КАФАНА - НИЈЕ ЛАКО СЕДЕТИ У КАФАНИ И БИТИ КАФАНСКИ ЧОВЕК.

Било је то шестдесетих и седамдесетих година прошлога века. На самом почетку наше улице Владана Шићевића, у градском насељу Кулиновачко поље, код самог семафора иза Градске болнице, преко пута О.Ш. "Свети Сава", радила је некаква кафана. Kaфана је радила преко дана, а нарочито је била пуна гостију ноћи. Било је ту и музике и певачица. Ноћи је била препуна гостију. Било је ту пуно пијанаца и свакавих људи, а бога ми ту су се виђали и угледнији људи - домаћини и политички и друштвени радници. Народу никада није било много забаве и уживања. Од наших кућа - Шолајића, кафана се налазила на око 50 метара, веома близу.

Мој старији брат Милутин - Луле Шолајић / 1925 - 1998 /, по занимању машин - бравар, познати и признати калионичар у Техничко ремонтном заводу у Чачку, Милан Радосављевић / 1926 - 1981 /, шеф мензе у Фабрици Цер у Чачку, Миломир - Мико Ружичић / 1926 - 1998 /, пензионисани морнарички подофицир ЈНА и још неки из њиховог друштва, знали су да често седе у овој кафани. Сви су они били активисти у друштвеном животу у месним заједницама и у партијским организацијама. И у кафани, и ако се нису доносиле одлуке, оно се знало да се многе ствари у разговорима унапред одреде у решавању.

Наравно, друштво је излазило у провод без супруга. Супруга мога брата Милутина - Гроздана приговараше мужу да није лепо што он и његово друштво не поведу и супруге у излазак из куће.

Тако једно вече Милутин и његово друштво поведу и супруге у кафану - у провод. Када се кафана поднапила почеле су да лете чаше, флаше и столице. Настала је туча и вриска жена, бежање из кафане главом без обзира. Једва се друштво некако извуче из кафане без неких последица.

Када су дошли кући супружници Милутин и Гроздана, Милутин се обрати супрузи: " Видиш жено како је мени, мислиш да је мени лако седети у кафани ".

Наравно, Гроздани више није падало на памет да мужу ставља примедбе зашто излази без ње.

Забележио по сећању, дана 1. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ВИЦЕВИ - ПРИЧАО ЈЕ ВИЦЕВЕ СВАКО ВЕЧЕ ПРЕД СПАВАЊЕ ПУНА ДВА МЕСЕЦА

Учествовао сам на изградњи пруге Шамац - Сарајево, 1947. године, као бригадир. На изградњу сам отишао са омладинцима из Моравичког среза из Ивањице. Хтео сам брзопотезно да одем на изградњу, нудили су ми у Среском комитету омладине да идем али нешто касније са Чачанима, да ће да ми дају неку функцију у штабу бригаде, обзиром да сам био и организован - члан СКОЈ - а, па сам се тако нашао у некој бригади из Ивањице - силом прилика.

Радили смо нормално на траси на земљаним радовима: са крампом, лопатом и ручним колицима са дрвеним точком.

Становали смо у једној ДСХ бараци, у пола бараке мушкарци, у другој половини девојке, преграђивала нас је дрвена преграда.

После вечере одлазило се одмах на спавање. Један од наших мушкараца - бригадира, причао је вицеве. Он је исто тако Чачанин, заборавио сам му име, из равних је моравских села.

Свако вече причао је вицеве, наравно преовладавали су " масни " вицеви. Примера ради, крене са вицевима о поповима и цело вече прича вицеве на тему попова, итд. А, умео је и да их исприча. Ми смо се ваљали од смеха. Појединци су скакали са горњих кревета, хоће  људи да се поломе. А, девојке, чим овај почне да прича вицеве оне се утишају, када заврши са причањем, проломи се врисак. Мада су девојке  далеко слабије могле да чују од нас, могле само само више да наслуте о чему овај прича. Вероватно, да су се све набијале на дрвену преграду. да би што боље чуле. Дежурни нас је свако вече опомињао да прекинемо са вицевима, али овај је морао да и даље још по неки виц да исприча.

Два месеца, овај је причао вицеве, апсолутно ни један није поновио. Одакле му толика меморија. Имао се утисак да их је у ходу измишљао. Лик овога бригадисте ми је остао у сећању. Ништа особено на његовом лику није било. Прошле су десетине година, никада нисам имао прилике да га сретнем. Тек после педесетак година, од нашег бављења на прузи Шамац - Сарајево, , једнога петка, када је пијачни дан у Чачку, за једном тезгом, у радничком оделу и са качкетом на глави, препознам причаоца вицева. Питам га и установимо да смо били у истој бригади и поменем му његове вицеве. Питам га шта је завршио од школа, где је радио и да се вероватно сада већ у пензији, више из хобија, бави повртарством и воћарством. Када он, ни пет ни шест каже, па ја сам сељак из тог и тог села и да се и он чуди како ме није раније сретао. О човече, зар је могуће, да сељак, са 18. година старости има такву инвентивност, таква запажања, такву меморију и надареност. Био сам убеђен а и остали бригадири, да је школарац и те какав, а он само обичан сељак.

Забележио по сећању, дана 30. августа 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ - НА ДОРУЧКУ САМ СА ПРИНЦОМ

Деведесетих година прошлога века / 25. август 1994 /, Електродистрибуција из Чачка, поставља је камен темељац за изградњу једне од од кључних ТС 35 / 10 КВ у Котражи у Драгачеву.

Драган Васовић, директор Електродистрибуције у Чачку, на прославу позове и принца Томислава Карађорђевића. Принц је стигао у Чачак рано у некаквом луксузном аутомобилу државе Србије са возачем вероватно високим службеником државне безбедности. Пошто је принц стигао рано, требало је да га неко одведе на доручак. Директор Драган Васовић, позове ме то јутро и понуди ми да ја изведем принца Томислава на доручак. Није ми било јасно , тада ни сада, због чега директор Драган Васовић, није водио  он принца на доручак. Ја сам био већ у пензији, али радо прихватим. Са мном иде на доручак Свето Станковић, дипл.ел.инг. из Електромораве из Чачка и Милутин Милошевић, директор "Мораве" из Чачка..

Месец август, велика врућина. Али шта да радим. Морам бити колико толико елегантан и пристојан. Није мала ствар правити друштво једном принцу - сину краља Александра Карађорђевића. Обучем кошуљу са кратким рукавима и ставим одговарајућу кравату. У канцеларији, код директора Васовића, упознамо се нас двојица са принцом, попричамо мало, и одемо преко пута Управне зграде Електродистрибуције у Чачку, у прелепи амбијент у Башту Први мај. Када смо силазили, принц нас замоли, да га мало причекамо, да оде до аута на паркингу. Гледамо шта бива. Принц из аута узима кравату и навлачи је. Обраћа се мени и каже да је непристојно што и он није са машном и да мора и он да се уреди. Мада и Свето није био са краватом. Ја му кажем да би би,ло много непристојно да сам ја дошао без кравате и да могу да је скинем да би све било у реду. Међутим, он је остао при томе да мора да буде са краватом. Били смо сличних година: принц Томислав је 1927. годиште, Свето 1925. а Ја 1929. годиште.

Принц и нас тројица седнемо за један сто, а возач за други са прескоком једнога стола. Ја сам домаћин. Позовем келнера. Келнер, бог зна како, са великим наклоном, декламује шта све имају за доручак. Пуштамо принца да први каже шта жели за доручак. Каже : 100 грама пршуте и по једну крушку и јабуку. А, нас двојица, наравно пристојно молимо принца да узме нешто по великом избору од роштиља. Међутим, он оста при своме. Каже, није му потребно више хране. А, имао је тада близу 70. година, а линију као младић. Висок, мршав, без имало стомака. Нас тројица, по обичају лепо смо доручковали, али смо водили рачуна, да не оставимо утисак некаквих ждероња.Говорио је чистим српским језиком без нагласка.

Причали смо о свему и свачему. Принца је највише интерсовао живот обичног човека, нарочито нашег сељака. Није могао да верује, да у Србији и данас живе сеоска домаћинства са једном кравом, са малим поседом, да је продуктивност рада у пољопривреди на ниском нивоу. Каже нам принц, какве су прилике у Енглеској. У Енглеској се бавио пољопривредом, морао је да гаји јабуке на 150. ХА - да би могао да издржава породицу. И није био богат. Причао нам је о томе да су Карађорђевићи поднели захтев за враћање имовине и још о пуно тема. Свето је покушавао да наметне тему да и он има плаве крви, да и он потиче из породице племића. Али, принц Томислав, није причао о својој величини, па самим тим није прихватио разговор на ту тему.

После доручка, са три аута отпутујемо у Котражу, на ударање камена темељца за изградњу ТС.

Све лепо буде.Изузев једног великог пропуста. И ако је принц Томислав био званично позван на свечаност, и ако је био најстарији по протоколу, није му припала част да он постави камен темељац. Три говора одржаше званичници и нико и не помену принца. Ја шапнем Драгану Васовићу о том пропусту, а он пренесе Председнику СО Лучани, те овај узме реч и поздрави присутног принца Томисла Карађорђевића.

После те церемоније директор је приредио свечани ручак у мензи Погона Електродистрибуције у Гучи. За ручком, седео сам наспрам принца. А, принц Томислав, колико је био обичан и културан, два - три пута ми климнуо главом и насмешио се.

Забележио по сећању, дана 28. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

БЛАНКА, СУПРУГА ВИНКА УВОДИЋА, ПУКОВНИКА, КЛАЛА ЈЕ ПРАСАД

На моме улазу, на првом спрату, у улици Филипа Филипвића бр. 41 у Чачку, становала је породица Винка Уводића, пуковника, директора техничко ремонтног завода у Чачку.

Пуковник Винко је живео са супругом Бланком и са две одрасле ћерке. Сам је радио и приходовао. Од плате, и ако је имао пуковничку плату, морао је да се довија да би се живело пристојно. Имао је три одрасле жене у кући, а као пуковник и директор морао је да се у друштву и понаша како доликује. Што је изазивало додатне трошкове. Морао је често да путује у Београд, где су нам биле команде. Свраћало се обавезно , ради предаха у Љиг, у одласку , понекад и у повратку и било да је колики цех увек је Винко морао да плати. Говорио ми је, најстарији мора да плати. Шофер који га вози има исту дневницу као и пуковник, цех плати пуковник, а никако шофер и тако сваки пут.

Супруга Винкова - Бланка, била је јако способна жена. Бланка оде на сточни пијац у Љубић и купи прасе , потера га на поводцу од сточне пијаце преко моста на Западној Морави, па Градским бедемом до стана, у вешерају зграде прасе сама закоље, угреје воду у казану, у кориту прасе ошури, извади и среди сву изнутрицу, месо истранжира и стави у фрижидер. И тако , за много мање паре, реши питање обскрбе са месом. Није се либила, да кроз град , скоро има километар, тера прасе на поводцу.

Наше " сељанчуре " нису могле то да сваре - да жена пуковника и директора Техничко ремонтног завода у Чачку тако нешто ради.

Било је то педесетих и шестдесетих година прошлога века.

Винко Уводић , по одласку у пензију, преселио се у Загреб, иначе је родом из Клиса код Сплита. Много је волео Чачак и Чачане. Често је долазио из Загреба у Чачак. Тако је једне године, на путу за Чачак, у судару са једним Грком, на ауто - путу Загреб - Београд, погинуо он, супруга му Бланка и старија ћерка. Пок Бланка је седела на задњем седишту са млађом ћерком, када је видела погибељу, зграбила је ћерку , бацила је себи у крило, покрила је својим телом, она погине , а ћерка тако рећи остане неповређена.

Увек сам говорио и о томе размишљао. Једно је висина нечије плате, а сасвим друго приходи по члану домаћинства. Социјална карта даје сасвим друге показатеље. Може да се деси да пуковник има нижи стандард од поручника.

Забележио по сећању, дана 24. августа 2010. године.

Јован Шолајић. Чачак

СПАВАО САМ СА НАПУЊЕНОМ ПУШКОМ

По свршетку Другог светског рата, није било безбедно. Остаци четничких јединица су силазили у села. Тако су 1945. године убијени три рођена брата: Драгослав - Драго / 1903 - 1945 /, Урош / 1913 - 1945 / и Милисав Бугарчић / 1922 - 1945 /, из села Кулиноваца, села покрај Чачка, чија је кућа удаљена од куће моје породице око 500 метара.

Убијени су у зрелим годинама. Браћа су била веома радна и прави економи и домаћини, било их је укупно шесторица. Напали су их одметници у смирај дана, тек што је падала ноћ, док су радили на чишћењу канала поред сеоског пута, који је пролазио тик поред њихове куће. Четници сву тројицу ране и мајка Милка / 1885 - 1949 / је тада рањена, истрчала је из куће чувши пуцњаву. У Чачанској болници су сва тројица за дан - два подлегла смртоносним ранама.

Драгослав је први подлегао, био је рањен у главу, затим Урош, кога је метак погодио у бутину, у артерију, дошло је до одлива крви, Милисав се најдуже одржао у животу. Милисав се борио, голоруко, ухватио је био за цев пошкомитраљеза, међутим није могао да цев одагна од себе. Цео шаржер метака му је сручен у стомак, а шака једне руке је била загарављена од барутних гасова. Случај је хтео, да сам се нашао у Болници у једном оделењу, где је на столу лежало тело Урошево, са осеченом једном ногом, а осечени део до више колена стајао је на истом столу. Био сам присутан и када је умро Милисав, око кревета или стола, много лекара и медицинског особља се борило да га спасе. Није ми јасно ни дан - данас, шта сам ја имао ту да тражим.

Породица Бугарчића је три пута штампала умрлице. Прва умрлица је одштампана за Драгослава - Драга, затим друга заједничка за Драга и Уроша и трећа за Драга, Уроша и Милисава. Сахрањени су истовренео, један поред другог. Посмртни говор је одржала Милка Минић. Хиљаде су присуствовале сахрани.

Брат ове тројице Војин / 1920 - 1992 / отрчао је у кућу, узео машингевер немачки најновији модел са шаржером од 72. метка М - 44, да би их напао. Међутим, метак се заглавио у цеви, или тако нешто и ништа не уради. Војин се тек био вратио из Немачке, где је био интерниран, иначе био је студент Правног факултета, одакле је и донео поменуту машинку.

Као СКОЈ - евац био сам у испомоћи око организовања сахране. Шта ме је највише импресионирало. У старој кући на зидовима урамљене дипломе - више њих, од свих могућих Српских кнезова и краљева, за резултате постигнуте у економији на пољопривредном имању.Имали су узорно пољопривредно имање. Војин је почео студије права 1940. године, да би после рата завршио студије агрономије. На крају каријере био је директор Воћарског института у Чачку. Војин је био познат у гајењу воћа на свом имању, нарочито крушака. Војин ме је водио да ми покаже крушку, која је родила 1.100 кгр крушака браница на ваги, првог квалитета.! Воће је било врхунског квалитета. Продавао га је купцима чак и из Истре.

Скојевцима и члановима партије било је дато наоружање - лично за одбрану и ради учествовања у неким акцијама. И ја сам добио пушку - није ми следовала, јер сам био тек у 16 - ој години, обзиром да сам био СКОЈ - евац и да сам у рату био у КНОЈ - у. Пошто сам био још мали растом, исти Војин је за мене одабрао коњички карабин - пушку коњице Југословенске војске. То је била пушка изузетна, још као нова, кратка - као шећер што би се рекло. У животу ништа лепше од оружја нисам имао у рукама. Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, добио је немачку пушку са савијеном ручицом затварача.

Нас двојица смо спавали на једном кревету у предсобљу нове куће . Спавали смо тако што смо спавали са пушкама поред себе. Пун шаржер метака са метком у цеви, укочена, ремник пушке обмотан око руке и тако се и окрећемо у кревету. У великој спаваћој соби у тој новој кући нисмо могли да обитавамо, јер још није била оправљена од немачког гранатирања 1941. године.

Срећом пушке нисмо морали да употребимо.

Забележио по сећању, дана 16. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СЕ ИШЛО У НАДНИЦУ КОД ВЕЛИКИХ ГАЗДА - СЕЉАКА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Тихомир Бугарчић / 1881 - 1949 /, сељак из села Кулиноваца - села надомак Чачка, био је власник великог имања. Имање је обрађивао уз ангажовање великог броја сељака , који су имали мало своје земље за обрађивање и који су морали да иду у надницу да би зарадили средства за живот - обично бројних породица.

Тихомир није звао раднике да раде код њега. Свако јутро надничари долазе сами у двориште, носећи са собом алатку са којом ће радити. Ако је време окопавања носе мотику, а ако је време косидбе косу, итд.

Предрадник одброји колико му је радника потребно тога дана, а осталима каже да могу да иду кући. Предрадник бира најбоље - проверене, гледа у мотику да ли је клепана и оштра, у косу да ли је откована. Долазило је, тражећи посао, и дупло више него што је било потребно.

Ово ми је причао, више пута, мој стриц Радомир Шолајић / 1885 - 1976 /, који је био предрадник код Тихомира Бугарчића. Стриц је имао мало земље. Радио је као предрадик, али само у сезонама обраде земље, био је кувар, кувао је по свадбама, клао свиње за посек, био је ашчија.

Два куриозитета везана за Радомира. Ратовао је од 1912 - 1920 године, говорио је -пуних 8. година. Његова јединица је , да ли 1914. или 1915. прешла у Срем, буде натерана на повлачење, није знао да плива, ухватио се за реп коња и тако здрав и читав пређе на Србијанску страну. У војсци је био кувар, кувао је и до краја живота. Зубе никада није прао, а када је умро имао их је свих 36.  здравих зуба у глави, и ако је умро у 92. години живота. Увек је копао у првој врсти, и када је имао преко 80. година. Умро је од старости. Није био болестан. Остао је у рату до 1920. године - јер је његова јединица остала на територији Албаније од 1918 - 1920. године.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НА БЕРБИ ШЉИВА ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Било је то, можда, 1938. или 1939. године, не знам тачно. Али знам да сам још био ђак основне школе.

Берба - купљење шљива за у кацу код Тихомира Бугарчића, најбогатијег сељака у нашем селу Кулиновцима - селу надомак Чачка. Сколи мене мој комшија школски друг Драган Ковачевић / 1929 /, да му правим друштво да и ми идемо у бербу. Опирао сам се, где да ја идем да радим код некога у надници, када је и мој отац плаћао раднике. Имао је и мој отац много дрвета шљива, Али, хајде да идем да Драгану правим друштво. Драган је био из сиромашније породице.

Рано смо стигли на посао. Скупило се нас деце, бар стотину. Од старијих можда је био тек неко, који је преносио шљиве до каца у качари. Ми мушкарчићи - мало старији - млатимо шљиве, а девојчице купе.

Имали смо само један оброк - ручак. Столови и клупе у низу, преко огромног простора изнад куће, не види се ни почетак ни крај собре.. И столови и клупе од дебелих дрвених поцрнелих талпи. За ручак, посни пасуљ , тврда проја, за салату потпуно зрели краставац - и дан - данас се добро сећам жутих краставаца и крупних зрелих семенки.

Вече. Газда Тихомир нас постројио у једну врсту, а он око паса припасао некакву кецељу са великим џепом. У кецељи, види се буџа од металних новчића. Газда Тихомир сваком детету даје по један метални динар. Драган је у врсти до мене. Тихомир даје Драгану један динар, а Драган у плач, каже Тихомиру како је целога дана млатио шљиве. Тихомир се сажали и додаде му још један динар. Наравно, ја нисам плакао, па и ако сам и ја млатио шљиве, добих само један динар.

Колико сам зарадио - радећи цели дан , веома напорно. Са 10. година млатити шљиве са мотком дугом неколико метара и тешком 3 - 4 кгр. није било лако. Зарадио сам пола кгр белога хлеба - пола сомуна, јер је цена целога хлеба била 2.- динара, кгр. ситног шећера коштао је 15.- динара. То ми је био један - једини пут у животу - да сам радио код некога за паре. Више ми није падало на памет да идем да радим - било где.

Газда Тихомир је био веома промућуран сељак. Надница одраслих , изузев кошења, била је 8.- динара. Осморо деце је могло да замени бар четворицу радника. Трошкови су четворостроко нижи. Деца брзо купе шљиве, савитљивија су од одраслих.

Забележио по сећању, дана 12. августа 2010. године,

Јован Шолајић, Чачак

КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ ТУ ТРАВА НЕ РАСТЕ

Годину 1941. памтим добро. Много се тога издогађало те године. Био сам Први разред Друге мешовите чачанске гимназије .

Учествујем, на неки начин, у Демонстрацијама 27. марта, када је оборен Тројни пакт.

Тога - 27. марта 1941. године, први пут у животу слушао сам Радио Београд, или како се већ звала та радио станица. На радиу је говорио тек проглашени нови краљ Југославије Петар II Карађорђевић /1923 /. Власник бербернице у Железничкој улици, избацио је звучник изнад улазних врата бербернице, тако да је велика маса грађана имала прилике да слуша говор Краља, којим се обраћа народу.

На скверу, испред гимназије, коло и трубачи. У колу само мушкарци обучени у некакве народне униформе, са шубарама на главама, кажу нам - то су четници.

На улицама маса света, раздрагана, у кафанама и испред кафана на тротоарима, пева се , игра и весели. Причали су, да кафеџије нису наплаћивале пиће.

Рат је почео, за Југославију, 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда. У Гимназији, разредни старешина, била ми је Немица која је предавала и немачки језик, саопштава нам да се школа распушта, да је почео рат, сузе јој теку низ образе, била је веома млада и лепа плавуша.

Општа мобилизација, мислим да је то било крајем марта месеца. У Авлаџиници, постројава се 58- ми пешадиски пук, војска земљу притисла, цели некадашњи аеродром пун војске. Војници млади у новим униформама, све на њима ново, официри на коњима, са сабљама и шлемовима, еполетама, како сам им се дивио. У том пуку је и мој старији ујак Милијанко Вујовић, из Граба из Драгачева. Мама - свога брата, прати поред строја до близу Краљева - до Краљева су ишли пешке на Бугарску границу. У улици поред гимназије и око Цркве, пуно војске, у ходницима Гимназије пуно тешких митраљеза на постољима. Војска, што би се рекло млада , лепо обучена, наоружана до зуба, официри на коњима опасани сабљама и пиштољима издају команде.

На дан 6. априла 1941. године, када је бомбардован Београд, један авион је високо надлетао Чачак, противавионска артиљерија је непрекидно пуцала у тај авион, али је био високо, ван домета. Један наш авион је летео ниско и грешком артиљерија га је погодила и оборила. За све време, ми - деца се налазимо у нашем склоништу од бомбардовања, које је мој отац Иванко, на препоруку ондашњих власти, изградио у једном приобаљу једног усека од куће удаљеног стотинак метара у селу Кулиновцима покрај Чачка.

Пре него што су стигле окупационе Немачке трупе у Чачак, били су отворени сви војни магацини, у обе касарне и пешадијској и артиљеријкој, као и у Војно техничком заводу. Магацини су били пуни униформи, чаршава и остале постељине, муниције, и све за исхрану војске. Џакови брашна белог , како смо звали 00Г, кафа помешана са шећером, све у џаковима од 90. кгр. Народ је у колонама износио све то из магацина. Носе и жене и деца. Понесе џак па не може да га носи., одреши га, проспе делимично, настави да носи, па опет то понавља, жао му - хоће што више да однесе кући. Из магацина, у разно - разним правцима, направљене су стазе покривене брашном, кафом, пасуљем,итд. Неки су користили и волујска кола. Ја сам упао у један од магацина преко пута Болнице, и шта сам узео- муницију пушчану разно разних намена : светлећу, обележавајућу, пала ми је у очи боја муниције - зрна.

Тата је некако успео да узме и превуче , можда око хиљадах килограма брашна. Неколико дана смо јели погаче од тог белог брашна, како нам је било слатко, ни када то нисам заборавио. Тата је био склонио брашно у једну кошару за овце, која је била удаљена од куће око 150 метара.Међутим, неко је проказао, и тадашње власти нареде да тата врати то брашно. Бели хлеб смо јели веома кратко.

Најпаметнији су били они који су узимали униформе, веш и чаршаве. За време рата имали су од чега да направе себи одела, кошуље, па и да замењују за жито. Један комшија није имао проблема са глађу, све време рата вршио је размену одела и чаршава за кукуруз.

У кућу нам долази татин брат од стрица Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је стигао из Ниша, где је избегао заробљавање. Никада он није био у нашој кући, у кући из које је потицао његов отац Радојица. Велики господин, у господском оделу, кофери пуни, пуши дугачке модерне цигаре Ибар, које су биле једне од најскупљих. Стриц пуши и баца велике опушке. А, ми деца, ја сам тада имао непуних 12. година, палимо пикавце и пушимо ли - пушимо. Рано сам почео да пушим, није ни чудо - рат је.

Немци уводе рационисано снабдевање за градско становништво, а наше село је припадало градској општини Чачак. Нашој кући одређено је да може да купи 9. кгр. шећера, за нас деветоро чељади - деда, мама, тата и нас 6 - ро деце. Колика је то била количина, ако се има у виду да је пре рата за Славу куповано највише пола килограма шећера, а и био је веома скуп - килограм ситног шећера је коштао 15.- динара, а копачка надница је била 8.- динара. Наравно, само смо једанпут купили ту количину шећера.

Немци уводе обавезно гајење дувана. Мој отац је имао обавезу да гаји дуван на површини од 10 ари, да обавезно предаје некаквој државној управи преко 200 кгр. спакованог дувана.

Крајем јуна или почетком јула месеца, мој отац Иванко и све комшије и из целог подручја, способни да носе пушку, на позив , у манастиру Стјеник у планини Јелици, се уписује у партизане. Само се један комшија уписао у четнике. Била су два стола, па су будући борци се уписивали ко је где хтео, без икакве агитације и притисака.

Крајем септембра месеца, са положаја око наше куће, четници нападну Немце који су стационирани у Артиљеријској касарни, која је ваздушном линијом удаљена од наше куће око 500 метара. Са наше нове куће, тукао је митраљез, а ми сви и цео комшилук, смо се налазили у бетонском подруму те куће.

Сутрадан, рано, Немци , из топова, тенкова и блиндираног воза, који је био заустављен испод Окружне болнице, туку по кућама. Нашу кућу тешко оштете, у зидове је ударило ко зна колико граната, а кров је био у целости однет.Немци сруше још 13. кућа у селу. Наша кућа је била грађена од тврдог материјала, цемент, гвожђе, дебели зидови од печене цигле, те је некако опстала, док су неке куће до темеља срушене са само једном гранатом. На наше имање је тада пало још најмање 150 граната, од тога десетак није експлодирало.

1. октобра партизани и четници ослобађају Чачак од Немаца

Сутрадан, Немци са са 9. авиона, бомбардују Чачак. У сваком авиону сирена. Један за другим пикирају и избацују бомбе, уз заглушујући цијук сирена.Прво бомбе, па свежњеви малих бомби, најзад митраљирање. Пикирање и звиждук сирена. Авиони праве кругове до Овчара и Каблара, спуштају се све више па пикирају толико ниско, да смо лепо видели пилоте и свежњеве ручних бомби. Помешан цијук заглушујућих сирена и митраљеске и топовске паљбе је био застрашујући. Трајало је то док нису истресли све бмобе и испуцали сву муницију. Страдао је центар Чачка, доста је погинуло грађана.

Некаква радна бригада препокрива кућу и зазиђује рупе од граната на новој кући.

Продајем " Борбу". Слабо успевам. Један комшија, на капији дворишта, узме ми новине, и каже причекај. Чекао сам све док није прелистао целе новине, враћа ми их и каже нема ништа нарочито.

Немци наређују да се посеку шуме ближе од 500 метара од саобраћајница. Тата је морао да посече лепу шуму грабова, пола забрана.

Тата је у Шестом батаљону Чачанског одреда Др. Драгиша Мишовић. Он је позван под оружје у јеку борби у опсади Краљева, припадао је старијим борцима, имао је 42. године. У борбама са четницима у Срезојевцима, а предходно је био на Краљеву на положају код села Врбе, буде заробљен на кратко, ослобођен у контрајуришу, четници му цевима и кундацима поломе 6. ребара, на волујским колима дотерају га у Чачанску болницу. Брзо преболи ране.

И четници и партизани напуштају положаје код Краљева. Једни одступају у реткој колони пругом , а други путем. Када су били испод наше куће, почеше да пуцају једни на друге, један се лепо искрете, видели смо.

Поновни улазак Немаца у Чачак је био застрашујући. Сатима се чула тутњава тенкова из правца Краљева. Све јаче и јаче.

Четници су покупили све бивше борце партизане, па и мојега оца Иванка, на заравнину на имању Душана Вујовића, изнад школе. Ту је једна облица подебела и онда редом, пресавију преко те облице и по команди један удара са добром мочагом. Дође мој тата на ред. Заману четник, а он виде да нема шале, заустави га, и рече да има пушку и да хоће да је преда. До места где је закопао пушку, спроводи га неки Вукајловић из Виљуше, иначе татин рођени рођак, тога мајка и отац Иванков Благоје су рођени брат и сестра. Тату рођак спроводи везаног до места , где овај откопава закопану пушку. Тату пуштају, без батинања. Тата је до краја живота био љут на рођака, није тата схватио да се рођак можда изборио да га он спроводи да би га спасао - нисмо тату никако могли да убедимо- да му је баш можда он спасао живот, или бар од неких батина. Тата није хтео да зове на свадбу  тога брата од тетке Вукајловића из Виљуше и његову породицу, када је правио свадбу својој најстаријој ћерци Милени - 1946. године.

Кроз наше двориште пролазе четници чувеног Јаворца. Један примети на ногама мога старијег брата Милутина / 1925 - 1998 / нове баканџе. Четник тражи да брат скине обућу, брат се буни и плаче, али ништа није вредело. А брат је тада радио у Фабрици кожа у Чачку. Некако је дошао до потребне коже и тек направио одличну обућу.

Једнога дана у двориште нахрли доста Љотићеваца - пуно двориште, носили су униформе Југословенске војске. А, у нашој новој кући, у великој соби, која је била руинирана од гранатирања, пуна пропагандног партизанског материјала. Између осталог и свежњеви легитимација Чачанског партизанског одреда Др. Драгиша Мишовић, плакати, на зидовима угарцима исписана имена ко је партизан. Један упада у ту кућу, погледа у то брдо материјала, насмеја се и оде, ништа не рече. И сви остали, који су се нашли у дворишту, нису били груби. Причало, се да су многи партизани ступили у љотићевце да би се прикрили и спасили главу. Партизани су , пред сам поновни улазак Немаца, однекуд тај пропагандни материјал донели у нашу кућу, не питајући нас.

Немци, патрола од неколико војника са шлемовима, усред бела дана спроводе везаног неког Стојића, који је из неког села иза нашег према Краљеву, кроз наше двориште, између наших кућа, а ми смо предходно побегли унутра- видевши тај призор још издалека, који је био главни мајстор - зидар на изградњи наше нове куће /1930 /. Мама кука, зидар куће се поштовао као кум. Не прође много, чули су се рафали у Мишовића гају - на око 200 метара од наше куће , где су га Немци стрељали.

У децембру месецу 1941. године, у Војно техничком заводу у Чачку, сваки дан у одређено време чује се јака паљба - то Немци стрељају заробљене партизане и друге родољубе, кажу да их је ту стрељано око 800.

Та, 1941. година, прва година рата, била је родна као ни једна друга, бар ја у моме веку не памтим. Родило је све и јечам, пшеница, кукуруз, воће, нарочито шљиве. Какве су временске прилике биле. Тако рећи идеалне. Ноћу пада киша, а дању греје сунце. Све је било препуно. Пуни амбари јечма и пшенице, товари пасуља, немамо где да сместимо кукуруз и на таване смо га стављали, сва бурад пуна ракије. Свега има више него ли судова. Шљиве смо омлатили и покупили / деросавку - рану шљиву / са мобом. Цело село је дошло на мобу, претежно омладина; девојке и младићи. И то моба без музике - Немци су већ били забранили музику, бар нама, који живимо близу њихових објеката. Чак и сви из Кулиновачког поља су на моби.. Младићи млате шљиве са моткама и преносе покупљене шљиве у врећама у каце, а девојке купе шљиве. Тако рећи до подне је накупљено преко 100 товара шљива. Шљиве пуне шећера, како сипају шљиве у кацу, тако већ избија пена.

Али шта је рат. Прошле су све могуће војске кроз кућу. Сваку си морао да нахраниш, а и узимали су и силом. Дође месец фебруар 1942. године. Глад у кући. Хлеба ни мрвице. Тата тера једну краву у Драгачево и даје је за 200. кгр. набуђалог жутог кукуруза, касније још једну, само да не би крепали од глади. Сећам се да ми је мама на плеханом тањиру пекла једно јаје без масти и без хлеба једем то једно печено јаје.. А, били смо домаћинска кућа.

Не каже се џабе :" Куда војска прође ту трава не расте".

Забележио по сећању, дана 11. августа 2010. године.

Јован Шолајић. Чачак

ВОЈНА ВЕЖБА - У РАШКИ НА ВОЈНОЈ ВЕЖБИ 1951. ГОДИНЕ.

После завршене Пешадијске школе резервних официра 1949 / 50. у Загребу, следовало ми је да наредне године одслужим војну вежбу, после које, тек, пришивам еполете чина потпоручника.

И тако добијем позив за војну вежбу у Пешадијском пуку у Рашки - 1951. године. Војна вежба је трајала од 1. јула до 31. августа.

1. Пук је лоциран на једној великој ледини изнад Рашке, у баракама / већи део, мањи део и у Новом Пазару /.

2. Командант пука је ппуковник Бјелајац.

3. Распоређен сам за командира Другог вода митраљеске чете.

4. Ми, резервни официри становали смо у једној бившој кафани у центру Рашке. Нас 16 -ест официра, шеснаест војничких гвоздених кревета. Просторија је била пуна стеница, од којих није било спавања. Досетимо се, пронађемо празне конзерве, напунимо их са водом и у њих посадимо ногаре кревета, јер стенице не умеју да пливају. Међутим, досете се и оне, попењу се уз зид на плафон па са плафона пикирају на кревете. Мука жива. Из Чачка, са мном су и Иван Недић, потпоруник из рата из села Трбушана и Симо Ешкенази, капетан или капетан I класе, из Чачка, иначе судија Окружног суда у Чачку. Био је и један капетан I класе из Београда, радио је у Министарству иностраних послова, иначе Шпански борац.

5. Хранили смо се у Официрској мензи у строгом центру града. Три оброка дневно, уз плаћање 350.- динара месечно. Храна веома задовољавајућа.

6. Плата. Плата која је већа. Мени је ипак била већа плата у предузећу где сам радио.

7. Мој вод, а и цела митраљеска чета, наоружан је са руским митраљезима Максим. Митраљезе вуку мазге и муле, нема коња, на каретама.

8. Командир чете никако није у чети, он је секретар партијске организације пука. Ја сам, као тазе школац, већи део војне вежбе, провео предавајући целој чети о новој нашој пушци М - 48.

9. Заболи ме уво. Нема војног лекара, одем код неког цивилног, који је ваљда био одређен, да ради и за војску. Он ми да упут да одем у некакву амбулантну, или војну болницу у Крагујевац. Објаву за путовање у Крагујевац, за официре потписује лично командант пука, уз лично доношење путног налога и објаве -написано од писара. Јао, моја мајко, знао сам да је командант веома строг војник. Али, што се мора - мора. Одем, уђем у канцеларију, станем мирно, салутирам, обраћам се све по пропису. А, он ће мени, јеси ли ти дошао да нешто научиш, или си дошао да се шетколиш. Веровали, или не, примио ме је са ногама на писаћем столу. Причало се, да је гро официра, па и сам командант пука , у том пуку - богу иза ногу - по казни. Пуно активних официра из Чачка сам тамо сретао у кругу касарне, који су радили у војном предузећу " Ратко Митровић " у Чачку - да су - говорило се - по казни премештени, јер су били неодговорни код паљевине Дирекције овог предузећа.

Лекар у Крагујевцу, не задржи ме на лечењу, већ ми да некакав лек. Вероватно је то била субота, чим сам се ја осмелио да скокнем до мојега Чачка. Између ова два града саобраћали су камиони са клупама за седење. Пут у камиону нимало пријатан : прашина пурња иза камиона, труцка камион по рупама, и велика промаја, церада се од ваздушне струје диже и спушта, врућинчина - месец је јул.

Стигнем у Чачак, свратим до зета и сестре Милене Симеуновић, који су становали одмах до кафане Цар Лазар, где се тада и налазила провизорна међуградска аутобуска станица. Разболим се. Нађу неког лекара, који установи да сам добио заразну болест - дифтерију. У Болницу нисам смео, јер ја сам у униформи и у објави не стоји виа Чачак, па ми је лекар целу ноћ давао некакве инјекције, те ме је некако подигао на ноге, и без неких проблема допутујем у Рашку. Лекар ми је излечио дифтерију за једну ноћ. Нисам налетео на Војну полицију, иначе би свашта било.

10. Врло добро . Са занимања враћали смо се сви у исто време, у тачном распореду водова, чета и батаљона. У кругу касарне, одмах иза улазне капије, бина, на бини командант пука са целим штабом, војна музика свира музику за парадни корак и поздрав команданту, Застави. Ја на челу митраљеске чете, сам у парадном строју, иза мене митраљеска оделења на челу са командирима, муле и мазге, а на њима на самарима митраљези Максим. Какав смо стројеви корак газили, у таквом поретку, војника и мазги и мула, када смо од команданта пука, једнога дана, добили " врло добро " , а ми уз отпоздрав, " стараћемо се ", или " служимо народу ", не сећам се сада, који. Добити " врло добро ", и то у условима моје јединице, значило је да смо били фантастични. Није лако газити стројеви корак сам напред са поздравом, а и војницима за мном, који су поред себе водили муле и мазге.

11. Оставим дуван. Негде почетком месеца августа поскупе цигарете 100 %. Нишка морава - обична, зелене кутије, поскупи са 36.- на 72.- динара за паклицу. Колика је цена била, ако сам плаћао официрску мензу за три оброка и за месец дана 350.- динара. Храна једнака за мање од 5. кутија цигарета. Држава је била у великој економској кризи. Велика суша предходне године, у Загребу цело лето није пала једна кап кише, и плус Резолуција Информбироа и блокада од стрне Источног блока. Пошто сам куповао цигарете једном месечно - ради сигурности да их не нестане а из због новца, а без цигарета нисам могао, у мом војничком сандуку, остало је непопушено близу 30 кутија. Цигарете поделим војницима - пушачима. Дођем кући, затекнем да сви пуше- и тата и мама, сестре, браћа. Издржао сам 15. дана па сам опет пропушио.

12. Вежба, а ја не смем да јашем коња. Пук је изводио вежбу у нападу, која се одвијала низводно Ибарском клисуром , по дубини од 20. км, у ноћним условима. Командант батаљона, један много добар мајор, саопштава нам опрецијске задатке. Мени каже, да митраљеска оделења придодам стрељачким четама, а да ја будем при штабу. Каже, ми ћемо на коњима - има коња за официре. А, ја се плашим коња од малена. Замолим команданта, објасним му и он ми дозволи да ја пешке наступам. Било ми је тешко, али ја никада коња нисам узјхао. Онај Шпански борац - официр, јахао је, али до краја војне вежбе није могао да седне на столицу.

13. Селили смо пук или део пука из Рашке у Ивањицу. Моја чета је ишла возом до Пожеге, а од Пожеге, пешке и на камионима. Један део је ишао пешке из Рашке, преко Новог Пазара. Са нама је целокупна логистика, наоружање, муниција, храна. Све је то истоварено на ледине. Вагонске количине оружја и муниције. Натуњило се небо хоће невреме, све то не сме да покисне. Командант пука наређује да војници трком уносе сандуке бомби, пушака, мина, итд у будуће магацине Када је видео да војници не могу сами да заврше посао, наређује редом и осталима да носе сандуке : прво, само рочним подофицирима, па активним подофицирима, па и резервним официрима, па нижим активним официрима, па вишим официрима и на крају сам узима сандуке и барабар склања од кише. И успели смо, само што је задњи сандук унет, почела је да пада киша.

14. Волео сам гибаницу, али ми је овога пута присела. Једнога дана, командиру I вода, резервном потпоручнику, из рата официру из Новог Пазара, муслиману, била је супруга и донела му гибаницу. Пита ме он, да ли волим гибаницу, а ја као из топа, не размишљајући. Како да не волим. Јаој, мила моја мајко, кад тамо, он из неке репушине или неке друге травке вади гибаницу, која и није баш добро печена, мљетка је, развлачи се. Ни наочи не ваља. Прво ми се смучило од оне репушине, а и када сам угризнуо, замало нисам цркао. Неки мирис је имала, који мој организам није могао да поднесе. Некако сам се измигољио и спасао се. Ваљда је у гибаници било и сира од оваца или коза, а и начин сирења, ко зна шта све није утицало на укус.Толико ми је било и зло а и непријатно.

Забележио по сећању, дана 4. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗЕМЉОРАДНИК, ШКОЛОВАО ЖЕНСКО ДЕТЕ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Мој отац, Иванко Шолајић, из села Кулиноваца, села до самога града Чачка, школовао је пре Другог светског рата ћерку Олгу / 1923 /.

Иванко је био средњег имовног стања. Имао је око 6,5 ха земље. Породица је бројала 10. чланова : деда, баба,отац, мајка и 6 - ро деце. Био је, како се онда говорило, инокосан. Практично, једини који је привређивао - зато инокосан. Имао је две старе куће - пола зидане пола брвнаре , са једним подрумом и нову кућу зидану 1930. године, исто са бетонским подрумом. Нова кућа је озидана по свим тадашњим стандардима, бетон, гвожђе, олуци, орнаменти, двоструки прозори, итд. Мислим, да је била једна од најбољих кућа у селу. Али, кућа је озидана уз помоћ хипотекарног зајма у износу од 15.000.- динара, уз камату од 12 + 12 %.

До Првог светског рата женска деца на селу , нису уопште описмењивана. Била су без школе. После Првог светског рата женска деца са села, углавном завршавају четвороразредну основну школу.

Мој отац Иванко је изузетак, да као земљорадник, да ћерку Олгу на даље школовање и то у гимназију. Није ми познато, да је још неки земљорадник школовао женско дете пре Другог светског рата. Знам 100% да,  из нашег села и још неколико у окружењу, није било деце женског пола на школовању у Чачанској гимназији. Можда је и било неко женско дете са села, али су то била деца разно - разних чиновника, а не сељака. Олга је била супер одличан ђак. Била је одличан ђак и у Чачанској гимназији, а одликаши су били реткост.

Школовање је изазивало и велике материјалне трошкове. Ђаци су носили униформе и морали су бити веома пристојно обучени и обувени. И фризуре и беретке са ознаком које гимназије / прва или друга /, разреда и оделења, морали су да буду строго према прописима. Сећам се добро, колико потреса је изазвала једна куповина ципела за Олгу, цена је била 199.- динара. а, откупна цена шљивовице је износила 1.- динар. Значи, било је потребно 199 литара шљивовице за само једне ципеле. Лако је било радницима и чиновницима. Мајстори су имали плату око 1.500.- динара, а чиновници са средњим образовањем и 3.000.- динара.

Већи проблем је представљао измиривање обавеза према држави. Отац је морао да поднесе, код уписа, потврде да је измирио држави порез и прирез, да је отплатио редовну рату кредита Хипотекарној банци и плус да плати школарину. Колико се сећам, школарина за мог оца, са средњим имовним стањем износила је огромних 1.200.- динара. За те паре могли су да се купе пар волова. Продавао је све што је стигло од рода са имања и задуживао се код трговаца, код којих је куповао бакалук. Дугови су се гомилали, па је тата морао, пред сам рат, да прода две њиве поред саме Западне Мораве у Кулиновачком пољу, на којима се гајила главнина кукуруза и пшенице за кућу - наизменично. Трговци, углавном, за своју децу нису плаћали школарину, јер су имали као мали доходак, а сељаку се унапред одреди доходак према класи земљишта и култури ратарске производње. Суша, град и остале непогоде, само изузетно се узимају као корективни фактор.

Олга је прва и једина у нашем селу, која је завршила Чачанску гимназију пре и за време Другог светског рата и прва је у селу девојка која је завршила факултет / шумарски / Девојке најбогатијих породица у нашем селу и у суседним селима нису се школовале. Олга је удата за др. инг. Добривоја Тодоровића / 1924 /из села Ратковић код Крагујеца.

Значи отац Иванко је био напредан човек, бар када се ради о школовању женске деце.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОЛГА ШОЛАЈИЋ ДРЖИ ГОВОР ИСПРЕД ХОТЕЛА МОСКВА У БЕОГРАДУ, 20.10.1944. ГОДИНЕ

Шестдесетих година прошлога века био сам председник Одбора за друштвени надзор Скупштине општине у Чачку.

Одбор је извршио контролу рада једног комуналног предузећа из Чачка. Председавајући - Милош Милосављевић, председник СО Чачак, прозвао ме је и ја сам поднео извештај о налазу контроле тог предузећа.

За време паузе, прилази ми једна другарица - по годинама старија од мене и представља се , колико се сећам као Драга Суботић. Пита ме , шта је мени Олга Шолајић /1923 /, чувши да се ја презивам истим презименом као и Олга. Кажем јој, да ми је Олга сестра. А, она ће мени, како ти је сестра. Кажем Драги, да ми је рођена сестра, од истог оца и мајке. Пита Драга за Олгу, како је, где живи, итд. Каже Драга, и дан данас се добро сећам, какав је говор одржала Олга на дан ослобођења Београда. Тог дана, 20. октобра 1944. године, некако скупили се ми Чачани, испред хотела Москва, на Теразијама, у Београду. Изнеше некакав сто из хотела, Олга се попе на сто, какав ватрени говор је одржала. Тражила је да формирамо нашу бригаду и да идемо да гонимо Немце до ослобођења земље.

Олга се нашла у Београду, на дан ослобођења. Живела је у Београду, код родбине и пријатеља, почев од 21. септембра 1943. године, под лажним именом. Избегла је кланицу у Чачку. О овоме није никада причала у кући, нити је причала о било чему из рата, који је провела веома бурно. Олга је тада била, када се ово догађало, свршени матурант Чачанске друге мешовите гимназије. После рата завршила студије шумарства у Београду. Удата је за др.инг. Добривоја Тодоровића / 1924 / из села Ратковић код Крагујевца.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИВО АНДРИЋ - ЈА НА ЊЕГОВОМ ПРЕДАВАЊУ "О ЛИНГВИСТИЦИ ".

Године 1949. као слушалац Школе - курса за новинаре при ЦК КПС у Београду, имао сам част да присуствујем предавању Иве Андрића, које је одржано у палати " Борбе ", тада на Тргу Маркса и Енгелса.

Предавање је одржано само за нас 17- ро слушалаца поменуте школе. Добили смо и специјалне улазнице штампане на тврдом картону, на којој је писало Име и презиме лица које се позива на предавање, тема, име предавача : Иво Андрић, итд,итд. Тема је " О лингвистици ". Многи низ година сам чувао ову позивницу, док једног распремања стана није, грешком бачена у контејнер неповратно.

Нас 17 - ест, а испред нас књижевник Иво Андрић. Какав ауторитет. Оставља снажан утисак. Господин, одмерени глас, без гестикулирања, без подизања гласа. Говори, као што вода тече.

Забележио по сећању, дана 2. абгуста 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРЕЖИВЕЛО ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ САМО 27 - РО СТАНОВНИКА СРЕЗА

Шестдесетих година прошлога века радио сам у Теничко ремонтном заводу у Чачку, у својству Начелника Финансијског сектора. У Техничкој управи ССНО - а, која је била нашем Заводу надређена команда, радио је Теодор Стојаковић, војни службеник IV класе. Службено сам сарађивао са Теодором.

Једне прилике, Теодор ми је испричао следеће.

Пре II светског рата његова породица живела је у неком селу у Славонији, у Хрватској. Заборавио сам назив села и назив среза о коме је реч. У том његовом селу живели су искључиво само Срби. У целом срезу - котару живели су скоро само Срби.

И шта бива. Зарати се. Усташе, за време рата, побише и одведоше у логоре,скоро сво становништво. Рат је преживело свега 27 - ро Срба. И они основаше Удружење 27- ро преживелих. Састајали су се.

Забележио по сећању, дана 31. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПУТ У НЕМАЧКУ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, БЕЗ НОВЦА И ДОКУМЕНАТА / ЖИВОРАДА - ЖИВКА ЈАЊИЋА /

Живорад - Живко Јањић / 1924 - 2009 /, из села Атенице код Чачка, 1941. године, тада свршени ђак 6 - ог разреда Друге  мешовите чачанске гимназије, био је борац у Чачанском паризанском одреду Др Драгиша Мишовић.

По пропасти Ужичке републике, децембра месеца 1941. године, многи бивши партизани и сви сумњиви на неки начин, хапшени су и затварани у објекте Војно техничког завода. Ту је некакав суд , састављен од немачке силе и домаћих издајника, судио и разврставао притворенике у три категорије: за пуштање, за рад у Немачкој и за стрељање.

Једнога дана, идући из града кући, у Авлаџиници, пресретне га један земљак, и каже му да не иде кући, јер га тамо чекају да га ухапсе као бившег партизана. И Живко шта да ради, брзо смисли, да не иде кући, већ да бежи што даље из Чачка. Без динара у џепу и неприкладно обучен, а био је децембар месец, оде на железничку станицу и седне у воз и правац Немачка. Крио се у вагонима, јер није имао ни документа ни возну карту. Немачки језик је знао ђачки, али поприлично, јер га је учио 6. година у гимназији, те се Живко лепо споразумевао и налазио начина, да га власти не ухвате.

Живко се запослио и дуго радио код Немца - молера, радећи као помоћник мајстора. Ипак, га једног дана открију и стрпају у некакав лагер. Живко успе, да побегне из лагера, побегне у суседну Француску. Није му било тешко, да се снађе и у Француској, и француски језик је знао поприлично, опет оно што је научио у гимназији. У Француској, Живко је био уписао некакве студије на Сорбони. Радио је нешто те се издржавао. Живко се у Паризу, бар једном женио са францускињом, добио је и једну ћерку, са којом је ипак одржавао родитељски однос, коју је надживео.

Живко се враћа у Југославију тек 1946. године. Имао је мало проблема са властима. Било им је све сумњиво из његове биографије, поготову што се није на време вратио у земљу.

Живко наставља школовање, уписујући седми раред гимназије школске 1946 / 47. Завршио је физичку хемију у Загребу. Женио се три пута.

Живко ми је рекао, да је написао своју романсирану ратну биографију, своје страдање и сналажење и да му је жеља, да је неко, после његове смрти, објави. Живков живот у вихору Другог светског рата је веома занимљив, поготову када се узме у обзир, његова младост / 17 - 21 година живота/

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗАШТО НА СПОМЕНИКУ НЕМА ИМЕНА КОЈИМА СЕ ПОДИЖЕ ?

Деведесетих година прошлога века, присуствовао сам Састанку Општинског одбора Савеза бораца НОР- а, општине Чачак, чији сам ја био члан, у својству председника Одбора за доделу станова борцима НОР- а.

На дневном реду Одбора била је и тачка дневног реда о подизању Споменика стрељаним борцима 1941. године у кругу Војно техничког завода у Чачку. Предлог одређене комисије је био да на споменику буде исписан текст: да је на том месту стрељано 800 бораца - отприлке тако нешто. Мој је предлог, напротив био, да се напише да су ту стрељани бивши или заробљени партизани и остали родољуби, јер Немци нису могли да стрељају партизане, већ само заробљене партизане и да је ту стрељано и родољуба, који нису били у партизанима. Моја главна примедба и предлог је био да се на споменик испишу сви по имену и презимену са осталим генералијама - јер су бар заслужили да се њихова имена читају, да нису они обизличени, они имају своје фамилије, итд.

Ратко Трипковић, носилац Партизанске споменице 1941 године, изнео је податак - да је преко 20. година истраживао, и утврдио имена са генералијама за њих 236, или том броју сличан податак. На то сам рекао, ето испишимо имена тих 236 бораца и родољуба, и испод да се напише и још 564 непозната борца - ако се већ са сигурношћу зна да их је стрељано 800.

Међутим, већина није била за мој предлог, или је ћутала. Главни заступник тезе о неименовању стрељаних био је Милорад - Миго Јевтовић, носилац Партизанске споменице 1941. године. И , вероатно  - сасвим сигурно, је и подигнут  споменик на коме  нема имена стрељаних.. А, мислим да су заслужили..

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак