ОН ЋЕ ПОКУШАТИ ДА БЕЖИ, А ТИ ЗНАЈ ШТА ТИ ЈЕ ЧИНИТИ

Негде у месецу марту или априлу 1945. године, као борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ-а, учествовао сам у претраживању и хватању остатака четника, који су се крили у планини Јелици јужно од Чачка.

Пронашли смо једнога, који није био четник, већ само симпатизер и командир одреди мене да га спроведем у штаб. Ја сам њега препознао, он мене није. Био је човек зрелих година, ожењен, отац, био сам веома млад са тек навршених 15. година живота. Командир ми је рекао да ће он вероватно да покуша да бежи и да знам шта ми је чинити. После низа година, тек сам схватио шта сам требао да урадим. Напротив, ја не само да сам га уљудно водио, већ сам му успут давао храну и воду. Одвезивао сам га. Нисам осећао да ми од њега прети некаква опасност.

Колико знам он није био осуђен, одгајио је децу, одшколовао их је, постали су угледни чланови друштва. Никада му нисам рекао да сам га спроводио , нити сам његовој деци то рекао. О овоме нико не зна. Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак