« Политика - Међу нама - Како и да ли реформисати финансије ? | Како су главе лако "летеле" на свршетку рата »
КОБНО СЕ ЗАВРШИО ПРЕВРЕМЕНИ ПОВРАТАК ИЗ НЕМАЧКОГ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1944. ГОДИНЕ
Познато је да је у краткотрајном рату 1941. године са Немачком пало у Немачко заробљеништво око 360000 војника и официра Југословенске краљевске војске. У заробљеништво су отишли Срби, мали број Словенаца и мали број других нација. Војници неких нација нису ни заробљавани, већ су одмах пуштани да иду кућама. Божидар Шолајић, из села Кулиноваца, покрај Чачка, младић, стар око 22 године, пред рат је радио у Београду, као војник пао је у Немачко заробљеништво 1941. године.
Мајка Божидарова, Катица /1883- 1945/ , пореклом мађарица, рођена у Сегедину, била је удата за Божидаровог оца Ивка.
У Првом светском рату била је добровољац Српске војске, као болничарка, прешла Албанију и сву голготу тога рата. Како и када се удала за мога стрица Ивка, не знам. Не знам ни када се родио Божидар. Да ли је се она била загледала у Ивка, па тако ступила у добровољце, није ми познато. Да ли је ратовала као девојка или већ удата не знам. Не знам ни када се Божидар родио, знам само да се није родио у селу Кулиновцима одакле је његов отац Ивко. Стрица Ивка не памтим.
Стрина Катица је била госпођа, живела је на малом пољопривредном имању, а издржавала се од пензије. Свима је помагала око лечења, нарочито деце, знала је пуно из медицине, што је нормално, јер је била болничарка и то у рату.
Стрина Катица је сазнала, да Немци пуштају из заробљеништва све који имају колико било неке друге крви осим српске. Све време је сину јединцу писала да пријави да је он полумађар, послала му документа. Међутим, он није хтео ни да чује, да се на такав начин ослободи заробљеништва, није хтео да напусти другове.
Ипак је у пролеће 1944. године, јер није више могао да одолева мајчиним притисцима, поднео документа заробљеничким властима и буде пуштен да иде кући. По повратку за Чачак, Божидар погине од савезничког бомбардовања на дан Васкрса 1944. године.
Мајка Катица сина јединца није видела ни мртвог, јер је сахрањен у Београду у заједничкој гробници. Умрла је од туге , са кривњом у себи, 1945. године. Забележио по сећању, дана 19. маја 2010. године.
Јован Шолајић, Чачак
