АМЕРИЧКИ И ЕНГЛЕСКИ АВИОНИ НАД ЧАЧКОМ 1944. ГОДИНЕ

У пролеће- лето 1944. године, свакога јутра, око 9. часова, амерички и енглески авиони летели су изнад Чачка, из правца југо-запада према северо-истоку. Прво се чуло тихо брујање, затим све јаче и јаче, а када су били изнад наших глава брујање је било скоро заглушујуће.

Стотине авиона, обично двотрупаца, као јато птица, у нижем поретку и релативно ниско, а изнад њих ловци. Све у беспрекорном поретку. После подне, око 14. часова обично, истом путањом, авиони су летели у супротном правцу.

Савезнички авиони су летели из војних база у Италији у правцу Румуније, где су бомбардовали нафтна поља и рафинерије нафте. Некад су богами бомбардовали и наше градове, нарочито је страдао Београд , на Васкрс 1944. године. Данима и данима , можда и више је то трајало.

У повратку, сваки пут, по неки авион се запалио и падао на територију нашег видеокруга у околини Чачка. Авион се запуши , губи висину, одмах потом из авиона излећу падобранци- пилоти и чланови посаде. Потом, експлозија и тресак авиона о земљу. Немци су јурили , обично мотоциклима, да похватају падобранце, али је народ и четници, који су тада држали сеоско подручје под својом војном контролом, били бржи и склањали су их на безбедна места.

Ја нисам чуо, да су неки од падобранаца на нашој територији пали у Немачко заробљеништво.

Авијатичари су пребацивани у село Прањане, одакле су их, са импровизованог аеродрома, којег су грађани уредили, савезници авионима пребацили у Италију, те исте 1944. године, њих око 500.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРБИН ЗАРОЉЕНИК И КАКО СЕ ЗАВРШИО ЉУБАВНИ ОДНОС СА НЕМИЦОМ

Боривоје Мишовић / 1904-1991 /, земљорадник из села Кулиноваца покрај Чачка, падне у немачко заробљеништво 1941. године.

У заробљеништву, као и сви други заробљеници земљорадници Срби, радио је земљ. послове код Немца, власника пољопривредног имања.

Боривоје се загледа у лепу младу Немицу, из суседног имања, која је имала мужа официра-пилота , и са њом ступи у сексуалне сталне односе. Боривоје је био леп, маркантан Србенда, зрелих година.

Немица роди сина, а за све време њен муж није долазио са Источног фронта. Немици је то прво дете.

Велики грех је направљен, не само према Немцу- официру, него према чистоти Немачке расе- по Хитлеровском закону.

Официр дође на осуство, Боривоје се уплашио шта ће са њим да буде, јер је за такве случајеве ишла глава. Пожали се своме газди, и овај га охрабри да ће он све да некако ствар заташка и код превареног официра и код власти- да је то дете ипак официрово.

Прича Боривоје, дошао муж. Очекујем да се сваког часа појави. Ујутру, чистим шталу, окренут леђима, осећам сенку у вратима, као видим раскреченог официра на вратима и само очекујем пуцањ. А, он прилази рапортира ми и пружа руку и здрави се са мном. Крајње пријатељски, јер није мала ствар да добијеш сина, какав резон.

Не знам како бих ја реаговао.

Међутим, један покварени Србин из Ваљева или околине је стално уцењивао Боривоја, да ће да га пријави комнданту логора, што је једног дана и учинио. Боривоја стрпају одмах у затвор. Саопштили су му да ће му бити суђено. А, мој ти Боривоје, био је толико промућуран, затражи преко Црвеног крста, да му Црвени крст обезбеди адвокате да га бране и то из неутралне државе Швајцарске. Председник судског већа је био по чину генерал, а Боривоја су бранила три адвоката из Швајцарске. Успео је да добије временску казну- четири године тешке робије , а Немица буде осуђена на 1,5 година затвора. 

Боривоја пребаце у кажњенички логор у зону ратних дејстава Западног фронта. На уласку у логор ,сачекали су га кажњеници свих могућих савезничких војсци, говорећи, видећи га у југ. униформи, Србо ј..бо. Каже Боривоје, ми Срби смо у овом логору били искључиво због ј.....не. А, нпр. Пољаци искључиво због крађе.

Тешка робија се састојала : да су копали ровове и траншеје у зони ратних дејстава, уз 200 грама некаквог хлеба дневно, па ко оста жив оста. Захваљујући јакој конституцији издржао је и дочекао ослобођење од западних савезника и са 29. килограма, а имао је преко 100 кгр., издржавши 1,5 година робије.

После рата, само једном је Боривоје отишао у Немачку, видео се са сином и Немицом- љубавницом, али трајне односе није успоставио.

Жена Љубица није му много замерала.

Забележио по сећању и причању Борицвоја, осамдесетих година прошлога века, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СУ ГЛАВЕ ЛАКО " ЛЕТЕЛЕ " НА СВРШЕТКУ РАТА

У зиму 1944/1945 године, одмах по ослобођењу Драгачева, у канцеларију Гојка Вујовића, који је тада био на дужности Мобилног официра среза Драгачевског у Гучи, дођу родитељи неког Шутића или Шушића из неког села у околини Чачка, иначе даљни рођаци Гојкови.

Њихов син , стар око 20. година, се налази у некој шуми, не сме да се појави, јер је био у четничком штабу код неког Мартиновића, ваљда команданта Трнавске бригаде. Гојко их пита да ли им син има какве грехе : да ли је неког убио, да ли је неког батинао, да ли је носио браду и сл., одговоре да од тога нема ништа, да је био писар само у штабу.

Гојко их посаветова да иду кући , да кажу сину да оде да се пријави лично код Царевића, команданта Чачанског војног подручја у Чачку, да ће он да га зове и да ће све бити у реду.

Међутим Гојко није успео да добије везу са Царевићем.Зима, снег лед, слабе телефонске линије, индукциони телефони. Када је везу добио, Царевић му каже :знаш ми смо га ликвидирали по ономе "покушао је да побегне". Гојко му је рекао , како да побегне човече кад је он сам дошао право теби на ноге.

Ово нам је испричао Гојко, иначе мој ујак, 1916. годиште, на једној од прослава Техничко-ремонтног завода у Чачку, 80-тих година прошлог века, у којем сам ја тада радио као фин. директор, а у друштву  некадашњих питомаца ВТЗ Чачак,све људи од посебног поштовања.

Гојко је завршио ковачки занат, завршио неку резервну војну пилотску школу, да ли подофицирску или официрску не знам, само знам да је био пилот, био први ген. директор ИКГ Гуча, завршио економски факултет у Београду у пензију отишао као посланик.

Забележио по сећању причања Гојка Вујовића, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КОБНО СЕ ЗАВРШИО ПРЕВРЕМЕНИ ПОВРАТАК ИЗ НЕМАЧКОГ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1944. ГОДИНЕ

Познато је да је у краткотрајном рату 1941. године са Немачком пало у Немачко заробљеништво око 360000 војника и официра Југословенске краљевске војске. У заробљеништво су отишли Срби, мали број Словенаца и мали број других нација. Војници неких нација нису ни заробљавани, већ су одмах пуштани да иду кућама. Божидар Шолајић, из села Кулиноваца, покрај Чачка, младић, стар око 22 године, пред рат је радио у Београду, као војник пао је у Немачко заробљеништво 1941. године.

Мајка Божидарова, Катица /1883- 1945/ , пореклом мађарица, рођена у Сегедину, била је удата за Божидаровог оца Ивка.

У Првом светском рату била је добровољац Српске војске, као болничарка, прешла Албанију и сву голготу тога рата. Како и када се удала за мога стрица Ивка, не знам. Не знам ни када се родио Божидар. Да ли је се она била загледала у Ивка, па тако ступила у добровољце, није ми познато. Да ли је ратовала као девојка или већ удата не знам. Не знам ни када се Божидар родио, знам само да се није родио у селу Кулиновцима одакле је његов отац Ивко. Стрица Ивка не памтим.

Стрина Катица је била госпођа, живела је на малом пољопривредном имању, а издржавала се од пензије. Свима је помагала око лечења, нарочито деце, знала је пуно из медицине, што је нормално, јер је била болничарка и то у рату.

Стрина Катица је сазнала, да Немци пуштају из заробљеништва све који имају колико било неке друге крви осим српске. Све време је сину јединцу писала да пријави да је он полумађар, послала му документа. Међутим, он није хтео ни да чује, да се на такав начин ослободи заробљеништва, није хтео да напусти другове.

Ипак је у пролеће 1944. године, јер није више могао да одолева мајчиним притисцима, поднео документа заробљеничким властима и буде пуштен да иде кући. По повратку за Чачак, Божидар погине од савезничког бомбардовања на дан Васкрса 1944. године.

Мајка Катица сина јединца није видела ни мртвог, јер је сахрањен у Београду у заједничкој гробници. Умрла је од туге , са кривњом у себи, 1945. године. Забележио по сећању, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЧУВАЛИ СМО ДЕЦУ-СИРОЧИЋЕ У ПЛАНИНИ ЈЕЛИЦИ 1945. ГОДИНЕ  

У планини Јелици, отприлике неких 9 км јужно од Чачка, још пре Другог светског рата изграђени су објекти за децу. Објекти се налазе усред планине, ни у даљој околини нема кућа, само шума.

Одмах, пошто је рат овим крајем протутњао, у ове објекте смештена су деца, која су из рата остали без родитеља, или без икога свог, из разних крајева земље.Причало се да их је било можда и две стотине.

У планини , знало се да се налазе остаци формација које нису признавале нову власт /четници/ , од којих је постојала опасност да можда нашкоде деци и особљу. У јесен 1945. године, ми СКОЈ-евци из села Кулиноваца и Атенице,села која се налазе у пределу Дома, имали смо задатак да ноћу чувамо децу.

Стражу су држала по тројица омладинаца. Наоружање: један пошкомитраљез и две пушке.Морали смо ноћу да одемо до Дома и ноћу да се вратимо, с тим да идемо путањама по којима нико није смео да нас види, нити су пак смела да нас виде деца наоружане.По мраку дођемо , идући кроз планину, до Дома, оружје сакријемо у неке помоћне просторије, поседимо са децом и особљем, слушамо радио који је радио на батерије, јер струје тада ту није било.

Целу ноћ смо у бусијама у заклону дрвећа и шипражја и то по двојица на извесном растојању пошкомитраљез и једна пушка, док трећи се одмара или спава ако може.Једне ноћи, на обезбеђењу били смо : Ја /16/, Звонко Петронијевић. /17/ и Гојко Рафајиловић. /18/. Звонко и Гојко направе такав гаф, да сам једва преживео те ноћи. Када су њих двојица  била у заседи, ја сам се одмарао и заспао. А они су некако извукли моју пушку која је била испод мене и склонили се да их не могу да видим. Када сам се пробудио, а још је била ноћ, осетио сам да пушке нема загрљене у мојим рукама. Престравио сам се, једина мисао је била, да су њих двојица ликвидирана и да отпадници из прикрајка посматрају како реагујем па да и са мном учине што и са њима. Дрхтао сам, капа ми се дизала на глави, без оружја човек је беспомоћан, а са оружјем много храбрији, коначно су се они појавили церекајући се. Кажу, хтели су да виде каква сам јуначина. Једва сам им опростио.

Дођем кући, оставим оружје и одмах продужим у Гимназију, у пети разред. Догађало се да некада из некаквих похода, ме могу кући да свратим и да оставим оружје. Онда свратим код моје тетке Милунке у граду, оставим оружје, продужим у школу.Имао сам само једну свеску, у коју сам хватао прибелешке са предавања, јер књига није било.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРОФЕСОРА ЈОВАНОВИЋА ПРЕБИЛИ СКОЈЕВЦИ 1946. ГОДИНЕ

Професора српског језика Јовановића, уочи полагања поправних испита , група СКОЈ-еваца, пресретне у ноћи на улици, набијему ћебе преко главе и пребије батинама. Он буде смештен у болницу, а ми ђаци полагасмо поправне код другог професора.

У Чачанској мушкој гимназији, школске 1945/46 године, за ратом ометене ученике, претежно борце НОР-а, била су организована посебна оделења и то за : пети и шести разред, шести и седми разред, седми и осми разред и осми разред.

Ја сам учио пети и шести разред, био сам најмлађи борац НОР-а. У нашем оделењу биле су и три девојке: Рада Милошевић, Бранка Обреновић и избеглица Милена Карапанџа. Свим разредима српски језик је предавао проф. Јовановић. Причали су да је за време рата био директор гимназије у Крушевцу , па је ваљда због неких грехова по казни премештен у Чачак, за професора.

Изненада, почетком месеца фебруара 1946. године, саопште нам да смо сви завршили школовање и да сутрадан дођемо да нам саопште резултате школовања. Сутрадан, разредни старешина, саопштава резултате школовања: са одличним успехом- нико, са врлодобрим опет нико, Бранка Обреновић поче да плаче, била је једна од најбољих ђака, са добрим њих двоје-троје, полажу из српског језика, разредни прочита скоро све ђаке. Мање- више такви резултати су били и у другим разредима оделења ратом ометених ученика.

Већ наредног дана полажемо поправни усмено код другог професора: Милутина Пајића, младог професора, који је дошао из заробљеништва. У земљу да пропаднем. Замислите, проф. Пајић је мој брат од рођене тетке, очеве сестре син, али старији од мене 13. година, имао сам према њему неко страхопоштовање, нисам ни знао када се вратио из заробљеништва, нити да предаје у нашој гимназији.Одговарао сам, а нисам га ни погледао, у земљу сам хтео да пропаднем. А, и професор није направио ни једну гримасу нити ме је погледао. Било ме је срамота и много година касније, више пута сам помишљао да му поменем то полагање поправног, али нисам могао. Био је веома образован, паметан и врло пријатан, сатима сам могао да га слушам како паметно говори. Био је јако приступачан, али то страхопоштовање је било јаче од мене.

Наравно, ми сви исполажемо поправне испите и одмах наставимо са учењем наредног разреда, а ја шестог разреда гимназије.

Забележио по сећању, дана 17. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак -

РУСКА АРТИЉЕРИЈА ТРАЖИ И ОТКРИВА ПОЛОЖАЈ НЕМАЧКЕ АРТИЉЕРИЈЕ 1944. ГОДИНЕ

У борбама за ослобођење Чачка 1944. године, учествовале су и јединице Црвене армије.

У усеченом сеоском путу , који се одваја од старог пута за Краљево, који води у село Атеницу, и иде добром дужином поред имања моје фамилије Шолајића, беше укопана и добро заклоњена немачка артиљерија. Колико је било топова не знам, али било их је много, све топ до топа. Изнад, на имању моје стрине Катице , биле су огромне камаре топовских граната. Та артиљерија је тукла руске положаје код Брђана.

Руси су данима тражили да открију положај ове арт. јединице. Руси испаљују по једну гранату, она подбаци, или пребаци, све ближе и ближе. Једнога дана, открију положај, па када су почели да грувају, све топове су разнели у парам парчад. Експлодирале су и камаре граната. Чауре и неекслодиране гранате летеле су на све стране.

Ми смо све време били у кући или на имању, зависно од посла. Отац је нама објаснио како треба да поступимо код овог контрабатирања. Кад испали топ у Брђанима, уколико се чује пијук гранате, слободно можемо да останемо на имању или у дворишту. Међутим, ако се не чује лет гранате да трком бежимо у наш подрум, јер ће граната да падне веома близу. Многе гранате су тако пале тик испод и изнад куће. Фала Богу ни једна нам није наудила. По други пут у овоме рату оштећени су нам објекти нашег домаћинства.

Кад одоше Немци, ми деца и дечаци демонтирали смо много граната, вадили смо барут у штапинима и палили га. Нисмо били свесни шта је могло да нам се догоди. Неком срећом изгледа да смо знали како то треба радити.

Ови топови су били десно од наше куће. А лево од наше куће, на оприлике 200 метара у Мишовића гају, дејствовала су 3. далекометна немачка топа, који су били постављени на шинама. Када испале гранату топови се унатраг возе по шинама.

Забележио по сећању, дана 14. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СКЛОНИШТЕ ОД БОМБАРДОВАЊА ПРЕД РАТ 1941. ГОДИНЕ

Шестог априла 1941. године, на дан када је Немачка без објаве рата, војно напала Краљевину Југославију, бомбардовањем Београда, ми из породице / нас 9-ро/, отишли смо у склониште.

Склониште је мој отац Иванко, направио на око 100 метара изнад куће, у страни једног поточића. Укопао је у земљу у страну, висине човека, покрио гредама и балванима, затим земљом, имало је бар један метар дебљине покривке.

То јутро један авион је високо кружио над градом. У граду Чачку , од војних објеката биле су пешадијска / X. прослављени пук/ и артиљериска касарна и Војно технички завод. Авион, који је кружио доста високо, тукла је противавионака артиљерија, али безуспешно, авион је био ван домета. Ми смо били око склоништа, јер се видело да нема опасности, авион је био високо на небу.

Говорило се, да је наша артиљерија исто јутро оборила један наш авион, који је летео ниско, наравно грешком, мислили су да је непријатељски.

Отац Иванко изградио је склониште по препоруци ондашњих власти и то пре почетка самога рата, јер је много "мирисало" да рат само што није почео. Није ми познато да је у нашем селу Кулиновцима- селу покрај самога града Чачка, још неко градио склониште, осим мога оца.

По хитном поступку велика бетонска склоништа /2/, са бетонском плочом од 2. метра, изградио је Војно технички завод.

Забележио по сећању, дана 14. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИТРАЉИРАЊЕ НЕМАЧКЕ КОЛОНЕ ГРУПЕ АРМИЈА "Е" ПРИ ОДСТУПАЊУ ИЗ ГРЧКЕ

Крајем 1944. године, у завршници II светског рата, Немачка група армија "Е" одступала је друмском комуникацијом Косовска Митровица, Краљево, Чачак, Ужице, Сарајево и даље.

Најмање 2. месеца та механизована армада је пролазила поменутом саобраћајницом , дан и ноћ, на око 200. метара од наше куће, у селу Кулиновцима, селу одмах до града Чачка. Скоро непрекидна колона: моторцикли , џипови, камиони топови, тенкови и све тако дан и ноћ. Макадам се био усијао, изгледао је боје и сјаја челика.

Пред само ослобођење Чачка, немачку колону су нападали наши са авионима. Обично су само митраљирали . Били су то Руси у руским авионима "ЈАК", ми смо их звали "Кукурузари".

Једнога дана у време митраљирања немачке колоне, наспрам наше куће, ја сам се сам нашао на око 100 метара од куће, изнад нашег бунара, у трешњевику. Рус се спустио, можда на 20 метара изнад земље, туче бесумучно из митраљеза или топова , ја бежим око дебла трешње, поред мене падају празни шаржери топовских граната, а пилот се, видим лепо смеје, видим га а види и он мене, оголеле гране, нема лишћа, све се види као на длану. Пошто сам ја на извесном брегу у односу на трасу пута, авион је био у мојој равни чак и ниже, па самим тим могли смо да се видимо. Тако је направио неколико кругова, а ја сваки пут бежим и тражим као бољи заклон, неће он мене, али страх је велики.

Чачак је коначно ослобођен 3. децембра 1944. године.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

БОМБАРДОВАЊЕ ЧАЧКА 1941. ГОДИНЕ

Првог октобра 1941. године, Чачак су , од немачких окупаторских снага, ослободили удружени партизани и четници.

Одмах по ослобођењу, Чачак је бомбардован са 9. немачких авиона зв. " штука". Авиони су један за другим правили широке кругове и пикирали из правца Овчара и Каблара, засипајући строги центар Чачка са сноповима везаних малих бомби. Било је и већих бомби, али мени су остале у дубоком сећању везане бомбе по неколико њих у вези.

Авиони су се спуштали веома ниско. Сваки авион имао је сирену. Уз заглушујућу буку мотора 9. авиона, један за другим и сирене су пиштале продорно да је мозак једва то подносио. Када су поизбацили све бомбе, наставили су са митраљирањем из тешких авионских митраљеза.

У време бомбардовања случајно сам се налазио код нашег бунара, одаљеног од куће око 50 метара. Поред бунара једна велика трешња, а ја све време облећем око дебла трешње. Имао сам утисак као да ће да избаце бомбе право мени на главу. А, велика је била страоба поготову када су тукли митраљезима Сваког пилота сам видео у кабини.

У центру Чачка тада је срушено доста зграда а погинуло је доста народа.

Забележио по сећању, дана 13. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

KAKO НИСАМ СТИГАО НА СРЕМСКИ ФРОНТ 1945. ГОДИНЕ

Чачак је ослобођен 3. децембра 1944. године. Ослободле су га јединице НОВ и ПОЈ, а Руске трупе су ратовале на Чачанском ратишту од ослобођења Београда до дана ослобођења Чачка, али у Чачак нису ушле: Западну Мораву руске трупе нису прелазиле, изузев што је једна Каћуша прешла и да не би пала Немцима у руке самоекплодирала је. Многи Руси су погинули на фронту код Чачка, али су после рата њихове кости пренете у Горњи Милановац и тамо сахрањене. Узгред, не знам због чега то, стиче се погрешан утисак !?

Моја старија сестра Олга / 1923 /, дошавши из Београда, где је живела под лажним именом, била је политички радник у срезу Драгачевском. Тражила је да неко из наше куће ступи у НОВ. Старији брат Милутин / 1925 / мобилисан је да ради за војску у Фабрику кожа , где је иначе за време рата био запослен, па је испало да ја треба да понесем пушку у овоме рату.

Једва су ме примили. Где год сам видео каквог стражара, тражио сам да ме одведе код неког официра и да ја хоћу у партизане. Сви су ме одбијали, чак терали, говорећи бежи кући, немој да се играш, видиш колицни си и да у теби нема више до 35 кила.

У згради Поште са стране корзоа, отворена врата и унутра седи један официр. Обратим му се и кажем шта хоћу. Он позове телефоном неког Марјановића, родом из околине Горњег Милановца и упутиме њему. А његова Прва чета била је стационирана у бившем хотелу Српски краљ. Он ме прими, Дадоше ми неку пушку холанђанку трометку, дугачку, без мало је била дужа од мене. Била је то Прва чета, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде , Пете дивизије Кној-а. Сваку ноћ су сви негде одлазили а мене остављали да чувам просторију. Касније ме пребаце у Другу чету.

У јануару месецу 1945. године из сваке чете буде издвојено по десетак, нас можда педесетак укупно. Постројени испред Гимназије, ветар, снежна олуја, а ми сви у дрхтавици, слабо обучени, команде падају, официри нас обилазе, броје и ко зна шта још.

Шта бива, угледа ме Марјановић, ухвати за прса и извуче из строја и каже ми иди- бежи у своју чету, ови иду да попуне неку јединицу на Сремском фронту. Да не би њега, вероватно да бих заглавио у неком јарку на Сремском фронту. Имао сам само 15. година.

Узгред да кажем и следеће. У том ратном времену, где се бројно стање бораца сваки час мења, мало мало па врше некакав попис бораца. Иде водни делегат и писар са тврдо укориченом свеском са пуно колона, у коју уписује поред имена и презимена и све друге генералије. Између осталог, датум рођења. Ја кажем да сам рођен 11.септемра 1929. године, а тај командир каже мени стани мирно, кога ти лажеш, хоћеш да кажеш да си дошао добровољно, јест када су те тројица пушком потерала, пиши му 11. септембар 1925. године. Нисам ништа могао да урадим.

Записао по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

СИЛА БОГА НЕ МОЛИ

Августа месеца 1943. године, бугарски окупаторски војници, стационирани у Артиљериској касарни у Чачку, тројица њих, пљачкали су по кућама у селу Грабу у Драгачеву. Четници убију једнога , једнога заробе па касније пусте, а један им побегне.

Бугарска војска је одговорила веома брутално. Палила је и убијала мирне грађане редом без икаквог објашњења. Паљења кућа је почело одмах по изласку из града Чачка према Драгачеву, у чачанским селима Придворици и Јездини.

Моји Вујовићи су на самом уласку у Драгачево, у селу Грабу. Прве куће Драгачева., одмах иза Карауле. Народ је чуо да се приближава војска која жари и пали све пред собом.

Мој деда по мајци Живко Вујовић / 1871 / и његов рођени брат Антоније /1870 /, нису хтели да беже од кућа, говорећи укућанима да су они стари и да знају помало бугарски и да њима неће ништа да се догоди.

Управо, обојица су у I балканском рату 1912. године, у саставу II српске армије, којом је командовао легендарни генерал, потоњи војвода, Степа Степановић, заједно са Бугарима ослободли Једрене од Турака. Рећи ће им то и биће све у реду. Међутим, сила Бога не моли. Обојицу су убили на прагу својих кућа и попалили све објекте до задњег. Побијено је још доста драгачеваца и то редом без икаквог одабира и попаљено на десетине домаћинстава.

Забележио по причању очевидаца, и по сећању, дана 12. маја 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

ШТО МОЖЕШ ДАНАС НЕ ОСТАВЉАЈ ЗА СУТРА

У лето 1933. или 1934. године, цели дан се врла пшеница, на гувну удаљеном од куће, у којој се живело, око 150 метара.Пшенице доста, а и вршалице тада су биле са налагањем, и закасни се са послом, уђе се у мрак. Укућани и комшије које су помагале пале су од умора.

Поставило се питање шта да се ради са родом пшенице, која је већ била стављена у вреће. Мој отац Иванко био је за то да се прекине са радом и да се сутрадан обави пребацивање пшенице у амбаре у дворишту куће. Деда Благоје, напротив, био је за то да се пшеница не оставља на гувну. Деда је једва убедио и сина Иванка и остале раднике и пшеница је уз велике напоре, до касно у ноћ, превежена.

Само што су поспали, мртве уморне је пробудила јара и јака жарка светлост. Гувно је горело. Пламен се дизао у ведра небеса. Отац, у бунилу мислио је да гори кућа, улетео у велику собу нове куће, где смо ми деца спавали, / нас шесторо/ и уз помоћ мајке Милеве, кроз прозор нас избацио из куће , а прозори су високо изнад земље- изнад подрума су, могли смо да се поломимо.

Колики пожар је био да су га гасили ватрогасци Чачка, Краљева и чак Крагујевца. Причали су да је место и околину опколило стотину полицајаца и жандарма. Могуће је да је пожар изазвао неки пијанац или скитница а можда је и намеран. То никада није утврђено, мада је полиција свесрдно радила свој посао. Један грађанин је ухваћен у близини, али се није могло доказати да је то урадио.

На гувну је изгорело двадесетак стогова сена и сламе.Гувно је величине око 10 ари. Прчињена је огромна штета, а да деду Благоја нису послушали, штета би била много већа и питање да ли смо могли да се прехранимо- нас десеторо чељади.

Пошто је причињена материјална директна штета, а кривац није пронађен, држава је ипак делимично надокнадила штету, према процени специјалне комисије. .

Према томе, беше паметна народна пословица: " Што можеш данас не остављај за сутра ", иначе би била доведена у питање егзистенција десеточлане породице, глад би била неминовна.

Забележио по причању оца и мајке и по сећању, дана 12. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

УЈАК МИЛИЈАНКО У ЗАРОБЉЕНИШТВУ И БЕЛИ ВУНЕНИ ПОЛУВЕР

Мој старији ујак Милијанко Вујовић из драгачевског села Граб , на крају марта или на самом почетку априла 1941. године, одазва се позиву државе на општу мобилизацију, јер је рат био на самом помолу. Ратни распоред га построји у 58. пешадијски пук, који се оформи у Авлаџиници у Чачку.

Авлаџиница је пространа равница или поље, оивичено улицама и великим објектима: касарном чувеног / мајор Драгутин Гавриловић/ X пешадијског пука, артиљериском касарном, ВТЗ, Болницом. На Авлаџиници су приређивани аеро митинзи. Један круг лета у авиону коштао је 50 динара.

Враћао сам се из школе у време постројавања ешалона. Мени је то деловало веома импресивно и нестварно. Цело поље пуно војске. Постројени у водове, чете, батаљоне. Војска обучена у нове униформе, са фишеклијама, шлемовима на глави, новим пушкака, митраљезима, официри на коњима и са припасаним сабљама. Све млади и лепи момци. А мени, и ако сам био дете, срце је било пуно. Ја сам видео огромну снагу у нашој војци , која ће бити у стању сваког непријатеља да победи.

Моја мајка Милева, пратила је брата Милијанка поред строја све до близу Краљева- његов пук је отишао на бугарску границу.

Знамо шта се све одиграло потом и мој ујак Милијанко доспе у заробљеништво у Немачкој. У заробљеништву је радио код неког немачког сељака, са још својих другара. Газда је веома лепо поступао са заробљеницима. Заробљеници су јели исто што и домаћинова породица.Када удари сеоско звоно за ручак, рад се прекида моментално.

Милијанка је газда веома ценио. Милијанко је био веома способан и све га интересовало. Поквари се нека машина или уређај, он је вршио и поправке. Ујко каже, пита ме газда да ли ја имам у моме Грабу у Србији ту машину, а ја му кажем како имам. А, стварно, изузев ралице ништа друго нисам имао.

Моја мајка исплете бели вунени полувер и пошаље пакетом брату Милијанку у заробљеништво. Ујко се слика са групом наших војника-заробљеника. Он у средини у белом вуненом полуверу, а остали војници у копоранима-у војним униформама, висок око 2 метра.Шаље сестри Милеви слику и писмо, у којем се захваљује, и да за њега не брине, да је добро и да је тежак 127. килограма.

Забележио по сећању, Јован Шолајић, Чачак

НА СТРАЖИ, ЗА ВРЕМЕ РАТА, А САМО СА ТОЈАГОМ

Беше рано пролеће 1943. године, време рата. Сеоска власт, у нашем селу Кулиновцима, поред самог града Чачка, одреди да се држе ноћне страже на раскрсници код куће Војина Бугарчића.

Село, без електрике, ноћи тамне и злосутне, путем нико не пролази- ноћ је и ратно време. Нико се не креће, једино се чује крејање птица и лавеж паса у даљини. На 100 метара од места где држимо стражу, четници су заклали Трипковића , из суседног села Атенице, официра Југословенске војске, који није хтео да им се придржи- тако се говорило, заборавио сам му име , извињавам се..

На сеоским прелима, која су одржавана скоро свако вече, причало се да се на том месту привиђа. Мој старији брат Милутин /1925/ је и сам причао на прелу, да је и он када је био на стражи, у пола ноћи видео како на месту где је Трипковић заклан, устајала са земље људска фигура сва у белом и кретала се право према њему прескачући врзине.

Испало је тако да сам и ја морао на стражу, није имао ко други за ту ноћ, и ако сам имао напуњених само 13 година. Целу ноћ шетколим у некаквим линијама, са једном тојагом у руци., на сваки шум и крик птице сав претрним, коса ми дизала капу на глави. Мало сам се забављао правећи од хартије некакве пропелере које сам стављао у канал поред пута којим је жуборила мала водица.Вода је окретала ту моју направу, помагала ми да колико-толико не мислим шта може да ми се деси..

Ја тада нисам видео никакво привиђење, иначе не знам како бих то преживео. Привиђење сам и ја видео друге прилике, но о томе други пут.

Поштено, не знам ни дан данас шта сам то требао да урадим да сам некакве пролазнике видео.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак