ПРУГА ШАМАЦ - САРАЈЕВО И ПРШУТИ 1947. ГОДИНЕ

На изградњи пруге Шамац - Сарајево 1947. године. Моја бригада је последњих дана наше смене радила на изградњи Теретне станице у Зеници. Насипали смо терен за Станицу. Нас као плеве, у три смене по 8 часова, ноћу под рефлекторима, причали су да нас је било само ту око 10000 бригадиста.

Радили су само : крамп, лопата и дрвена колица. Једни копају, други утоварају, а трећи гурају колица . Возиш колица пуна земље по дрвеној дасци ширине 20 см, гледаш да не спаднеш са даске- да се не преврнеш скупа са колицима, гледаш да не удариш онога испред себе , а стрепиш да онај иза тебе не удари у твоје ноге- са дрвеним точком, што је веома болно. И све у круг.

Једнога дана будем одређен да рано пре почетка рада са још неколико одемо у магацин по следовање намирница за тај дан. Магацини су у дрвеним ДСХ баракама. Магационер нас је водио кроз бараке. Наиђемо на бараку у којој су испод таванице, у неколико редова, у беспрекорном реду, висили пршути, саламе и ваљда и кобасице.

Мада смо сви констатовали да први пут видимо пршуте, нисмо их у животу јели, осећали смо да се ради о специјалитету, вода нам је ишла на уста.

За све време изградње пруге, а био сам 3. месеца, нисмо јели сухомеснате производе. Јели смо праву војничку храну. За доручак мармелада са чајем. Само смо се питали, ко је могао да поједе онолике пршуте, добро штабови, па колико је само било тих штаблија. Неко је морао да једе и пршуте. А сви да једемо није било могуће. Ко ће за толики број да обезбеди специјалитете.

Тако, и тада су људи били једнаки међу собом, само су неки били мало једнакији.

 Забележио по сећању, дана 21. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак