КАКО СУ ГЛАВЕ ЛАКО " ЛЕТЕЛЕ " НА СВРШЕТКУ РАТА

У зиму 1944/1945 године, одмах по ослобођењу Драгачева, у канцеларију Гојка Вујовића, који је тада био на дужности Мобилног официра среза Драгачевског у Гучи, дођу родитељи неког Шутића или Шушића из неког села у околини Чачка, иначе даљни рођаци Гојкови.

Њихов син , стар око 20. година, се налази у некој шуми, не сме да се појави, јер је био у четничком штабу код неког Мартиновића, ваљда команданта Трнавске бригаде. Гојко их пита да ли им син има какве грехе : да ли је неког убио, да ли је неког батинао, да ли је носио браду и сл., одговоре да од тога нема ништа, да је био писар само у штабу.

Гојко их посаветова да иду кући , да кажу сину да оде да се пријави лично код Царевића, команданта Чачанског војног подручја у Чачку, да ће он да га зове и да ће све бити у реду.

Међутим Гојко није успео да добије везу са Царевићем.Зима, снег лед, слабе телефонске линије, индукциони телефони. Када је везу добио, Царевић му каже :знаш ми смо га ликвидирали по ономе "покушао је да побегне". Гојко му је рекао , како да побегне човече кад је он сам дошао право теби на ноге.

Ово нам је испричао Гојко, иначе мој ујак, 1916. годиште, на једној од прослава Техничко-ремонтног завода у Чачку, 80-тих година прошлог века, у којем сам ја тада радио као фин. директор, а у друштву  некадашњих питомаца ВТЗ Чачак,све људи од посебног поштовања.

Гојко је завршио ковачки занат, завршио неку резервну војну пилотску школу, да ли подофицирску или официрску не знам, само знам да је био пилот, био први ген. директор ИКГ Гуча, завршио економски факултет у Београду у пензију отишао као посланик.

Забележио по сећању причања Гојка Вујовића, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак