БЛАГОЈЕВИЋ БЛАГОЈЕ / 1925 - 1989 /, ПРИПАДНИК ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА, АМНЕСТИРАН ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНЕ АМНЕСТИЈЕ, БЕЗ ДАНА У ЗАТВОРУ.

Благојевић Благоје је припадао четничком покрету за врема Другог светског рата. Даном ослобођења Чачка - 3. децембра 1944. године, плашећи се за главу од стране ослободилаца, склања се у неко подземље - у неки бункер, ваљда код некаквих пријатеља, где остаје све до дана објављивања Амнестије. У бункеру је био скоро пуних 20. година.

Одмах по објављивању амнестије, пријављује се у СУП. Пуштају га кући, без иједног дана бивања у затвору.

Значи, да нису имали ништа компромитујуће против Благоја.

Отац Благојев Никола, чувени чачански баштован, чије је имање било на крају и поред улице садашње Др. Драгише Мишовића у насељу Кулиновачко Поље у Чачку, био је човек строгих начела. Имао је Никола још два сина : Милутина и Риста и сву тројицу је био определио да наставе да се баве баштованлуком. Никола је синовима у време рата рекао да могу да иду у коју хоће војску, али да од њихове руке не сме ни једноме грађанину, а поготову комшијама, да фали длака са главе. У противном, да ће им он пресудити по кратком поступку.

И стварно, Благоје је у септембру месецу 1943. године, између осталих и одвео на четничко мучилиште у селу Горња Атеница, моје рођене сестре Милену /1922 - 2002 / и Олгу / 1923 - / из села Кулиноваца, иначе из комшилука Благојевића. Док их је спроводио храбрио их је успут, а та стаза страха и очаја била је дуга преко 2. километра.. Док су обитавале у некаквој штали, пребијене и везане за јасле, Благоје их је често кријући обилазио нудећи воду и воће.

Благоју сам био на сахрани на Чачанском гробљу, дана 18. јануара 1989. године, што сам забележио у својим Забелешкама под тим датумом.

Забележио, дана 30.новембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЈАНКОВИЋ ЈОВАН , ПУКОВНИК, ЈЕДАН ОД 13- РО ДЕЦЕ У ОЦА И МАЈКЕ.

Јован Јанковић, пуковник, родом из Земуна, један је од 13 - ро деце у мајке и оца. Отац му је био по занимању лимар а мајка домаћица.

Са зарадом само домаћина породице Јованови родитељи су одшколовали сву децу. Свих 13 - ро је завршило факултете, а доста их је магистрирало и докторирало. Деца су одгајена уз посуђе абнормалних величина. Све је било огромно: тигањ, шерпе, лонци, шпорет на дрва на два спрата, итд.

Јован је био прави војничина - личио је на правог српског официрчину. Написао је и један од првих приручника за полагање возачких испита у Југославији. Упознао сам га док је радио у Техничком оделењу команде Прве армије у Београду и у Техничкој управи ЈНА, а ја као Начелник финансијског сектора ТРЗ - а у Чачку. Изванредно смо сарађивали.

Јован Јанковић, пуковник, умро је почетком септембра 1988. године у Љубљани, на положају Помоћника команданта  за позадину Љубљанске армијске области. Ожалошћених је било 4. брата и 4. сестре.

Звучи , за данашње прилике, невероватно - да занатлија са својих десет прстију исхрани и одшколује 13 - деце и то са највишим академским звањима..

Забележио листајући своје забелешке од 9.септембра 1988. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 30. новембра 2010. године.

ИТАЛИЈАНИ - ЗАРОБЉЕНИЦИ ИЗУВАЛИ ЧИЗМЕ СА НОГУ ИЗГИНУЛИХ НЕМАЦА.

Чачански парк - зима 1944 / 45. године. Одмах до улаза, поред стазе која води кроз целу дужину парка , стајао је споменик Веселину Миликићу. Споменик су подигли грађани Чачка, своме некадашњем председнику општине у знак захвалности, који је на самом почетку 20 - ог века покренуо акцију и подигао заштитни бедем око града Чачка - за одбрану од поплава Западне Мораве. Раније је Западна Морава плавила скоро сваке године градски атар, а од подизања бедема никада више. Нова власт после Другог светског рата је склонила овај споменик - јер није било примерено да се слави један председник капиталистичке општине. / Да Бог сачува /.

На тридесетак метара од улаза у парк стајала је рондела за цвеће, на месту где су се рачвале две стазе, а потом су се уједињавале опет у једну - идући кроз парк према западу. Италијани - заробљеници откопавају земљу - која је тазе изрована и ваде закопане изгинуле Немце у борбама за ослобођење Чачка 1944. године. Изгинуле Немце су сахрањивали њихови - јер на њима су комплет униформе, чак и понеки у шињелу и са чизмама на ногама. Један од Италијана је повукао да изује чизму са мртвог Немца, и нога остаде у чизми. Тело је почело да трули и трзај код изувања је произвео откидањање ноге.

Била је зима, не сећам се да је било неког великог смрада од људских телеса. Био сам веома млад, имао сам 15. година и био сам борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ - а. Чувао сам стражарски , са пушком у руци Италијане заробљенике. Не могу да се сетим како сам се ја ту нашао, ни почетка ни краја, нити да ли је био задатак да се тела изгинулих Немаца пребаце на другу локацију, не сећам се ни тога транспорта. Да ли је циљ ове операције да би се дошло до обуће - са којом смо јако оскудевали, или је то само био индивидулни - неконтролисани чин једног Италијана - не знам. Уствари, ја се ничега не сећам, изузев места у Парку и момента када је при изувању једне чизме са мртвог Немца, остала нога до колена у чизми.

Забележио по сећању, дана 9. новембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДУВАН САМ ОСТАВИО 23. МАЈА 1963. ГОДИНЕ.

Тог, 23. маја 1963. године, седео сам у својој канцеларији и разговарао са својим службеником Живадином - Жиком Милићем, беше тешка оморина, кашљуцамо и пушимо. Жико предложи да оставимо цигарете. Ја одмах прихватим, поготову што ми је и предложио наш лекар Др. Константин - Коста Петковић, обзиром да сам имао некакву аритмију или нешто слично на срцу.

Сутра ујутру, зовнем ја Жика у канцеларију и питам како је било. Жика каже - издржао сам некако до поноћи, после више нисам могао. Обишао сам све кафане док нисам нашао да купим цигарете. После сам се слатко напушио - каже ми. А ја њему, ја издржах. И никада нисам повукао дим до дана данашњег.

Како сам се одвикао пушења. У џеповима панталона , месецима и ко зна колико времена, носио сам начете кутије. нишку зелену дрину и браон кутију скопског вардара.Нисам узимао никакве бомбоне - једноставно сам пркосио себи. Свима сам говорио да нисам оставио пушење већ да то покушавам - тако сам говорио бар десет година.Нисам избегавао друштво пушача, нити сам захтевао да у мојој канцеларији не пуше.

Почео сам да пућкам још 1941. године, у 12- ој години / 1929 /, наравно кријући од родитеља и од деде..

У време окупирања Југславије од стране немачких трупа 1941. године, у кућу - у селу Кулиновцима - селу покрај Чачка, у госте стигао нам је стриц Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је избегао заробљавање , а био је на фронту негде код Ниша. Решио и дошао у кућу у којој никада није био, из које је његов отац, у 19 веку кренуо за Београд - трбухом за крухом. Стриц Милош је носио господско одело, са два три кофера је стигао и пушио је веома скупоцене цигарете Ибар, које су коштале 8. динара, а копачка надница је била 10.- динара. Стриц је пушио много, бацао је велике пикавце. И ми деца, хајде да се опробамо, да видимо у чему овај човек ужива. И тако и ја сам мало - мало пућкао пикавце.

Потом, за време рата, по наређењу окупаторских власти, гајили смо дуван, на отприлике 10 - 15 ари земљишта. И ако је било строго забрањено, део дувана и то по правилу најбољег, узимали смо за своје потребе и продају илегално. Ја сам се био извештио да одлично сечем дуван обичним, али веома оштрим кухињским ножем. Паковао сам тај дуван у пакетиће, комплетирао са цигаретпаширом који је разно - разним каналима стизао из Фијуме / Ријеке / и продавао сељанима. И, наравно пушио сам и цигарете од овог дувана. Цигарете сам правио веома спретно, а имао сам и табакеру, која аутоматски када се затвори, избацује цигарету лепо савијену и готову за паљење.

Када сам пошао у четврти разред гимназије - 1943. године, већ сам постао прави пушач. Знао сам да купим и по неку кутију Златне арде од Бугарских војника - иначе то су биле одличне цигарете.

Када сам био у партизанима , ми пушачи добијали смо - када их је било - по десет цигарета дневно по имену Партизан, паковане у кутије од 100. комада. Биле су слатке, јер су у себи имале бром, који је гасио потребу за сексом. У партизанима, једном ме је посетио отац Иванко. Дао ми је кутију цигарета и рекао да, ако ми некада буде тешко, да запалим цигарету - не знајуће да ја већ пушим.

Био сам страствен пушач - пушио сам обично по две кутије цигарета дневно. Пушио сам двадест година, а ево већ има пуних 47. година како не пушим. Потребна је само чврста воља.

Забележио по сећању, дана 1. новембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

У ПЛАНИНАМА ОКО ИВАЊИЦЕ, РАТНЕ 1944 / 45. ГОДИНЕ.

У зиму , ратне 1944 / 45. године, као борац Друге чете, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде КНОЈ - а, учествовао сам у претраживању планинских терена изнад Ивањице, тражећи остатке четничких јединица, које се нису предале новим властима.

У операцији учествује само моје оделење, нас десетак бораца са командиром оделења на челу. Наше ратно и војничко искуство је никакво. Све су то веома млади борци од 18 - 20 година старости, који нису служили војску. Ја међу њима најмлађи - добровољац, са тек напуњених 15. година. Наоружање, један пушко - митраљез, а остало пушке и то различитих типова. Ја сам имао неку холандску пушку - трометку - била је без - мало дужа од мојега стаса. На нама је - скоро на свима - одећа и обућа од куће понета. Не би се рекло да смо војска, једино нас оружје и петокраке на капама одају да смо то.

Претражујемо - "чешљамо" подбрђе неке планине. Ту и тамо на пропланцима понека бачија. На једном пропланку усамљена бачија. Предпоставка је, вероватно су и такве дојаве биле, да се баш у тој бачији крију четници, или се то мени само чинило, обзиром да сам био главни актер у случају баш ове бачије. Командир оделења, наређује ми да идем и да претресем бачију, а оделење се распоредило узимајући заклоне иза оборених столетних стабала шумског дрвећа.. Наређује ми да ставим метак у цев, да пушку откочим, да ставим бајонет на пушку и да лагано са пушком на готовс кренем ка вратима бачије. Да при прилазу бачији викнем да ли некога има унутра, да тражим предају са рукама увис, ако не - да испалим метак и да прилегнем пуцајући, водећи рачуна о положају, обзиром да ће цело оделење са митраљезом да дејствује. Срећа моја, никога није било унутра.

Тада, за дивно чудо, нисам осетио страх, као да се радило о некој дечијој игри. Тек, много година касније, када сам пролазио овим крајевима, хватала ме језа и боже - боже какав идиотизам - да мене још дете - најмлађег борца у целом батаљону, пошаље напред на нож непријатељу. Искуснији и зрелији заузели добре заклоне, а мене најмлађег истурили испред.

Једне друге прилике, моје оделење се у колони са већим растојањем, у пола бела дана, кретало из Ивањице у правцу Котраже . Ми се крећемо у колони макадамским регионалним путем и видимо, на пушкомет и ближе, косом изнад пута креће се непозната колона у истом правцу - њих преко десет. Закључили смо да се ради о четницима. Командир оделења, овога пута био је то Александар Петровић / 1923 - /, донео је одлуку да наставимо са кретањем - да не отварамо први ватру - јер нас је мало а и слабо смо били наоружани. Чак и метака нисмо имали за неку борбу. Тако, идосмо ми једни поред других , док они не сиђоше са косе, и ми здрави и читави прођосмо.

Ово сам записао у своје Забелешке, дана 22. фебруара 1985. године, којег дана сам био на Седници Савета СДК, филијале Чачак, у Гучи, сећајући се када сам овим крајевима пролазио за време рата - пре равно 40. година.

У Чачку, дана 29. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СТОКОВИЋ РАДОЊА - ЛАМБА, ДИРЕКТОР ПРИВРЕДНОГ САВЕТНИКА ИЗ БЕОГРАДА, РОДОМ ИЗ БЕРШИЋА

Радоња Стоковић - Ламба , дипл. економиста, дугогодишњи директор Привредног саветника из Београда, био ми је велики пријатељ.

Ламба је родом из села Бершићи , у Горњемилановачкој општини.

Дана 2. новембра 1984. године : Радоња - Ламба, Душан Живчевић, руководилац службе за инвестиције Погона Горњи Милановац Електродистрибуције " Чачак " из Чачка и Ја - Јован Шолајић, руководилац Финансијског сектора ЕЛД - и "Чачак" из Чачка, посетили смо село Коштунићи. Циљ је да се ближе упознамо са проблемом нисконапонске мреже у том селу - управо слабог напона струје и велике неслоге у селу - да се нешто и са њихове стране предузме.

Отишли смо у кућу Лазара Брковића, иначе шурака Радоњиног. На лицу места смо се уверили да је напон струје никакав. Сијалица је само жмирила. Радио апарат и ТВ нема појма да раде. Једном речју ситуација је очајна. Као и да немају струју. Електродистрибуција из Чачка је учествовала у реконструкцијама НН мреже и у изградњи нових ДВ 10. КВ и Трафо станица 10 / 04 КВ са 50 % , а другу половину треба да обезбеде грађани и МЗ - у новцу и у радној снази - на пословима физичких радова. Закључили смо: да је реконструкција НН мреже неопходна , да Лазар са своје стране крене у акцију убеђивања грађана , а Живчевић да направи планове инвестиционих радова, а и моја маленкост да у плану инвестиција обезбедим потребна средства.

Лазар и његова супруга су нас примили као најрођеније. Лазар је веома интелигентна особа, не би се рекло да је сељак и да живи у прилично забаченом селу. Лазар је ведрога лика - из лица му "сунце сија". Каква људска лепота. А, тек како су нас почастили. И ручали смо у њиховом дому. За главно јело печено јагње на ражњу. Што кажу као " предратно". Јагње које није товљено, већ како га је мајка природа створила и одгајила. И данас ми је слатко то печење. Јели смо да нисмо знали колико нам је доста. Лазар и његова супруга су нас и испратили домаћински. Одбијали смо али није вредело, наш сељак из наше Шумадије је познат по великом - великом гостопримству. Дочекаће домаћински и случајног намерника.

На овом путовању обишли смо и сва околна села. Лепота, која се не може тако лако описати. У низу су наизменично : шуме, пропланци, ливаде, воћњаци, потоци - милина једна.

Свратили смо у село Брајићи. Села Коштунићи и Брајићи се граниче са историјском Равном Гором. На повећој згади у центру села налази се Спомен плоча о одржаном састанку Тита и Драже Михаиловића 1941. године. Унутра у тој кући изложени су и музејски експонати из тог времена.

Обишли смо и село Бершићи. У селу два споменика борцима из Другог светског рата: споменик неком првоборцу "Корчагину" и још једном првоборцу. У овом селу посетили смо и мајку Радоњину - старицу која има преко 80 лета. Старица нас је дочекала како доличи домаћинској кући и српској сељанки. Жена господствена, не би се рекло да је сељанка, пре да је пореклом из града. А, кућа велика .- домаћинска, види се веома стара - са великом окућницом - на једном пропланку - нигде куће ни близу.

Прошли смо и поред села Срезојевци, у којем је мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског борца " Др. Драгиша Мишовић" био заробљен од стране четника - у новембру месецу 1941. године.Партизани су га после неколико часака у контра јуришу ослободили. Отац је већ добио поломљених 6. ребара од ћушки од пушчаних кундака и цеви и био прислоњен за стрељање. Тројицу њих су заробили четници. Двојицу младих партизана одмах су убили, а оца мога су мучили - говорећи му шта ће он матор сељак у комунистима, а имао је свега 42. године. Ипак су га, неплански, спасле те старачке године.

У селу - историјском Такову - посетили смо споменик кнезу Милошу, вођи Другог српског устанка, који је подигнут тек коју годину пре, око чијег је подизања била дигнута велика " прашина".

У селу Теочину. Посетили смо некаве магацине пуне првокласног кромпира, произведеног у овим крајевима.

На овом путу прошли смо и село Брезну.

Ово путовање било је незаборавно. Радо га се сећам врло често.

Стоковић Радоња - Ламба, на жалост, умро је после неку годину, релативно млад. Жао ми је , из неких разлога, нисам га испратио на вечити починак.

И замислите, после неколико дана од смрти Ламбине, зове ме на телефон Ламбина супруга. Представи се и каже : "Мој Ламба је умро, у његовој бележници нашла сам овај број телефона. Зовем, да вас питам, да ли вам је Ламба можда остао нешто дужан " и тако у том смислу. Какво поштовање мужевљеве личности и каква култура. Свака част супрузи Ламбиној и Радоњи - који је то заслужио код супруге.

Ово сам записао у својим Забелешкама, на дан 2. новембра 1984. године.

Записах ово, јер држим до девизе . " Само оно што је записано то се и догодило ".

У Чачку, дана 28. октобра 2010. године.

АЛЕКСИЋ ВАСИЛИЈЕ, МАЈОР ЈНА, БИВШИ ОФИЦИР КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОМАНДАНТ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА.

Василије - Васа Алексић / 1913 - 1992 /, рођен је у Димитровграду , раније Цариброду.

Василијева супруга је Емилија - Мимица Дилбер / 1923 - 1996 /, ћерка Димитрија - Мите Дилбера , познатог апотекара из Чачка, родом из Аде у Војводинии и Зорке, рођене Бугарчић из села Кулиноваца - села покрај града Чачка.

Последње године живота, Васа и Мимица, живели су у селу Кулиновцима, на имању које је Димитрије - Мита Дилбер добио као мираз , оженивши Зорку Бугарчић, сестру Тихомира Бугарчића, из најбогатије куће у селу Кулиновцима. Емилија - Мимица била је јединица, па је наследила целокупно имање Димитрија - Мите Дилбера. У власништву ових породица / сада Бугарчића и Алексића / налази се и цео комплекс земљишта у Кулиновачком пољу, одмах до Градске болнице у Чачку.

Василије - Васа Алексић, пре Другог светског рата био је активни официр Војске Краљевине Југославије.

За време Другог светског рата био је командант неког четничког корпуса у Источној Србији. Приликом ослобођења тих крајева Васа буде заробљен од стране партизана. Суђено му је по кратком поступку, буде осуђен на смрт. Чекајући погубљење у нишком затвору, потплати стражара и побегне из затвора. Потом ступи добровољно у неку партизанску јединицу и поново буде догурао до чина официра партизанске војске, ратујући до краја рата.

Службовао је као официр ЈНА, у чину мајора, и живео са породицом у Ужицу. Једнога дана, један сељак из Источне Србије, који је дошао сину у посету - који је у тој касарни служио војни кадар, препозна мајора Василија Алексића. Сељак одмах пријави властима Васа - као невероватан случај. Васа одмах ухапсе, ваљда и одузму чин, итд.

Међутим, Васа напише писмо маршалу Титу. Напише му, да је тачно да је био командант четничког корпуса, али, да његов корпус нити он нису убили ниједног Србина, да је његов корпус искључиво оружаном силом бранио српска имања и породице од окупатора - Бугарске војске.

Захваљујући томе што није окрвавио руке у рату и већ донетом Закону о амнестији, Васа пусте из затвора, врате му чин мајора, али га ипак превремено пензионишу. Био је осуђен на смрт само по предпостављеној кривици - по томе што је био командант велике четничке јединице.

Овакву животну причу чуо сам на гробљу у селу Кулиновцима, приликом сахране, дана 23. октобра 1984. године, ,Мимичиног и Алексиног млађег сина Владана / 1958 - 1984 /, који је, враћајући се са неке свадбе, погинуо у саобраћајној несрећи код Кнића,, и то записао у свој дневник.

Ако ово није права верзија случаја Василија Алексића, ја се извињавам и молим оне који нешто више знају о овоме да ми јаве, да то у овом писању исправим.

Волео бих, да ова прича буде потпуно истинита. Написао сам је да остане за будућа поколења - да се не забораве интерсантне и тешке животне драме наших људи. Дао Бог, на ововременим споменицима преминулих само пише : име и презиме, година рођења и смрти. А , на старим споменицима писало је о целом животопису преминулог.

Записао сам ово - јер држим до девизе : " Само оно што је записано то се и догодило.".

Написао, дана 26.октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ - ДОПИСНИЦА НА БУГАРСКОМ, ПИСАНО НА СРПСКОМ, А ПЕЧАТИ НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ.

Крајем седамдесетих година прошлога века, супруга Емилија и Ја, били смо у посети код тетке Радојке и теча Продана Ћаловића , у селу Зеоке у Драгачеву. Тетка Радојка / 1896 - 1981 /је рођена сестра моје мајке Милеве Шолајић / 1900 - 1981 /, рођене Вујовић.

Прегледајући албуме и слике, што је било уобичајено, када некоме први пут дођете у кућу, пронађосмо једну слику и једну дописницу адресирану на моју тетку Радојку и теча Продана.

На слици је мамин и тетке Радојке брат од рођеног стрица Радомир Вујовић из села Граба из Драгачева - стоји између две болничарке енглескиње - ослоњен на њих рукама преко њихових рамена, у белом - види се без једне ноге, на полеђини са посветом сестри, а фотографска радња је из Скопља. Остао је без ноге, година је 1916.

Радомир - Раде је сестри написао и дописницу. Интересантна је по томе: што је дописница штампана на бугарском језику, ујка Раде је сестри Радојки написао писмо на српском , а печати поште и печати цензуре су на немачком језику. Једна дописница, а три језика. Те - 1916. године Скопље је био је српски град у Јужној Србији, окупиран те године од стране Аустро - угарске и немачке војске.

Забележио по сећању, дана 14. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОБЕТИНА - БЕЛА НЕДЕЉА

Осим крсне славе, Срби су некада славили - сада ређе - и сеоску славу тзв. ОБЕТИНА.

У моме селу Кулиновци, селу уз сам град Чачак, сеоска слава - обетина била је Бела недеља. Била је то последња слава у низу сеоских и градских слава. Славила се у месецу јуну.

Српски домаћини су славили Обетину и у своме домаћинству и на Сабору - који је приређиван у селу. Мој отац Иванко је на сам дан Обетине, обавезно клао и пекао јагње на ражњу. Нас је било , хвала Богу доста у кући - десеторо, потом деветоро, после смрти бабе Живане / 1936 /, а имали смо доста и гостију из града и из фамилије из других села. За обетину, знало се некада и да се скува супа од купљене говедине у касапници у граду. Ипак, сиромашније породице нису биле у могућности да за обетину приреде тако богат ручак са печеном јагњетином на ражњу.

За печење јагњета , прво се направи велика количина жара сагоревањем резидбе од винове лозе. Моји су имали свој виноград, па се резидба винове лозе чувала за ове и друге прилике - искључиво за печење јагњади или прасади на ражњу. Печење јагњета је трајало и до 5. сати, увек колико се сећам по лепом сунчаном дану. Ми деца, све време, надгледамо како се јагње пече, облизујући и једва чекајући да се омрсимо - у правом смислу.

Јагње печено на ражњу и још на жару од резидбе винове лозе имало је фантастичан укус и мирис. Ретко ми се после рата пружала прилика да једем тако лепо јагњеће печење.

У нашем селу на дан Беле недеље приређиван је и Сабор у Мишовића гају - у нашем селу. Сабор се одржавао по дану, што није био обичај у другим селима. После ручка, сва младеж која је била на ручку, спреми се и одлази на сабор у Мишовића гај. И мене су сестре водиле на сабор. Сећам се да сам био лепо обучен. Имао сам леп прслук на себи, лепу кошуљу, кратке панталонице, а у горњем џепчићу прслука марамица. Имао сам дугу плаву коврџаву косицу на глави. Сестре - девојке , видно су се поносиле мноме, а ја сам се уштогљен правио важан.

На сабор је знало да се сјати на стотине и хиљаде деце, омладине а и старијих грађана. Целим путем од Окружне болнице у Чачку, па све до ливада код Мишовића гаја - где се приређивао Сабор , биле су паркиране лимузина до лимузине, фијакер до фијакера. На ливадама младеж игра кола - по два - три кола се вију. На ободу ливада тезге и киосци где се продају лицидерска срца , разни слаткиши и друго. Омладина - девојке и младићи обучени у најсвечаније хаљине обучени у народне ношње, али и по градски - господски или играју коло или се шетају као да се налазе на шпацирунгу на корзоу у граду. Мајке су извеле ћерке да покажу да су стасале за удају и колико су лепе. Погледи девојака и младића у мимоилажењу - шетајући, немушто показују неку привлачност и хемију која их интригира. Са падањем ноћи сабор се растура - народ одлази кућама.

Напомена: Сабор се одржавао у непосредној близини куће у којој се родио Др. Драгиша Мишовић / 1898 - 1939 /, хуманисте из Чачка.

Забележио по сећању, дана 12. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

" ПРАЊАНКА " - ФАБРИКА КОНФЕКЦИЈЕ У ПРАЊАНИМА  

Фабрику конфекције " Прањанка " посетио сам 24. фебруара 1984. године. У тој фабрици одржан је Савет Службе друштвеног књигододства / СДК / филијале Чачак, чији сам био члан. Домаћин је био члан Савета Зоран Дмитровић, генерални директор Конфекције " Рудник " из Горњег Милановца, у чијем саставу је пословала  " Прањанка".

Фабрика ради искључиво за извоз.

У Фабрици је радила скоро само женска радна снага. Обилазимо главну халу. Беспрекорни редови машина за шивење. На десетине можда и стотине машина и за њима раднице за машинама. Ни једна није окренула главу да нас погледа, Све су са обореним погледима на шиваћим машинама. Врло импресивно.Рад, ред и све остало оставили су на нас веома снажан утисак  - утисак за незаборав.

Зоран Дмитровић нам је приредио и пригодан ручак.

Преписао из Дневника вођеног за дан 24. фебруар 1984. године , дана 9, октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИЛОРАД КОВАЧЕВИЋ, ВОЗАЧ МЕРЦЕДЕСА R - 1211 - ДУГО ГОДИНА У ТРЗ - У У ЧАЧКУ.

Милорад Ковачевић - Ковач / 1931 - 1984 /, возио је путнички ауто дуго година у Техничко ремонтном заводу у Чачку. Возио је чувени Мерцедес, рег. ознака R - 1211. Возио је управника и по потреби и друге највише руководиоце Завода.

Мерцедес R - 1211, предходно је био у употреби код Ивана Гошњака, државног секретара за НО. Титов Мерцедес имао је рег. таблицу R - 1111, а овај се разликовао само у једној бројци.

Ковач је рођен у Мостару. Породица му је избегла у Србију испред усташког терора 1941. године. Живео је веома тешко - за време рата а и после рата. Он, и његов другар Михаило Собољев, дете руских емиграната, мање - више живели су у скрајнутим вагонима - фургонима на Железничкој станици у Чачку. Знали су њих двојица да за време рата краду немачким официрима оружје у пола бела дана и да оружје продају и да од те продаје живе.

И после рата су се њих двојица опет некако сналазили да преживе. Знали су и да обијају продавнице и киоске. Послератна милиција их је затварала увек када се догоди некаква похара и крађа. Ако и нису они учинили прекршај од њих двојице је тражено да они пронађу ко је извршио похару.

Ковач, је био одличан возач, и као таквоме поверено му је да вози управника Завода и најскупљи ауто. Био је веома смео и сналажљив, како и не би када је Немцима крао пиштоље усред бела дана.

Возио ме је једне прилике Илицом усред Загреба, на црвеном светлу на раскрсници вози не заустављајући се. Милиционери, у магновању заустављају саобраћај и пропуштају наше возило. Питам га шта то уради. А, он ће. Мислиш, да би они и смели да нас зауставе. Виде супер луксузни ауто , војних регистарских таблица и то по маломе броју би се рекло да се ради о ауту неког високог војног руководиоца, ако не и Гошњака. А још, милиционери су били углавном Срби - Личани, који су веома ценили војску. На раскрсници је било 2 - 3 милиционера, када смо се мимоилазили, стадоше мирно и поздравише. А, у возилу нас двојица цивила.

А, у Београду, када сам одлазио у војне високе установе, Ковач паркира ауто испред команди, било испред Команде Прве армије или испред Техничке управе ЈНА, стража опомиње Ковача да је забрањено паркирање. А, Ковач ће стражару, знаш ли ти кога ја возим - возим генерала Јовановића и молим те, каже стражару, припази ми на кола.

Али, имали смо и једну згоду у незгоди. Путовали смо из Београда за Чачак, Драгиша Милуновић / 1929 - 2010 /, ппуковник, дипл.инг., гл. инжењер Завода и Ја. Негде испред Љига, заустављени смо због неких радова на коловозу. Сва тројица смо изашли из кола, чекамо и причамо о свему и свачему. Једног момента Драгиша, онако висок, удари ногом .- ципелом у предњи десни точак. Точак спаде и откотрља се. Не могу сада да се сетим. Да ли је била пукла фелгна у целоме кругу, или су матице на шрафовима биле скроз одвијене, не знам. Само, оста ауто да виси на три точка. Довољна је била само мала неравнина и да у њу удари ауто, точак би одлетео и ко зна шта би од нас остало. Јер, Ковач је возио великим брзинам, а и ова магистрала је сва у кривинама. Само нас је Бог спасао. Шта је узрок ове хаварије не знам.

Крајем седамдесетих или почетком осамдесетих година прошлога века, мој службеник Ранисав Пауновић из Електродистрибуције Чачак, женио је сина. На свадби сам и ја , а и мој некадашњи возач из ТРЗ - а Ковачевић. Ковач се поднапио, мило му је што ме је видео, хвали ме и љуби. Али, извади пиштољ и поче да пуца. Хајде, што је пуцао у вис, али онда окрете пиштољ у земљу, па између нас двојице испали два - три метка. Није ми било пријатно. Право је чудо те ме није повредио. Једва смо га смирили, или више није имао метака у шаржеру.

Извадио из свога Дневника за дан 23. фебруара 1984. године- поводом смрти Милорада Ковачевића - Ковача и забележио по сећању, дана 6. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СОБОЉЕВ МИХАИЛО, ПОРЕКЛОМ РУС, ПК ФАРБАР У ТРЗ - У ЧАЧАК, ПОРЕКЛО И СУДБИНА. 

Михаило Собољев, радио је у Техничком ремонтном заводу у Чачку, као ПК фарбар, управо као приучени радник на фарбању војне технике.

За време Другог светског рата, а и после рата, живео је веома тешко,  безпризорно, али и  веома храбро. И ако је имао тек нешто преко 10. година старости, за време рата Немцима је крао оружје и то у пола бела дана и  продавао га. Углавном, радио је то у тандему са Милорадом Ковачевићем / 1931 - 1984/, избеглицом из Мостара.Њих двојица су углавном обитавали у скрајнутим вагонима - фургонима на споредним колосецима Железничке станице у Чачку.

После рата наставили су са праксом из рата. Обијали су продавнице и киоске, из нужде да би преживели. Полиција их је више пута хватала. Они су  и знали шта се догађа у подземљу града. Било каква похара да се догоди, полиција је њих хапсила. Полиција је од њих тражила да признају крађу, или да пронађу и да кажу ко је то учинио. Наравно, они су знали рад подземља и били су од велике користи ондашњим властима.

Седамдесетих или осамдесетих година прошлога века, мени је Михаило Собољев малао стан у Чачку.У предходном времену, на нашој ТВ давана је руска серија- у којој је приказано освајање совјетске власти  на далеком истоку- у Сибиру, у којој  се догађаји одвијају у дворима  неког  спахије - великог велепоседника и руског генерала Собољева. На шпици серије је писало генерал Собољев, а на титлу у преводу на српски Сабољев - управо како се на српском руско Собољев чита.

Причам Михаилу о серији и о генералу Собољеву. А, он каже да серију није гледао, али зна само да му је деда био генерал , а отац капетан прве класе царске руске војске. Каква подударност. Вероватно се ради о истој особи - да је тај Собољев деда моме Михаилу Собољеву из Чачка. Деда и отац са породицом су  пребегли у Србију, па се и он родио у Чачку.

Отац му је за време Другог светског рата, припадао некој руској белогардерској војној формацији и као такав морао је да побегне из земље. Отишао је у Лондон, где га је Михаило и посетио једном или више пута. После задње посете отац му је и умро после неколико дана у Лондону.

И ето каква је судбина Михаилова. Деда му је био генерал царске руске војске и власник великог имања - величине мањих држава, отац официр царске војске, а он се потуцао од " мила - до недрага ", радио као приучени радник тешке и по здравље штетне послове. Михаило је умро  млад. Али је иза себе оставио два златна сина - Собољева.

Када сам причао Михаилу о руској серији, од истога никакво реаговање нити емоције нисам приметио, крајња равнодушност. Једноставно је моје причање слушао без коментара и без икакве гримасе на лицу - као да га то не интересује и као да се то уопште не ради о његовом деди.Тежак живот је учинио своје. Прошлост му је била много тешка да никаква сазнања о некадшњој великој слави и богатству нису могла да му поврате имало сјаја у души његовој.

Забележио по сећању, дана 5. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДОБИО ЛИЧНУ КАРТУ НА ЋИРИЛИЦИ, АЛИ ИЗГУБИО ОРДЕН ОД ТИТА

Било је то 1972. године. Поводом некакве прославе или јубилеја, од Техничко ремонтног завода из Чачка Општина је затражила предлог да се, тим поводом, предложе најзаслужнији радници Завода за одликовање.

Директор Завода предложио је да буду одликовани:

1. Александар С. Поповић, дипл. маш. инг, , начелник једног од сектора производње, и

2. Јован И. Шолајић, дипл. економиста, начелник Финансијског сектора, обојица грађанска лица.

Александар Поповић је био познати и признати стручњак и руководилац, високих моралних начела, син професора и директан потомак Марка Миљанова / Поповића /.

На свечаности у Скупштини општине Чачак прозвали су мене - Јована Шолајића - добио сам Орден рада са сребрним венцем, а Александра Поповића, не прозваше.

Те исте године, Александар је , неким поводом, вадио личну карту. Одбио је да је прими , јер није била написана на ћирилици.

Тако ти мој Александар - Ацо доби личну карту написану на ћирилици, али изгуби Титов орден за стечене заслуге / то је закључак мој и још неких колега и пријатеља. Наравно, можда је постојао још неки разлог, што је предлог да буде одликован одбијен/.

Таква су времена била. Србин није смео да помене да је Србин нити своје писмо ћирилицу.

Сећам се , било је то те или наредне године, на Колегијуму Завода, Управник завода Мр Инослав Томпак, дипл. маш.инг., пуковник, пореклом Хрват из Загреба, изузетно дисциплинован човек, прави професионалац, пита, због чега је плански за ту годину набављено - не једна - него више писаћих машина - на латиници. Шеф набавке Рашо Павловић, поручник, само слеже раменима, туц - муц није знао шта да каже. По војним прописима, војска је морала да пише на писму републике у којој је стационирана војна установа - у Србији на ћирилици.

Али, самоцензура је јача од свега. Лакше је погрешити на своју штету и штету свога идентитета, него ли се огрешити за нешто што има неку посебну моћ.

Да, други су више водили рачуна о идентитету нас Срба , од нас самих.

Добро се сећам једне сличне епизоде. У име Завода саставио сам писмо обраћања Државном секретару за народну одбрану, из економске проблематике. И код управика Томпака, предложим да концепт прочитам и да ми каже да ли се слаже са написаним, па да дам на куцање. Управник ће мени: оставите, па ћу касније да то прочитам и проучим. Кажем му , да сам ја нашвљегао писмо, да неће моћи да га прочита. А он ће мени, не брините прочитаћу ја то некако. На то ја додадох - али ја сам писао ћирилицом. А он мени, скоро се увреди - па молим вас ја знам немачки и енглески, а да не знам ћирилицу -ја је одлично знам. Брука би била да не знам ћирилицу. Свака му част.

Написао по сећању, дана 24. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

РАДИВОЈЕ О. РАЦКОВИЋ, ЗЕМЉОРАДНИК ИЗ СЕЛА ЉУБИЋА КОД ЧАЧКА, НОСИЛАЦ  ЗЛАТНЕ ВОЈНИЧКЕ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ СА МАЧЕВИМА И ОФИЦИРСКОГ ЧИНА СРПСКЕ ВОЈСКЕ. 

Фамилија Рацковић из села Љубића, покрај Чачка, потиче из Херцеговине, из околине Никшића у Црној Гори. На најстаријем надгробном споменику породице Рацковић , на Горњем гробљу у Љубићу, пише да је ту сахрањен "Михаило Рацковић, родом из Герцеговине, председателъ села Любића, итд".

Фамилија Рацковић из Љубића слави крсну славу Светог Луку / 31. октобар по новом календару /.

Радивоје Обренов Рацковић / 18.10.1878 - 14.12.1949 /, ратовао је у оба балканска рата и у Првом светском рату, прешавши Албанију и на и у пробоју Солунског фронта.

У Првом светском рату, указом Краља Петра Првог бр. 11102 од 1915. године,  Радивоје О. Рацковић, одликован је Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима, када је имао чин резервног подофицира Српске војске / Карађорђеву звезду овога ранга добијали су само војници и подофицири /.

Војничком Карађорђевом звездом са мачевима одликовани су војници и подофицири за показану изванредну личну храброст и пожртвовање.

Крађорђева звезда са мачевима додељивана је искључиво војним лицима за изванредне заслуге на бојном пољу.

Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима одликовано је укупно 1074. војника и подофицира, а официрском 1271 официра, генерала и војвода, као и краљ Александар Први, односно укупно 2345. лица.

Официрски Орден Карађпрђеве звезде установио је Краљ Петар Први Карађорђевић 1904. године, поводом 100 - годишњице Првог српског устанка, а први је додељен 1913. године

Војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима установљен је 28. маја 1915. године, а први је додељен исте године... 

Карађорђева звезда са мачевима носила се на левој страни груди, као први у рангу свих ордена - први у редоследу и одликовани је био у обавези да је увек и у свакој прилици носи окаченог на левој страни груди и свакога дана..

Карађорђева звезда са мачевима доносила је носиоцу сталну месечну награду од стране државе.

Карађорђева звезда са мачевима, после Другог светског рата, Законом је изједначена са Орденом Народног хероја из Другог светског рата.

За какав подвиг је Радивоје О. Рацковић, одликован није ми познато. Нема живих особа, које би могле поуздано рећи о каквом јунаштву се радило. За доделу Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима , цео пук је морао да искорачи корак напред - да се сви до једнога слажу за доделу одликовања. Познато је да су у Првоме рату, официри и командири српске војске ишли у јурише  испред строја своје јединице, са исуканим сабљама и са командом " за мном".

Радивоје је одликован и : Орденом белог орла са мачевима V реда, Ореденом Светог Саве  V реда, Орденом Светог Ђорђа IV степена / Руски крст - највиши орден царске Русије /, Албанска споменица и Споменица за рат 1914/1918.

Орден Белог орла са мачевима добијали су искључиво официри , генерали и војводе и био је у рангу други, иза Карађорђеве звезде. То значи да је Радивоје  у Првом светском рату добио и официрски чин. Пре Другог светског рата, на сликама у официрској униформи / резервног официра/ види се да је имао чин капетана I класе / 4. звездице /, а на слици од после Другог светског рата, са еполетама је у чину мајора ЈНА.

Радивоје је поседовао официрску униформу, официрске чизме, пиштољ, офоцирску сабљу. Облачио се у униформу пригодом војних и државних свечаности.

Ордење је фамилија предала у легат Народном музеју у Чачку.

Прегледајући списак и биографије одликованих са Карађорђевом звездом у књизи "ВИТЕЗОВИ СЛОБОДЕ" , Радивоје Рацковић, је један од ретких  српских сељака, ратника који је у рату стекао и чин официра српске војске.

Када сам се женио, мој течо Илија Пајић / 1887 - 1968/, инвалид из Првог балканског рата - храмао је, био је рањен у кук, муж моје тетке Ангелине - Гине, рођене Шолајић, мога оца Иванка сестре, питао ме је која ће да ми буде супруга. Рекао сам му да се зове Емилија Рацковић, из Љубића је, да јој се отац зове Душан, син Радивојев. На то ће течо Илија мени: " узми је , мени је Радивоје био командир у Турскоме - Првом балканском рату, био је изузетан , храбар и честит човек, нећеш погрешити".

Радивоје је био строг и војничког држања, али правичан и одмерен. Сви су морали да га слушају и у кући и ван куће. деловао је ауторитативно.

У сећању је остало. У току одступања српске војске преко Косова и Албаније, један шиптар је спасао Радивоја од сигурне погибије. Радивије то није заборавио. После рата, Радивоје је отишао да посети Шиптара - спасиоца. Шиптару је однео поклоне, а и Шиптар га је примио и угостио као рођенога и као кума. Радивоје је  тражио да му упозна супругу. Међутим, Шиптар му је рекао да је то немогуће. Уколико би је он видео она не би могла више да му буде жена. Да ли је Радивоје више пута посећивао Шиптара - спасиоца и да ли је Шиптар долазио у Љубић није познато.  

Радивоје О. Рацковић био је ожењен са Викторијом /1883 - 1963/, рођеном Ђуровић из села Соколића код Чачка, са којом је добио четири сина и две ћерке : Босиљку / 1900 - 1958 /, удата Глишовић у село Ракову код Чачка, Душана / 1904 - 1969 /, десетара пруге - железничара, Светомира/ 1907 - 1970 /, грађевинског радника - пословођу, Ратомира/ 1914 - 1987 / грађевинског радника - предузимача, Косану / 1916 - 1994 /, удату Тодоровић у село Милићевце код Чачка и Радомира / 1920 - 1994 /, грађевинског радника.

Радивоје није био болестан, умро је у сну 1949. године.

Радивоје О. Рацковић имао је брата Радована, који је погинуо у Првом светском рату, сестру Марију удату Савковић у село Љубић и  сестру удату у Јонтуловиће из Ракове код Чачка.

Радивојевог брата Радована син Милисав је исто тако као и његов отац погинуо у Првом светском рату, као младић, не оставивши потомке.

Радованова жена Љубица, којој су у Првоме рату погинули муж и син, била је прави хајдук. Са собом је стално носила пиштољ а имала је и дуге цеви. Причало се, да је за време Првог светскога рата, док су јој муж и син били на бојишту, убила једног аустро - угарског војника, који је био у некаквој похари, кријући га закопала и остала неоткривена..

Љубица је , поред сина Милисава, имала и ћерку Павлију , удату Стефановић у село Милићевце код Чачка и сина Грујицу, који су имали своје породице.

Радован је са супругом Љубицом изродио и ћерку Живану / 1910 - 1928 / и Јелену, Станојку, Зорку, Сретена и Милоша, који су помрли као мала деца..

По завршетку Првог светског рата Радивоје се поделио са снахом Љубицом и њеним малолетним сином Грујицом - све на пола. С тим , што је за себе узимао лошије парцеле из пијетета према погинуломе брату Радовану и његовом погинулом сину Милисаву.

Записао по казивању  супруге Емилије Шолајић, рођене Рацковић, унуке Радивојеве, од сина му Душана , по причању Радивоја Рацковића, унука Радивојевог од сина му Радомира и по казивању Милисава, унука Грујичиног, дана 22. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак