" У  З Е М Љ У  Д А  П Р О П А Д Н Е М"

Негде 60- тих година двадесетог века, нас двојица : пуковник Винко Уводић, директор, родом из Клиса код Сплита и Ја, начелник књиговодства, Техничко ремонтног завода из Чачка, путујемо од места до места црногорским и хрватским обалама на нашем Јадрану. Путујемо, бродовима : "Партизанком" и "Пролетерком" и другим, од места до места, познатих летовалишта. Тражимо погодно место за организацију нашег Одмаралишта за раднике ТРЗ-а.

Треба да нађемо довољно соба за смештај у приватним кућама и просторију за кухињу и трпезарију, за колектив који је бројао од 1000-1500 радника. Лепо смо путовали овим лепим бродовима, било је то незаборавно. Свугде су нас лепо примали.

Тако у једном месту, мислим да је то била Макарска, седимо нас двојица у неком туристичком бироу, за сточићем, пијемо нешто са чим су нас послужили, водимо разговор са једном прелепом расном младом црнком.

Пуковник Уводић је у цивилном оделу, говорио је слично по чачански, леп и шармантан мушкарчина од четредесетак и нешто година. Културан, интелигентан, шармер. Воде се и неофицијелни разговори, као увод у разговоре за посао због којег смо код њих. Пита Винко младу даму, како живи, а она с неба па у ребра. Знате, ја сам српкиња-црногорка, а ови овде су само саме усташе, не могу од њих да останем жива.

Винко није ни поцрвенео, прешао је преко овога што је чуо, наставио разговор као да се није ништа догодило. А ја да у земљу пропаднем. Знао сам Винка, био је велика- велика људина, волео је Чачак и нас Чачане.

Забележио по сећању, дана 7.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОПЕРАЦИЈА БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ

Догодило се то 1972. године. Радио сам тада у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Те године, а и предходне, мало- мало па ме јако жигне у пределу слепог црева. То се догађало махом у неким посебним ситуацијама - када сам на путу, на неким важним састанцима.

Једне прилике, путовао сам на неки састанак у Сплит. Путовао сам возом Личком пругом. Пруга завејана, воз стао у некој врлети, ни напред ни назад. Одједанпут, толико ме је жигнуло у пределу слепог црева, да само што се нисам у....о.

Тако и овога пута. Био сам на састанку колегијума, после подне. Опет ме жигне, до бесвести. Напустим састанак, седнем у мој ауто, нађем нашег болничара из наше амбуланте, мог доброг другара Мија Еровића и право у Чачанску болницу.Мијо је кум са Др Љубомиром Оцокољићем, начелником хируршког оделења, а и ја сам био познаник са доктором.. Др Оцокољић је био познати хирург, а и велики лафчина. Нађемо Оцокољу. Жалим се на слепо црево. Он ме удари отвореном шаком прстима у пределу слепог црева, ја не одреаговах. Каже мени Оцокоља, ако је ово слепо црево онда је он Софија Лорен. Каже, нема појма. Кажем ја Оцокољи, вади га па и ако није оболело.

Опире се Оцокоља, још један аргуменат, нема никога од особља, само је он сам на оделењу, као дежурни. Инсистирам ја да ме одмах оперише. Ја сам се већ пребобао и поздравио са супругом Емом, остала је кући пуна суза. Мој ауто сам паркирао испред хируршког оделења, да се вратим кући необављена посла, није долазило у обзир.

У ходнику испред хируршке сале, удари Оцокоља локалну инјекцију. Оцокоља и Мијо ме положе на хируршки сто, Оцокоља каже Мију да му асистира, да узме неку крпу и да је укваси и да ми са мокром крпом кваси чело. Сече Оцокоља, пуца кожа, као кад се сече сланина на ошуреној свињи. Завукао Оцокоља руку у трбух, тражи нешто, лепо осећам како ми све унутрашње помера. Поче Оцокоља да се чуди и изненађује. Каже ми , пази- пази слепо црево ти се залепило за кичму, ух, ух богаму.Чујем како пуцкета одвајање слепог црева са кичме. Једва га некако извади, принесе ми испред лица, било је предугачко. Каже ми, да је оперсиао преко 3000 слепих црева и да оволико црево није видео, да је црево било у процесу, да сам имао среће те сам га извадио, иначе имало је велике шансе да ми пукне и да би се по мене то могло завршити и најгорим.

Др Оцокољић ме је сместио у засебну двокреветну собу. Лекари и друго особље обилазили су ме са посебном пажњом и уважавањем. У Болници сам лежао, да ли 3. или 5 дана, не знам, па одмах на посао.

У Болници ме је посетио и Директор Техничко ремонтног завода у Чачку, Инослав Томпак, дипл.маш.инг, пуковник и пожелео ми да што пре прездравим и дођем на посао, што ме је посебно обрадовало. Јер наш директор Инослав , рођени Загребчанин, имао је многе добре особине и као стрчњак и као човек, али је био повучене нарави, човак који није волео да се интимизира. Значи, да ме је много ценио, када је нашао за сходно да ме обиђе у Болници.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949-1950, IV КЛАСА, ЗГОДЕ И НЕЗГОДЕ

Редовни војни рок служио сам у Школи резервних пешадиских официра у Загребу , IV класа. Школа је била у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде, 6-те Личке пролетерске дивизије. Касарна наше школе налазила се прво у Илици на Чрномерцу, а касније у Селској цести бр. 92.

На одслужење војног рока одлазило са са напуњених 20. година живота. Одлагања одласка у војску није било. Ја сам учесник НОР-а, имао сам ратнога стажа 5 месеци и 5 дана, нисам имао довољно, па тај стаж нисам ни пријављивао. Сматрао сам да ми је боље да идем у школу, која је трајала годину дана, а ако би пријавио ратни стаж, морао бих ићи у обичну јединицу на дослужење. Питомци школе, који су имали најмање шест разреда гимназије, служили су војни рок годину дана, колико је и трајало школовање, наредне године ишло се у трупу на стажирање од 2. месеца, па се пришивао чин потпоручника, а остали по завршетку школовања одлазили су одмах у трупу на стажирање у трајању од 6. месеци, па су добијали чин. Ја сам припадао првој групи.

1. У Н И Ф О Р М А. Униформа од чоје или сл. материјала, боје СМБ.Н е сећам се какву смо униформу носили лети . Зими шињел истог квалитета и боје. На глави титовка са петокраком, на ногама цокуле, кошуља без крагне, без кравате, шуферице уместо чарапа, нема полувера, шалчади, наушница, рукавица.

2. КАКО САМ ДОСПЕО У МИТРАЉЕСКУ ЧЕТУ. Наш школски батаљон школовао је пешадијске официре следећих специјалности и имао је 4. чете/ са по три вода/ : минобацачку, митраљеску, ручни бацачи и стрељачку. У минобацачкој и митраљеској школовали су се само питомци који су имали најмање 6. разреда гимназије, а остали за остале две специјалности. Прозивају мене за минобацачку чету. Направим се луд и станем тамо где се постројавају за митраљеску чету. Да пробам, ако упали- упали. Сетио сам се ношења лафета, сетио сам се , да су ми једне прилике за време рата натоварили на леђа комлетан италијански минобацач од 45 мм, који се носио као руксак, из кога се пуцало са леђа војника. И без по муке ме писар уписа у бројно стање митраљеске, а онај за минобацачку избриса.. Није само било у питању моје размишљање о тежини лафета, већ сам испред чете препознао поручника Десимира- Дејана Милошевића из Чачка, који је од мене био старији 3. године, са чијом сам сестром Радом био у истом оделењу Чачанске гимназије , коју је и он учио. Као велим, ко зна можда ће ми бити лакше. Дејан ми је био командир вода, једно време, потом је прекомандован у Скопље. Једном ми је стварно помогао. У практичној јединачној обуци било је неко пузање са пушком, а оно пала киша, блато, а Дејан ће мени Шолајић, а ја изволте друже поручниче, станем мирно. А он ће мени , остави ово , хајде причај ми о Чачку. и тако даље.

3. Н А О Р У Ж А Њ Е. За лично наоружање имали смо прво руске пушке са бајонетима, само што смо их одмастили, замене их са нашим пушкама, мислим да су то биле пушке предратне војске 7,9 мм, са дугачким ножевима беле боје. Ножеве смо увек носили о опасачу на левом куку. Приликом кретања, куглица на канији у којој се налазио нож, ударала ме је у пределу колена леве ноге.Свако оделење, које је бројало 10. питомаца, имало је по митраљез са постољем немачки ШАРАЦ 7,9 мм, у воду 3 митраљеза, у чети укупно 9 митраљеза.

4. С М Е Ш Т А Ј. Спаваонице велике, обично са смештај целога вода од 30 питомаца. Кревети гвоздени, обично са два спрата, или једноспратни. Сламарице напуњене сламом. Имали смо и по равњачу, са којом смо дотеривали сламарицу да је морала да изгледа, што би се рекло, као кутија шибица. Нема наткасни. Униформа се слаже на војничке сандуке, који се налазе поред или испод кревета. Сандуци су једнообразни, величине приближно по пола метра у све стране. Осим ноћу, на креветима спавали смо и после ручка, све до времена послеподневних активности. Цокуле у ходнику испред спаваонице. Наоружање у сошкама испред спаваонице.

5. Г Р Е Ј А Њ Е. Није било грејања. Спавало се у хладним спаваоницама. Једне ноћи смрзну нам се цокуле у ходнику, нисмо могли да их обујемо, па нам дозволе, да док су трајали велики мразеви да цокуле уносимо у спаваоницу.

6. Х Р А Н А. За доручак врућ чај са коцкицом мармеладе, величине коцке шећера, ручак обично куван пасуљ са парчетом сировог меса, а за вечеру знам да смо најмање пола године јели редак кувани купус рибанац без меса, парче хлеба за сваки оброк, величине 1/3 векне. Бољи ручак имали смо четири дана: за Нову годину, Први мај, Дан Бригаде и 22. децембар. Тада смо добијали кувани пиринач са ситно исецканом сланином у њему. Једном смо имали и крофне. За време припрема за Параду добијали смо дупло следовање.

Ја сам добро јео када је за ручак пасуљ. Међутим, једнога дана, један до мене скида кашиком нешто са врха хране. Питам га шта то ради, а он ће. Знаш ја прво са врха поскидам ЖИЖАК па онда наставим да једем. Ја до тада нисам ни знао шта је жижак. Наравно, после овога пасуљ нисам ни узимао на казану. Срећом, ово сазнање ми је дошло пред сам крај војног рока, иначе, вероватно би скапавао од глади. Јели смо из немачких мањерки из рата. Стојимо у реду испред казана, кувар нам наспе по кутлачу хране у мањерку, добијемо парче хлеба, па стојећи са хлебом испод мишке једемо, негде испод неке стрехе. Трпезарију нисмо имали у Илици, у Селској цести не знам да ли смо имали. Јели смо тако и по киши и по снегу. Касарне нису имале кантине, у данашњем смислу. Вероватно да се није могло боље. Та 1950 година је била веома тешка за државу. Суша, у Загребу цело лето није пала ни једна кап кише, затим Резолуција ИБ-а.

7. П Л А Т А. Ми-питомци примали смо плату 300.- динара месечно. За тих 300._ динара ја сам могао да обскрбим себе са свим што ми је било неопходно потребно, и то само неопходно. Плату смо примали тачно сваког првог месеца унапред. Ја сам од плате куповао одмах 30 кутија цигарета, оних мало јевтинијих, мислим да су се звале Космај, затим ималин, калодонт, имао сам новца још за једну или две биоскопске представе : два, три или четири пута месечно, како кад. За годину дана, само ми је старији брат Милутим послао два или три пута по 500.- динара од плате када се запослио после одслужења војног рока. Ни једном нисам био у кафани или сл.

8. В О Ј Н А П А Р А Д А 1950. У ЗАГРЕБУ. Наша комплетна бригада, учествовала је на Првомајској војној паради у Загребу 1950. године.. За параду смо се припремали на Максимиру на некаквом полигону целих месец дана, почев од 1. априла. Учили смо парадни корак. Командант припрема за параду био је неки пуковник Грубор. Парадирамо испред трибине, много ешалона, целокупни састав, свира војна музика маршеве предвиђене за параду. Пролазимо испред трибине, ако то добро одрадимо, пуковник Грубор да похвалу са "врло добро", а ми одговоримо са "стараћу се " или "служимо народу", не сећам се тачно какав је отпоздрав изговаран, за тај дан тај ешалон је вољно. Ако не, терамо све у круг и до времена за ручак. А за храну добијали смо по дупло следовање. Чак смо за доручак имали и пржена јаја. Морали смо да те напоре издржимо, али што је најбитније да народу изгледамо лепо.

Парада Првог маја. Леп сунчан дан. Придолазе ешалони трибини, на трибини државно и војно руководство Хрватске, војна музика само "бије". Наш ешалон стиже до заставице, која обележава почетак парадног корака. Командир нашег ешалона подиже и спушта сабљу, која бљесну на сунцу, а Прке Ужичанин који је био у средини ешалона викну " сад", а ми као један, спуштамо пушке са ножевима на пушкама са рамена на поздрав на десни кук, главу на десно, корак из маршевског у стројеви корак. Корак је "пуцао", тресла се земља. Ножеви на пушкама, њихов врх стоји свакоме до самога десног ува. Кроз разглас чујемо: пролази славна Трећа личка пролетерска бригада, узбуђење на врхунцу.

9.Б Е З Б Е Д Н О С Т. Ради личне безбедности и за "не дај Боже", били смо обавезни да , код излазака у град, носимо војничке ножеве на опасачу на левој страни. То су били ножеви предратне војске, бели, дугачки преко пола метра , у канији, релативно оштри. Куглица на врху каније ударала ме је , при корачању, у колено. Била су таква времена, па је се тако морало. Није се чуло да је неко од наших употребио тај нож у одбрани.

10. П Р О В О К А Ц И Ј А. У Илици, на Чрномерцу, у крају де је и наша касарна, нас неколико питомаца, у фоајеу биоскопа разгледамо рекламне фотосе, чекајући да уђемо на нашу представу. Прилази нам један дечак од десетак година и обраћа нам се са : " ШТА СТЕ ЗИНУЛИ, НИЈЕ ТО СРПСКИ КАЧАМАК". Погледамо, са стране стоји њих неколицина надрданих младића, видимо колико је сати, прећутимо као да нисмо чули шта је овај рекао. Речено нам је -строго, да не смемо започињати кавгу у оваквим и сличним случајевима . У Загребу су углавном сматрали, да онај који носи војничку униформу- да је Србин.

11. Ш Т А  Ћ Е  В О Ј С К А  У  Т Р А М В А Ј У. Ишли смо на неку фудбалску утакмицу на Максимир. Мислим да су играли Партизан и Динамо. Наравно, возимо се трамвајем, од касарне има неколико километара, како би другачије. Трамвај пун као шибица. Једна госпођа са шеширом, гласно протествује, грдећи војску, због гужве. Каже гласно, шта ће војска у трамвају, може она и да иде пешке. Наравно, нико од нас војске, није реаговао.

 12. С Т Р О Ј Е В И М  К О Р А К О М  П О  О Р А С И М А. Жалио се неки сељак, да му ми беремо орасе. На занимања ишли смо и на далеку периферију Загреба, залазили смо и у само сеоско подручје. Стварно, нама није падало ни на памет да нечије воће беремо, па и орасе. А, и шта ће војницима ораси. Бром је био јачи. И једно јутро, а предходну ноћ је падала киша са олујним ветром. На коловозу, куда маршујемо, идемо на занимање, опао само сами орах у власништву тог сељака и у комини и окомишан. Командир вода, командује стројевим кораком. Јао мајко моја, кад је почело да пршти испод наших цокула, само саме попрштене кокице ораха.Нити ми , нити командир не рекосмо ни једну једину реч.

13. "Т Е Н К О В И  С  Л Е В А , Т Е Н К О В И  С  Д Е С Н А". Један од водника, који су у чети за све служили, изузев што нису имали било шта са наставом, водио нас је на неку наставу у Војно училиште на Чрномерцу, преко пута. Нареди он команду стројевим кораком, а ми по договору, оглушимо се и наставимо маршевским кораком. Можете да замислите, како је то изгледало, пуна улица света куда пролазимо. Тај водник, нешто се био нама замерио, заборавио сам шта је било по среди, а није био у праву, бар смо тако сматрали. Сутрадан, командир чете, предратни официр, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, води нас ван Загреба, на час Топографије, који предмет је он предавао. Зашли смо на крај неке улице, име је имала по некој српској дивизији, крајња периферија, зашли смо у село. Ту су неке врзинчине, разно разне ограде, бодљикава жица и узбрдица са обе стране коловоза којим пролазимо. И онда пада команда: "тенкови с лева, тенкови са десна" и то по неколико пута. Када су 6 питомаца пала у несвест, командир је наредио постројавање, вратио нас у касарну, и ни једну нам реч није рекао.

14. Ч Е Ш А Р О Ш И. Најпознатији чешарош је био Бранко Петровић из Крагујевца. Али, унапред да кажем да је био велика другарчина, пријатан за друштво. Међутим, како се он сналазио. Када примимо плату, он купи две-три кутије цигарета, на одморима, иде од једног до другог и дели цигарете. После тога, до краја месеца не купује цигарете. На одморима, приђе групи, одмах маши руку првоме до себе, узме цигарету, чукне је и облизне, пали , без и једне речи.

15. Н А Ј Б О Љ И   П И Т О М А Ц. Најбољи питомац у нашој митраљеској чети био је Јован Петровић, из Бечња или Мрчајеваца код Чачка. И ја и још доста њих имали смо из свих предмета десетке, такође и Јован. Ипак је Јован био најбољи међу нама. Био је снажне конституције и интелигентан. Једне прилике, на такмичењу заузимања положаја митраљеског оделења на удаљености од близу два километра, Јован је стигао први. Али како први. Он је све сам носио митраљез, док су се у другим оделењима смењивала по цела десетина, и опет је први изнео митраљез на положај. Био је и потиштен, меланхоличан. А, и не био. Отац му је тада био на робији, да ли због неуласка у СРЗ, или због неизмиреног откупа, не знам, био му је отац богати сељак. Ваљда је хтео да покаже, шта је , ко је

16. С А  К Р И В И М  В Р А Т О М  Б У Д У Ћ И  О Ф И Ц И Р. Један од нас- питомац, био је негде из неког града око Велике Мораве, имао је крив врат. Глава му је падала на једно од рамена. Питали смо се, како је он могао бити регрутован и то за будућег официра. Па, он је био очигледан пример да није способан за војску. Он је значи убедио регрутну комисију. Каква су онда била времена. Сматрало се да мушкарац, који није служио војску, није ни зашта, да не може ни да се ожени.

А сада, толико младића избегава да научи да рукује оружјем. Па ко ће да нам брани државу сутра када то буде потребно. Ко ће таквоме да брани његову породицу. Погрешно је мислити, да ће нас неко други бранити. Погрешно је мислити да ће професионална војска моћи да брани отаџбину. Отаџбина се може бранити само општом мобилизацијом. Кога ћемо ми када затреба да мобилишемо, када нам мушкарци не знају да рукују оружјем, нити знају било шта о ратним вештинама. Када су нам заузели Косово, нама није могла да помогне ни велика и братска Русија. Грчка је мало већа од Србије а има под оружјем 700000 војника, а ми хоћемо са 24000 војника да будемо безбедни. Не верујем. Професионални војници могу боље да рукују са компликованим борбеним системима. Али краљица рата је пешадија. Територија коју запоседне пешадија тек је тада освојена. Значи, сваког мушкарца би требало обучити да може да рукује са основним пешадијским наоружањем и са основном обуком ратовања- за не дај Боже.

 17.Т О П О Г Р А Ф И Ј А. Топографију нам је предавао командир чете, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, предратни официр. На часу капетан објашњава читање топографских карата. Каже: ако су на карти два знака цркве, значи да се ради о засеоку, а ако су три знака ради се о селу. Ја устанем и ставим примедбу: у мом селу нема црква, нема ни у суседним селима, наша црква је у граду Чачку. Капетан је слегнуо раменима, ништа није умео да нам каже. Видим да се чудио, како да село нема ни једну цркву. Тако је било код нас у Србији, а очигледно да је у Словенији ситуација била сасвим другачија.

18. У  П О Д Р У М И М А  К А С А Р Н Е  У Х А П Ш Е Н И  О Ф И Ц И Р И. Једне прилике ишли смо у круг неке касарне ближе центру Загреба. Пролазили смо поред подрума једног од касарнских објеката. Видимо много начичканих глава иза решетака, радило се о официрима, били су препознатљиви по косама на главама, јер војници су били шишани до главе- нуларицом. Кроз строј проструја жамор да се ради о ухапшеним официрама по линији ИБ-а. Није било коментара. Видели - нисмо видели.

Забележио по сећању, дана 5. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ, IV КЛАСА, 1949/50, МАНЕВРИ

Наша Школа резервних пешадијских официра IV класа, у саставу 3 -ће Личке пролетерске бригаде, 6-те личке пролетерске дивизије из Загреба, по завршеној настави, негде у септембру и октобру месецу 1950. године, учествовала је у првим послератним великим војним маневрима.

Маневри су одржани у простору између Баније и Кордуна и Лике.

На маневре идемо пешке из Загреба, у маршевском поретку, под ратном спремом. Пешачимо данима. Наша митраљеска чета има 3. вода , 9. тешких митраљеза "Шараца", и девет кара са по једним коњем. Моје оделење има коња зв. "Киклоп"..Коњ је опасан по човека, пргав, јак, на табли у коњушници, за њега је писало, колико ми се чини, и колико је војника убио.

Ја сам се од малена плашио коња. Имао сам срећу да, као командир оделења, нисам имао обавезу да тимарим коња, нисам ишао у коњушницу. Само сам га једом тимарио.

 У маршу, смењивали смо се, по један се возио у карети скупа са митраљезом, уједно управљајући коњем. Угрејало сунце и под теретом оружја, ови прекиди са вожњом, спашавали су нас.

Моја смена, управо моја вожња је била и последња. Идући кроз неку посечену шуму, наишли смо на гомилу пепела од ватре, коњ се уплашио и нагло прешао у галоп. Коњ није бирао путељак куда је ишла колона, већ је скренуо са стазе ударајући и прескакући пањеве и ситно жбуње.. Срећа моја, те сам после неколико опасних тумбања био избачен без неких последица, изузев што сам се мало угрувао. Коња нико није успео да заустави. Пронађен је негде у Босни. Рекли су нам. Да је коњ запамтио прво мучно поткивање крај неке ватре и да се уплашио због тога. Јурио је бесумучно километрима и километрима све док је имао иоле снаге.

Те 1950. године, у Хрватској су 3. висока функционера Србина, мислим да се један од њих презивао Опачић или сл., смењена и пала у немилост. Негде на Кордуну, у шуми, одржан је тајни састанак / Партија је још била у илегали/, наше партијске организације чете, са дневним редом- случај њих тројице. Наводно, они су протествовали, што ништа није урађено на обнови попаљених српских кућа на Кордуну, Банији и Лици.  А Партија је рекла да то није тачно. А ми баш пролазимо кроз те крајеве. Згледамо се. Па ако су то те куће и крајеви, па ова тројица су сто посто били у праву. Веровали или не,ни једну једину кућу нисмо видели која је обновљена, а све до једне су спаљене. Нигде живе душе, само смо у једном селу видели једну старицу у црнини, која нас је питала која смо војска.

На овом истом партијском састанку, мени је укинута партијска казна строги јавни укор пред искључење, са којом сам кажњен у Новинарској школи при ЦККПС, 1949 године.,а због изгубљених и пронађених партијских личних докумената.

Више пута у току марша, на састанцима, саопштавано нам је да ако неко има бојеву муницију , да је преда, упротивном ако се код некога пронађе биће послан на Војни суд.Међутим, сазнали смо да су ипак 6. учесника маневара била рањена бојевом пушчаном муницијом.

Маршовали смо у одласку данима, сунце, суша, прашина, жеђ опасна. Маршујемо 50 минута, 10 минута одмор. Како падне команда за одмор, истог момента се сви стровалимо у јендеке поред пута и истовремено заспимо као заклани.Сећам се ,за време једног одмора, у једној увалици, крене нас неколико да пронађемо воду. Ишли смо трагом стоке и тако пронађемо некакву бару, около начичкану траговима копита. Ничице смо пали у бару. Пили смо ту воду више мутњикаву но бистру, док се нисмо понадимали. Куда смо пролазили, све је крш и го камен, и вегетација слаба.

Борбе су почеле рано-рано, получасовном артиљеријском припремом. Ми смо били "црвени", ми смо нападали. Опереције су изведене освајањем територије, по дубини од 20. км. Заглушујућа паљба, свих могућих оруђа, ништа се није видело од барутног дима.

У Загреб смо се вратили опет пешке у непрегледној маршевској колони, и ако су нам били обећали да ћемо се вратити возом. Кажу нам, нема слободних композиција, а видели смо да поред нас је прошла баш једна композиција празних теретних вагона. Улазимо у Загреб после подне, прелазимо мостом преко Саве, на улицама много света нас посматра, начичкани прозори грађана, посматрају нас. Неки и аплаудирају. А, ми под ратном спремом, необријани, прашињави, деловали смо као да долазимо из стварног неког боја.

Жалимо се командирима, да од нас нема ништа, да смо начисто пропали, да нас једино болница може опоравити. Добијамо 48. часова одмора. Одморимо се тако, и стварно као да ништа није било, нико се није јавио на рапорт за одлазак код лекара.

Забележио по сећању, дана 29. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА IV КЛАСА У ЗАГРЕБУ, 1949/50, ДЕМОБИЛИЗАЦИЈА

У месецу октобру 1950. године, завршено је школовање IV класе резервних пешадиских официра у Загребу.

Произведени смо у чин старији водник I класе.Чекамо демобилизацију. Некима су стигла од куће цивилна одела. Питомци, који нису имали бар 6. разреда гимназије, упућени су одмах на стажирање у своје јединице у трајању од 6. месеци..Ми остали нешто чекамо.

Међутим, осећамо да се нешто дешава у Држави. Затегнутост око Трста достигла је врхунац.. Једно јутро, команда Школе постројава остатак батаљона. Чита се Наредба, у којој пише ,да се обустављају сва одсуства и демобилизације, да се јединице стављају у степен приправности. У наредби пише,на која војна лица се иста односи. Набраја, активне и резервне официре и подофицире , војнике, питомце свих школа и академија.

Излежавамо се у кругу касарне, мозгамо шта може нама да се деси и сл. Паде нам идеја да се наредба не односи на наш случај. Ми нисмо питомци, а нисмо ни рочни подофицири, нисмо још ни резервни официри на распореду у трупи, значи ми смо непоменути у Наредби.. Ми више немамо радно место у јединицама ЈНА.

Договоримо се да тражимо од команданта батаљона, да један од нас оде у Штаб XII Армије ЈНА у Загребу, где би му предочио о томе да се поменута наредба не односи на наш случај. Одредимо неког Ђорђевића из См. Паланке, који је иначе био рођени брат народног хероја Гоше Ђорђевића, то му дође као јак аргумент и пропусница. Оде Ђорђевић код команданта Армије и ту растумаче да се Наредба о обустављању одсустава и демобилизаји стварно не односи на нас.

Одмах сутра дан добијемо документа и новац за превоз , да идемо кућама. Скоро сви смо кућама отишли у војничким оделима, само без опасача. Нисмо имали времена да чекамо да нам стигну одела од куће. Демобилизација свршених питомаца осталих школа, извршена је мало касније.

Забележио по сећању, дана 28. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949/50, ИНЦИДЕНТ

Редовни војни рок сам служио као питомац Школе резервних пешадијских официра IV класа у Загребу 1949/50 године. Морао сам да дослужим годину дана војног рока, обзиром да сам имао признату годину дана у рату. Нисам тада пријавио ратни стаж, јер би ме упутили да дослужим као обичан војник, а по времену трајања исто ми се хватало.

 Школски батаљон се налазио у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде , 6-те Личке пролетерске дивизије.Касарна се налазила у Илици на Чрномерцу, потом у Селској цести бр.92.

Командир митраљеске чете, у којој сам био и ја, био је предратни официр, Словенац Петер Павле, капетан I класе, а командир вода Десимир- Дејан Милошевић, поручник, иначе Чачанин.

Био сам један од најбољих питомаца, имао сам из свих предмета десетке, и био сам изабрани командир оделења.

Одлично сам знао теорију гађања. Словенац Алојз Чепин, медицински техничар, није могао да савлада градиво из теорије гађања. Командир вода Милошевић одреди мене да у слободном времену подучавам Алојза. Трудио сам се из петних жила, да овлада математиком из теорије гађања. Али, Алојз није знао ни да окучи. Ваљда сам и подизао глас, објашњавајући му. Он мени, једне прилике, ни пет ни шест, из чиста мира, рече: ти си српска свиња. Наљутим се, прекинем подучавање и пожалим се командиру вода поручнику Милошевићу.

Поручник Милошевић, замоли ме да никоме о овоме не говорим. Било је јако опасно, време Информбироа. Сваки испад, поготову на националној основи, сматран је великим преступом. Имали смо бар један случај, само једнога питомца једно јутро нема у строју. Нити је ко смео и да пита шта је било са њим, ни да га помене. Таква су времена била. У то време пуњен је Голи оток и са таквима. Забашурила се ствар, ја сам прешао преко свега.

После неколико година, идем ја Теразијама у Београду, и право набасам на Алојза. Љуби ме Алојз и пита за здравље, шта радим и тако даље. Алојз каже да , као медицински техничар ради, да ли у Војној болници или ВМА не сећам се, да му је много лепо, да су га Срби много лепо примили, и све у том смислу. Мени се Алојз дубоку извинуо, жали што се онако према мени понео. Каже ми да није знао, сад зна да је Српски народ изузетан народ, да су га у Београду прихатили као најрођенијег. Примио сам извињење. У Словенији није могао да нађе свој посао.

Забележио по сећању, дана 28. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

"ЕЛЕКТРОМОРАВА" ОВЧАР БАЊА - ЧАЧАК, "ЕЛДОРАДО " 1955. ГОДИНЕ.

Одмах после Другог светског рата започета је изградња хидроелектрана "ОВЧАР БАЊА" и "МЕЂУВРШЈЕ", на Западној Морави, јужно од Чачка.

За оперативно руковођење изградњом ове две ХЕ формирано је предузеће "ЕЛЕКТРОМОРАВА" са седиштем у Овчар Бањи, која се налази на 16. км Чачка. Инвеститор је био Савезни инвестициони фонд. Значи да су ХЕ биле од великог значаја, обзиром да их је градила Савезна влада из свога буџета.

ХЕ су од по 2 турбине /агрегата/ снаге од по приближно 2,5 + 4,5 * 2 = 14 МW, укупно.

 По препоруци мога директора ПРС у предузећу "ЦЕР" у Чачку- Богдана Вукосављевића , дипл.ек., 1. септембра 1955. године, пређемо у "ЕЛЕКТРОМОРАВУ" у Овчар Бању, супруга Емилија и Ја. Ја на радно место главног финансијског клњиговође, а супруга Емилија за фиинан. књиговођу. Рекло би се да сам прешао са коња на магарца, обзиром да сам у "ЦЕР-у" био Шеф рачуноводства. Међутим, није тако, напротив

У Чачку, супруга и ја, а узели смо се предходне године, живели смо код моје сестре Милене и зета Љуба Симеуновића, у новоизграђеној кући 1953. године, у Македонској улици бр.23.

Један куриозитет: зет Љубо је градио кућу на добијеном плацу од Општине, уз пројектат и све дозволе. Када је тражио да му испројектују и купатило, смејали су му се, шта ти пада на памет, хоћеш у кући клозет. А, он човек био у заробљеништву, радио код неког сељака, видео тамо купатило, па вели зашто не би и он тако нешто имао. Наравно, у Чачку тада није било ни водовода ни канализације, па ни купатила /можда у неким приватним кућама богаташа /. Значи, у Чачку смо становали у условима пољског клозета и пумпе за воду у дворишту и у једној соби.

Од "Електромораве" добијемо усељив комфорни једнособни стан. Оно мало ствари утоварају и истоварају радници новог предузећа са њиховим камионом. Стан окречен, коректан, право усељив. Директор предузећа Радојица Јовановић, дипл.ел.инг., каже: немојте да журите са долажењем на посао, прво се средите у стану, па полако.

Замислите какав је то био стан за оно време. У стану текућа вода, а у купатилу над кадом славина за топлу бањску воду. А вода зелене боје, нема бојлера, не треба. Радојица је у станове увео топлу бањску воду са најбољег изворишта-воду најбољих карактеристика. Купања до миле воље.,

Од узбуђења прве ноћи нисмо ока склопили. Потпун комфор па и бањска топла вода у купатилу. Чак је сваки стан у дворишту колоније имао и дрвену сушару за сушење меса, па и букова дрва за сушење. Ех, какво месо смо јели из те сушаре. Никада, више такво. Жуто, што би рекли као лимун.

Добио сам плату у износу од 19.500.- динара, већу него што сам имао у "ЦЕР-У" на месту шефа рачуноводства. Имали смо и разна додатна примања, премије, и сл. Станари ништа нису плаћали: ни станарину, воду једну и другу, струју, једном речју ништа.Касније смо заводили ред, какав је био другде.

Централе су биле у изградњи већ неколико година, а нису имали књиговодство. У тих неколико година потрошени су милиони динара, а нема књиговодства. Дошла нека инспекција то утврдила, казнила и директор по хитном поступку прими нас двоје са препоруком, да ће мо ми тај посао обавити како треба. До краја те године употпуности смо ажурирали књиговодство. Срећа је што је предходни човек који је био задужен за економски део послова, неки Планојевић, оставио веома уредне приручне евиденције, на основу којих смо могли да реконструишемо књиговодствену евиденцију.

Имали смо у Овчар Бањи и, за оно време, веома богат културно-уметнички живот: предузеће је куповало и приказивало по 2. филма недељно, два пута недељно аутобусом предузећа ишли смо у Чачак, у биоскопе или на друге приредбе.

Али, да се зна, тада нисмо имали: електричне шпорете, фрижидере, радио апарате, аутомобиле, стоне лампе,ТВ апарате, зимске капуте, итд.

Забележио по сећању, дана 27. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак .

СРЕМСКИ ФРОНТ, ДРАГУТИН ЈАЊИЋ И СВЕТСЛАВ ЈЕВТОВИЋ ИЗ АТЕНИЦЕ, ДОЖИВЉАЈ

Пред крај Другог светског рата, 1944. године, ухапшени су Драгутин- Драго Јањић /1927/ и Светислав - Ћећо Јевтовић /1924 / из Атенице селу близу Чачка. Из Чачанског затвора убрзо су пребачени у Бањички логор у Београду. У Бањичком логору лежали су 14. дана.

Окупатор је , пред само ослобођење Београда, транспортовао логораше возовима за чувени логор у Аустрији Матхаузен. Наравно, транспортовани су у теретним вагонима. У њиховом вагону било их је 27- ро. Договоре се да покушају бекство. Просекли су у поду вагона отвор довољан за људско провлачење. И када је воз улаганио из неких разлога, по упутству једнога од њих, а био је и мрак, спуштали су се кроз отвор на пругу - на прагове колосека, један по један, безбедно. Драго и Ћећо стално су били један уз другога, тако да су и искочили један за другим, и нашли су се после искакања, идући пругом један другоме у сусрет.

Искочили су негде у Срему. Пронађу неку партизанску јединицу. Прво су били на великој и вишедневној провери, са собом нису имали никаква документа, били су сумњиви. Једва су некако убедили руководиоце да нису шпијуни, свашта је могло да им се деси. И приме њих у ту партизаннску јединицу.

У време ратних операција на Сремском фронту и они су са њиховом јединицом у њој учествовали. У једној од борби њихова јединица буде приморана на повлачење. Драго и Ћећо, у брзом налету Немаца, да их не би заробили, склоне се у једно сеоско двориште. Био је мркли мрак. Склоне се у близину помоћних објеката. Ћећо се завуче у некакав хоризонтални пиладарник, а Драго одмах до њега полегао . Долази Немац са аутоматом на готовс, загледа око себе, вероватно их је приметио када су се склонили у то двориште. Чизме Немца на домак главе, каже Драго не дишем, само чекам пуцањ.Шта смо ми могли са пушкама - обичним. А, и сами смо, јединица је одступила. Шансе да преживимо никакве.

Каже Драго, гледам Ћећо се све време крсти. Крсти и непрекидно само крсти. Оде Немац, а и он можда није хтео да изазива судбину, ко зна. Питам Ћећа, побогу ти се све време крстиш, шта то радиш, па ти си комуниста а крстиш се. Каже Ћећо, када сам видео да је све готово, да спаса нема, помислио сам да ми још једино може да помогне БОГ. Не знам, али само ми је још то пало на памет. Као што видиш, можда Бога ипак има.

Драго и Ћећо су преживели рат без неких последица.

Ово нам је причао Драго Јањић, на једној од седељки поред казана при печењу ракије у мојој фамилији Шолајића, осамдесетих година прошлога века, у селу Кулиновцима, селу које је на домак Чачка.

Забележио по сећању, дана 26. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

"ЦЕР " ЧАЧАК, ПРВИ ШЕФ РАЧУНОВОДСТВА

"Цер" - Предузеће термотехничких уређаја и монтажа Чачак, настало је од угашеног војног предузећа " Боба Милетић", истовремено и са ФРА и Техничко ремонтним заводом , 1. фебруара 1953. године.

Био сам први Шеф рачуноводства "Цер-а".

"Цер" је , можда само месец дана било војно предузеће, потом је дато у надлежност Владе Србије. Први директор је био Едвард Жапкар, капетан I класе, после њега за директора је постављен Владимир Јасић, дипл.ел.инг.

" Цер" је брзо напредовао. Као прво, на челу предузећа био је инг. Владимир Јасић, образован, стручан и веома способан човек. Јасић је у главном тиму предузећа окупио доста способних инжењера и техничара. Био је и господин.. Какав је био говори и следеће: скидао је шешир када је поздрављао другарице, па и чистачице из предузећа, чак и ако су ишле тротоаром преко пута. Говорило се да је Јасић, по казни прекомандован као војник на одслужењу војног рока, са Белог двора или слично, у Војно предузеће "Боба Милетић" из Чачка.

Наводно, за време одржавања неког важног састанка на Двору, избио је курцшлус и он по казни буде прекомандован у Чачак. У "Боби Милетић" имало је доста који су у униформи служили војни рок. Јасић по одслужењу војног рока, ожени се са много лепом плавушом- чачанком Надом Брушијом / у народу Брушлијом/, ћерком индустријалца и вероватно најбогатијег Чачанина.

Павлу Брушији, причало се да је и држава остала дужна, за изградњу пруге нормалног колосека од Краљева до Чачка, преко 20. милиона динара- предратних. Брушије су се доселиле из места Брушије из Далмације, у Србији су узели  за презиме име села, звучало је страно и господственије, иначе презивали су се Лончаревић. За време Другог светског рата Брушије су се коректно понашале. Један од Брушлија је стрељан од стране Немаца.

" Цер " је производио коморне и друге пећи, практично сву опрему за термичку обраду метала и вршио производњу опреме и монтажу за електрична постројења за хидро и термо централе и друго. "Цер " је било најпознатије , највеће и најпризнатије предузеће 119 гране - електроиндустрије у држави Југославији. Било је јаче и од " Рада Кончара " из Загреба. "Цер" је монтирао електро постројење у првој послератној великој хидроцентрали на Неретви- Јабланичкој ХЕ, затим ХЕ у Овчар Бањи ХЕ Међувршје, итд.

Онда, Влада Србије поставља Јасића за директора ЕИ Ниш. Јасић је подигао ЕИ Ниш до величине светског гиганта, ЕИ је бројао преко 20.000 радника. Јасић је скинут са положаја директора ЕИ Ниш у акцији Партије СЕЧЕ ДИРЕКТОРА у Србији. Србија је претила да заузме водећу позицију у индустрији Југославије. Шта је Партија урадила. Сменила је све директоре, највећих и најуспешнијих предузећа у Србији, па и Јасића. Српски гиганти стали су и почело је са њиховом низбрдицом.

Шта ми је остало дубоко у сећању: Једне прилике, један Словенац из неке фирме, када сам га упитао одкуд да купују сав наш асортиман коморних пећи, каже ми да они хоће да те пећи производе. Њима се могло и да отимају туђе произв. програме и ако је држава вршила планску поделу послова. Они су могли док други то нису.

Узгред да напоменем, као пример, како су се ствари одвијале код нас. Војно предузеће " Слобода " из Чачка, је произвело први, усисивач, први ел.шпорет, прву машину за прање веша, итд. и мало-мало посао су узимали други из Словеније и Хрватске и данас од тога посла нема ништа у "Слободи".

Ја сам радио у предузећу " ЦЕР " Чачак, од 17. маја 1953. до 31. августа 1955. године. Био сам први Шеф рачуноводства " " ЦЕР-а ". Чекали су ме, док нисам направио ликвидациони биланс војног предузећа "Боба Милетић"., радећи истовремено на оба радна места.

Част ми је што сам од чувеног професора Економског факултета из Београда Др. Косте Васиљевића, који је на факултету предавао предмет: Анализа биланса, добио најласкавије оцене за Завршне рачуне " Цер-а " за 1953 и 1954. годину, које сам ја заједно са анализом целокупног пословања предузећа, урадио. Проф. Коста је био гост нашег предузећа. Њега је доводио Богдан Вукосављевић, дипл.ек. из Београда, тада директор привредно-рачунског сејтора "Цер-а ", са којим се Богдан лично познавао. Проф. Коста ми је лично честитао у канцеларији Богдана Вукосављевића. Богдан је био мени шеф- надређени, руководио је са целим привр. рач. сектором, један је од првих дипломираних економиста који је радио у Чачку. Био је пре тога на истом радном месту и у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку.

Забележио по срећању, дана 26. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ХОТЕЛ " ЗЛАТИБОР " УЖИЦЕ, СУСРЕТ СА МИТРОМ МИТРОВИЋ - ЂИЛАС, МИНИСТРОМ ПРОСВЕТЕ

Те 1949. године радио сам, као новинар, у Обласном листу " ПОБЕДА " у Ужицу. Становао сам и хранио се у хотелу " Златибор ", у строгом центру Ужица, који је касније срушен. Соба је била на првом спрату, а са мном у соби је становао и Миша Ранђић, грађевински техничар из Чачка. И он је радио у некој обласној институцији.

За цели спрат било је само једно купатило : писоари, кабине једне и друге. Једно јутро, Миша се враћа из купатила и каже: да видиш какву герлу имамо у комшилуку. И ја знатижељан истрчим с Мишом из собе. Ми нападни, безобразни, јурнемо у ходник према купатилу. Кад према нама иде млада изузетно лепа жена у пиџами са пешкиром око врата. Црнка је , колико се сећам. Одмах сам је препознао- ради се о Митри Митровић - Ђилас, министру просвете у Влади Републике Србије и супрузи Милована Ђиласа. Ухватим Миша за руку и повучем себи, а он не схвата о чему се ради. Једва га одвучем натраг у собу. Митра је приметила о чему се ради, само се благо на нас осмехнула и отишла у правцу њене собе. Погледамо мало боље, видимо један милиционер шета ходником у пределу њене собе.

Боже глупости, Митра је била и старија од нас двојице, персона велеградска, лепотица, супруга Ђиласова, руководиоца у самом врху државном. Могли смо само да је погледамо, али нисмо смели да будемо нападни. Разумела нас је.

Забележио по сећању, дана 24. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

" ПОБЕДА " УЖИЦЕ, НЕДЕЉНИК, МОЈИ ПРВИ КОРАЦИ У НОВИНАРСТВУ

Те 1949 године, завршим кратко школовање, нас 17 - ро из целе Србије, при ЦК КПС у Београду, за новинара. После завршеног школовања, Централни комитет КПС распореди ме да радим у новоформираном листу " Победа " у Ужицу. Лист је био орган - да ли орган КПС или орган Народног фронта, не сећам се. Знам само да је био намењен новоформираној Ужичкој области.

Главни и одговорни уредник био је Божидар Богдановић звани " Нафта ". Уредник ми да задатак да одем у Градску књижницу и читаоницу, да погледам како изгледају и како раде и да о томе напишем репортажу, критички.

Напишем ја , трудио сам се да испадне што је могуће боље, стрепим , обзиром да сам на самом почетку, да немам искуства ама баш ни мало. Наравно, по мени, није све било идеално, или како би требало да буде, то и напишем. Предам текст који сам написао и који је наша дактилографкиња откуцала. Сутрадан зове мене главни уредник да дођем у његову канцеларију. И онако још са врата . " Нисам те ја послао да пишеш лоше о Библиотеци, побогу шта ће људи рећи, итд ". Исправљај , не може ово да се штампа. Шта сам могао. Млад сам, неискусан, да главном уреднику противуречим, нисам смео.Он беше покрупна људина, старији од мене бар 5. година. И самом појавом изазивао је страхопоштовање. Седнем и дотерам писаније по жељи уредника. Одмах сам увидео да овај посао није за мене. Ја сам по природи слободоуман, искрен, не могу да лажем. А био је леп посао, а и плата је била боговска, мени почетнику 4.500.- динара. Толика је плата била инжењера и начелника у пред. "Боба Милетић" у Чачку, где сам предходно радио.

У Ужицу становао сам у хотелу " Златибор ", у строгом центру Ужица, који је касније срушен. И хранио сам се у истом хотелу. Одем на одслужење војног рока крајем те 1949 године. Вратим се из војске 1950. године, одем у Ужице. Каже мени Божо, знаш ми смо твоје радно место укинули, било би добро да нас напустиш. Стварно, држава је те године предузимала све могуће мере штедње, била је опасна суша, киша у лето није ни једном падала, претила је глад у народу. Поштено речено, нисам ни мало био погођен. Да станујем и да се храним у хотелу, није било исплативо, мада сам имао велику плату. Да пишем како ме се наређује мој мозак није могао да прихвати. Напустим Ужице и одем право у моју стару војну фирму " Боба Милетић" у Чачку, који су ми редовно слали плату у Београд док сам био на школовању. Кад тамо, изненађујуће, дочекају ме, што кажу, раширених руку. Персоналац каже, коначно да си дошао. Они су све време водили да сам код њих запослен. У мојој радној књижици нема уписаног радног стажа у " Победи "

Тако ја завршим каријеру новинара, пре него што сам и почео.

Забележио по сећању, дана 24. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

ТЕХНИЧКИ РЕМОНТНИ ЗАВОД ЧАЧАК, МОНОГРАФИЈА 1925 - 2006, УЧЕЊЕ ЗАНАТА

Милутин Шолајић / 1925 - 1998 /, почео је да учи занат - за бравара или машим - бравара, пред Други светски рат у тадашњем Војно техничком заводу у Чачку.

Ученици заната- шегрти сваки дан , свих 6. радних дана у недељи, ишли су у Завод на посао, радећи пуно радно време уз свога додељеног мајстора. Ученик је радио оно што му мајстор нареди. Додавао алатке, морао је да зна шта мајстор хоће, па било погледом, било говором руку. Само ли ученик направи неки погрешан потез, следовала је шамарчина. Наравно, бистре, вредне и сналажљиве ученике, шамари су мимоилазили.

Ученици- шегрти су примали и ученичку плату. Милутин је у првој години заната примао 10.- динара дневно, односно од 250 - 270.- динара месечно. Била је то добра пара. Десетица је била од сребра. Поређења ради копачка надница, истина са храном, била је 8.- динара, а косачка 12.- динара. Мада је наша породица са 9- ро чељади била средњег имовног стања , према званичној статистици, Милутинових 250.- динара долазило је у кућу као спас. Пшеница је била 1.- динар за кгр, литар шљивовице 1.- динар.

Ишло се у школу у вечерњим часовима три пута недељно.

Милутин је почињао да изучава трговачки занат код Јована Стојиљковића у Чачку. Није му се свидео тај посао. Тата је некако успео да Милутина убаци у ВТЗ. Истина, морао је да жртвује једно јагње, не сећам се да ли је заједнички поједено или је морао га отера лицу које је завршило посао.

 Милутин Шолајић је мој старији рођени брат.

Забележио по причању Милутина и по сећању, дана 23. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ТЕХНИЧКИ РЕМОНТНИ ЗАВОД ЧАЧАК, МОНОГРАФИЈА 1925 - 2006, "БОБА МИЛЕТИЋ ", ПРЕТЕЧА

Радио сам у војном предузећу " БОБА МИЛЕТИЋ" у Чачку, од 25. новембра 1947. са малим прекидом све до 16. маја 1953. године "Боба Милетић" је престао да ради 1. фебруара 1953. године, а ја сам остао до 16. маја, до када сам радио на изради ликвидационог Завршног рачуна.

" Боба Милетић" је оформљен од стране Министарства одбране, у објектима предратног Војно техничког завода Чачак.

Војно технички завод Чачак, производио је сву инжињеријску опрему за војску, затим средства везе, а и шлемове,. што није поменуто у Монографији. Када је парни чекић форматизовао шлем тресло се тло на стотине метара далеко и ударац се чуо до планине Јелице.

У предузеће "Боба Милетић" дотеривана је из Немачке опрема и машине из демонтираних фабрика, на име репарација побеђене Немачке у Другом светском рату. Демонтиране су комплетне фабрике и то неке у свету познатијих. Све је демонтирано и покупљено из тих фабрика: машине, алати , уређаји, телефони, касе, писаћи столови, једном речју све што се нашло у фабрикама. Чак су из Немачке дотериване и некакве цеви и шипке. У орманима и касама, наилазило се и на мањерке са непоједеном убуђалом храном, итд.

Из Немачке данима и месецима су стизале композиције возова. Транаспортна бригада за истова и утовар бројала је око стотинак људи, одлично обучених за тај посао. Истовар и најтежих машина вршен је ручно само помоћу палија и цеви.

"Боба Милетић" је имао задатак да по наруџби Министарства изврши комлетну репарацију машина за потребе војне индустрије, за предратне и послератне нове војне фабрике. Све нове војне фабрике у држави почињале су са радом на машинама које је "Боба Милетић" ремонтовао, других машина није било, да их не набрајам. Машине су детаљно демонтиране, затим дефектиране. Резервних делова није било. Сви делови потребни за монтажу, израђивани су у радионицама " Бобе Милетић". Цртежи за израду делова са технолошким и операцијким поступком писани су на српском језику и ћирилицом, а неко време истовремено је писано и на немачком језику.

У исто време у радионицама и халама предузећа радили су цивилни мајстори, војни мајстори у војничким униформама и Немци заробљеници. Радило је и 12. инжењера Немаца из Берлина, по уговору. Погледате у машинској радионици - хали, поређани у редове стругови, бор- машине, фрез -машине, глодалице, брусилице, итд., а за машинама измешани цивили мајстори, униформисани мајстори и Немци заробљеници мајстори. Сви раде по истим цртежима.

У мензи, у којој смо се хранили и ми државни чиновници / био сам чиновник Министарства одбране /, сви ми једемо исту храну за истим столовима. Касније, Немци су тражили да они сами за себе кувају храну. Да им се да следовање намирница, њихов човек да кува, да се хране у њиховим баракама, јер су сматрали да ће они то боље да ураде, а за осуство њихових кувара са посла, остали њихови људи ће да за толико више да раде, што је управа предузећа прихватила.

Мора се признати, Немци су радили беспрекорно, пребацивали су норме, квалитет њиховог рада је био на врхунцу. Наша Управа са њима је поступала веома коректно, а и они су то заслуживали. Ја се не сећам да је било неких војних стража око њихових барака, а круг предузећа је био уобичајено обезбеђен .

Требало је отворити нове фабрике. Морали смо да на име репарација демонтирамо целокупне њихове фабрике. Нити смо имали времена да чекамо друкчију наплату ратне штете, али и по оној дај шта даш. Нама су ипак те репарације у том времену много значиле.

Али, ми смо Немцима учинили и велику услугу. Немци су, остали без игде ичега, па су били приморани, да уз помоћ Америке и других, обнове своју индустрију, али сада на бази нових технологија. Нове технологије, значиле су далеко већу продуктивност рада. Тако је Немачка , захваљујући индустрији на новим технологијама, за веома кратко време , поново постала једна од најразвијенијих држава света.

"Боба Милетић" је изнедрио хиљаде изврсних мајстора, многи су отишли да раде у војне фабрике по Босни, а од "Бобе Милетић", настала су три гиганта у Чачку : Технички ремонтни завод, ЦЕР и Фабрика резног алата.

Забележио по сећању, дана 23. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ТЕХНИЧКИ РЕМОНТНИ ЗАВОД ЧАЧАК, МОНОГРАФИЈА 1925 - 2006 , И МИЛУТИН ШОЛАЈИЋ, КАЛИОНИЧАР

Милутин Шолајић, калионичар / 1925 - 1998 /, радио је у Техничком ремонтном заводу / ТРЗ/ Чачак, од првог дана , т .ј. од 3. маја 1953. године, до одласка у пензију 1980. године.

Занат - за машин - бравара, почео је да изучава пред Други светски рат у Војно техничком заводу у Чачку, претечи ТРЗ - а .

Калионичарски занат учио је у Војном предзећу "Боба Милетић" у Чачку, исто претечи ТРЗ-а, код Клозе Георга, дипл. инг. из Берлина, специјалисте инжењера за термичку обраду. Иначе, у пред. " Боба Милетић" радило је 12. инжењера из Берлина, имали су плате од 12.000.- динара, што је било бар два пута више од наших инжењера. Каква случајност, инг. Клозе Георг, био је у Првом светском рату , као војник- окупатор стациониран у Чачку.

Милутин Шолајић је добро испекао занат код овог инжењера, тако да је био један од најпознатијих , ако не и најпознатији стручњак за термичку обраду у Чачку. Требало га је уписати у поменуту Монографију, из два разлога.

1. На страни 57 Монографије пише да је Завод израдио 55000 комада Осовиница чланка гусенице за тенк Т- 55. Технички ремонтни завод Чачак, за одржавање и ремонт и свих осталих типова тенкова и гусеничара, радио је ове осовинице, зване " палац".

Много је врста челика и технолошких поступака примењено, док Милутин није пронашао право решење у технолошком поступку термичке обраде. Усавршени поступак термичке обраде је технички обрадио уз помоћ инжењера и патентирао га код Савезног завода за патенте у Београду.

2. Више војних фабрика није успевало да термички обради Носач троблонске мине за пушку. Шкарт је био преко 80 %, пуцали су  испаљивању. Милутин је и овај проблем решио и Завод је у свој асортиман унео и овај посао. И овај технолошки поступак, Милутин је патентирао код Савезног завода за патенте. Милутина је ТРЗ наградио оба пута, колико се сећам, са по 15.000.- динара.

Ово ми је познато за то што ми је Милутин рођени старији брат и што сам ја тада у ТРЗ- у био Начелник финансијског сектора.

Забележио по сећању, дана 23. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ТЕХНИЧКИ РЕМОНТНИ ЗАВОД ЧАЧАК, МОНОГРАФИЈА 1925 - 2006, И МОЈА МАЛЕНКОСТ

Технички ремонтни завод Чачак издао је Монографију " Технички ремонтни завод Чачак 1925 - 2006 "

Монографија је лепо урађена, мада има и празнина, а и понека грешка. Пуковник Богдан Јовановић, био је управник од 1957 - 1958 године, када ту дужност прима ппуковник Винко Уводић, а не како пише 1960. године.

Моја маленкост је радила у ТРЗ - у Чачак, од 1. децембра 1958. до 31. августа 1973. године, на радном месту Шефа рачуноводства / Начелника књиговодства / и Начелника финансијског сектора. од 1965. године. Једну годину дана , када је Рајко Јовановић, војни службеник I kласе премештен за Београд, обављао сам и функцију Начелника комерцијалног сектора истовремено. Тада сам руководио пословима ова два сектора, где је било запослено око 200 службеника.

Лепо је што су у Монографији дате биографије са фотографијама најзаслужнијих посленика у развоју и раду Завода. Међутим, није у реду да су , за напредак Завода, само заслужни: технички официри, инжењери и занатлије. Нема ни једног економисте, правника нити других струка. Као да је могло и без њих. Даље, представљени су углавном радници који су живи.

Моја маленкост, сматрам, мада то мало звучи нескромно, требала је да нађе места у монографији. Требало је нешто написати и о мојој улози, обзиром да сам у Заводу радио без мало 15. година и то на руководећем и одговорном радном месту- нико од руководилаца није до тада тако дуго радио.

Пошто " ОНО ШТО НИЈЕ ЗАПИСАНО; НИЈЕ СЕ НИ ДОГОДИЛО ", реших да на овом месту нешто запишем о својој улози у ТРЗ- у Чачак., да ми не замерите. ТРЗ Чачак је једина установа која је 1957. и 1958. годину завршио са губицима у пословању, а то су прве године рада Завода на Привредном рачуну. Доласком, увео сам низ новина у раду служби рачуноводства, финансисијске оперативе, анализе и материјалног пословања. Имао сам ту част да ми је , још на самом почетку моје каријере у Заводу, тадашњи Начелник финансијске управе ССНО , на жалост заборавио сам му име, иначе први финансијски генарал у ЈНА, био је тада и председник Ауто- мото савеза Југославије, не дуго је после умро од тумора на мозгу у Шведској, лично честитао, што је за мене била част. Већ наредне године и све до краја наш Завод је остваривао најбоље резултате у пословању од свих установа.

Увео сам обрачун и утврђивање дохотка по радним јединицама - погонима и секторима.

Увео сам у систем обрачуна кф сложености посла.

Увео сам низ новина у функцијама финансијског и материјалног пословања.

Формирао сам службу цена.

Финансијски сам обликовао и формирао рад Радничког одмаралишта. За мале паре летовали смо на мору, са лепим смештајем и исхраном у сопственој режији.. Замислите, врло често смо имали за вечеру изврсну рибу, ко је и могао, добијао је репете колико је хтео.

Финансијски сам обликовао и формирао рад Радничке мензе.Увео сам систем без бонова. Ко год уђе у мензу могао је да руча: гости, неки су радници и по два пута узимали оброке. Менза нас није много коштала. Кували смо и за многа друга предузећа, спремано је хиљаде оброка свакога дана, а на јеловнику је увек било 5. јела, са салатом па и мешпајзом, радило је 7. електричних казана запремине по 350 литара. У асортиману јела било их је равно 100, толико је мој службеник прописао калкулација.

Заступао сам интересе Завода код ССНО, у утврђивању цена наших услуга и код других озбиљнијих послова и код извоза.

Заступао сам интересе Завода скупа са управинцима Завода , у развојним и инвестиционим плановима код ССНО.

Контролу финансијског и материјалног пословања вршили су сваке године 2. или 3. ппуковника, дипл. економиста из Финансијске управе ЈНА и то увек 30. дана, од 1. до 30. априла. У записницима о пословању мојих служби и служби материјалног пословања ни једне године није констатована ни једна неправилност, у записницима су стајале само генералије, ништа више.

За свих ових 15. година мога рада на челу службе финансија плате ни једног месеца нису закасниле ни један дан. Плате су морале да буду исплаћене 10-ог за протекли месец, а ако тај датум пада на дан празника или недељног одмора, онда дан или два дана пре . Увео сам ковертиране исплате плата. Новац је допреман аутомобилом са обезбеђењем, ковертирао се у великој сали Р.С. Исплата је могла да крене тек и кад се последњи динар сложи, вођен је записник о случајном изласку режисера, у ВЦ, или сл.

За ових 15. година плате су нам биле , могу рећи, добре, да не кажем одличне, боље него код осталих установа, и сличних предузећа. Колике су плате биле, довољно је ако кажем, да сам ја 1967. године купио мој први ауто Шкоду де лукс 110Л, за моје 4,5 плате / на кредит/, а моја је плата била отприлике два пута већа од просека у Заводу. У септембру месецу 1967. године, купио сам ауто, дрвену гаражу од пуковника Ивана Хорака, комшије , који је пензионисан и одселио се за Загреб, положио возачки испит и породично ишао на море. Моја плата за 1967. годину је у основици за пензијски основ највећа, и ако сам наредних 15. година, до одласка у пензију радио на истом радном месту у веома профитабилбој фирми Електропривреде Србије.

За све време Завод никада није имао проблема са ликвидношћу. Ја и моје службе су строго контролисали трошења средстава. Моја је девиза била КАД ИМАШ ЧУВАЈ. Толико смо били јаки у оствареном дохотку и финансијама, да смо месецима и годинама давали новац разним предузећима на позајмицу, обично за исплату плата, уз минималну камату. По војним прописима, ми као војна установа нисмо имали право да отуђујемо новац било како, али су мени, одговорни људи из ССНО, дали право да то чиним. Примера ради, Фабрици резног алата из Чачка, која је бројала 4300 радника, дали смо ко зна колико пута да исплати плате., можете ли да замислите о коликом новцу се радило. Ја сам некима био и сумњив. Једнога дана, у моју канцеларију уђе ппуковник Станиша Јовановић, начелник општег сектора. Каже ми, дошао сам ја, било би то незгодно и ниси заслужио да ти дође официр безбедности / за свих 15 година никада у моју канцеларију није ушао официр безбедности, нити сам ја било када ушао у његову канцеларију/. Питају се неки шта ти добијаш од ФРА када им сваки пут дајеш паре да исплате плате радницима. Кажем ја Станиши, да не добијам ништа, чак ни њихову кафу нисам попио, никада нисам ни био у њиховој фабрици, добија Завод кроз камату, наравно не зеленашку. Кад дођу наредни пут код мене опет, као и сваки пут , трио : Драган Грбовић, комерц. директор, фин. директор, и Мица Обућина, шеф фин. опретативе ФРА, ја им испричам шта ми је рекао Станиша. Наредног месеца, ето ти опет долазе њих троје: Драган Грбовић, каже мени , заиста смо се огрешили, ево донео сам ти овај блок као знак захвалности од ФРА, веровали или не био је величине отприлике 15 * 15 см., није вредео више него ли данашњих 50 динара. Зовнем Станишу, дође Станиша код мене, ја му испричам и покажем му блок који сам добио. Станиша се упишао од смеха.

У мом сектору дисциплина је била на највишем нивоу. Говорили су да сам ја најстрожи официр, а ја сам био једино грађанско лице у колегијуму Завода. Службеници су морали да долазе уредни, обријани а дугарице примерно обучене, не у панталонама. Неуредни су враћани кући.

У ССНО су ме звали , увек, да дам своје мишљење на нацрте војних прописа из области финансија. На свим састанцима у ССНО увек су тражили да дам своје мишљење о ствари која је на дневном реду.

Радио сам и студију о положају Ремонтних завода: Студију сам излагао на састанку у свечаној сали Дома гарде у Београду, којем је председавао генерал-пуковник Милош Шумоња, начелник генералштаба, а у председништву је био и генерал-пуковник Петар Матић, помоћник држ. секретара за НО. Обојица народни хероји, први са лепим правим официрским брковима који импонују, страх и трепет- веома строг војник, а други висок, обријане главе .Ја излажем за говорницом, на таваници огроман лустер, камере снимају, уштогљеност на највишем нивоу и једног момента генерал Шумања ме прекида и каже ми да то што износим није тачно. Ја на то одговорим да је ипак онако како сам изнео и то се понови још једанпут. Када сам отишао на место, неки пуковник , до мене , ми шапуће, знам ли ја коме сам опонирао.Кажем ја да знам, па шта. Био сам једини од цивила.Није ми се ништа догодило, мој рад је штампан у Војно-економском прегледу.

Ради решавања горућих питања за ТРЗ био сам на разговорима, обично са управником Завода, заступајући интересе ТРЗ, код највиших војних руководилаца државе: више пута код нач.техничке управе генерал-пуковника Ратка Вујовића - Чочета, код пом. савезног секретара ген-пуковника Отмара Креачића, итд.

Учествовао сам и на састанку- веома важном у свечаној сали старог генералштаба, у сали у којој је некада на челу седео краљ Александар I Карађорђевић.

У ТРЗ сам примљен конкурсом, уз обавезу да ми ТРЗ да двособан стан на коришћење. Једино сам грађанско лице које је добијало накнаду за одвојен живот док нисам добио стан. Стан који сам добио 1. јула 1959. године, није имао дневни боравак, није имао грејање и бојлер је био на дрва. Нисам га мењао, а могао сам касније за конформнији, и дан - данас тај стан имам.

Први сам у ЈНА, који сам као грађанско лице постављен на радно место Начелника финансијског сектора, радно место је систематизовано ппуковник фин.службе.

Први сам од грађанских лица које је одликовано Оредном за војне заслуге са сребрним мачевима, а добио сам и Ореден рада са сребрним венцем.

1973. године одржана је прослава 20-то годишњице ТРЗ-а. Поводом те прославе, требао сам да будем одликован наредним већим одликовањем, предлог је прошао све инстанце. Међутим, у задњем моменту из врха је тражено да се смањи број одликованих, а пошто ја више нисам био у Заводу, они су прво мене избрисали. Какво ме је изненађење чекало, када сам дошао на прославу Дана ЈНА - 22. децембра, мене не прозивају. Један од тих ми каже, извини. А, ја сам био једини од руководилаца који је од тих 20. година радио 15. година .

Када сам дао отказ, а већ сам био примљен по конкурсу у другу фирму, два пута је у моју канцеларију - на ноге долазио директор Инослав Томпак, пуковник и молио ме је да повучем отказ, рекавши да то није његов принцип, али за мене је морао да направи изузетак. Рекао ми је, да ако ја стварно одем из Завода,отићиће и он и то пре мене. И стварно, када сам дошао 31. августа 1973. године у Завод да предам дужност, јер сам цео август користио годишњи одмор, записник о приимопредаји дужности видим ја оверава ппуковник Милорад Радовановић, заступник директора. Питам ја , шта је са Томпаком, кажу ми па он је још 25. августа напустио Завод и отишао у свој Загреб. Како је и обећао. Пуковник Томпак је био веома образован, у Завод је дошао са радног места продекана Војног техничког факултета у Загребу, из породичних разлога, прецизан, педантан, строг, правичан. Састанци код њега почињали су у секунд. Није било никаквог разглабања. Рефериши, задаци и ништа више.

Записао по сећању, дана 22. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак