KAKO НИСАМ СТИГАО НА СРЕМСКИ ФРОНТ 1945. ГОДИНЕ

Чачак је ослобођен 3. децембра 1944. године. Ослободле су га јединице НОВ и ПОЈ, а Руске трупе су ратовале на Чачанском ратишту од ослобођења Београда до дана ослобођења Чачка, али у Чачак нису ушле: Западну Мораву руске трупе нису прелазиле, изузев што је једна Каћуша прешла и да не би пала Немцима у руке самоекплодирала је. Многи Руси су погинули на фронту код Чачка, али су после рата њихове кости пренете у Горњи Милановац и тамо сахрањене. Узгред, не знам због чега то, стиче се погрешан утисак !?

Моја старија сестра Олга / 1923 /, дошавши из Београда, где је живела под лажним именом, била је политички радник у срезу Драгачевском. Тражила је да неко из наше куће ступи у НОВ. Старији брат Милутин / 1925 / мобилисан је да ради за војску у Фабрику кожа , где је иначе за време рата био запослен, па је испало да ја треба да понесем пушку у овоме рату.

Једва су ме примили. Где год сам видео каквог стражара, тражио сам да ме одведе код неког официра и да ја хоћу у партизане. Сви су ме одбијали, чак терали, говорећи бежи кући, немој да се играш, видиш колицни си и да у теби нема више до 35 кила.

У згради Поште са стране корзоа, отворена врата и унутра седи један официр. Обратим му се и кажем шта хоћу. Он позове телефоном неког Марјановића, родом из околине Горњег Милановца и упутиме њему. А његова Прва чета била је стационирана у бившем хотелу Српски краљ. Он ме прими, Дадоше ми неку пушку холанђанку трометку, дугачку, без мало је била дужа од мене. Била је то Прва чета, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде , Пете дивизије Кној-а. Сваку ноћ су сви негде одлазили а мене остављали да чувам просторију. Касније ме пребаце у Другу чету.

У јануару месецу 1945. године из сваке чете буде издвојено по десетак, нас можда педесетак укупно. Постројени испред Гимназије, ветар, снежна олуја, а ми сви у дрхтавици, слабо обучени, команде падају, официри нас обилазе, броје и ко зна шта још.

Шта бива, угледа ме Марјановић, ухвати за прса и извуче из строја и каже ми иди- бежи у своју чету, ови иду да попуне неку јединицу на Сремском фронту. Да не би њега, вероватно да бих заглавио у неком јарку на Сремском фронту. Имао сам само 15. година.

Узгред да кажем и следеће. У том ратном времену, где се бројно стање бораца сваки час мења, мало мало па врше некакав попис бораца. Иде водни делегат и писар са тврдо укориченом свеском са пуно колона, у коју уписује поред имена и презимена и све друге генералије. Између осталог, датум рођења. Ја кажем да сам рођен 11.септемра 1929. године, а тај командир каже мени стани мирно, кога ти лажеш, хоћеш да кажеш да си дошао добровољно, јест када су те тројица пушком потерала, пиши му 11. септембар 1925. године. Нисам ништа могао да урадим.

Записао по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

СИЛА БОГА НЕ МОЛИ

Августа месеца 1943. године, бугарски окупаторски војници, стационирани у Артиљериској касарни у Чачку, тројица њих, пљачкали су по кућама у селу Грабу у Драгачеву. Четници убију једнога , једнога заробе па касније пусте, а један им побегне.

Бугарска војска је одговорила веома брутално. Палила је и убијала мирне грађане редом без икаквог објашњења. Паљења кућа је почело одмах по изласку из града Чачка према Драгачеву, у чачанским селима Придворици и Јездини.

Моји Вујовићи су на самом уласку у Драгачево, у селу Грабу. Прве куће Драгачева., одмах иза Карауле. Народ је чуо да се приближава војска која жари и пали све пред собом.

Мој деда по мајци Живко Вујовић / 1871 / и његов рођени брат Антоније /1870 /, нису хтели да беже од кућа, говорећи укућанима да су они стари и да знају помало бугарски и да њима неће ништа да се догоди.

Управо, обојица су у I балканском рату 1912. године, у саставу II српске армије, којом је командовао легендарни генерал, потоњи војвода, Степа Степановић, заједно са Бугарима ослободли Једрене од Турака. Рећи ће им то и биће све у реду. Међутим, сила Бога не моли. Обојицу су убили на прагу својих кућа и попалили све објекте до задњег. Побијено је још доста драгачеваца и то редом без икаквог одабира и попаљено на десетине домаћинстава.

Забележио по причању очевидаца, и по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

ШТО МОЖЕШ ДАНАС НЕ ОСТАВЉАЈ ЗА СУТРА

У лето 1933. или 1934. године, цели дан се врла пшеница, на гувну удаљеном од куће, у којој се живело, око 150 метара.Пшенице доста, а и вршалице тада су биле са налагањем, и закасни се са послом, уђе се у мрак. Укућани и комшије које су помагале пале су од умора.

Поставило се питање шта да се ради са родом пшенице, која је већ била стављена у вреће. Мој отац Иванко био је за то да се прекине са радом и да се сутрадан обави пребацивање пшенице у амбаре у дворишту куће. Деда Благоје, напротив, био је за то да се пшеница не оставља на гувну. Деда је једва убедио и сина Иванка и остале раднике и пшеница је уз велике напоре, до касно у ноћ, превежена.

Само што су поспали, мртве уморне је пробудила јара и јака жарка светлост. Гувно је горело. Пламен се дизао у ведра небеса. Отац, у бунилу мислио је да гори кућа, улетео у велику собу нове куће, где смо ми деца спавали, / нас шесторо/ и уз помоћ мајке Милеве, кроз прозор нас избацио из куће , а прозори су високо изнад земље- изнад подрума су, могли смо да се поломимо.

Колики пожар је био да су га гасили ватрогасци Чачка, Краљева и чак Крагујевца. Причали су да је место и околину опколило стотину полицајаца и жандарма. Могуће је да је пожар изазвао неки пијанац или скитница а можда је и намеран. То никада није утврђено, мада је полиција свесрдно радила свој посао. Један грађанин је ухваћен у близини, али се није могло доказати да је то урадио.

На гувну је изгорело двадесетак стогова сена и сламе.Гувно је величине око 10 ари. Прчињена је огромна штета, а да деду Благоја нису послушали, штета би била много већа и питање да ли смо могли да се прехранимо- нас десеторо чељади.

Пошто је причињена материјална директна штета, а кривац није пронађен, држава је ипак делимично надокнадила штету, према процени специјалне комисије. .

Према томе, беше паметна народна пословица: " Што можеш данас не остављај за сутра ", иначе би била доведена у питање егзистенција десеточлане породице, глад би била неминовна.

Забележио по причању оца и мајке и по сећању, дана 12. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак