РУСИ У БРЂАНИМА КОД ЧАЧКА, У БОРБАМА 1944. ГОДИНЕ  

После ослобођења Београда, Руске трупе су држале положаје код Чачка. Руске трупе су нападале и ометале одступање Немачке војне силе - Групе армија "Е", које су одступале из Грчке. Било је то у октобру и новембру месецу 1944. године.Руске трупе држале су положаје у Брђанима и у селима ближе Чачку. Кроз Чачак према Сарајеву је пролазила непрекидна моторизована колона немачких трупа из Грчке - дан и ноћ, данима и месецима. Руске трупе су водиле борбе у нападима на колону и на бочно обезбеђење колоне.

Мој будући таст Душан Рацковић, десетар пруге, у време борбених дејстава руских трупа на овом подручју, живео је са породицом,  у државној кући, на прузи на самој железничкој станици у Брђанима, на прузи Београд - Чачак - Сарајево.Душан је као десетар пруге био руководилац на одржавању пруге на овој деоници и у то ратно време имао је посла и дан и ноћ. Пруга је морала бити стално проходна.

У кући на жел. станици, живела је породица Душанова : поред Душана /1904 /, супруга Ковиљка / 1912 /, ћерке : Емилија / 1932 /, Бранка / 1935 /, Вера / 1936 / и Дринка / 1939/.

Када су стигле руске трупе, Ковиљка , је се посаветовала, са комшијом и много добрим човеком - Пером Русом, инжењером, емигрантом из Русије, који је радио у Руднику магнезита, како да се понаша. Рекао јој је да се ништа не плаши - да Русе прими у кућу, ако они то буду захтевали.

И дошла су у кућу четири руска официра - вероватно их је послао Перо Рус. Изабрао је официре.Официри су били веома пристојни. Долазили су и одлазили. Обично су вечеравали ту у кујни. Доношено је обиље меса и поврћа. Храну им је спремала Штафика, војник Црвене армије , долазила би само увече, ради спремања вечере. Једнога дана најстарији официр међу њима, питао је Ковиљку, да ли би она могла да замени Штафику. Штафика треба да посети другарицу негде на фронту. Ковиљка је прихватила. Спремане су богате вечере. Знала је Ковиљка да стави на сто и наш сир и кајмак, разне салате. Али, пре него што су се официри машили за кашику, тражили су да Ковиљка прва пред њима узме кашику јела, или ако је ту био Душан - да он седне са њима да вечера. Хране је било за све у изобиљу. Свакога дана војници су доносили целе бутове меса.

Одмах, прво вече, на врата је залупала група напитих руских војника. Изашао је на врата најстарији официр и ови су побегли главом без обзира. Више ни један војник није ни привирио њиховој кући. А, комшија, исто железничар, није пустио руске официре да код њега обитавају. И једну ноћ, у његову кућу упадну пијани војници и целу кућу демолирају, направе дар - мар.

Једну ноћ, у кућу Душанову донесу неколико рањених руских војника. На креветима су спавале ћерке Душанове, а између кревета руски рањеници на носилима или истоварени на патос. Целу ноћ су јаукали. После су једног по једног негде евакуисали. Ни један није ту умро.

У кући њиховој била је и нека важна радио станица. Везиста је био један диван младић из Москве. Имао је сестру врсницу Емилијину, коју није видео од када је рат почео. Чуло се  Волга - Волга, итд. Када су Руси напуштали положаје у борбама на Чачку, када су одлазили из Брђана, овај везиста дошао је у кућу Душана Рацковића и са свима се лепо поздравио.Када су одлазили, Руси су у кући Душана Рацковића, оставили хране, и нешто од одеће.

Моја супруга Емилија, често се радо сећала ове ратне епизоде. Руси су јој остали у лепој успомени. До скора је свим тим  официрима и везисти знала имена и одакле су. Али, временом их је позаборављала.

Забележио по причању супруге Емилије, дана 21. септембра 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.

ГАРДИСТА ПРЕСКОЧИО ОГРАДУ БЕЛОГ ДВОРА НА ДЕДИЊУ 

Мој старији брат Милутин Шолајић / 1925 - 1998 /, служио је војни рок , као прва послератна генерација, у Гарди - противавионска артиљерија  у Београду од 1946 - 1949. године.

Један од гардиста, без дозволе за излазак, у ноћ је прескочио ограду  Белог двора, и отишао у некакву "лингарију".Ипак је на неки начин откривен. На дневном реду састанка Ћелије КПЈ, а сви гардисти су били чланови КПЈ, стављен је и случај овога гардисте. Дискусија се одвијала у правцу да се овај гардиста искључи из Партије и тиме прекомандује и дисциплински казни.

Веома занимљиво, у одбрану и за блаже кажњавање, устао је нико други до командир вода - непосредни војни старешина, мајор по чину, носилац Партиозанске споменице 1941. и низа ратних одликовања

Каква смелост , одважност и храброст да се усуди да без дозволе прескочи високу ограду , могао је да погине, јер је за тако нешто патрола пуцала без опомене. Међутим, такви су нам у рату, у најтежим ситуацијама, решавали и најтеже задатке. Такви су чинили подвиге. Да нам није било таквих, исходи борби би се завршавале далеко неповољније по нас. Такви нам требају и данас. Казнимо га примерно, и ово да му буде први и последњи пут, предложио је командир, што су сви присутни прихватили.

Забележио по сећању, дана 20. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

БУГАРСКИ ВОЈНИК У ЗАСЕДИ 1943. ГОДИНЕ У ЧАЧКУ. 

У Чачку, у артиљеријкој касарни, у близини наше куће, у време 1943 и 1944. године, био је стациониран један пук окупаторске бугарске војске. Учио сам , у то време , четврти разред Друге чачанске мешовите гимназије. Обе гимназије имале су наставу у згради Гимназије. У школу смо ишли наизменично у две смене. Имали смо доста часова, тако када сам ишао у другу смену, обично ме хватала ноћ.

Моја кућа се налази у селу Кулиновцима, селу до самога града, сада је две трећине села у градском атару Чачка. Налази се на око 200 метара од старог пута за Краљево, сада је то ул, Др. Драгише Мишовића. Од овога пута и нашег имања делио нас је једино чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. Ни једне куће до наше.Дијагонално преко чаира ишао је један од Кулиновачких потока, тик , сада где се налази Дечје обданиште.Кући сам увек ишао једном стазом - пречицом , прелазећи поток и то на месту где се налази једно острвце и на њему је било и неколико жбунова врба.

Једно касно вече враћао сам се из  школе, каснио сам, ухватила ме ноћ. Када сам стао ногама на ово острвце у потоку, у мрклој ноћи и у глувој тишини, одједном, као из ведра неба зачуо сам " ОГАЊ". Прво престравио сам се, оледио што би се рекло, нисам очекивао да било кога могу срести до моје куће - када се одвојим од улице. Видим из шипражја севну нож на пушци, видим шлем. Бугарски војник у заседи - по некаквом задатку, понови " огањ", наравно разумео сам га да тражи ватру да запали цигару. Нисам имао шибицу, свакако да бих му је дао. Али, толико ме престравио, са оно његово у муклој тишини " огањ", да сам се једва смирио и некако догурао до куће.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

РАТНО ВРЕМЕ - ПРИВИЂАЊА

Била је ратна - 1943. година. Учио сам четврти разред гимназије у Чачку. Ишао сам у школу у послеподневној смени. У Чачку су радиле две гимназије. Учили смо у истој згради - у згради гимназије у две смене - наизменично. Једнога дана, враћао сам се из школе у касно предвечерје. Рано је пала ноћ. Од пута за Краљево, сада ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, на месту где се сада налази Дечје обданиште, до моје куће у селу Кулиновцима, има око 200 метара, али ни једне куће до наше није било. Није било јавне расвете. Од нашег имања, до ове улице, одвајао нас је само чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. По средини њенога чаира протиче један од Кулиновачких потока. Мојој кући ишао сам пречицом и преко овог потока, на једном месту где се налазило и мало острвце, ту се поток рачвао и потом поново текао једним коритом. Једне вечери ухвати ме ноћ. Када сам стао ногама на острвце потока, видео сам невероватну слику. На другом крају острвцета, на око 3 - 4 метра, двоје - младић и девојка, све у белом, у загрљају и у прилично слободној пози, без икаквог гласа. Видео сам их сасвим, јасно, нема збора. Коса ми се дигла на глави, имао сам осећај да ће капа да ми спадне са главе. Сав сам претнуо, за себе ништа нисам знао. Ишао сам, што је могуће брже, ноге ме издају, немам снаге да се крећем. Нисам знао за себе, једва сам ушао у кућу, али скоро без даха.

Ратно време је било. На прелима и селима, којих је за време рата обиловало, мушкарци , спадала и обешењаци, причали су разно разне невероватна приче, плашили жене, младе и девојке.

Радило се сигурно о привиђењу, јер није могуће да је пар био обучен у бело од главе до пете.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ХРАНИЛИ СМО СЕ СВИ СА ИСТОГ КАЗАНА

У времену од 1947 - 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

У Предузећу је била организована менза, која можда није радила од самог почетка рада , ради давања доручка радницима. За доручак је био обезбеђиван тај један оброк и то искључиво у куваној храни.

Најинтересантније је : да смо се сви хранили са истог казана и у у истом простору мензе. Хранили су се сви који су радили у предузећу: официри виши и нижи обавезно у униформама, војници у униформама који су тако служили војни рок радећи за машинама, радници и службеници цивили, страни инжењери из Берлина / 12 /, и Немци - заробљеници.

За столовима за ручавање наизменично седе све могуће скупине. Иста слика, као и у халама. У низу машина, наизменично раде мајстори цивили, војници ЈНА, заробљеници. Цртежи, управо технолошки и оперцијски поступци, били су написани на српском језику - ћирилицом и на немачком језику.

Касније, после доброг "крављења" Немци затражише да они сами себи спремају храну. Није им се свидело како наше куварице спремају храну. Тражили су од Управе завода - да им се да одговарајуће следовање артикала, да ће они одредити једног од њих или колико их буде требало да кува храну, а да ће сви остали остајати дуже или да ће за толико да надокнаде губитак времена за ангажованог кувара - пребачајем норме. Што им је Управа и одобрила.

И Немци - заробљеници радили су по норми и исплаћиване су им зараде - колике, не могу да се сетим, али свакако ниже него ли нашим радницима, јер су они имали бесплатан смештај.

Моје очи нису виделе да је заробљенике неко чувао. Вероватно, да су се строго придржавали наређења, па није имало потребе за тим.

У индустрији наше земље, велика револуција је направљена са обскрбљивањем радника са топлим оброком у току трајања раднога дана.Топли оброк радника је велико достигнуће, равно електроници у технологији.

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИРЕНАМА ЈЕ ОЗНАЧАВАН ПОЧЕТАК РАДНОГ ВРЕМЕНА

После Другог светског рата, у периоду од новембра 1947. до маја месеца 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Ово предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

Предузеће је имало јаку фабричку сирену, инсталирану на крову једне од фабричких хала, која је служила, осим за потребе безбедности, и да се њоме регулише радно време. За потребе обавештавања сирена је свирала једнозвучно. Прво, сирена је дугим звуком, обавештавала раднике да је до почетка радног времена остало још пола часа. Други пут сиреном је оглашавано да је до почетка рада остало још 5 минута - са кратким трајањем и трећи пут са мало дужим трајањем сам почетак рада.

У току раднога дана сирена је означавала почетак и завршетак дневног одмора за доручак. И престанак- завршетак посла означаван је сиреном.

Ретко ко је тада имао кућни часовник, а ручни још ређе. Радио апарати били су сасвим ретки. Па је сасвим било оправдано да се сиренама радници позивају на посао. Јер ретко који радник је имао могућности да буде обавештен колико је сати и када то треба да крене на посао.

И друге фабрике, као Фабрика хартије и сл., имале су сирене. Знало се о којој се фабрици ради. Свака сирена је имала неку специфичност да смо их могли лако препознати

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДАВИО САМ СЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ

Сви у мојој породици волели смо да се лети купамо и сунчамо на реци Западна Морава, низводно од Чачка, у реону нашег Кулиновачког поља, чијом северном границом ова река пролази.

Ово се догодило пре Другог светског рата. Рођен сам 1929. године. Водоток је био велики, много већи него ли данас. Дуж плажа могли су се видети сандолине једноседи и двоседи. Вода реке је била беспрекорно чиста. Воду смо пили и употребљавали за спремање хране на плажи.

Од када знам за себе ја сам пливао у реци, још као мали. Међутим, ово како се збило, био сам сасвим мало дете, чим се тога не сећам. Тада смо се купали испод Казанице. Мене је вода понела, почео сам да се давим, моја мама Милева, скочи за мном да ме спасава, па и она почне да се дави. Дао Бог, на плажама је увек било добрих пливача, младића , који су могли да притекну у помоћ. Тако у воду скочи Јован Ћетеновић, из Чачка и спасе и мене и моју маму.Моја мајка Милева, често се сећала спасиоца Јована Ћетеновића, он и његова породица увек су нам били нешто изузетно.

На жалост, наш спасилац Јован Ћетеновић, веома млад, стрељан је на брду Крушику код Ваљева 1941. године од стране Немаца, скупа са још 300 заробљених партизана од стране четника и предатих Немцима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОГЛО : МЕНЕ, МОЈУ СЕСТРУ ОЛГУ И ПОРОДИЦУ СКУПО ДА КОШТА.

Пред Други светски рат, у јесен 1940. године, био сам ђак Првог разреда Друге чачанске мешовите гимназије. Моја средња сестра Олга / 1923 /, у истој гимназији учила је Шести разред. Олга је, ваљда, већ била организована у СКОЈ.

Једнога дана враћали смо се из школе кући преко Авлаџинице. Са нама је ишла и Олгина школска другарица Дана. Причале су о нечему мени неразумљиво. И са мном су разговарале. Сестра Олга каже мени : " јелда, ти ћеш, кад порастеш, да будеш комуниста".

Сутрадан, у школи на часу одмора, свак је понешто причао, па и ја. Кажем друштву, ја ћу кад порастем да будем, погрешим, па у место да кажем , комуниста изговорим католик. А, то вероватно због тога што смо и тога дана имали час веронауке, на коме је било речи и о католичкој вери. Друштво, у смех. Како да постанеш католик. Зар ћеш да промениш веру. Брзо се уједем за језик, али се не исправим. Не кажем како треба, хвала Богу, јер сам заборавио шта ми је сестра рекла - нисам могао да се сетим.

Свашта би било, да сам рекао да ћу постати комуниста. Клупко би се одмотало, па би сестри било доведено у питање даље школовање, а и читава породица имала би неке последице.

Добро памтим, те исте године, тучу , причало се, љотићеваца и комуниста - гимназијалаца старијих разреда. Догодило се то у мушком дворишту Гимназије. Тукли су се песницама а и боксерима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

"MEЧКИ НА РУПУ " , ИЛИ ЈЕ ТО СУДБИНА ?

Моје супруге Емилије Шолајић / 1932 /, рођене Рацковић из села Љубића, ујак Марко Чкоњевић / 1918 - 1945 /, из села Трбушана код Чачка, син Благоја / 1877 - 1927 / и мајке Спасеније - Паве / 1880 - 1953 /, рођене Рајчић, за време Другог светског рата припадао је четничким формацијама.

У току рата, вероватно је то било 1944. године, Немци у једној рацији ухапсе, са још некима Марка Чкоњевића. Вероватно да су у кући код њега пронашли компромитујући материјал - оружје и тако доспе затвора. Спроведен је у затвор у Краљево, затим из Краљева у Логор на Бањици.

Руси и партизани ослободе Бањички логор у октобру месецу 1944. године, тако ослободе и Марка Чкоњевића. Марко са ослободиоцима дође, успут прво , до породице своје сестре Ковиљке , удате Рацковић / 1912 - 1975 /, која је тада живела у државном стану на железничкој станици у селу Брђани, на прузи Београд - Чачак - Сарајево - Дубровник, селу, које се налази 9. км. од Чачка. У државној згради Ковиљка је живела са мужем Душаном Рацковићем / 1904 - 1969 / и ћеркама: Емилијом / 1932 /, Бранком / 1935 /, Вером / 1936 - 2003 / и Дринком / 1939 - 1952 /. Душан је радио на железници као десетар пруге.

Марко се задржао код сестре Ковиљке само једну ноћ. Окупао се, преспавао, сестра му да веш и неко одело Душаново, а побаца рите са којим је дошао из логора. Најстарија сестричина Емилија спавала је ту ноћ са ујаком у кревету. Био је сав у неким убојима и раницама, па је њој пало у део да она са њим спава - као најстарија - да би водила рачуна да га не повреди. Сестра Ковиљка, тешка срца, изјутра кад је било, саопшти брату Марку да мора да иде одмах из њихове куће, да јој кућу " не запали ", имајући у виду да их је шесторо, већ знајући да партизани не опраштају четницима.

Из Брђана , Марко оде у Трбушане, да види породицу : Мајку Паву, супругу Дринку / 1916 - 1971 /, рођену Николић, сина Србољуба / 1938 - 1998 /, сина Благоја / 1941 /, ћерку Србијанку / 1944 /.. И ту се задржао само једну ноћ. Кажу, да је отишао у неку шуму у близини, очекујући нешто.

Један из те групе , кажу да се ради о неком кафеџији, оде и пријави властима где се крију. Тако похватају све из те групе па и Марка Чкоњевића. Када се то догодило, нико не зна.

У јануару месецу 1945. године моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, посетила је ујака Марка у Окружном затвору у Чачку. Само су њој дозволили посету, обзиром да је имала само 12. година, а плус је изгледала још и млађа него што јесте. Разговарали су у ходнику у затвору. Ујак је питао сестричину Емилију, шта се прича - да ли ће да скоро дођу Енглези. Наравно, Емилија је само слегла раменима. Мила, како ју је звао: " да знаш сваку ноћ прозивају и воде на стрељање на Мораву, али ја сам се припремио. Набавио сам флашу љуте ракије и када ме буду прозвали - ако и мене буду прозвали - попићу је у искап. Бићу мортус пијан те нећу знати шта се догађа, те ништа немојте да бринете".

Породица Душанова , била је на прослави Савиндана, 27. јануара 1945. годие, у Брђанима. Када су пошли кући, Ковиљки је пришао неки човек, и нешто јој је рекао. Ковиљка је почела да кука и нариче. Саопштио јој је да је сазнао да је Марко стрељан, јуче 26. јануара, или је то било после пола ноћи - рано 27. јануара 1945. године.

Прошло је од тог времена доста година. На једној светковини, за време јела и пића, један од присутних причао је да је био у затвору са Марком. Каже, када су Марка прозвали, узео је флашу ракије, никако није могао да извади пампур, у нервози хтео је некако да обије грлић флаше, удари о неку ивицу, и флаша пукне у парампарчад и сва се ракија проспе. Није му се дало. Отишао је на стратиште потпуно трезан.

Марко није, у аналима и у историји, уписан као кољаш или некакав посебан зликовац. Породица није имала неке последице, није тетирана као породица народних непријатеља.

Забележио , по причању Емилије, моје супруге, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЛЕТОВАЊА У МАКАРСКОЈ КОД ПОРОДИЦЕ ПЕРЕ И МАТА АНТУНОВИЋА - БУЉКИНА

Технички ремонтни завод из Чачка, организовао је у сопственој режији одмор радника на мору, претежно на хрватском приморју. Закупљивали смо , преко Туристичких агенција, собе у приватним кућама за пребивање и простор за организовање кухиње и трпезарије. Из Чачка смо слали сво особље : шефа, куварице, помоћне куварице и сервирке.

Одмаралиште је било организовано као посебна обрачунска јединица са својим приходима, расходима и завршним рачуном. Нису примани у радни однос нови радници, већ је било ангажовано особље из наше мензе и из других радних јединица. Трошкови плата особља, нису падали на терет Одмаралишта.

У лепом ми је сећању летовање у Макарској - 1962. и 1963. године. Управник Завода Винко Уводић, пуковник и Ја, као Начелник књиговодства, обилазили смо више места на Јадрану, да би смо пронашли место са свим погодностима. Путовали смо, сећам се, лепим бродовима Партизанка и Пролетерка. Није било лако . Требало је пронаћи локацију са довољним бројем соба за спавање, са релативно великом салом за ручавање, да су цене приступачне, итд. Требало је обезбедити да летује стотине породица - наш Завод је био највећи у ЈНА. И тако падне избор на Макарску. Нашли смо погодну концентрацију соба и близу плаже.

Са нама у смени , 1962. године, су и наши кућни пријатељи : Бојовићи - Милисав и његова супруга Драга, која ради у Заводу као фин. књиговођа и њихов син Иван. А са мном је моја супруга Емилија и син Михаило.

Ми смо добили собу код Пере и Мата Антуновића. Много дивни људи. Са нама су се понашали као да смо пријатељи годинама. Свако јутро чекала нас лозовача и слатко, после купања бокалче са чашицама и лозовача. Били су нам при руци, било шта да нам је било потребно. У соби, у трпезарији, ходницима беспрекорна чистоћа.

Храна је била обилна и разноврсна. Више пута имали смо у јеловнику рибу. Рибу је било тешко обезбедити. Репете си могао да добијеш колико си хтео. Куварица Јела Пијановић спремала је и рибу изврсно. Памтим, остало ми је у дубоком сећању једна вечера. Била је риба. У порцији 3. рибе. Толико је била лепо спремљена риба, а и вино које смо пили било је без премца, да смо јели ни сам не знам колико пута репете. Бројали смо, пошто је то било упадљиво, да је Милисав појео ни мање - ни више 19. риба.

Наредне - 1963. године летовали смо опет у Макарској. Све исто. Ми смо у друштву са породицом мога старијег брата Милутина - Лула Шолајића / 1925 - 1998 /, који је калионичар у Техничко ремонтном заводу: Он, супруга Гроздана, ћерке Светлана и Биљана и син Драган.

Ја сам опет добио собу у кући Пере и Мата Антуновића, вероватно да сам ја тако удесио. И овога пута примили су нас како се само пожелети може.

Шта ми је још остало у дубоком сећању. Код Пере и Мата, у кухињи и у трпезарији, на зидовима висе тзв. " куварице ", а на њима извезени призори из кухиња са пригодним шаљивим текстовима, као нпр. " куварице мање збори да ти ручак не загори", итд. И шта још, текстови су исписани екавицом и ћирилицом. Кажу нам и Пера и Мате ништа необично, па ми знамо и ћирилицу.

Сваке године , годинама касније, Пера и Мате су нам слали честитке за Нове године, веома пажљиво са њихове стране.Те честитке и дан - данас чувамо, оне нас подсећају како нам је било изузетно лепо у њиховој кући. Једне године смо их обишли, летовали смо у неком другом месту и обзиром на лепо проведене дане код њих, није нам било тешко да их посетимо. И наш син Михаило са мојим сестрићем Слободаном - Бобаном Пајевићем, једне године је посетио Перу и Мата. И опет су нас примали као велике пријатеље.

Волео бих да ово прочита неко од ове фамилије, волели би смо да нам се јаве. Пера и Мате су имали троје деце.

Забележио по сећању, дана 6. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Г - ЂА МАРИЈА СЕКУЛИЋ, ЈЕ РАДИЛА У ФАБРИЦИ ЦЕР У ЧАЧКУ.

Често се сећамо г - ђе Марије Секулић. Радила је са нама - моја супруга Емилија, девојачко Рацковић, Шеф обрачуна плата и била је непосредни руководилац г - ђа Марији, а ја сам био Шеф рачуноводства- руководилац обема.. Било је то у фабрици Цер у Чачку, у времену 1953 - 1955. године.

Г - ђа Марија је била Словенка, удата за Србина, била је у добрим средњим годинама, мало пунија, благотворног израза лица. Сва је била танана, сва створена од благоте и лепоте. Тиха, ненаметљива, веома радна и вредна. Сви су је неизмерно поштовали. Сви су је ословљавали са г - ђо и то у време другова и другарица. Она је остављала утисак, да смо је сви звали г- ђа Марија.

Њену породицу су чинили: муж, ћерка и син Богдан, студент бродограђевинског факултета у Загребу. Муж г - ђе Марије, по занимању неки виши железнички службеник, није тада радио. Био је суспендован, или тако нешто, углавном био је без посла. Као били су му пронашли нешто из рата. Борио се и изборио - доказао је да нема никакву мрљу из рата, али није могао лако да поднесе сва понижења кроз која је пролазио. Није радио и био се повукао у себе. Слабо је са ким контактирао.

Г - ђа Марија је једина привређивала. Више су гладовали, него што су били сити. Једно кувано јаје делила је на пола, да би имала за два радничка доручка. Тада још нису постојале радничке мензе, већ ћу се радници сналазили на разне начине.

Емилија, шеф обрачуна плата, радила је за Осигуравајући завод - вршила је обрачун и наплату премија осигурања од радника и за то је добијала некакав хонорар, отприлике по 400.- динара месечно. Овај новац је држала у фијоци стола, и трошила је повремено да плати кафе и сл. за све службенике њеног оделења, и ако је хонорар припадао само њој.. Једнога дана, г- ђа Марија обрати се: са г- ђа Емо, да вас нешто питам, уз велико извињење. Видим да вама није стало до тог хонорара. Да ли би Ви пристали да ја обрађујем наплату премија осигурања и да мени припадне тај хонорар, мени би то много значило. Ема је обећала да ће да пита своје предпостављене, обзиром да није хтела да ради било шта без одобрења, Ови су се одушевили гестом Емилијиним, а г - ђа Марија је остала, до краја, много захвална. Њој је много значило тих 400.- динара.

Г - ђа Марија се дуго година сећала Емилије, увек је слала честитке за Нову годину. Да ли је г - ђа Марија жива не знамо. Шта је са њеним много добрим и нежним сином Богданом не знамо. Не знамо ни шта је са ћерком г - ђе Марије. Волели би смо да знамо нешто о овој породици. Надамо се да ће ово писање некако доспети до некога из ове породице и да ће нам се јавити.

Забележио по сећању и по сећању супруге Емилије, дана 6. септембра 2010. 

Јован Шолајић, Чачак.

ЛИСА, СЕЛО БЛИЗУ ИВАЊИЦЕ И МОЈ ДОЖИВЉАЈ

Збило се то у другом делу зиме ратне 1945. године. Имао сам тек напуњених 15. година / 1929 /. Као добровољац, био сам у саставу Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ -а., са седиштем у граду Чачку.

Моје оделење, нас десеторица на челу са командиром оделења имали смо да обавимо неки задатак у Ивањици и у околини. Наравно ишли смо пешке из Чачка. Од наоружања имали смо пушке, разних марки и калибара и један пушкомитраљез, колико се сећам Збројовку. Ја сам био задужен са неком пушком холанђанком, трометком, дугачком, без мало колико и што сам ја био висок.

Касно увече стигнемо до на Лису, на сами превој у Лиси, близу Ивањице. Били смо исцрпљени и више нисмо могли да маршујемо. На самом превоју, поред пута, некаква кафана.

Командир оделења, знајући да пролазимо тереном пуном одметника - четника, нареди да поскидамо петокраке, да некако капе набијемо и да се кафеџији представимо као четници. Упаднемо у кафану, у којој чкиљи некакво светло, једва да смо се међу собом видели. Пита газдарица , ко смо, командир одговара да смо четници. А, она ни пет ни шест каже нама, да су неки наши били овде, само што су отишли, нису много одмакли, како их нисмо срели. Прпа. Шта смо ми, необучени за ратовања, са по 5 - 6 метака, са неким танџарама. Командир нареди да ту останемо да на поду полежемо, на прозоре и врата постави страже, које су се целу ноћ смењивале. Какво спавање, сву ноћ смо били на опрези, са напуњеним и откоченим оружјем. Једва смо дочекали зору. Рано, док још није свануло, наставимо пут за Ивањицу, сада са петокракама на капама.

На себи сам имао само оно што сам од куће понео, а од војничког - државног само пушку и неколико метака.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СЕЉАЧКА РАДНА ЗАДРУГА " РАТКО МИТРОВИЋ" КУЛИНОВЦИ

Сељачка радна задруга " Ратко Митровић" у Кулиновцима, формирана је са великим закашњењем, тек 1949. године. Сељачка радна задруга покривала је територију некадашњег целог села Кулиноваца, од пре Другог светског рата. Сада , те - 1949. године, чине је Кулиновачко поље, које је у целости сада у атару града Чачка / К.О. Чачак / и село Кулиновци / К.О. Кулиновци/. Две трећине села је већ тада било проглашено градским грађевинским земљиштем.

Задруга носи име чувеног народног хероја, студента права, политичког комесра Чачанског партизанског одреда " Др.Драгиша Мишовић " из Чачка. Сељачка радна задруга у Кулиновцима, било је логично да добије име Др. Драгише Мишовића, народног трибуна из Чачка, који је рођен у селу Кулиновцима. Није је добила, јер је већ 1947. године то име добила СРЗ у суседном селу Атеница.

Прави разлог великог закашњења у оснивању ове задруге не знам. Можда је била у питању власничка структура. Три - четири породице имале су велике комплексе земље, а остатак породица, углавном је био полусељачки пролетаријат. Многи носиоци породица радили су у Брушлијиним млиновима, Пивари, Фабрици хартије, Војно техничком заводу, Колској радионици итд. Ко је кочио нисам сасвим сигуран. То можда није ни битно. Битно је да је на састацима Друштвено политичких организација, на зборовима грађана било убеђивања, од стране политичких радника.

Када нешто није ишло како треба, онда су се за убеђивање, обично ангажовали официри ОЗНЕ. Они су некако били најубедљивији. Они су били препознатљиви по томе што су носили дугачке кожне мантиле. За реон Кулиноваца и Атенице, обично је био ангажован Милорад - Миго Јевтовић / 1922 - 2010 /, родом из села Атенице, иначе један од ретких из нашег краја, који је био носилац Партизанске споменице 1941. године. Радио је у ОЗНИ у неком месту ван Чачка.

Миго је убеђивао народ да уђе у Сељачке радне задруге, знао је и да припрети. Миго је више пута долазио у Кулиновце и некако народ убеди да оснују СРЗ, која доби име "Ратко Митровић".

У Сељачке радне задруге уносило се целокупно пољопривредно земљиште, осим дворишта и баштица, пољопривредни алат и машине, уређаји и опрема и грађевински објекти, осим објеката за становање. Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, био је средњег имовног стања, у Задругу је унео око 6 ХА земље, кола, плуг, дрљачу, ранију, канту за прскање, имао је две краве, да ли је била обавеза и за њих не знам. Ушао је у Задругу са одушевљењем и великим олакшањем. Није могао да се наплаћа пореза, порез је био огроман, сећам се да је било година када је за измирење кварталног пореза морао да прода по краву. Отац је само питао да ли стварно неће више бити пореза. Одлично, нећу морати да плаћам порез. Отац мој је и лоше пролазио, радио је само он, и нешто кратко и мој млађи брат Видосав / 1932 /. Мало је трудодана остваривао, па и прихода у производима мало, али му је то било довољно.

Те године - 1949 - 1953 , када је Задруга радила, биле су гладне године. Године сушне, и блокада од стране Источног блока на челу са СССР, било је питање како се прехранити.

А ова Задруга имала је једну велику погодност и предност. У свом саставу имала је и Брушлијин велики млин, који се налазио на територији Кулиновачког поља. Млин је радио пуним капацитетом све време и остваривао је велике количине ушура у брашну . пшеничном, кукурузном, јечменом, итд. Количине ушура били су довољне да се прехране сва домаћинства чланова сељачке радне задруге.

Дошла директива, да се задруге ликвидирају и да се земљиште врати грађанима. Чланови задруге, на својим састанцима, упорно одбијају да донесу одлуку да се задруга ликвидира. Плаше се неизвесности. Јер, за те 3 - 4 године нису имали проблема да се прехране. И не само да се прехране. Сиротиња је имало обично доста деце, доста руку, остваривала је велики број трудодана, самим тим и велике количине прехрамбених артикала. Добијали су задругари и ракију и вино и воће и мед, итд. Чак су и мед добијали у великим количинама, а неке породице нису ни знале до тада ни шта је то мед

Неће задругари упорно да послушају власт и да ликвидирају задругу. Опет долази Миго у агитацију. Сада Миго убеђује сељаке да је за њихово добро да задугу ликвидирају. А, колико јуче убеђивао их је да је за њихово добро да уђу у Задругу. И шта бива, сељаци немаше куд, мораше да ликвидирају Задругу, али за утеху са великим закашњењем, можда и целе 2. године.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЕЛЕКТРОМОРАВА ОВЧАР БАЊА - НИСМО ИМАЛИ КОМЕ ДА ПРОДАМО СТРУЈУ !

Радио сам у Електроморави у Овчар Бањи од 1. септембра 1955. до 30. новембра 1958. године, у својству главног књиговође предузећа. Радио сам у време када је завршавана изградња две хидроцентрале на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури - ХЕ Овчар Бања и ХЕ Међувршје. Централе имају по два агрегата од по 2, 5 и 4, 5 МВ, укупне снаге 2 * 7 = 14 МВ. ХЕ су подземне . Централе је финансирала Савезна влада - из СИФ- а.. Значи, биле су од значаја за целу државу СФРЈ. Ц ентрале су пуштане у рад сукцесивно. Агрегат по агрегат.

Струју смо продавали Електропривреди Србије. Један ДВ је ишао према Чачку. И ако смо имали веома малу производњу струје - у данашњим размерама никакву, сасвим безначајну, ми нисмо могли да продамо колико смо могли да произведемо струје. О свом трошку, изградили смо ДВ 35 КВ Овчар Бања - Севојно, да би смо испоручивали струју Ваљаоници бакра у Севојну.

Једну ноћ су ме одвели у ХЕ Овчар Бања. И шта ми покажу. Било је пола ноћи, радио је мањи агрегат од 2, 5 МВ и на сату показује производњу од свега 500 КВ - потрошња никаква.

Али, у то време још није било друштвених станова, или ретко, у становима нисмо имали никакве електричне апарате. Мој први електрични апарат била је стона лампа, коју сам купио, на једном службеном путу у Београду, 1955 или 1956. године. Електрични шпорет, марке АЕГ, купио сам 1956. године за 64.000.- динара, а моја плата, која је била одлична у тадашњим приликама, је износила 19.500.- динара. Некако дознамо, да су се у Краљеву код Гвожђара појавили у продаји некакви електрични шпорети. Кажу, нема потпале, нема луча, нема цепања дрва, само окренеш прекидач и рингла или рерна се усијају. Милина једна.

Директор нам да возило ДОЏ - возило теренско отворено Америчке војске, са стране на клупе поседамо нас десетак из предузећа и правац у Краљево. Пут до Краљева, а и сви путеви су били макадамски. Возимо се а за нама облак прашине. У некој Гвожђаревој продавници нађемо свега 2. шпорета у продаји. Један узме Иван Радовановић, машиниста ХЕ Овчар Бања, а ја други. Ми пуни среће. Наш директор, Радојица Јовановић, дипл. ел.инг. морао је да чека још најмање годину дана, док није пронашао да купи шпорет. Његова г- ђа Ирина, рођена новосађанка, морала је још годину дана да ложи ватру у шпорету на дрва, као и цела наша Колонија У кругу наше Колоније само се прича о нашим шпоретима на струју. Једне прилике, у разговор се укључи и Драги Симоновић, главни машиниста ХЕ Овчар Бања. Каже нам, шта се чудите. Ја сам пре рата, у Трепчи у Руднику, у стану имао поред шпорета и бојлер и фрижидер. Наравно, чудили смо се. Јер, ми нисмо имали појма шта је то бојлер и фрижидер.

Села су била неелектрифицирана, а градско становништво је имало тек по неки радио - апарат, индустрија тек у зачетцима, тако да је и производња струје била веома мала. Просто човек да не поверује, да тако мале централе нису могле да раде пуним могућим капацитетом, вода се преливала преко брана неискоришћена. Невероватно, али је тачно.

Забележио по сећању, дана 3. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ВИНО - ПИЛИ СМО СЛАТКО ВИНО - ШИРУ ПО ПУН ЛАВОР

 Била је јесен 1945. године - године које је завршен Други светски рат. У Кулиновцима, селу покрај Чачка, догодила се велика трагедија. Једно вече, пред сумрак, четници су убили три рођена брата : Драгослава - Драга / 1903 /, Уроша /1913/ и Милисава - Мићу / 1922 / Бугарчића. Убили су их док су радили на чишћењу канала поред пута, који пролази тик уз ограду њиховог дворишта од куће.

Власт је одмах предузела извесне репресивне мере. Из суседног села Атеница протерали су целокупне породице, које су припадале четничком покрету. Које су могле имати било какве везе са остацима четничких формација које су се налазиле у шуми у планини Јелици. Ове породице биле су интерниране у села са друге стране Западне Мораве - са леве обале реке.

Операцију интернирања вршиле су јединице 48 - ме Македонске бригаде, која је била стационирана у Артиљеријској касарни у Чачку, милиција , а и ми Скојевци и чланови партије били смо на неки начин укључени у акцију. Ја сам се укључио у акцију тек на крају. Ишао сам у Пети разред гимназије, имао сам само тек навршених 16. година и био сам стално наоружан са коњичким карабином Коњице предратне војске. Тако сам се нашао у дворишту Обрада и Добривоја - Дола Јелушића, чија је кућа приближно на средини села Атенице. Кућа великих домаћина, у дворишту доста објеката. У њиховој кући био је некакав штаб који је руководио операцијом интернирања.

Само сам се једноставно налазио у том дворишту. Ништа нисам радио, само сам се шетколио и посматрао. Једног момента, мислим да је био неки официр, доведе једног младића из села Атенице / И.С./, убаци га онако слободног у подрум једне од кућа, а мене позва - видећи да ништа не радим, и каже ми : закључај подрум и чувај га, покушао је да побегне.

Касније, пред само вече, дођоше неки, наравно старији од мене, хоће да уђу у подрум - кажу да у подруму има вина.. Ја им објасним да не могу да их пустим. Наравно, убедише ме. Кад у подруму, стварно, бачве пуне умуљаног грожђа, вино тек на почетку превирања / шира /. Тражише они неку посуду по кућама и осталим објектима, ама баш ничега не бејаше, у шта би могли да наточе вина. Тек нађоше неки сав излупан и прљав лавор од алуминијума. Ко зна зашта је употребљиван. Обично су га сељаци употребљавали за ноћне потребе за малу нужду. Извадише кофу воде из бунара и мало као опраше лавор. Други су у исто време пронашли на неком тавану пршуту, још недовољно суву. Право је чудо како пршута није већ раније откривена и поједена. Јер ничега није било у кућама ни у дворишту. Вероватно је породица нешто потерала са собом, а остатке је војска све збрисала. Лично сам бројао да је за оградом изван дворишта било 36. андаћа - изнутрица од разно разних покланих животиња - рогате стоке и оваца.

Договоре се ови момци да свак попије по пун лавор вина. Они некако попише. Нудимо и овоме затворенику, стварно добронамерно, а он све време цмиздри, био се уплашио, и колико знам није хтео да и он попије следовање. Дође време и на мене. Одбијам ја упорно. Као, прво ја сам на стражи и као друго ја никада до тада нисам ништа пио. Натераше ме. На силу, једни ме држе а други придржавају лавор. Знам само, да је вино било реско слатко. Шта је после било не знам. Само су ми после причали да сам био мртав пијан. Били су се за мене уплашили. Кажу да сам пуно повраћао. Пробудио сам се тек сутрадан, тек кући мојој. Како сам кући стигао није ми јасно.

Забележио по сећању, дана 2. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак