ПОСМРТНИ ГОВОР МАЈКЕ ЈОВАНКЕ ПОВОДОМ СМРТИ СИНА РАДА 1942. ГОДИНЕ 

Почетком 1942. године, код Трнавске школе у селу Трнави код Чачка, четници су стрељали Рада Азањца, студента права, комесара чете у партизанском  одреду " Др. Драгиша Мишовић ".

Рада је одгајила мајка Јованка , са још  троје деце: Душана, Дену и Душанку, /отац им је несрећно страдао/, радећи најтеже послове да их прехрани. Јованка је ипак сву децу школовала. Раде је знао стране језике. Раде је лети радио са грађевинцима да би зарадио новац за своје студије.

Моја мајка Милева, жена земљорадника Иванка из Кулиноваца, села крај Чачка, продавала је млеко градским породицама, разносећи га у кантама  / емајлираним или алуминијумским/ свако јутро по кућама.Тако су се моја мајка и Јованка упознале и постале велике пријатељице, постале су посестриме - чак су и измешале крв. Наше породице су биле веома блиске.

На сахрани мога деде Благоја / 1859 - 1942 / , који је умро  6. јуна 1942. године, на Гробљу у Кулиновцима, мајка Јованка, узе реч и одржа посмртни говор.Говорила је о своме сину Раду, из главе је рецитовала стихове, којима је опевала цео живот сина. Толико памети од једне просте жене и толико храбрости да у брк непријатељу пркоси  усред рата је вероватно јединствен случај.

У Чачку једна књижара и једна улица носе име Рада Азањца.Брат Радов Душан, књижевник, провео је ратно време у логору у Норвешкој, вратио  се у Југославију као комесар или командант Југ.партиз. бригаде. Једна од ћерки Јованкиних удала се за чувеног генерала из рата Ђока Јованића.

Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак