За г-на министра,

Поштовани г-не министре.

У данашњој Политици, у чланку " Градови траже од владе паре",одшампан је и Амблем Сталне конференције градова и општина. Амблем има словну скраћеницу исписану латиницом.

Г-не министре. Зар је могуће, да и после 3,5 године од доношења новог Устава, а да јавне установе из вашег ресора, се не придржавају уставних одредби о примени писма у јавној употреби. Управо, морали би да пишу ћирилицом а не латиницом. Да не набрајам, овај случај је само један од небројених, у којима се не поштује Устав.

Само се питам, како је могуће, да се државне и јавне институције, не придржавају основног закона- УСТАВА. Ко је за то одговоран у овој Држави. Да ли тај треба да сноси некакве последице ?

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

За министра финансија, лично

Поштована госпођо,

Писао сам вам 17. марта т.г., о кршењу Устава од стране Државне лутрије Србије, у примени писма у јавној употреби. Том приликом сам вас замолио да ми одговорите да ли сам у праву или не. Државна су институција, чак у имену им пише да су " Државна", а пишу искључиво латиничним писмом.

Хвала вам унапред.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

НА СТРАЖИ, ЗА ВРЕМЕ РАТА, А САМО СА ТОЈАГОМ

Беше рано пролеће 1943. године, време рата. Сеоска власт, у нашем селу Кулиновцима, поред самог града Чачка, одреди да се држе ноћне страже на раскрсници код куће Војина Бугарчића.

Село, без електрике, ноћи тамне и злосутне, путем нико не пролази- ноћ је и ратно време. Нико се не креће, једино се чује крејање птица и лавеж паса у даљини. На 100 метара од места где држимо стражу, четници су заклали Трипковића , из суседног села Атенице, официра Југословенске војске, који није хтео да им се придржи- тако се говорило, заборавио сам му име , извињавам се..

На сеоским прелима, која су одржавана скоро свако вече, причало се да се на том месту привиђа. Мој старији брат Милутин /1925/ је и сам причао на прелу, да је и он када је био на стражи, у пола ноћи видео како на месту где је Трипковић заклан, устајала са земље људска фигура сва у белом и кретала се право према њему прескачући врзине.

Испало је тако да сам и ја морао на стражу, није имао ко други за ту ноћ, и ако сам имао напуњених само 13 година. Целу ноћ шетколим у некаквим линијама, са једном тојагом у руци., на сваки шум и крик птице сав претрним, коса ми дизала капу на глави. Мало сам се забављао правећи од хартије некакве пропелере које сам стављао у канал поред пута којим је жуборила мала водица.Вода је окретала ту моју направу, помагала ми да колико-толико не мислим шта може да ми се деси..

Ја тада нисам видео никакво привиђење, иначе не знам како бих то преживео. Привиђење сам и ја видео друге прилике, но о томе други пут.

Поштено, не знам ни дан данас шта сам то требао да урадим да сам некакве пролазнике видео.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НЕМАЧКИ ОФИЦИР МЕ ПИТА ГДЕ МИ ЈЕ ПЕТОКРАКА ?

У пролеће 1942. године враћао сам се после наставе из гимнаије- учио сам II разред. Било је око подне, леп сунчан дан, ретки пролазници. Идем сам, тротоаром поред зидане ограде Чачанске болнице. Још из далека сам спазио да неко униформисано лице , се излежава на огради . Како сам му се приближавао све је упадљивије пиљио у мене. Уплашио сам се шта ће сада да буде. Био је то немачки официр у пуној униформи, гологлав. Сагао сам главу, да бих избегао његов поглед. Међутим, он проговори са "комен". Пита ме где ми је партизанска петокрака, показујући на мој качкет, који сам носио на глави. Разумео сам га шта ме је питао, јер сам већ другу годину учио немачки језик. Одговорио сам му са "никс" петокрака, али је он био упоран, показујући ми на качкет. Ја скинем качкет да погледам на шта он то показује и имам шта да видим. На сред качкета стајала је рупа, где је предходне године била значка I разреда.

Објасним, некако, пола српски пола немачки, о чему се ради и он ме пусти да прођем. иначе се беше опасно наврзао. А, имао је разлога да посумља да сам носио петокраку, шта друго. Вероватно сам је и носио за време Ужичке врепублике 1941. године. Одмах сам нашао начина да дођем до ознаке за II разред и да је ставим на качкет, да бих избегао овакве сусрете.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак