ОТАЦ И 7. СИНОВА, КАО РАТНИЦИ, СВИ ПОГИНУЛИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У Првом светском рату , као ратници, погинули су отац и свих му 7. синова , из фамилије Јелић из села Вапе код Чачка. Нису оставили из те куће Јелића никога да настави лозу. Имали су из те куће само Станојлу - Цају ћерку, односно сестру осморице јунака.

Имање Јелића из Вапе наследила је Станојла - Цаја Јелић, удата за Милана Бугарчића, из Кулиноваца код Чачка. Живела је на имању Бугарчића поред саме Чачанске болнице, у засебној кућици на углу ул. Др. Драгише Мишовића и Раденка Јањића. Није се слагала са сином Радојем, па је живела одвојено.

Радоје Бугарчић / 1897 - 1979/, син Цајин, столар и кафеџија по занимању, женио се три пута. Прва му је жена била Лена Шолајић /1896 - 1924 /из Кулиноваца, мога оца Иванка рођена сестра.

Записао из својих Забелешки, како ми је испричала моја сестра од тетке Нада, иначе ћерка Радојева и Ленина, када нам је била у посети 20. августа 1994. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 3. јануара 2011. године.

РАЦКОВИЋ СРЕТЕН ИЗ ЉУБИЋА КОД ЧАЧКА, РАДИО И УМРО У НЕМАЧКОЈ. 

Сретен - Срето Рацковић / 1927 - 1994 /, родом из села Љубића - села  покрај града Чачка, радио је у Немачкој, у којој је и пензионисан. Радио је као бригадир у радионици галванизације у некој фабрици. Умро је 24. априла 1994. године  и сахрањен у Форцхајму у Немачкој.

Сретен је пре рата и за време рата завршио пет разреда Чачанске гимназије. Рат га је омео да настави школовање. Сматран је највећом узданицом - било му је намењено да се исшколује. Најстарији је син Светомиров. Унук је Радивоја О. Рацковића, носиоца Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, официра Српске војске / капетан прве класе /. Деда Радивоје је у Сретена полагао највеће наде. Светомир је рођени брат Душана Рацковића / 1904 - 1969 /, отац моје супруге Емилије Шолајић, рођене Рацковић.

Сретен је после рата радио као милиционер у Београду - вероватно да је био мобилисан у НОВ 1944. године / Власт је у Србији, за окончање ратних операција, мобилисала 10. годишта - од 1918 - 1927 - младиће старе од 17. до 26. година /, па је тако - вероватно и Сретен запао рата и  по демобилизацији остао да ради у милицији.

Сретен се два пута женио. У  Београду је био ожењен са Добрилом из села Ракове код Чачка и са њом има троје деце: Мирјану, Милана и Милицу. У Немачкој други пут се оженио са Италијанком Розом и са њом има синове : Лина и Марка. Сретен има и ћерку са једном Словенком из невенчаних односа.

Жеља му је била - да када оде у пензију да дође да живи у селу Љубићу, која му се није испунила.

Сретен у Немачкој није живео као прави гастарбајтер. Имао је нормалну породицу, стан на два нивоа , жена  је радила скупа са њим - тако су се и зближили. Био јој је непосредни руководилац - али говорио је да ни случајно није смео да за време рада нешто разговара са женом - изузев неопходно - само службено - иначе би одмах изгубио место бригадира. Говорио нам је да има све што треба да има једна радничка породица у Немачкој, и да уштеђевине није имао.

Кажем ја - да када се буду селили за Југославију да продају сав инвентар. Међутим он ми каже да у Немачкој стари инвентар не може да се прода, већ се само поклања. Једном годишње - мислим да је то у априлу месецу, грађани изнесу на тротоаре све што отуђују , лепо покрију целофаном да не кисне, грађани прегледају изложене ствари и што им се свиди узимају и терају. После месец дана излагања, што остане непреузето, долази комунална служба товари и тера на отпад. Практично, нема шта. Овде се могу наћи и потпуно неупотребљивани инвентар.

Једне године били су нам у гостима: Сретен, Роза и мали Лино. Сретен и Роза између себе разговарали су  на немачком језику. Мали Лино, нити Роза нису знали српски језик. Роза је знала  само да псује на српском језику. Лино и Марко имали су немачко држављанство и служиће немачку војску.

Лино је повраћао после употребе пољског клозета у Љубићу - на прадедовини. Роза је уживала у сарми од киселог купуса и у подварку.

И тако - Лино и Марко Рацковић, говориће немачким језиком и служиће немачку војску, док им је њихов прадеда Радивоје О.Рацковић, за исказано јунаштво у  Првом светском рату против те Немачке, одликован Златном Карађорђевом звездом са мачевима - највишим одликовањем Краљевине Србије.Предпостављам да су Лино и Марко заведени у књиге рођених у Немачкој као Срби, имају презиме српско / бар за сада /, који говоре немачким језиком, а српски не знају и једнога дана можда изгубиће се из презимена и српско " ић". Поражавајуће.

Негде сам прочитао - када су повлачене границе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца по завршетку Првог светског рата -  водило се рачуна да у Војводини остане Мађара да живи колико и Срба у Мађарској - кажу било их је по прибижно око 600000.грађана на обе стране. Сада у Војводини живи око 400000 Мађара - који говоре мађарским језиком, а у Мађарској само око 6000 Срба и то који једва говоре српски. Срби су у Мађарској асимиловани у Мађаре, а Мађари  у Србији су остали Мађари. Нема реципроцитета. Морамо бити жилавији, ако мислимо да опстанемо. Да ли наша држава зна за ово ?

Записао из својих Забелешки за дан - 25. април 1994. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 30. децембра 2010. године.

РУКАВИНА ИВИЦА И ПРВО МОЈЕ ГЛЕДАЊЕ ТВ ПРОГРАМА 1960. ГОДИНЕ 

Ивица Рукавина / 1924 - 1990 /, мајор финансијске службе, у пензији потпуковник, пореклом из Хрватске, 1960. године, био је на дужности Начелника финансијског сектора Техничко ремонтног завода у Чачку, иначе мени непосредни руководилац -  ја сам био Начелник књиговодства, односно шеф рачуноводства.

У лето 1960. године, у Риму се одржавало светско првенство у фудбалу. Ивица је  организовао да гледамо , ваљда најзначајнију фудбалску утакмицу наше репрезентације. Телевизор је донео из Београда одакле је премештен  у ТРЗ Чачак. Нас 20 - так поседали смо у неки стари војни аутобус. Кренемо путем према Гучи, зауставимо се на једном брегу - код Драгићевића кафане - 3- 4  километра од града. Са собом смо понели и једну металну цев од 6. метара, на врх цеви ставимо антену, потом цев некако исправимо и вежемо за конструкцију терасе од кафане - уперену према Јастребцу - тада једином репетитору у овом делу Србије. И тако гледасмо први пут у животу телевизију и то фудбалску утакмицу, у којој је фудбалска репрезентација Југославије победила са резултатом 1 : 0, а гол је дао чувени Милан Галић. Били смо одушевљени - ем први пут гледамо ТВ - ем наши победише. Истина, ја сам имао прилике да видим ТВ програм и раније - у пролазу у излогу на Теразијама у Београду.

Ја сам купио ТВ апарат међу првима у Чачку , у првој половини 1961. године. Скоро свакога дана имали смо госте који су долазили да гледају ТВ програм, а нарочито у дане - обично суботом и недељом - када су даване чувене наше серије Лоле Ђукића, са Мијом Алексићем и Чкаљом у главним улогама. Долазили су нам сви моји и женини из фамилије, и њихови комшилуци. Запамтио  сам да је једне прилике било нас 27 - оро гледалаца - гости су морали и да поседају и по поду и до на метар од екрана.

Први ТВ апарати били су црно - бели и веома скупи.

Забележио по сећању, дана 27. децембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МЛАДЕНОВИЋ МИЛУНКА / 1874 - 1968 /, ИЗ ЧАЧКА, ЖИВЕЛА ЈЕ 94. ГОДИНЕ, ОД КОЈИХ 54. ГОДИНЕ КАО УДОВИЦА. 

Милунка Младеновић / 1874 - 1968 /, из Чачка, живела је дуго и здраво. Лепе и пријатне нарави. Живела је у једном стану у приземљу као кирајџија, у кући званој ШОП, близу кафане Пролетер у Циганмали.

Милунка потиче из фамилије Јоксимовић из Приличког Кисељака код Ивањице. Мајка тетке Милунке је рођена сестра моме деди Благоју Шолајићу / 1859 - 1942 /, мој отац Иванко и тетка Милунка су једно од брата а друго од сестре. Шта нас још више веже. Тетка Милунка је као мала остала сироче, па ју је мој деда, поред своје 7 - ро деце,  одгајио и удао у варош - у Чачак, за Петка Младеновића, који је погинуо у Првом светском рату 1914. године.

Тетка Милунка нам је била најдража тетка. Њена природа, њена благост нас је опчињавала. Када нам је долазила у посете, још издалека смо јој сви трчали у загрљај. Увек је знала, да у чистој везаној марамици или  у ташни, корпи или слично, нешто да нама деци донесе: бомбоне, коцке шећера и сл. Затим, од маме преузимала је шпорет и око њега. Спремала би да се једе, мами мојој је много значила да је одмени - јер није било лако одржавати кућу, са десеторо чељади и плус продавати млеко носећи га свако рано јутро на обрамачи 2- 3  км до Чачка и спремати храну за раднике , којих је било цело лето када се обрађивала земља - неколико ха. Тетка Милунка је знала и да нешто спреми што смо ређе имали прилику да поједемо : уштипке, крофне, патишпању и сл.

Тетка Милунка имала је  ћерку Анкицу - колико се ја сећам да се звала, удата у Крагујевац, за неког месара или већ како се то звало. А Анкица је имала ћерку, па када би нам долазила у госте, ми смо је често запиткивали да нам каже ко је и одакле је. А она би са карактеристичним нагласком - којим су говорили предратни Крагујевчани - много различитог од говора Чачана - одговарала " ја сам , па каже име које сам заборавио, ћерка Милете цревара из Крагујевца". А, ми смо се "упишавали" од смеха.

Сећам се, био је крај марта месеца 1941. године, седим у кујни тетке Милунке, долази да се поздрави, иде у рат млади резервни потпоручник Милутин Пајић/ 1916/, професор Чачанске гимназије, брат од моје рођене тетке Ангелине - Гине Пајић, мога оца Иванка сестре. Он сав сија. Леп у униформи као бог. Еполете, официрске чизме, сабља, нова уиформа, није имао шапку на глави.Мени је он изгледао фасцинантно - мени дечаку од 12. година.

Тетка Милунка имала је и сина Светолика - Света  Младеновића / 1905 - 22.10.1992 /, чини ми се чачанског шустера.  Благе и фине нарави, каква му је била и мајка моја најдража тетка Милунка.

Записао у својим Забелешкама за дан 22. октобар 1992. године

Јован Шолајић, Чачак, дана 23. децембра 2010. године.

ЛУКОВИЋ МИРОСЛАВ / 1948 - 1992/, ПРОФЕСОР ИЗ САРАЈЕВА, УБИЈЕН  1992. ГОДИНЕ.

Мирослав Луковић, професор из Сарајева, убијен  је 17. маја 1992. године у насељу Добриња у Сарајеву - у насељу у којем је и живео. Убио га је комшија муслиман, снајпером са три метка у пределу груди. Очевидци и присутни погибији били су брат му и син који је имао тек 19. година.

Покојни Мирослав је са Пала пребачен војним возилом и уз војне почасти је сахрањен на гробљу у селу Кулиновцима код Чачка , 20. јуна 1992.године.

Мирослав је син пок. Десимира / 1922 - 1985 /, који је рођен у овом селу, и мајке Миле / 1929 - 2009/, пореклом, ваљда, из Босне. Отац погинулог Мирослава - Десимир, био је врстан мајстор у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Красила га је господственост и лепота. Из овог предузећа прешао је да ради - као кадар - у неко војно предузеће у Сарајево. У Сарајеву је стекао велики углед, на  његовој сахрани, која је обављена  исто у селу Кулиновцима, присуствовало је доста грађана из далеког Сарајева. одржано је више говора.

Било је проблема око сахране пок. Мирослава. Породици је било речено да ће посмртни остаци бити пребачени у Чачак хеликопером. Међутим, нешто је непредвиђено искрсло. па је пребацивање извршено војним возилом. На гробљу се дуго чекало.

Фамилија Луковића старином кумује мојој фамилији - Шолајића, из Кулиноваца. Обе фамилије доселиле су се из села Брекова  код Ариља у 19. веку.

Записао из својих Забелешки за дан 20. јун 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 23. децембра 2010. године.

РУЖИЧИЋ МИЛОРАД, ИЗ ГОРАЧИЋА / ДРАГАЧЕВО/, КОМАНДИР ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ,  НАПАДА НЕМЦЕ У ЧАЧКУ 1941. ГОДИНЕ. 

Милорад Ружичић / 1911 - 24.1.1992 /, из села Горачићи, срез Драгачевски, као командир четничке чете са својом четом заузео је положаје око наше куће, у предвечерњим сатима августа или септембра месеца 1941. године, са циљем напада на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку.

Мој отац Иванко Шолајић /1899 - 1974 / молио је Милорада, иначе рођеног пашенога, да то не чини - да ће кућу да нам запали, али није вредело, Милорад је остао при своме - можда је то била наредба више команде. Милорад је чак  поставио један једини пошкомитраљез на прозор наше нове куће / 1930 /, изнад бетонског подрума - доминирајуће у околини, на врху брежуљка, иначе ваздушном линијом удаљене од поменуте касарне око 500 метара.Сви смо се склонили у подрум наше нове куће - нас 9 - ро чељади и сав комшилук. Подрум је бетонски. дебљине зидова преко пола метра, а испред врата и прозора, отац је ставио пластове сена и сламе. / за заштиту од пушчане муниције , јер метак не може да пролази кроз мекано !/

Немци су били жешћи, те четници око пола ноћи напусте положаје.Изјутра рано, пуно нас је у дворишту, протежемо се од неспавања. Кад испод наше куће, на месту данашњег Обданишта у улици Др. Драгише Мишовића, дојаха немачки официр у пратњи још два коњаника. Двогледом посматра терен око наше куће и кућу. Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, каже: "Ово ништа не ваља, брже бежите , идите у бежанију преко брда у суседно село Атеница, а ја сам стар остаћу код куће, па шта ми бог да."

Само што смо прешли преко брда настала је канонада: Немци су тукли из свег оружја : из тенкова, топова, из блиндираног воза, надлетао је и један авион. Немци тада поруше 14. кућа у нашем селу Кулиновцима, нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната, сва је била у рупама, крова није било. А и остале старе куће и други објекти су оштећени. Укупно око куће, на наше имање пало је око 150. граната. Неколико граната није експлодирало, тата их је одмах закопао на имању званом " Радовина", које су вероватно још ту. Деда је све време био у зградама у дворишту, ништа му није фалило, од стоке и осталих брава и живине, интересанто да није ништа страдало.

Интересантно је - да је једна граната прошла у дијагонали кроз двоја врата  нове куће, пробила зид друге старе куће , одбила ложиште великог шпорета , а на шпорету велика пуна шерпа од 20 литара млека не такнута, пробила наредни зид и скљокала се иза зида неексплодирана.

Партизански радни батаљон, чим је успостављена Ужичка република, је препокрио кућу и зазидао рупе на зидовима. Ми смо кућу оспособили како треба тек у септембру месецу 1951. године.

Наравно ратну штету нисмо наплатили, и ако је мој отац уредно попунио све могуће обрасце, а велику штету смо претрпели. Тито је Вили Бранту, немачком канцелару опростио ратну штету. Ништа није било лакше и природније. Србија и српски народ у Другом светском рату, претпела је велика разарања и велике људске жртве. Па Титу није било тешко да преко леђа српскога народа опрости огромна потраживања од Немачке.

Немци нам вратише силом. За узврат они нас здушно још и  бомбардоваше 1999. године. Да ли о овоме зна немачки народ и Влада Немачке, да ли о овоме знају и наши државни руководиоци. Не би се рекло, никада нисмо чули да су наши руководиоци поменули Немачкој - да нам је она остала дужна и да ли би било лепо да нам се на неки начин реванширају.

И да се зна - ратна штета је исплаћена моме деди Благоју, за разарања домаћинства у Првом светском рату, у којем је Краљевина Србија била победник.

.Записао из својих Забелешки за дан 24. јануар 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године. 

МИТРОВИЋ МИЛЕНТИЈЕ, ЗВ. " ЋУРАН ", ОДНОСНО " МИЛЕ СТРУЈА ", СТРУГАО ДРВА МУЖУ НАПАСТВОВАНЕ ЖЕНЕ. 

Милентије Митровић / 1923 - 31.12.1991./, звани " Ћуран", односно " Миле Струја", радио је као читач бројила у Електродистрибуцији у Чачку.

Миле струја је био бећар, није се женио. Био је оптерећен сексом. Само је причао о сексу, о женама. Као читач бројила имао је и згодну прилику да снове и остварује - вероватно.

Али, једне прилике, муж једне  жене - коју је муж ухватио на делу са Милом, нађе начина да се Милу освети, или да штету некако надокнади. Муж - рогоња, ухвати Мила  и одведе у подрум, да му тестеру и закључа га , и нареди да иструже дрва на цепке за шпорет. Метар кубни је истругао - кажу. Ненавикао, цео боговетни дан је провео стружући дрва у подруму.

Муж - Рогоња је резоновао - да се бар овајди - жена му треба не може да је отера - да бар донекле добије сатисфакцију - да се материјално окористи. Шта ће јадан - што би се рекло - тако ти је то " Ни мање штете ни веће жалости" од те работе.

Миле је имао само брата Гила, стоматолога, који је живео у Швајцарској. Гиле је мој школски друг и Чачанске гимназије - у оделењу ратом ометених ученика.

Записао из својих Забелешки за дан 4. јануар 1992. године, на дан сахране Милове.

Јован Шолајић, Чачак, 22.децембар 2010. године.     

БУГАРЧИЋ ВОЈИН, ДИПЛ. ИНГ. АГРОНОМИЈЕ, ПОГИНУО НА ПУТУ ДА ИЗЈАВИ САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦИ УМРЛОГ РОЂАКА.

 Војин Бугарчић / 1920 - 21. 2. 1992 /, из Чачка, рођен у селу Кулиновцима надомак Чачка погинуо је у саобраћајној несрећи у ул. Др. Драгише Мишовића близу Чачанске болнице 21. фебруара 1992. године. Војин је пошао да изјави саучешће породици  умрлог рођака Милана - Мићка Перовића / 1924 - 20. 2. 1992 /. Војин је паркирао кола на тротоар, са супругом Десом кренуо преко улице, / преко пута је кућа покојног Мићка/  подлети под неки ауто и на лицу места погине, а супруга му Деса бива тешко повређена - ауто ју је бацио читавих 30. метара.

Покојни Војин је био познати и признати стручњак за воћарство. И потиче из познате породице  која је била пионир у унапређењу пољопривреде у овом делу Србије.. У њиховој старој кући стоји неколико диплома од владара Србије - Обреновића и Карађорђевића, за постигните резултате у пољопривреди.Војин је имао угледно имање - гајио је јагоде и крушке - углавном. Показивао ми је крушку калуђерку која је рађала и 1100 кгр крушака. Просечан принос по стаблу достизао је и 700. кгр. Крушке је, углавном, испоручивао фирмама у Ријеци.

Војин је био дуго година Директор Воћарског института у Чачку, био је предавач на Агрономском факултету у Чачку. Војин је био и народни посланик у Скупштини Републике Србије.

Војин је пре Другог светског рата започео студије права на Београдском универзитету, а после рата завршио агрономију.

Војину су три рођена брата убијена 1945. године од стране четника.

Војин је за време рата био интерниран у Немачку.

Војин је мени, у лето 1945. године, доделио коњички карабин, као најмлађем у том строју / 1929. годиште/, ваљда су ме и позвали - а ја се одазвао - пошто сам већ био борац у рату. Карабин је био као " шећер", чини ми се да сам из њега испалио хиљаде метака / наравно без ефеката /. Са овим карабином сам спавао у кревету - са метком у цеви - све до две - три године после рата.

Војин је мојој фамилији  међу првима понудио и продао прве саднице малина  из Института - чувену сорту Виламет - са којом смо остваривали рекордне приносе.

Велика је штета што је погинуо - још је био пун снаге - био је  добре физичке конституције  - изузетно виталан за своје године.

Записао из својих Забелешки дана 21. фебруара 1992. године и по сећању.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године.

РАДУНОВИЋ СТОЈАН ИЗ ДОЊЕ МУТНИЦЕ, УБОГИ СИРОМАХ - ПОТОМ ВЕЛИКИ ДОМАЋИН.  

Стојан Радуновић / 1915 - 20.11.1991/, земљорадник из села Доња Мутница , села које се налази на око 12 км. источно од града Параћина.

Стојан је син моје тетке Савке / 16.01.1888 - 1922/, рођене сестре мога оца Иванка Шолајића. У тако далек крај одвела ју је земљакиња из села Кулиноваца где је се родила, која се у Доњу Мутницу била удала. Тетка Савка удала се у убогу сиротињу, зa Алексу Радуновића / 1878 - 1968 /. Стојанов отац Алекса био је убоги сиромах да за њега није хтела да се уда ни једна домаћа девојка. Касно се оженио доводећи девојку са стране - из далека.

Тако рећи живели су у кући од блата направљеној - налик на колибу. Са друге стране зида где су спавали , Стојан је једно јутро видео  главу краве, која је обитавала са друге стране. Крава је роговима пробила зид и целу главу са вратом увукла у "спаваћу" собу домаћина.Стојан је рано остао без мајке. Мајка му се опржила по нози, стављала неке траварије, добила тровање и умрла веома млада.

Стојан се бавио земљорадњом, служио је код газда да би се прехранио, бавио се касније и свим пословима у грађевинарству.

Стојан је служио војни кадар око 1935. године. Био је веома вешт рвач. На такмичењима је све побеђивао. Каже  да је био првак у рвању Војске и морнарице Краљевине Југославије.Стојан је ишао по вашерима и саборима и изазивао момке за такмичење у рвању - наравно за неку цркавицу - приређиван је спектакл. Морао је  од нечега да живи. И, углавном све је побеђивао.Када сам га упознао , а било је то тек седамдесетих година прошлога века, Стојан је био у годинама. Није био нешто крупан стасом, али је имао веома развијене подлактице - није ни чудо што су такве руке могле да поломе ребра и најкрупнијих младића.

Радуновићи славе Илиндан.

Тек осамдесетих година прошлога века упознали смо домаћинство Стојана Радуновића. У кући живе четири генерације : Стојан и његова супруга Боса, син Градивоје - Градимир и жена му Милена, син Градимиров а унук Стојанов Диве и његова жена Слађана, син Дивов, а праунук Александар и праунука Јелена.

Када смо их упознали  живели су као добри домаћини. Имају нову велику кућу на спрат, и још једну кућу за становање, доста помоћних објеката, имају сопствени водовод, али немају и праве WC - е, јер село још нема канализацију.Поседују нов трактор са свим прикључним машинама за обраду земље, нови ауто Ладу, приколице, затим 2, 5 ха  земље, доста стоке и живине.На слави смо били и 2. августа 1989. године. Првога дана славе служена је риба и низ других ђаконија. Другога дана служено је изврсно јагњеће и прасеће печење, печено у природи на ражњу.На слави смо: нас тројица браће - синови Стојановог ујака Иванка Шолајића из села Кулиноваца код Чачка : Милутин са супругом Грозданом, Јован са супругом Емилијом и Видосав са супругом Ружицом, а затим и сестра од Стојановог ујака Иванка ћерка Олга са супругом Добривојем Тодоровићем из Београда.Сваки пар /4/ добио је по засебну собу за спавање.Угостили су нас како  само приличи  великим и гостопримљивим српским домаћинима. Добили смо и поклоне : пасуља, пшеничног брашна,, пшенице, сира , домаћег вина и то све у великим количинама.

Село Доња Мутница је ушорено, има око 500. домаћинстава, са око 2000. становника. Улице као у градовима, али нису све асфалтиране, има много лепих кућа. Објекти за становање грађени су на страни до улица, а иза кућа су економска дворишта : баштице, свињци, кокошињци и штале. Не баш пријатно за нос.Свугде цвеће, чак и на троторима испред дворишних ограда. Људи су много љубазни, сви су нас на улицама поздраљали, и ако нас први пут виде.

У селу Доња Мутница рођен је чувени револуционар и комуниста Бранко Крсмановић / 1915 - 1941 /, шпански борац и народни херој, иначе школски друг из основне школе  мога брата од тетке Стојана Радуновића. Бранко Крсмановић погинуо је 1941. године на Космају. Његови земљаци верују да је Бранко убијен од стране својих - јер се много истицао или је још нешто горе у питању. У селу Доња Мутница уређена је Спомен кућа у славу Бранкову и то у кући у којој се родио. Кућа у којој се родио Бранко 1915. године је веома лепа и пространа, има 7. прозора до улице и велику веранду. Кућа је и за ово време веома велика. Потиче из богате породице. Био је изузетно паметан и леп човек. Његов отац је имао пре рата и кафану. Прича се да отац Бранков  није наплаћивао ручкове сиротињи. Још једна занимљивост. Стојан нам је причао да у њиховом крају није било сукоба између партизана и четника - бар он не зна да их је било, а имао је добре зреле године у Другом светском рату.

Записао из својих Забелешки од 2. августа 1989. и 20. новембра 1991. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 18. децембра 2010. године.

ИВАНОВИЋ ПЕТАР, ДИПЛ. ЕКОНОМИСТА ИЗ ЧАЧКА, СЕЋАЊЕ НА ДОБРОГ САРАДНИКА И ПРИЈАТЕЉА.

Петар Ивановић, дипл. економиста из Чачка, умро је 10 - ог , а сахрањен 11. маја 1991. године на Чачанском гробљу. Рођен је у Чачку 1933. године.

Петар је био дугогодишњи ген. директор Фабрике хартије у Чачку. Пре тога радио је у ТРЗ -у у Чачку, у својству Шефа финансијског књиговодства, а ја сам му био непосредни руководилац као - Начелник финансијског сектора у ТРЗ - у.

У месецу марту неке године, вероватно шестдесетих или почетком седамдесетих година прошлога века Перо је градио кућу- породичну. Тада је био службеник ТРЗ - а у Чачку. 

Месец март, провејавају снежне пахуљице, пољана , брисан простор, радници су копали јарак за темеље куће, прохладно. Перо прославља почетак радова. Поред јарка, склепан сто од неких кочева и дасака, чаршав. На столу тек извађено из пекаре младо печено јагње. Ту је и балон од 10. литара одличног мушког црног домаћег вина. Са све радницима, нас неколицина - које је Перо позвао на обележавање почетка радова. Кум Перов је ашчија. Изузетно спретан млад човек.

Ми гладни, с посла смо се упутили на ово славље. Прозебли. Свак је својим ножем секао комаде које је желео. Стојећи поједосмо цело јагње, не оста ни грама, и пописмо свих 10. литара одличног мушког вина. Незаборавно је било.

Иначе, ја сам предложио Пера за ген. директора Фабрике хартије. Мене су тражили да то будем - одбио сам - предложивши Пера, јер је он имао веће и такве амбиције, а ја не.

Перо се 3. пута женио. Иза себе оставио је ћерку Бранкицу, др. ветеринарске медицине из првог брака, унука Добривоја, зета и супругу Добрилу.

Пред сам крај живота Перо је отишао у инвалидску пензију - имао је некакав тромб - опасан по живот - колико се сећам.

Записао у својим Забелешкама дана 11. маја 1991. године.

Јован Шолајић Чачак, дана 14. децембра 2010. године.

САХРАНА ДУШАНА ЗАТЕЖИЋА НА ГОРЊЕМ ЉУБИЋСКОМ ГРОБЉУ КОД ЧАЧКА.

Дана 23. априла 1991. године сахрањен је, на Горњем љубићском гробљу код Чачка, Душан Затежић, варилац "Јанка Лисјака" из Београда, рођеног 1962. године у Љубићу, старог свега 29. година, а већ са 11. година пуног радног стажа.

Сахрани присуствујемо и ми : супруга ми Емилија, Ја - Јован Шолајић, свастика ми Бранка и њен муж Петар Парезановић, сви из Чачка.

Покојни Душан утопиио се у језеру Међувршје, када се чамац преврнуо и од њих петоро колико их је било у чамцу, двоје се утопило.

До дна душе гануле су ме речи супруге покојног Душана :" ЕВО ТИ ДУШАНЕ НОВЕ ЧАРАПЕ, КАДА СИ ОТИШАО БИО СИ У ПОЦЕПАНИМ, ЈЕР БОЉЕ НИСИ ИМАО". Сви присутни, а било нас је на стотине, су јецали. Оставио је иза себе. супругу и две мале девојчице. Много потресно.

Покојни Душан одрастао је у кући сиромашних родитеља. Покојном Драгомиру, оцу пок. Душана, моја супруга Емилија и њена сестра Бранка, док је био жив, давале су своје имање у Љубићу на обраду бесплатно.

Записао у својим Забелешкама дана 23. априла 1991. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 14. децембра 2010. године.

ЧЕХОСЛОВАЧКА - ПРВА МОЈА КУПОВИНА У ИНОСТРАНСТВУ И СА ПЛАЋЕНОМ ПУНОМ ЦАРИНОМ.

У аранжману Синдикалне организације Електродистрибуције из Чачка, по принципу реципроцитета, дана 26. маја 1990. године, путујемо, аутобусом Електромораве из Чачка, у Чешке Буђејовице. За седам дана боравка платили смо 1.200.- динара. Ја, већ две године пензионер Електродистрибуције.

Свраћамо у Будим - Пешту. Огроман , леп и чист град. Ручак у Мекдоналсу. На највишем врху - Цитадели сликамо се поред споменика / огромног / Руским војницима. У Чешке Буђејовице стижемо и смештају нас у пансионе њихове Електродистрибуције , немамо купатила уз собу, већ заједничка. Храну нам дају у хотелу " ГОМЕЛ". Храна одлична. При доласку на обедовање, чекају нас кригле одличног чешког пива.

Већ, сутрадан - 27. маја смо на излету у обиласку дворца " Круилов". Огромна грађевина, власништво породице Шварценберг.

Дана 28. маја смо на излету у Прагу, удаљеном од Буђејовица око 150. км. Обилазимо знамените историјске и културне споменике : Споменик Карлу Четвртом, Мост Карла Четвртог, резинденцију председника Републике на Храшчанима, смена страже, возимо се метроом. У радњама нема шта да се купи. Раграбљено је од стране западних туриста и оно што је могло да се купи - због повољног курса страних западних валута и круне. Вечерамо у највелелепнијем и највећем хотелу " Форум" у Прагу.

Дана 29. маја на излету смо и разгледању дворца Шварценбергових Хлубока / Глубока", на 10 - ак км од Чешких Буђејовица. Дворац је велелепан, окружен лепом околином, опасан је великим парком који је по дужини велики неколико километара. Дворац је задњи пут рестауриран половином 19. века.Свака одаја има камин фантастичне израде, а грејање је обављано убацивањем топлог ваздуха у пределу камина. Унутрашњост дворца је изрезбарена у најфинијој изради са позлатама, тапете су од коже, лустери, слике огромне / династије / и друге уметнине, једном речју све је прелепо и неописиво. Сваки детаљ је уметност за себе. Ја сам остао запањен. Толико богатство и уметност моја машта, до сада, није могла да замисли.

Дана 30. маја опет идемо у Праг. После пута од око 50. км, свраћамо у замак " Конопиште", некадашње власништво Фрање Фердинанда, престолонаследника Аустро - Угарске монархије, оног који је 28. јуна 1914. године убијен са женом Софијом у Сарајеву од стране Гаврила Принципа. Какво богатство : камини, прибори за јело, намештај , да ти памет стане. У замку је изложено 3000 ловачких трофеја, страсног ловца Фердинанда. Испод сваког трофеја стоји плоча, на којој пише да је то трофеј Фердинандов, датум улова, које ловиште и назив животиње. Пише и то да је изложено тек 1 % трофеја, што значи да их је имао 300000.

У куповини смо у центру Прага - на Вацлавским намјестима - код Музеја. У продавници - огромној - у којој се продаје само метражна најфинија свила. Купујем супрузи Емилији 2, 2 метра свиле у зелено, по цени од 140 круна за м1. Један радник из Електродистрибуције, зове шефа продавнице, а све су младе девојке и жене - има их преко 15 - ак, и каже јој од свих труба измерите ми по 2,5 метра. Она се избечи - понови његову наруџбу - упита да ли од свих труба и када овај то потврди наста јурњава. Прекинуше са услуживањем осталих гостију. Колико је то било укупно метара и колико је плаћено нисам присуствовао, али ми је тај радник показао пасош, у којем су све сами печати царинарница по Европи. Упитах га зар толика путовања, а он ми на то каже, три пасоша сам ишекирао мимо овога.

Дана 31. маја провели смо у куповини у Буђејовицама. У центру Буђејовица касарна са руским војницима. Руске војнике нисмо виђали на улицама.

Дана 1. јуна напуштамо Чешке Буђејовице, путујемо натраг за Југославију преко Минхена. Природа у Немачкој још уреднија од Чехословачке. Нигде корова, врзина, велике парцеле. Смењују се њиве, пашњаци са кравама које пасу без пастира, уређене шуме. Села уредна, куће нове, стилске, не виде се ни свињци ни кокошињци, штале, сена , сламе и сл. Села, једном речју као из бајке.

Минхен је огроман и леп град. На улици у пролазу се више чује српски него ли немачки језик. Трговци сви говоре српски, у најгорем случају са дијалектом, било да су власници немци или наши. У трговинама се ценка. Ценка се жешће него ли код нас на пијацама код купо - продаје стоке.

Од фирме Брекало купујем камкордер Панасоник М - 10 за цену иод 2.700.- ДМ - то је била најниже цена - а тражили су и 3.200.- ДМ. У радњама и где сам покушао да се обратим на немачком језику - као " гутен таг", отпоздрављали су ми на српском исквареном добар дан.- препознавши ме да сам Србин. Иначе учио сам немачки језик пре и за време Другог светског рата у Другој чачанској гимназији.

Дана 2. јуна после поноћи прелазимо аустријско - југословенску границу у Словенији у месту Поткорен. Нас четворо смо имали кутије са купљеном техником, које су стајале на седиштима поред нас. Неко је од нас предложио да кутије склонимо, јер ако их граничари виде биће белаја. Међутим , вођа пута Радмила Зечевић је наредила да кутије остану како стоје. Стајемо где треба, улази милиционер и видевши кутије, наређује да изнесемо све ствари ван аутобуса. Изнесмо нас четворо и оне кутије. Ја платих царину 7.337.- динара , односно 1.100.- ДМ, тако да ме је камера коштала 3.800.- ДМ. У Београду исту камеру могао сам јефтиније да купим. Једна од путница која је купила некакв мали музички стубић плаче - платила је толико царине, да испада много више од цене код нас у продаји.

Крећемо са границе и моја ти Радмила сва пресрећна командује : народе хајде сад песма - одлично прођосмо. Какав марифетлук , какав безобразлук - да истури нас четворо да платимо царину, а нас је било 40- так - а остале нити су претресали нити питали да ли имају шта за царињење. Јер, да смо склонили кутије, а била је поноћ, не верујем да би нас и задржавали на граници. Милиционер није имао куд - видео је кутије и шта је могао већ да нареди да сви изађемо из аутобуса. И још једно -никада ни једна партија ових путовања није плаћала царину, само нас четворо ове прилике. Онај радник је купио стотине метара свиле и није платио царину, а ни вођа пута , и сви су по нешто купили.

 Забележио из својих Забелешки у назначене дане.

Јован Шолајић, Чачак, дана 12. децембра 2010. године.

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ, ВОЂА РАСКОЛНИЧКЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У АМЕРИЦИ, ЈЕ МИЛАН КОВАЧЕВИЋ, БИВШИ УЧИТЕЉ ИЗ ЉУТОВНИЦЕ.

Дана 14. августа 1990. године, на ТВ приказана је емисија у вези раскола у Српској православној цркви у Америци.

Вођа расколничке цркве је владика ИРИНЕЈ. Моја супруга Емилија Шолајић, девојачко Рацковић, / 1932 / је у владици Иринеју препознала бившег учитеља од пре Другог светског рата Милана Ковачевића. Из албума извадила је породичну слику на којој доминира лепи и високи господин Милан, учитељ у Основној школи у Љутовници код Горњег Милановца.

Учитељ Милан је био велики пријатељ са породицом моје супруге Емилије, управо са породицом Ковиљке и Душана Рацковића, десетара пруге у Љутовници, родом из села Љубића код Чачка. Тако се и будући владика нашао на породичној слици Душана Рацковића, железничара, на служби и са станом на прузи у селу Љутовница код Горњег Милановца.

Емилија само зна толико - да када је почео Други светски рат учитељ Милан Ковачевић је обукао официрску униформу као резервни официр и отишао у рат. Није се из рата вратио у Србију , већ је отишао у Америку.

Записао из својих Забелешки од 14. августа 1990. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 11. децембра 2010. године.

ДРУЖЕ ТИТО МИ ТИ СЕ КУНЕМО ........ ПИШЕ НА СПОМЕНИКУ ИЗГИНУЛИМ РАТНИЦИМА ОД ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Била је прослава Дана борца - 4. јула 1989. године на Атеничком врелу - извору Атеничке реке испод саме планине Јелице код Чачка. Присуствујем прослави - члан сам Савеза бораца НОР -а.

Пре неку годину, на месту Врела изграђен је Споменик ратницима изгинулим - почев у Првом српском устанку све до изгинулим ратницима у Другом светском рату. На споменику су и имена двојице из моје фамилије: Будиммира Шолајића / 1891 - ? /, који је погинуо у Првом светском рату, брата од стрица мога оца Иванка и Јеврема Шолајића / 1907 - 1943 / , мога брата од стрица - сина чиче Радомира / 1885 - 1976 /, закланог од стране четника 1943. године, оба из села Кулиноваца код Чачка.

И пренеразио сам се. На средишњем делу споменика исписана парола ." Друже Тито ми ти се кунемо........"

Главни за изградњу споменика био је Димитрије - Дико Јањић / 1926 - ? /, председник СУБНОР - а општине Чачак, родом из села Атенице, носилац Паризанске споменице 1941 године.

Записао у својим Забелешкама дана 4. јула 1989. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. децембра 2010. године.

ЕНВАЛД ЛЕОНИД, РУС РОЂЕН У КИЈЕВУ, СЕСТРИЧИНА МУ ЈЕ МАРИНА ВЛАДИ - ЧУВЕНА ФРАНЦУСКА ГЛУМИЦА.

Леонид Енвалд, Рус рођен у Кијеву 1904. године. Октобарска револуција га је затекла у средњој школи. Са породицом, која се у путу била погубила, пребегао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У Београду завршио студије Машинског факултета 1931. године. После Другог светског рата радио је са мном у истом војном предузећу - "Боба Милетић" у Чачку. Пензионисан је као професор Више техничке школе у Чачку.

Леонид је био ожењен са Косаром , професором историје , ваљда и географије и математике. Била је професор у Женској гимназији у Чачку. Нису имали деце. Косара је била изузетно лепа жена. Брачни пар Енвалд био је веома привржен једно другоме. Косара је знала да свако јутро, и ако болесна - када већ није радила, да мужа прати на посао. Леонид је био веома тих и повучен човек. Имао се утисак да " мрава није могао да згази".

Леонид је имао од фамилије - сестру која је имала 3. ћерке. Једна од сестричина била је позната филмска дива Марина Влади, која је живела у Француској. Још једна сестричина била је филмска глумица, али не тако позната као што је била Марина Влади.

Леонид Енвалд умро је и сахрањен на Чачанском гробљу 19. јануара 1989. године. На сахрани није била Марина Влади, нешто ју је спречило, мада га је посећивала у Чачку, обилазећи га болесног. Присуствовао сам сахрани.

Енвалдови су живели у кући преко пута кафане "Цар Лазар" , у ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку. Кућа је срушена.

Забележио из Забелешки од 19.јануара 1989. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. децембра 2010. године.