НЕМАЧКИ ОФИЦИР МЕ ПИТА ГДЕ МИ ЈЕ ПЕТОКРАКА ?

У пролеће 1942. године враћао сам се после наставе из гимнаије- учио сам II разред. Било је око подне, леп сунчан дан, ретки пролазници. Идем сам, тротоаром поред зидане ограде Чачанске болнице. Још из далека сам спазио да неко униформисано лице , се излежава на огради . Како сам му се приближавао све је упадљивије пиљио у мене. Уплашио сам се шта ће сада да буде. Био је то немачки официр у пуној униформи, гологлав. Сагао сам главу, да бих избегао његов поглед. Међутим, он проговори са "комен". Пита ме где ми је партизанска петокрака, показујући на мој качкет, који сам носио на глави. Разумео сам га шта ме је питао, јер сам већ другу годину учио немачки језик. Одговорио сам му са "никс" петокрака, али је он био упоран, показујући ми на качкет. Ја скинем качкет да погледам на шта он то показује и имам шта да видим. На сред качкета стајала је рупа, где је предходне године била значка I разреда.

Објасним, некако, пола српски пола немачки, о чему се ради и он ме пусти да прођем. иначе се беше опасно наврзао. А, имао је разлога да посумља да сам носио петокраку, шта друго. Вероватно сам је и носио за време Ужичке врепублике 1941. године. Одмах сам нашао начина да дођем до ознаке за II разред и да је ставим на качкет, да бих избегао овакве сусрете.

Забележио по сећању, дана 10. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОТАЦ ИВАНКО У ЗАТВОРУ КАО ТАЛАЦ 1943. ИЛИ 1944. ГОДИНЕ

Било је то у касно пролеће, или почетком лета 1943. или 1944. године, не могу да се сетим која је година тачно била, мој отац Иванко / 1899/, стрпан је у немачки затвор, као талац.

Затвор се налазио у подруму велелепне куће Павла Брушије, предратног индустријалца, у центру града на почетку данашње улице Др Драгише Мишовића у Чачку. То и није био прави затвор. Управо, у тој кући се налазила некаква Немачка команда, вероватно се радило о полицијској команди. Знам да се истовремено у затвору налазио и очев учитељ веома стари Недељко Вилимановић, отац деце револуционара, који су сви страдали у том рату.

За таоце су узимани само виђенији људи. Затвореници су служили само, да уколико погине немачки војник, да их стрељају као одмазду за њиховог погинулог војника у размери 100 наших за једног њиховог. Интересантно је, да је тада талаца био мали број.

У време када је отац лежао у том затвору ја сам ишао у III или IV разред II -ге чачанске гимназије. У истој згради ишли смо ђаци обе гимназије у сменама пре и после подне. Када сам ишао у школу пре подне, оца Иванка сам виђао свакога дана. У школу сам ишао баш том улицом.

Испред те куће у дворишту, које је личило на мали паркић, тата је свакога јутра седео на кафанској жутој столици са наслоном, прекрштених ногу и читао новине, чини ми се Ново време.

Испред зграде на улазу у двориште, поред,стражарница. Само њих двојица, немачки војник шета тротоаром, а мој отац седи и чита новине. Нисам смео да се оцу јављам, било ме је страх. Нити је он мене видео ни један једини пут, нити сам му се ја јавио и једном.

Срећом у то време, није страдао ни један немачки војник, те се отац жив и здрав вратио кући.Остао је у затвору бар месец дана. Кући га је чекала супруга Милева и 6- ро деце

 Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак, дана 8. маја 2010 године.

MAНИФЕСТАЦИЈЕ 27. МАРТА 1941. ГОДИНЕ

На дан 27. марта 1941. год. , био сам на настави- пре подне, у I разреду II мешовите чачанске гимназије.

Био је то сунчан, леп и пријатан пролећни дан. Настава је прекинута, одмах по сазнању да је у Београду оборен Тројни пакт и да је формирана нова Влада и да је на престо ступио још непунолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Када смо изашли напоље, испред Гимназије већ је била маса народа. На скверу испред Гимназије,трубачи , игра коло. У колу само мушкарци обучени у шарена традиционална одела, у антеријама, а на главама шубаре , са кокардама. Кажу, то су четници . Нисам знао ко су то четници, нити сам нешто слично до тада видео. На улицама маса света, кличе се Краљу и новој Влади. Кафане пуне, пије се и пева. Причају, да кафеџије чашћавају, нико ништа не плаћa.

Oд светине не може да се прође улицама. Идући са масом света улицама, дођем до бербернице у улици, која се сада зове Железничка /та берберница је постојала до пре неку годину/.Берберница је имала радио апарат-тада реткост.Власник је ставио на врата споља и велики звучник, да би окупљени народ чуо шта то радио саопштава. Из прокламације, коју саопштава , разумем да то говори Краљ Петар II. Окупљени народ кличе и бурним аплаузом поздравља говор новога Краља. То је био мој први сусрет са радио-апаратом .и животом у ратним условима.

Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак,

Дана 6. маја 2010. године.

УЧИТЕЉ ЈЕ ИЗАБРАО НАС 6- РИЦУ ДА НАСТАВИМО ШКОЛОВАЊЕ У ГИМНАЗИЈИ

школу завршио сам у Кулиновачко - атеничкој школи, данас школа " СВЕТИ САВА" Чачак, 1940 године, са одличним успехом. Учио ме је стари учитељ Чедомир Илић.

Био сам повучено, мирно и стидно дете. Никакве несташлуке нисам правио и никад се ни са једним дететом, а и касније, нисам потукао. Први дан школе сам добро упамтио. Сви ми ђаци смо плевили калдрму у дворишту, која пракса је била преко целе године. Наравно, мени су страдале заноктице и сутрадан ја нисам хтео да идем у школу. Отац ме два-три пута шљепне по туру, те сам плачући у школу отишао. Иначе, никада више ни од оца нити мајке нисам добијао батине.

Ђаци су кажњавани за несташлуке или незнање батинама од стране учитеља.У подруму, испод стана учитељевог, био је и затвор за ђаке који су начинили неки тежи прекршај. У затвору је често био Блажун Шићевић, старији од мене за два разреда. Био је јако развијен, далеко најјачи у школи, тукао је кога је стигао, био је прави кабадахија.А, и њега су учитељи често тукли у дворишту да то посматрају сви ђаци, везивали и руке и ноге и били батином по табанима и прстима руку.

И ја сам једном добио батине од учитеља Чеде. У четвртом разреду, учитељ Чеда одреди мене, ваљда као доброг ђака и најпоузданијег, да га замењујем док он буде одсутан до краја наставе тога дана. А, ја као велики стидник, кажем учитељу да га неко други замењује. Учитељ на то, каже шта то рече, пружи руке, узе један прут са врха школске табле, и удари ми неколико батина.Због велике скромности добих батине, али се учитељ морао поштовати и без поговора.

На крају школовања, наш учитељ је, нас шесторицу ђака, предложио родитељима да треба да наставимо школовање у гимназији. Сви родитељи су прихватили препоруку учитеља. Учитељ нас је одвео да полажемо пријемни испит. Сви, изузев једног- Добривоја- Бока Којића, који је идуће године положио пријемни испит, завршио медицину и био дуго година лекар чачанског Борца и директор Хитне помоћи, положимо пријемни испит. Скоро сви смо факултете.

Мој отац је пружао велики отпор за мој наставак школовања.У гимназији је већ имао ћерку Олгу /1923/, а упис у школу је био веома скуп. Отац је био средњег имовног стања и као такав морао је да за упис деце плаћа и школарину.Школарина је била висока, знам само да се причало, да је вредела пар волова. Приликом уписа, отац је морао да поднесе документацију да је све обавезе према држави измирио, да је уплатио школарину, порез, прирез, да је отплатио рате кредита, а имао је хипотекарни дуг за изградњу куће од 15.000.- динара. Приликом уписа отац је морао да испрода све што је имао за продају од пољ. производа и да се зајми.

Али, ја сам био, брат ове сестре, јер нас је било три сестре и три брата, она средња и ја средњи.,па је она тату ипак убедила.

Што се тиче школовања деце, мој отац Иванко био је изузетно напредан човек. Пре другог светског рата , веома мали број девојака се школовало, а девојке родитеља земљорадника, никако. Моја сестра Олга је једини случај у чачанској гимназији да се школовала , којој је отац земљоделац. Наравно, ни моја генерација није имала женску чељад на школовању.

Уписао сам се у II - гу мешовиту чачанску гимназију. Ми из Друге гимназије носили смо тамно плаве качкете, а на њима жути ширит и жуте римске бројеве разреда и арапске  броја оделења, а девојке беретке ,беле блузе, плаве хаљине и ципеле са малим штиклама. Прва гимназија имала је ознаке беле боје.Ђаци су морали на јавним местима увек да носе униформе, а било је забрањено, да се појављују на улици после 20 часова.

Забележио по сећању Јован Шолајић, Чачак, дана 5. маја 2010. године.

СРЕЋОМ ИЗБЕГАО СИГУРНУ СМРТ 1941. ГОДИНЕ

Мој отац Иванко , стар 42. године / 1899 /, 1941. године приступио је партизанима у Чачански партизански одред " Др Драгиша Мишовић".Његова чета је била у саставу 6-ог батаљона одреда. Иначе, Чачански одред је био највећа партизанска формација у Југославији. У свом саставу имао је : 6. пешадијских батаљона, батерију топова, тенковску јединицу, бициклистичку чету, све позадинске јединице. Одред је бројао преко 4500 наоружаних бораца.

Спомен топ на Ружића брду код Краљева и Спомен тенкови у центру Краљева и испред музеја у Ужицу, представљају борбу бораца и јединица Чачанског партизанског одреда.

Управо, топ и тенкови су припадали Чачанском партизанском одреду / да се зна /.

У опсади Краљева јединица у којој је био и Иванко десјствовала је из правца Врњачке Бање, била је стационирана у селу Врба. После разлаза са четницима и распада блокаде код Краљева, јединица Иванкова је пребачена на фронт према Равној Гори. У селу Срезојевцима, његова чета, водила је борбу са четницима. У тој борби , у борбеном поретку, у време краткотрајног затишја, погинуо је његов командир чете Раденко- Рајо Јањић. Погодио га је метак усред чела , док је Иванко са њим водио некакав разговор. Погинули Рајо је био предратни комуниста, био је на робији до почетка рата. Политички робијаши су , одмах по избијању рата, пуштени кућама.

Четници у јуришу заробе Иванка и још двојицу голобрадих младића, пореклом из равних села према Краљеву. Младиће одмах стрељају, а Иванка су почели да кундаче са пушчаним цевима и кундацима, псујући га шта је он матор / 42. године/ тражио у комунистима, да ће сад видети свога бога. У том партизани у контра јуришу Иванка ослободе. Натоваре га на волујска кола и превезу у Чачанску болницу, где се брзо опоравио и ако је имао 6. поломљених ребара.

Ово ми је причао отац Иванко , ко зна колико пута.

Јован Шолајић, Чачак

СРЕЋНА НОВА 1941. ГОДИНА

Иванко је на вратима једне од соба , у коју се улази из предсобља, написао уочи Нове 1941. године, не знам са чиме, : "СРЕЋНА НОВА 1941. ГОДИНА". И била нам је срећна.

Вероватно је био месец септембар 1941 године. Четничке јединице увече заузму положаје у линији Иванкове куће за напад на Немце и за ослобођење Чачка. Куће Иванкове се налазе око 500 метара ваздушном линијом од артиљеријске касарне , а од старог пута за Краљево око 200 метара.Случај је хтео, или је то можда био избор, да је око наше куће заузела положај чета којом је командовао пашеног Иванков Милорад Ружичић из драгачевског села Гарачића. Иванко је молио Милорада, да то не чини да ће да му кућу запали, али ништа није вредело. Напротив, једини митраљез којег је имао поставио је на прозор нове куће.

Нова кућа има доминантан положај, на брегу је , има бетонски јак подрум, зидана са гвожђем и бетоном, са орнаментима, олуцима, зидана 1930. године, уз помоћ кредита од Хипотекарне банке из Београда у износу од 15.000.- динара, не знам са којим роком отплате, али са каматом од 12% редовне и 12% затезне. Пре него ли што је почео напад сви смо се склонили у подрум нове куће, нас око 30-так, цео комшилук, а 9-оро из наше куће. Иванко је већ ставио испред прозора и врата подрума да ли сламу или сено, ради заштите од пушчаних и митраљеских метака.

Око пола ноћи , чули су се јауци рањеника , а потом и тишина, јер су се четници повукли. Сутра ујутро, само што се разданило, нас пуно двориште, а немачки официр са двојицом пратиоца на коњима осматра двогледом нашу кућу / са места данашњег обданишта /. Отац Иванков Благоје /1859/ каже нама да бежимо , да неће да ваља. Нас осморо крећемо одмах у бежанију преко брда у суседно село Атеницу, а деда остаје код куће, каже: стар сам нека буде шта буде.

Само што смо прешли преко брда почела је канонада топова. Гађали су из свих расположивих оруђа: топова, тенкова, блиндираног воза, а бомбардовао је и један авион. Нама сруше скоро да темеља нову кућу, а оштете и друге куће /2/ и друге објекте, а у селу још 13. кућа. Кров на кући је био однет у целости, а рупе на зидовима нису могле да се преброје.

Куриозитет, једна граната пробила је зид нове куће, прошла дијагонално кроз двоја врата, пробила зид друге старе куће зване пивница , ударила у ложиште шпорета и однела га, пробила други зид и иза зида пала неексплодирана, а на шпорету шерпа од 20 литара пуна млека недирнута. Чудом, деди Благоју није фалила ни длака са главе, и ако је све време био у дворишту, На имање Иванково пало је укупно око 150 граната, Иванко је десетак неексплодираних закопао на делу нашег имања зв. Радовина. Радни батаљон Чачанског одреда, одмах по ослобођењу 1. октобра 1941. године је поправио нашу и друге куће , али само зазидао и покрио, да не кисне.

Иванко је тек 1951. године, некако довео у стање да се у новој кући могло да живи. За све време рата били смо на великим искушењима, скоро сви из куће смо учествовали у рату и сви га преживели без икаквих последица, и Иванкова жеља Срећна нова 1941 година се испунила. И данас може да се прочита то Срећна..... , после толико година. Иванко је после рата попунио све могуће државне обрасце о причињеној ратној штети на терет државе Немачке. Међутим ништа од тога. Тито је Вили Бранту, односно Немачкој, опростио ратну штету, у име државе и у име свих нас који смо претрпели ратну штету.

 Записао по сећању: Јован Шолајић, Чачак

Дана 3. маја 2010. године

БЕГ ИЗ БОРСКОГ РУДНИКА 1917. ГОДИНЕ

Окупаторске власти су 1917. године мобилисали мога оца Иванка Шолајића, из Кулиноваца, селу крај Чачка, за рад у Борском руднику. Отац је тада имао 18 година.

Радио је у рударском копу на 300 метара у земљи, у врло тешким условима. Слаба храна, исцрпљујући рад под земљом, натерало га је да размисли о бегству. Тако једне ноћи, искраде се из колоније, и ако је била под јаком стражом, и неопажено између две стражарске куле, провуче се и крене пут Чачку. Ноћима се кретао у правцу , како је он предпостављао, Чачка. Није смео да се појављује, јер је на себи имао радно логорско одело. Данима је путовао, искључиво ноћу, хранио се воћем и поврћем из башта сељака и некако стигне жив и здрав својој кући.

Ово ми је испричао отац у марту 1974. године.

Јован Шолајић, Чачак

БЕГ ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА 1915. ГОДИНЕ

На самом крају 1915. године, Српска војска је, под налетом веома јаких непријатељских снага, одступала према Албанији. Народ је био веома уплашен доласком окупације. У народу се много причало каква зверства је починила аустро-угарска војска 1914. године у Мачви. Побили су и повешали бројно цивилно становништво- жене, старце и децу

У мојој најужој породици , у селу Кулиновцима на домаку Чачка, живела су и три мушкарца, који нису били мобилисани .По њиховој процени, а не само њих , већ су тако поступили мање- више сви, нису смели да дочекају окупаторе код куће. У кући су живели : деда Благоје стар 56 година, био је стар за војску, отац Иванко, стар 16 година /1899/, био је млад за војску, и течо Илија Пајић, домазет , инвалид из српско- турског рата 1912 године, у Кумановској бици за ослобођење Јужне Србије, данашње Македоније.

Тако, сва тројица крену у одступање заједно са Српском војском према Албанији. Негде на Косову сва тројица буду заробљени, са још хиљадама војника и цивила. Аустро-угарски војници су их, по зими и лапавици, спроводили са Косова Ибарском клисуром за Београд и даље за Мађарску.По осам у врсти а колона непрегледна, са страна аустро-угарски војници на коњима са упереним и репетираним пушкама. Када се неком јаднику заглаве опанци у блату и закочи кретање непрегледног ешалона, такав бива убијан истовремено без опомене. А они који су ишли иза морали су да беспрекорно прескачу убијене, јер би и сами страдали ако би дошло до поремећаја у кретању колоне. Данима су ишли, по изузетно неповољном времену и гладни и жедни и тако стигну у Београд, у некакав велики простор, на предах, десетину хиљада њих.

Мој отац , стар само 16. година донесе одлуку да покушају да побегну из заробљеништва. Преко дана, тражећи да обави нужду,добро је осмотрио положај стражарница и кретање стражара . Када је пала ноћ, сва тројица крену у бег, ризикујући да буду побијени, ако би били откривени. Нашли су рупу између стражарских места. Крену кући за Чачак, преко брда и планина и то само ноћу, плашећи се да их не открију, и здраво стигну кући без икаквих последица.

Иначе, у истој колони, били су и Светолик Нешовић, из Кулиноваца, отац Гроздане, супруге најстаријег Иванковог сина Милутина и Добривоје Весовић, из Мрчајеваца отац Ружице супруге најмлађег Иванковог сина Видосава, исто младих за пушку, рођених 1897 или 1898 год. Они су до краја рата били у логору у Мађарској, и вратили се кући, у коме је од глади и болештина умрло преко 14500 српских заробљеника.

У колони је био и Радомир- Бабо Јањић из Атенице /1885/. Он је успео да побегне из колоне негде у Ибарској клисури.

Ово ми је исоричао отац Иванко у марту месецу 1974. године.

Јован Иванков Шолајић, Чачак