ЧУВАЛИ СМО ДЕЦУ-СИРОЧИЋЕ У ПЛАНИНИ ЈЕЛИЦИ 1945. ГОДИНЕ  

У планини Јелици, отприлике неких 9 км јужно од Чачка, још пре Другог светског рата изграђени су објекти за децу. Објекти се налазе усред планине, ни у даљој околини нема кућа, само шума.

Одмах, пошто је рат овим крајем протутњао, у ове објекте смештена су деца, која су из рата остали без родитеља, или без икога свог, из разних крајева земље.Причало се да их је било можда и две стотине.

У планини , знало се да се налазе остаци формација које нису признавале нову власт /четници/ , од којих је постојала опасност да можда нашкоде деци и особљу. У јесен 1945. године, ми СКОЈ-евци из села Кулиноваца и Атенице,села која се налазе у пределу Дома, имали смо задатак да ноћу чувамо децу.

Стражу су држала по тројица омладинаца. Наоружање: један пошкомитраљез и две пушке.Морали смо ноћу да одемо до Дома и ноћу да се вратимо, с тим да идемо путањама по којима нико није смео да нас види, нити су пак смела да нас виде деца наоружане.По мраку дођемо , идући кроз планину, до Дома, оружје сакријемо у неке помоћне просторије, поседимо са децом и особљем, слушамо радио који је радио на батерије, јер струје тада ту није било.

Целу ноћ смо у бусијама у заклону дрвећа и шипражја и то по двојица на извесном растојању пошкомитраљез и једна пушка, док трећи се одмара или спава ако може.Једне ноћи, на обезбеђењу били смо : Ја /16/, Звонко Петронијевић. /17/ и Гојко Рафајиловић. /18/. Звонко и Гојко направе такав гаф, да сам једва преживео те ноћи. Када су њих двојица  била у заседи, ја сам се одмарао и заспао. А они су некако извукли моју пушку која је била испод мене и склонили се да их не могу да видим. Када сам се пробудио, а још је била ноћ, осетио сам да пушке нема загрљене у мојим рукама. Престравио сам се, једина мисао је била, да су њих двојица ликвидирана и да отпадници из прикрајка посматрају како реагујем па да и са мном учине што и са њима. Дрхтао сам, капа ми се дизала на глави, без оружја човек је беспомоћан, а са оружјем много храбрији, коначно су се они појавили церекајући се. Кажу, хтели су да виде каква сам јуначина. Једва сам им опростио.

Дођем кући, оставим оружје и одмах продужим у Гимназију, у пети разред. Догађало се да некада из некаквих похода, ме могу кући да свратим и да оставим оружје. Онда свратим код моје тетке Милунке у граду, оставим оружје, продужим у школу.Имао сам само једну свеску, у коју сам хватао прибелешке са предавања, јер књига није било.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРОФЕСОРА ЈОВАНОВИЋА ПРЕБИЛИ СКОЈЕВЦИ 1946. ГОДИНЕ

Професора српског језика Јовановића, уочи полагања поправних испита , група СКОЈ-еваца, пресретне у ноћи на улици, набијему ћебе преко главе и пребије батинама. Он буде смештен у болницу, а ми ђаци полагасмо поправне код другог професора.

У Чачанској мушкој гимназији, школске 1945/46 године, за ратом ометене ученике, претежно борце НОР-а, била су организована посебна оделења и то за : пети и шести разред, шести и седми разред, седми и осми разред и осми разред.

Ја сам учио пети и шести разред, био сам најмлађи борац НОР-а. У нашем оделењу биле су и три девојке: Рада Милошевић, Бранка Обреновић и избеглица Милена Карапанџа. Свим разредима српски језик је предавао проф. Јовановић. Причали су да је за време рата био директор гимназије у Крушевцу , па је ваљда због неких грехова по казни премештен у Чачак, за професора.

Изненада, почетком месеца фебруара 1946. године, саопште нам да смо сви завршили школовање и да сутрадан дођемо да нам саопште резултате школовања. Сутрадан, разредни старешина, саопштава резултате школовања: са одличним успехом- нико, са врлодобрим опет нико, Бранка Обреновић поче да плаче, била је једна од најбољих ђака, са добрим њих двоје-троје, полажу из српског језика, разредни прочита скоро све ђаке. Мање- више такви резултати су били и у другим разредима оделења ратом ометених ученика.

Већ наредног дана полажемо поправни усмено код другог професора: Милутина Пајића, младог професора, који је дошао из заробљеништва. У земљу да пропаднем. Замислите, проф. Пајић је мој брат од рођене тетке, очеве сестре син, али старији од мене 13. година, имао сам према њему неко страхопоштовање, нисам ни знао када се вратио из заробљеништва, нити да предаје у нашој гимназији.Одговарао сам, а нисам га ни погледао, у земљу сам хтео да пропаднем. А, и професор није направио ни једну гримасу нити ме је погледао. Било ме је срамота и много година касније, више пута сам помишљао да му поменем то полагање поправног, али нисам могао. Био је веома образован, паметан и врло пријатан, сатима сам могао да га слушам како паметно говори. Био је јако приступачан, али то страхопоштовање је било јаче од мене.

Наравно, ми сви исполажемо поправне испите и одмах наставимо са учењем наредног разреда, а ја шестог разреда гимназије.

Забележио по сећању, дана 17. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак -