ПАУНОВИ И СРНЕ " ШПАЦИРАЈУ " У КРУГУ ЗАВОДА

Техничко-ремонтни завод у Чачку. Шестдесетих година прошлога века. Круг Завода са уређеним улицама и стазама., пун зеленила и разноразног дрвећа.Једном речју лепота једна.

Долазимо на посао, обично је то било поприлично рано, и шта нас чека. Паунови и паунице са раширеним прелепим крилима, поносно газе по парковима и коловозима и стазама, крећу се између нас који стижемо на посао, без икаквог страха. Даље, срне и јелени као нешто траже по трави. Толико лепоте у таквој природи животиња и дрвећа, да све то делује нестварно, као да је фотоморгана.

Заслужан за ово уживање искључиво припада Станиши Јовановићу, потпуковнику ЈНА, начелнику Општег сектора ТРЗ-а, из Београда, иначе родом из Такова. Знам да Завод није платио набавку животиња, он је их набављао од пријатеља, нарочито ловаца.

 Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МОЈ БРАТ МИЛУТИН НА БРИОНИМА 1949. ГОДИНЕ

Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, служио је војску у Гарди у Београду у ПА артиљерији, у класи првих послератних регрута, у времену од 1946 - 1949. године, укупно 3. године и 3. месеца.

После ко зна колико година, када је јавности речено за острво Бриони, мој брат Милутин нам је, тек тада, испричао како је он био на Брионима.

Те 1949. године, Тито је из Београда путовао за Брионе. У првом и у последњем возу на вагонима противавионски топови и он у посади топова, а у средини 3. композиције Плавога воза. А поред пруге, од Београда до Пуле, војска са обе стране пруге, на одређеној удаљености, обезбеђује пролазак . Све војник до војника, тако рећи.

Ја сам неколико пута ишао да брата посетим у Топчидер, те 1949. године, и увек су ми говорили да је на неким маневрима. А писма су стизала из Београда.

На Брионима су се провели одлично и са пуно хвале за природу, животиње и уређеност на острву.

Забележио по сећању приче брата Милутина, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОН ЋЕ ПОКУШАТИ ДА БЕЖИ, А ТИ ЗНАЈ ШТА ТИ ЈЕ ЧИНИТИ

Негде у месецу марту или априлу 1945. године, као борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ-а, учествовао сам у претраживању и хватању остатака четника, који су се крили у планини Јелици јужно од Чачка.

Пронашли смо једнога, који није био четник, већ само симпатизер и командир одреди мене да га спроведем у штаб. Ја сам њега препознао, он мене није. Био је човек зрелих година, ожењен, отац, био сам веома млад са тек навршених 15. година живота. Командир ми је рекао да ће он вероватно да покуша да бежи и да знам шта ми је чинити. После низа година, тек сам схватио шта сам требао да урадим. Напротив, ја не само да сам га уљудно водио, већ сам му успут давао храну и воду. Одвезивао сам га. Нисам осећао да ми од њега прети некаква опасност.

Колико знам он није био осуђен, одгајио је децу, одшколовао их је, постали су угледни чланови друштва. Никада му нисам рекао да сам га спроводио , нити сам његовој деци то рекао. О овоме нико не зна. Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПОСМРТНИ ГОВОР МАЈКЕ ЈОВАНКЕ ПОВОДОМ СМРТИ СИНА РАДА 1942. ГОДИНЕ 

Почетком 1942. године, код Трнавске школе у селу Трнави код Чачка, четници су стрељали Рада Азањца, студента права, комесара чете у партизанском  одреду " Др. Драгиша Мишовић ".

Рада је одгајила мајка Јованка , са још  троје деце: Душана, Дену и Душанку, /отац им је несрећно страдао/, радећи најтеже послове да их прехрани. Јованка је ипак сву децу школовала. Раде је знао стране језике. Раде је лети радио са грађевинцима да би зарадио новац за своје студије.

Моја мајка Милева, жена земљорадника Иванка из Кулиноваца, села крај Чачка, продавала је млеко градским породицама, разносећи га у кантама  / емајлираним или алуминијумским/ свако јутро по кућама.Тако су се моја мајка и Јованка упознале и постале велике пријатељице, постале су посестриме - чак су и измешале крв. Наше породице су биле веома блиске.

На сахрани мога деде Благоја / 1859 - 1942 / , који је умро  6. јуна 1942. године, на Гробљу у Кулиновцима, мајка Јованка, узе реч и одржа посмртни говор.Говорила је о своме сину Раду, из главе је рецитовала стихове, којима је опевала цео живот сина. Толико памети од једне просте жене и толико храбрости да у брк непријатељу пркоси  усред рата је вероватно јединствен случај.

У Чачку једна књижара и једна улица носе име Рада Азањца.Брат Радов Душан, књижевник, провео је ратно време у логору у Норвешкој, вратио  се у Југославију као комесар или командант Југ.партиз. бригаде. Једна од ћерки Јованкиних удала се за чувеног генерала из рата Ђока Јованића.

Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак