- четири године тешке робије , а Немица буде осуђена на 1,5 година затвора. 

Боривоја пребаце у кажњенички логор у зону ратних дејстава Западног фронта. На уласку у логор ,сачекали су га кажњеници свих могућих савезничких војсци, говорећи, видећи га у југ. униформи, Србо ј..бо. Каже Боривоје, ми Срби смо у овом логору били искључиво због ј.....не. А, нпр. Пољаци искључиво због крађе.

Тешка робија се састојала : да су копали ровове и траншеје у зони ратних дејстава, уз 200 грама некаквог хлеба дневно, па ко оста жив оста. Захваљујући јакој конституцији издржао је и дочекао ослобођење од западних савезника и са 29. килограма, а имао је преко 100 кгр., издржавши 1,5 година робије.

После рата, само једном је Боривоје отишао у Немачку, видео се са сином и Немицом- љубавницом, али трајне односе није успоставио.

Жена Љубица није му много замерала.

Забележио по сећању и причању Борицвоја, осамдесетих година прошлога века, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 

 #
Како су главе лако "летеле" на свршетку рата
jovansolajic | 19 Мај, 2010 12:50

КАКО СУ ГЛАВЕ ЛАКО " ЛЕТЕЛЕ " НА СВРШЕТКУ РАТА

У зиму 1944/1945 године, одмах по ослобођењу Драгачева, у канцеларију Гојка Вујовића, који је тада био на дужности Мобилног официра среза Драгачевског у Гучи, дођу родитељи неког Шутића или Шушића из неког села у околини Чачка, иначе даљни рођаци Гојкови.

Њихов син , стар око 20. година, се налази у некој шуми, не сме да се појави, јер је био у четничком штабу код неког Мартиновића, ваљда команданта Трнавске бригаде. Гојко их пита да ли им син има какве грехе : да ли је неког убио, да ли је неког батинао, да ли је носио браду и сл., одговоре да од тога нема ништа, да је био писар само у штабу.

Гојко их посаветова да иду кући , да кажу сину да оде да се пријави лично код Царевића, команданта Чачанског војног подручја у Чачку, да ће он да га зове и да ће све бити у реду.

Међутим Гојко није успео да добије везу са Царевићем.Зима, снег лед, слабе телефонске линије, индукциони телефони. Када је везу добио, Царевић му каже :знаш ми смо га ликвидирали по ономе "покушао је да побегне". Гојко му је рекао , како да побегне човече кад је он сам дошао право теби на ноге.

Ово нам је испричао Гојко, иначе мој ујак, 1916. годиште, на једној од прослава Техничко-ремонтног завода у Чачку, 80-тих година прошлог века, у којем сам ја тада радио као фин. директор, а у друштву  некадашњих питомаца ВТЗ Чачак,све људи од посебног поштовања.

Гојко је завршио ковачки занат, завршио неку резервну војну пилотску школу, да ли подофицирску или официрску не знам, само знам да је био пилот, био први ген. директор ИКГ Гуча, завршио економски факултет у Београду у пензију отишао као посланик.

Забележио по сећању причања Гојка Вујовића, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Кобно се завршио превремени повратак из Немачког заробљеништва 1944. године.
jovansolajic | 19 Мај, 2010 12:41

КОБНО СЕ ЗАВРШИО ПРЕВРЕМЕНИ ПОВРАТАК ИЗ НЕМАЧКОГ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1944. ГОДИНЕ

Познато је да је у краткотрајном рату 1941. године са Немачком пало у Немачко заробљеништво око 360000 војника и официра Југословенске краљевске војске. У заробљеништво су отишли Срби, мали број Словенаца и мали број других нација. Војници неких нација нису ни заробљавани, већ су одмах пуштани да иду кућама. Божидар Шолајић, из села Кулиноваца, покрај Чачка, младић, стар око 22 године, пред рат је радио у Београду, као војник пао је у Немачко заробљеништво 1941. године.

Мајка Божидарова, Катица /1883- 1945/ , пореклом мађарица, рођена у Сегедину, била је удата за Божидаровог оца Ивка.

У Првом светском рату била је добровољац Српске војске, као болничарка, прешла Албанију и сву голготу тога рата. Како и када се удала за мога стрица Ивка, не знам. Не знам ни када се родио Божидар. Да ли је се она била загледала у Ивка, па тако ступила у добровољце, није ми познато. Да ли је ратовала као девојка или већ удата не знам. Не знам ни када се Божидар родио, знам само да се није родио у селу Кулиновцима одакле је његов отац Ивко. Стрица Ивка не памтим.

Стрина Катица је била госпођа, живела је на малом пољопривредном имању, а издржавала се од пензије. Свима је помагала око лечења, нарочито деце, знала је пуно из медицине, што је нормално, јер је била болничарка и то у рату.

Стрина Катица је сазнала, да Немци пуштају из заробљеништва све који имају колико било неке друге крви осим српске. Све време је сину јединцу писала да пријави да је он полумађар, послала му документа. Међутим, он није хтео ни да чује, да се на такав начин ослободи заробљеништва, није хтео да напусти другове.

Ипак је у пролеће 1944. године, јер није више могао да одолева мајчиним притисцима, поднео документа заробљеничким властима и буде пуштен да иде кући. По повратку за Чачак, Божидар погине од савезничког бомбардовања на дан Васкрса 1944. године.

Мајка Катица сина јединца није видела ни мртвог, јер је сахрањен у Београду у заједничкој гробници. Умрла је од туге , са кривњом у себи, 1945. године. Забележио по сећању, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Политика - Међу нама - Како и да ли реформисати финансије ?
jovansolajic | 18 Мај, 2010 14:38

За рубрику "Међу нама"

Поштовани уредниче,

Молим да у вашој рубрици објавите следеће:

КАКО И ДА ЛИ РЕФОРМИСАТИ ФИНАСИЈЕ.?

Циљ сваке реформе мора бити, пре свега, ПОТРЕБА И ЕФИКАСНОСТ И ПРАВДА:

Очигледно је, да држава мора да нађе средства да попуни мањак у буџету. Да ли се то мора постићи искључиво повећањем пореских и других дажбина, или постоје и други извори.

Мислим да постоје други извори, и не морамо повећавати пореске стопе, а то су:

1. Да се пооштри контрола издавања фискалних рачуна.. Чињеница је да је отупела оштрица контроле. У малим трговинским радњама, издају фискалне рачуне само ако тражите уз одговор :" А, ви хоћете рачун, сачекајте, сада ћу вам га дати" и сл.

Контроллу да врше инспектори не у својим местима већ у суседним, или пак да се инспектори после извесног времена премештају у друга места по потреби службе. Држава има рачуна, да повећа број фин. инспектора, да свакодневном контролом искорени ту појаву. А, имамо и вишка државних чиновника, који би се могли оспобити за тај посао;

2. Да се законски регулише, ако то већ није, да се исплата плата може вршити само уз плаћање свих пореза и доприноса. Ако треба, поново створити Службу друштвеног књиговодства / СДК /. Напомена : СДК је била у свету призната као најбоље организована институција контроле новчаних токова земље, а ми смо је укинули. Треба размислити, па је поново оформити.

Мало - мало читамо да нека предузећа нису уплаћивала порезе и доприносе. И то обично велика предузећа.

3. Порез на имовину углавном плаћају грађани који су имовину и пријавили. Држава треба , преко својих органа, да изврши контролу пријављене имовине за опорезивање.

4. Побољшати наплату јавних прихода,

5. Побољшати наплату потраживања у јавним предузећима. Оспособити судове, управо њихове извршитеље, за ефикаснију наплату утужених потраживања. Грађанин поседује стан и веће квадратуре него што му је потребан, а не плаћа струју, воду, грејање, итд. Апсурдно је да се од таквог дужника не наплати струја, вода и сл.

Свуда у свету је регулисано, да се дужнику прво продају покретна па потом и непокретна имовина за намирење дуга. Изгледа, да се код нас тако не ради. Јавна предузећа, због великог процента ненаплаћених потраживања прибегавају лакшем решењу: Мањак у каси покривају повећањем цена услуга. Тако уредне платише плаћају за себе и за оне који не плаћају своје обавезе

6. Да држава преко одређених институција, врши контролу прављења и трошења буџетских средстава. Примера ради, да ли треба да народ преко државног буџета, плаћа израду Речника српско- хрватског језика у издању САНУ, језика државе која више не постоји и сл.

7. Да се донесе Закон којим би се регулисало, да се за имовину преко неког цензуса, уз подношење имовинске карте, наплати порез у корист државе, за део за који грађанин нема доказа да је на те приходе плаћен порез држави. Ово би било праведно, јер би за нелегално зарађену имовину бар држава наплатила порез.

Много се прича, да су се неки  грдно обогатили на разно разне начине. Па нека, нека плате порез и да их више не прозивамо, да њих оставимо на миру, а и да имамо неку корист.

Ова пракса би могла да се уведе и у текућем периоду, за стицање капиталних добара. Грађанин, купи стан, финансијски инспектор тражи од купца, да докаже изворе средстава, на део тих средствава на које је плаћен порез све је у реду, а на део на које нема доказа, држава му разрезује прописани порез.

Има занимања, да их не помињем, где појединци бавећи се самосталном делатношћу, пријављују приходе којима не би могли да подмире ни најосноније кућевне расходе, а купују станове, скупе аутомобиле, јахте, итд.

Ако су на недозвољени начин дошли до пара а држава није могла да их у томе спречи, онда нека такви бар плате порез .

То што су политичари и други на државним функцијама поднели имовинске карте, није ни начето питање суштине проблема. Пун погодак би био, када би, уз имовинску карту имаоци доставили и податке о изворима средстава и доказе о приходима на које су плаћени порези држави. И ту би држава дошла до добрих средстава.

Суштина је, да се иде на то да држава обезбеди и да спроводи прописе које доноси доследно без пардона, а не да прибегава , истина лакшим решењима- повећавањем дажбина. У држави морамо бити сви једнаки, а нисмо уколико једни плаћају све државне обавезе а други то не чине.

С поштовањем.

Можете да извршите потребну редакцију.

Јован Шолајић, Чачак

Можете да га одштампате и у другој рубрици.

Политика није одштампала овај чланак. Значи, да је Политика строго режимски лист. Власт строго води рачуна о социјалном миру грађана.А, мој чланак задире у ту страну проблема, па није чудо што га не штампају.

 #
Чували смо децу-сирочиће у планини Јелици 1945. године
jovansolajic | 17 Мај, 2010 14:12

ЧУВАЛИ СМО ДЕЦУ-СИРОЧИЋЕ У ПЛАНИНИ ЈЕЛИЦИ 1945. ГОДИНЕ  

У планини Јелици, отприлике неких 9 км јужно од Чачка, још пре Другог светског рата изграђени су објекти за децу. Објекти се налазе усред планине, ни у даљој околини нема кућа, само шума.

Одмах, пошто је рат овим крајем протутњао, у ове објекте смештена су деца, која су из рата остали без родитеља, или без икога свог, из разних крајева земље.Причало се да их је било можда и две стотине.

У планини , знало се да се налазе остаци формација које нису признавале нову власт /четници/ , од којих је постојала опасност да можда нашкоде деци и особљу. У јесен 1945. године, ми СКОЈ-евци из села Кулиноваца и Атенице,села која се налазе у пределу Дома, имали смо задатак да ноћу чувамо децу.

Стражу су држала по тројица омладинаца. Наоружање: један пошкомитраљез и две пушке.Морали смо ноћу да одемо до Дома и ноћу да се вратимо, с тим да идемо путањама по којима нико није смео да нас види, нити су пак смела да нас виде деца наоружане.По мраку дођемо , идући кроз планину, до Дома, оружје сакријемо у неке помоћне просторије, поседимо са децом и особљем, слушамо радио који је радио на батерије, јер струје тада ту није било.

Целу ноћ смо у бусијама у заклону дрвећа и шипражја и то по двојица на извесном растојању пошкомитраљез и једна пушка, док трећи се одмара или спава ако може.Једне ноћи, на обезбеђењу били смо : Ја /16/, Звонко Петронијевић. /17/ и Гојко Рафајиловић. /18/. Звонко и Гојко направе такав гаф, да сам једва преживео те ноћи. Када су њих двојица  била у заседи, ја сам се одмарао и заспао. А они су некако извукли моју пушку која је била испод мене и склонили се да их не могу да видим. Када сам се пробудио, а још је била ноћ, осетио сам да пушке нема загрљене у мојим рукама. Престравио сам се, једина мисао је била, да су њих двојица ликвидирана и да отпадници из прикрајка посматрају како реагујем па да и са мном учине што и са њима. Дрхтао сам, капа ми се дизала на глави, без оружја човек је беспомоћан, а са оружјем много храбрији, коначно су се они појавили церекајући се. Кажу, хтели су да виде каква сам јуначина. Једва сам им опростио.

Дођем кући, оставим оружје и одмах продужим у Гимназију, у пети разред. Догађало се да некада из некаквих похода, ме могу кући да свратим и да оставим оружје. Онда свратим код моје тетке Милунке у граду, оставим оружје, продужим у школу.Имао сам само једну свеску, у коју сам хватао прибелешке са предавања, јер књига није било.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Професора Јовановића пребили СКОЈ-евци 1946. године
jovansolajic | 17 Мај, 2010 12:17

ПРОФЕСОРА ЈОВАНОВИЋА ПРЕБИЛИ СКОЈЕВЦИ 1946. ГОДИНЕ

Професора српског језика Јовановића, уочи полагања поправних испита , група СКОЈ-еваца, пресретне у ноћи на улици, набијему ћебе преко главе и пребије батинама. Он буде смештен у болницу, а ми ђаци полагасмо поправне код другог професора.

У Чачанској мушкој гимназији, школске 1945/46 године, за ратом ометене ученике, претежно борце НОР-а, била су организована посебна оделења и то за : пети и шести разред, шести и седми разред, седми и осми разред и осми разред.

Ја сам учио пети и шести разред, био сам најмлађи борац НОР-а. У нашем оделењу биле су и три девојке: Рада Милошевић, Бранка Обреновић и избеглица Милена Карапанџа. Свим разредима српски језик је предавао проф. Јовановић. Причали су да је за време рата био директор гимназије у Крушевцу , па је ваљда због неких грехова по казни премештен у Чачак, за професора.

Изненада, почетком месеца фебруара 1946. године, саопште нам да смо сви завршили школовање и да сутрадан дођемо да нам саопште резултате школовања. Сутрадан, разредни старешина, саопштава резултате школовања: са одличним успехом- нико, са врлодобрим опет нико, Бранка Обреновић поче да плаче, била је једна од најбољих ђака, са добрим њих двоје-троје, полажу из српског језика, разредни прочита скоро све ђаке. Мање- више такви резултати су били и у другим разредима оделења ратом ометених ученика.

Већ наредног дана полажемо поправни усмено код другог професора: Милутина Пајића, младог професора, који је дошао из заробљеништва. У земљу да пропаднем. Замислите, проф. Пајић је мој брат од рођене тетке, очеве сестре син, али старији од мене 13. година, имао сам према њему неко страхопоштовање, нисам ни знао када се вратио из заробљеништва, нити да предаје у нашој гимназији.Одговарао сам, а нисам га ни погледао, у земљу сам хтео да пропаднем. А, и професор није направио ни једну гримасу нити ме је погледао. Било ме је срамота и много година касније, више пута сам помишљао да му поменем то полагање поправног, али нисам могао. Био је веома образован, паметан и врло пријатан, сатима сам могао да га слушам како паметно говори. Био је јако приступачан, али то страхопоштовање је било јаче од мене.

Наравно, ми сви исполажемо поправне испите и одмах наставимо са учењем наредног разреда, а ја шестог разреда гимназије.

Забележио по сећању, дана 17. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак -

 #
Министарство правде- Нека питања у вези реорганизације судства?
jovansolajic | 16 Мај, 2010 13:03

ЗА МИНИСТРА ПРАВДЕ, ЛИЧНО

Поштована г- ђо министре,

Као обичан грађанин, не знам много из правних наука, али бих вама, као најодговорнијој особи за реорганизацију правосуђа поставио следећа питања.

1. Зашто сте променили називе судова, уместо Општински у Основни и Окружни у Виши. Традицију дугу 200 година, зашто бацате под ноге. Знам, морали сте, зато што сте хтели да смањите број општинских судова, па се наравно не могу више звати општински, јер покривају више општина. За врема Кнеза Милоша, у Србији је свака општина имала свој Оштински суд, а општина је било преко 400 и то у Србији која је тада била у границама Београдског пашалука. Вама сада бивши срезови немају свој општински суд, примера ради Горњи Милановац. И каква глупост, онолики Београд има, не знам само 2 или 4 основна суда. Па зар Нови Београд, који је величине као Луксембург нема свој основни суд ? Невероватно је то !

Општина, као основна ћелија државног устројства и грађана мора имати свој основни, односно општински суд.

2. Зашто Вишем суду у Чачку не припада и четврта општина Моравичког округа Ивањица. Ивањица је припала Вишем суду у Ужицу као седишту Златиборског округа. Овом суду припале су све општине Златиборског округа : Ужице, Пријепоље, Прибој, Нова Варош, Бајина Башта, Љубовија, Косјерић, Ариље и Пожега, значи 9. општина. Било је мало Вишем суду у Ужицу 9. општина па му је додата и једна општина из Моравичког округа. Значи, Ужицу је било мало 9. општина па су добили и десету из другог округа, а Чачку су биле много 4. општине Да ли сте ви икога консултовали када сте овакву организацију правили.

Само још да знате, Ивањичани природно су везани за Чачак, они мигрирају у правцу Чачка, а не Ужица и пола Чачка су пореклом Ивањичани. Чак и Ариљци природно мигрирају у правцу Чачка.

И још једно, зашто правите такво замешатељство да Ивањица припада Полицијској управи у Чачку, а правосуђе Ужицу.

3 Зашто нисте нашли прикладнији начин да се решите неподобних или неспособних судија, ако их је било. Могли сте, да промените закон који регулише постављења државних чиновника. Држава мора да има право да своје чиновнике поставља на целој својој територији. Ако може Министарство одбране и Министарство полиције да премешта службенике по потреби, зашто тако није регулисано и за све остале, па и за судство. Овако, ништа нисте постигли. И нови чиновници ће временом постати инертни и можда корумпирани. Сама, претња да судија може бити премештен из Београда у неко тамо Трговиште или сл, дало би огроман ефекат. Да сте овако регулисали ствари, могли сте се увек лако решавати судија који не раде добро. 4.

Ми грађани ће мо можда и да поверујемо да се нешто постигло са овом реорганизацјом, само када будемо видели на делу, шта је урађено са предметима огромних пљачки, управо шта ће бити са многим мафијашким аферама.: путна, фудбалска, просветна , итд. Чак вам професори који су продавали дипломе и даље предају на факултетима.

Немојте да се оштрина борбе против свих девијација у друштву у коме живимо сломи само на малим и слабим грађанима. Дајте ударите јаче према јакима, па ће мо ми грађани имати више вере у вас.

Пишем вам, верујте, са најбоим намерама.

Поздрав. Јован Шолајић, Чачак

 #
Министарство културе-Небојша Брадић- Зашто су плакати "НОЋИ МУЗЕЈА" написани латиницом ?
jovansolajic | 16 Мај, 2010 12:57

ЗА МИНИСТРА КУЛТУРЕ,

Поштовани г- не министе,

Питам само, због чега су плакати културне манифестације " НОЋИ МУЗЕЈА" написани латиницом, јер је то противуставно.

Исто тако, како је могуће да исписана фирма Позоришта на Црвеном крсту, или се ради о неком другом позоришту у Београду, написана латиницом.Позоришта код нас су још јавне установе, па се морају придржавати Устава.

Вероватно је, да има и других културних установа у Држави, које уместо ћирилице пишу латиницом, што не сме бити, јер је то противуставно.

С поштовањем, Јован Шолајић, Чачак

 #
Градоначелнику града Чачка- Шта је разлог да је Чачак заобиђен у свим развојним програмима ?
jovansolajic | 14 Мај, 2010 17:38

За Градоначелника града Чачка

Поштовани г-не Велимиру Станојевићу,

Данас читам у Политици, како ће Влада да пресели Фонд за развој у Ниш, и да ће да формира филијале истога фонда у Зајечару, Краљеву, Новом Пазару, Ужицу и Зрењанину.

Није ово једини случај где је Чачак заобиђен. Мало, мало па прочитамо да се неке Владине мере предузимају у суседним градовима, а у Чачку баш ништа. Да ли и даље важи крилатица, да се Чачак развија, да има јаку малу привреду, итд.,итд.

А, у Чачку ни једна инвестиција није дошла, од када је почела ова трансформација привреде.. Многа велика предузећа су скоро потпуно угашена, проценат незапослених је међу највећим у Држави.

Даље, Чачак као центар Моравичког округа, никако да заокружи своје место у функцијама државе и привреде. И ако их има оне су кусе. Примера ради, у последњој реорганизацији судства, Чачак је опет осакаћен. Вишем суду у Чачку није припала Ивањица, већ Вишем суду у Ужицу. Чачку је одузета једна општина, па је остао на три, а Ужицу је поред његових неколико општина Златиборског округа , додата општина Моравичког округа. Чачку је било много 4., а Ужицу је било мало неколико општина. Чачански округ је добио име по топониму из Ивањице, а Ивањица не припада том свом округу, већ другом. Свашта !.

Ем, није логично да се не заокружи надлежност државних функција за округ као целину, није логично да Ивањица припада Полицијској управи у Чачку, а судство Ужицу. И не само то, Ивањичани мигрирају правац Чачак, а не Ужице и пола Чачана су пореклом Ивањичани. Чак и Ариљци мигрирају у правцу Чачка, а не Ужица..

Очигледно је да треба кукати и тражити а не хвали ти се. Много смо се хвалили, па ето где смо стигли..Много заостајемо у развоју. Најгоре је да немамо све функције регионалног центра , јер би Чачак, обзиром на положај и на величину- после Ниша и Крагујевца, највећи је град Централне Србије.,требао да има. Упротивном, прети нам опасност, да Чачак , код неке реорганизације Државе, буде ликвидиран као регионални центар.

Не могу да поверујем, да се све ово догађа са Чачком, због тога, што власт у Чачку није истородна са влашћу у Држави. Предузмите неке мере. Дајте, да ми грађани осетимо да се власт више бави народом а не собом.

Ово сам вам написао са жељом за бољитак свих нас.

С поштовањем. Јован Шолајић, Чачак

 #
Руска артиљерија тражи и открива положај Немачке артиљерије 1944. године
jovansolajic | 14 Мај, 2010 12:25

РУСКА АРТИЉЕРИЈА ТРАЖИ И ОТКРИВА ПОЛОЖАЈ НЕМАЧКЕ АРТИЉЕРИЈЕ 1944. ГОДИНЕ

У борбама за ослобођење Чачка 1944. године, учествовале су и јединице Црвене армије.

У усеченом сеоском путу , који се одваја од старог пута за Краљево, који води у село Атеницу, и иде добром дужином поред имања моје фамилије Шолајића, беше укопана и добро заклоњена немачка артиљерија. Колико је било топова не знам, али било их је много, све топ до топа. Изнад, на имању моје стрине Катице , биле су огромне камаре топовских граната. Та артиљерија је тукла руске положаје код Брђана.

Руси су данима тражили да открију положај ове арт. јединице. Руси испаљују по једну гранату, она подбаци, или пребаци, све ближе и ближе. Једнога дана, открију положај, па када су почели да грувају, све топове су разнели у парам парчад. Експлодирале су и камаре граната. Чауре и неекслодиране гранате летеле су на све стране.

Ми смо све време били у кући или на имању, зависно од посла. Отац је нама објаснио како треба да поступимо код овог контрабатирања. Кад испали топ у Брђанима, уколико се чује пијук гранате, слободно можемо да останемо на имању или у дворишту. Међутим, ако се не чује лет гранате да трком бежимо у наш подрум, јер ће граната да падне веома близу. Многе гранате су тако пале тик испод и изнад куће. Фала Богу ни једна нам није наудила. По други пут у овоме рату оштећени су нам објекти нашег домаћинства.

Кад одоше Немци, ми деца и дечаци демонтирали смо много граната, вадили смо барут у штапинима и палили га. Нисмо били свесни шта је могло да нам се догоди. Неком срећом изгледа да смо знали како то треба радити.

Ови топови су били десно од наше куће. А лево од наше куће, на оприлике 200 метара у Мишовића гају, дејствовала су 3. далекометна немачка топа, који су били постављени на шинама. Када испале гранату топови се унатраг возе по шинама.

Забележио по сећању, дана 14. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Склониште од бомбардовања пред рат 1941. године
jovansolajic | 14 Мај, 2010 12:19

СКЛОНИШТЕ ОД БОМБАРДОВАЊА ПРЕД РАТ 1941. ГОДИНЕ

Шестог априла 1941. године, на дан када је Немачка без објаве рата, војно напала Краљевину Југославију, бомбардовањем Београда, ми из породице / нас 9-ро/, отишли смо у склониште.

Склониште је мој отац Иванко, направио на око 100 метара изнад куће, у страни једног поточића. Укопао је у земљу у страну, висине човека, покрио гредама и балванима, затим земљом, имало је бар један метар дебљине покривке.

То јутро један авион је високо кружио над градом. У граду Чачку , од војних објеката биле су пешадијска / X. прослављени пук/ и артиљериска касарна и Војно технички завод. Авион, који је кружио доста високо, тукла је противавионака артиљерија, али безуспешно, авион је био ван домета. Ми смо били око склоништа, јер се видело да нема опасности, авион је био високо на небу.

Говорило се, да је наша артиљерија исто јутро оборила један наш авион, који је летео ниско, наравно грешком, мислили су да је непријатељски.

Отац Иванко изградио је склониште по препоруци ондашњих власти и то пре почетка самога рата, јер је много "мирисало" да рат само што није почео. Није ми познато да је у нашем селу Кулиновцима- селу покрај самога града Чачка, још неко градио склониште, осим мога оца.

По хитном поступку велика бетонска склоништа /2/, са бетонском плочом од 2. метра, изградио је Војно технички завод.

Забележио по сећању, дана 14. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
«Претходни   1 2 3 4  Следећи»