ПРОФЕСОРА ЈОВАНОВИЋА ПРЕБИЛИ СКОЈЕВЦИ 1946. ГОДИНЕ

Професора српског језика Јовановића, уочи полагања поправних испита , група СКОЈ-еваца, пресретне у ноћи на улици, набијему ћебе преко главе и пребије батинама. Он буде смештен у болницу, а ми ђаци полагасмо поправне код другог професора.

У Чачанској мушкој гимназији, школске 1945/46 године, за ратом ометене ученике, претежно борце НОР-а, била су организована посебна оделења и то за : пети и шести разред, шести и седми разред, седми и осми разред и осми разред.

Ја сам учио пети и шести разред, био сам најмлађи борац НОР-а. У нашем оделењу биле су и три девојке: Рада Милошевић, Бранка Обреновић и избеглица Милена Карапанџа. Свим разредима српски језик је предавао проф. Јовановић. Причали су да је за време рата био директор гимназије у Крушевцу , па је ваљда због неких грехова по казни премештен у Чачак, за професора.

Изненада, почетком месеца фебруара 1946. године, саопште нам да смо сви завршили школовање и да сутрадан дођемо да нам саопште резултате школовања. Сутрадан, разредни старешина, саопштава резултате школовања: са одличним успехом- нико, са врлодобрим опет нико, Бранка Обреновић поче да плаче, била је једна од најбољих ђака, са добрим њих двоје-троје, полажу из српског језика, разредни прочита скоро све ђаке. Мање- више такви резултати су били и у другим разредима оделења ратом ометених ученика.

Већ наредног дана полажемо поправни усмено код другог професора: Милутина Пајића, младог професора, који је дошао из заробљеништва. У земљу да пропаднем. Замислите, проф. Пајић је мој брат од рођене тетке, очеве сестре син, али старији од мене 13. година, имао сам према њему неко страхопоштовање, нисам ни знао када се вратио из заробљеништва, нити да предаје у нашој гимназији.Одговарао сам, а нисам га ни погледао, у земљу сам хтео да пропаднем. А, и професор није направио ни једну гримасу нити ме је погледао. Било ме је срамота и много година касније, више пута сам помишљао да му поменем то полагање поправног, али нисам могао. Био је веома образован, паметан и врло пријатан, сатима сам могао да га слушам како паметно говори. Био је јако приступачан, али то страхопоштовање је било јаче од мене.

Наравно, ми сви исполажемо поправне испите и одмах наставимо са учењем наредног разреда, а ја шестог разреда гимназије.

Забележио по сећању, дана 17. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак -