ЧУВАЛИ СМО ДЕЦУ-СИРОЧИЋЕ У ПЛАНИНИ ЈЕЛИЦИ 1945. ГОДИНЕ  

У планини Јелици, отприлике неких 9 км јужно од Чачка, још пре Другог светског рата изграђени су објекти за децу. Објекти се налазе усред планине, ни у даљој околини нема кућа, само шума.

Одмах, пошто је рат овим крајем протутњао, у ове објекте смештена су деца, која су из рата остали без родитеља, или без икога свог, из разних крајева земље.Причало се да их је било можда и две стотине.

У планини , знало се да се налазе остаци формација које нису признавале нову власт /четници/ , од којих је постојала опасност да можда нашкоде деци и особљу. У јесен 1945. године, ми СКОЈ-евци из села Кулиноваца и Атенице,села која се налазе у пределу Дома, имали смо задатак да ноћу чувамо децу.

Стражу су држала по тројица омладинаца. Наоружање: један пошкомитраљез и две пушке.Морали смо ноћу да одемо до Дома и ноћу да се вратимо, с тим да идемо путањама по којима нико није смео да нас види, нити су пак смела да нас виде деца наоружане.По мраку дођемо , идући кроз планину, до Дома, оружје сакријемо у неке помоћне просторије, поседимо са децом и особљем, слушамо радио који је радио на батерије, јер струје тада ту није било.

Целу ноћ смо у бусијама у заклону дрвећа и шипражја и то по двојица на извесном растојању пошкомитраљез и једна пушка, док трећи се одмара или спава ако може.Једне ноћи, на обезбеђењу били смо : Ја /16/, Звонко Петронијевић. /17/ и Гојко Рафајиловић. /18/. Звонко и Гојко направе такав гаф, да сам једва преживео те ноћи. Када су њих двојица  била у заседи, ја сам се одмарао и заспао. А они су некако извукли моју пушку која је била испод мене и склонили се да их не могу да видим. Када сам се пробудио, а још је била ноћ, осетио сам да пушке нема загрљене у мојим рукама. Престравио сам се, једина мисао је била, да су њих двојица ликвидирана и да отпадници из прикрајка посматрају како реагујем па да и са мном учине што и са њима. Дрхтао сам, капа ми се дизала на глави, без оружја човек је беспомоћан, а са оружјем много храбрији, коначно су се они појавили церекајући се. Кажу, хтели су да виде каква сам јуначина. Једва сам им опростио.

Дођем кући, оставим оружје и одмах продужим у Гимназију, у пети разред. Догађало се да некада из некаквих похода, ме могу кући да свратим и да оставим оружје. Онда свратим код моје тетке Милунке у граду, оставим оружје, продужим у школу.Имао сам само једну свеску, у коју сам хватао прибелешке са предавања, јер књига није било.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак