ПОГИБИЈА 11 - РО ЧАЧАНА, У ЧАЧКУ 1976. ГОДИНЕ.

Дана 4. марта 1976. године, на пружном прелазу индустријске пруге према фабрици Слобода идући ка Градској болници у улици др. Драгише Мишовића у Чачку, догодила се тешка саобраћајна несрећа, у којој је погинуло 11 - ро Чачана.

Било је око подне. Возач аутобуса у градском саобраћају, или није видео и чуо сигнал или је рачунао да ће моћи да пређе пругу пре наиласка воза - углавном нашао се на прелазу и судар са возом је био неизбежан. У аутобусу су били углавном студенти и ђаци. Погинуло је 10 - ро младих, сви из приградских насеља, и једна жена из једног села код Чачка.

Погинули су : Перуна Лаковић, Радомир Јекић, Предраг Шолајић, Миломирка Цица Пауновић, Дана Рафаиловић Вуловић, Милић Роговић, Горица Вучићевић, Радмила Гавриловић, Маријана Вујовић, Видосав Радичевић и Љубица Ђокић.

Погинуо је мога брата од стрица Младена Шолајића / 1929 - 1980 / син - Предраг Шолајић / 1956 - 1976 /, студент прве године Више техничке школе у Чачку.

У аутобусу је био и мога млађег брата Видосава Шолајића / 1932/ син Благоје Шолајић / 1957/, студент Више техничке школе у Чачку.

Благоје Шолајић, мој братанац, на минут пре судара устао је са седишта и уступио место жени у средовечним годинама - Љубици Ђокић, која је погинула. Значи, само захваљујући лепом маниру, Благоје је остао жив. Сви који су седели изгинули су. Неки терет је пао на кров аутобуса - да ли дизалица, локомотива, вагон, или шта ли је, углавном они који су седели нису могли да се помере и смрт је била неизбежна.. Који су стајали, попут Благоја, од судара и инерције попадали су у пролазу између седишта и кров аутобуса није могао да их удари и нанесе смртоносне ране- остали су живи.

Истина и Благоје Шолајић је једва преживео овај судар. Он није давао знаке живота - један случајни пролазник извукао га је онесвешћеног из аутобуса, ставио у свога Фићу - ноге су Благојеве биле напољу /високога је стаса/, вукле су се по земљи и одвезао ипак у болницу.. Телесна температура му је била пала испод критичне, срећом особље болнице се снашло, покупили су сву ћебад из те и других соба са лежећих болесника и потрпали преко Благоја - кажу да су на њега били ставили око 60 - ро ћебади, и тако га врате у живот.

Благоје је имао неку нервну повреду у једној руци, дугим лечењем и вежбањем излечио се без икаквих последица.

На Кулиновачко - атеничком гробљу у Приградским насељу Чачка обављена је сахрана 6 - ро младих - истовремено. Тада није била изграђена капела., па су сахране обављене са опелима у двориштима кућа погинулих. Гробље се налази на високом брегу изнад Кулиновачког и Атеничког поља. Налазио сам се на врху гробља са великом групом грађана. И шта сам видео. Као на длану, у један мах , из 6 - ест разних праваца крећу се колоне грађана , на стотине венаца и букета цвећа, хиљаде младих у поворци, кукњава и лелек - до неба се чује.. Страшно - тако нешто нисам ни у рату видео. Да ти се срце заледи.

Забележио по сећању, на дан 35 - то годишњице погибије, дана 4. марта 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак

УСТАВНИ СУД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ДОНЕО ОДЛУКУ О ПОНИШТАВАЊУ НАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА У ЧАЧКУ.

Уставни суд Југославије, уз потпис судије Бранка Јевремовића, обавештава Иванка Шолајића, земљорадника из села Кулиноваца, код Чачка, под бр. У - 404 / 67 од 17. августа 1967. године, да је поништена Одлука среза Краљево о проширењу ужег грађевинског реона места Чачак бр. 02 - 14820/ 1 од 23. децембра 1966. године.

Горе поменутом одлуком органа општине Чачанске ужи грађевински реон Чачка, између осталог, проширен је и за део насељеног места Кулиновци. Одлуком је обухваћена целокупна имовина Иванкова/ изузев крајње кат. парцеле 760/ у површини од 1.50.99 ха у К.О.Кулиновци.

Иванко Шолајић, из Кулиноваца, поднео је захтев , дана 21. јуна 1967. године, Уставном суду Југославије да поништи Одлуку органа општине Чачак, о проширењу градског реона, односно о извршеној национализацији земљишта, претварајући га од пољопривредног у грађевинско, базирајући свој захтев на чињеници да се по Закону може национализовати само градско земљиште или земљиште за које је донет детаљан урбанистички план. Поменуто земљиште није било градско нити је био урађен урбанистички план.

Међутим, наредне - 1968. године Општина Чачак, доноси детаљан урбанистики план и за поменуто земљиште и граду Чачку трајно припаја део територје села Кулиноваца, земљиште Иванково је преведено у друштвену својину, без права отуђења и без права парцелације - једном речју пољ. земљиште је трајно национализовано - данас је у својини државе Србије, а Иванко и сви остали мештани су од те 1968. године постали становници града Чачка.

Какав детаљан Урбанистички план је урадила стручна служба Општине, види се по томе, што су улице пројектоване једноставним повлачењем лењира по кат. карти. Улице се пењу и спуштају преко јако брдовитог терена. Електродистрибуција је после неку годину вршила реконструкцију НН мреже - морала је да постави водове дуж ново - пројектованих улица, које немају ама баш никакве везе са стањем на терену. Мештани се и дан - данас чуде овом стању на терену.

Део проширеног атара града Чачка у Кулиновцима је прилично урбанизовано: од пре много година - улице су асфалтиране, али имена имају углавном означена бројевима, смеће се организовано купи, струја и телефон су на нивоу., градска вода и канализација, капела, кабловска ТВ, гас, итд. Међутим, и ако су сви грађани пописани да живе у граду, није све до краја урађено како треба. И даље некима пише у личним картама да живе у селу Кулиновцима , и даље ови грађани се налазе у бирачком списку у селу Кулиновцима, припадају сеоској месној заједници, плаћају допринос за градско грађевинско земљиште, а пише им да живе у селу Кулиновцима, итд.итд. У рачунима за струју, воду, пише Кулиновци, у рачунима за телефон чак пише пошта бр. 32000 - Атеница, мада се телефонска централа и пошта Чачак бр. 4 налазе на територији града Чачка, чак су и К.О. Чачак, а налазе се на некадашњој територији села Кулиноваца.

Малте - не све је избркано .А, још 1968. године је земљиште национализовано и претворено о грађевинско - припојено градском атару, а власт ни после 43. године није успела да среди стање ствари.

Из имовинске документације мога оца Иванка Шолајића , из Чачка.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. фебруара 2011. године.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ, ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 150. ГОДИНА РОЂЕЊА

Војвода Степа Степановић, рођен је 20 марта 1856. године у Кумодражу - Београд, а умро је 27. априла 1929. године у Чачку, где је живео од 1919. године, после повлачења из активне службе, у кући свога таста, одмах изнад Поште бр. 1 у самом центру Чачка, у некадашњој Сарајевској улици, а сада улици његовог имена. Војводина жена је пореклом Чачанка, ћерка среског начелника.

У априлу месецу 2006. године, Народни музеј у Чачку, приредио је Изложбу поводом 150 - то годишњице рођења војводе. Посетио сам ову Изложбу. На Изложби приказано је доста докумената, фотографија, чак и цедуљица, који говоре о животу славног српског ратника и војводе, почев од: сведочанстава и школских прозивника из основне школе, затим и сви бројеви Војних гласника Краљевине Србије, у којима је исписано име војводино - за сва унапређења у наредне чинове официра српске војске, и за сва додељена одликовања за успехе у командовању и победама у ратовима.

Изложено је и писмо војводи од краља Александра Карађорђевића - руком писано. Изложена је и фотографија из 1923. године, у цркви, где војвода држи у наручју будућег краља Југославије - Петра Другог Карађорђевића, војвода је био крштени кум будућег краља Југославије.

Ја сам фасциниран изложбом. Добро је што је се успело, у тако турбулентним временима , да се за поколења оставе и сачувају и материјални докази о ствараоцима наше историје.

Интересантно је, да су војвода Степа и војвода Живојин Мишић / други и трећи војвода српске војске, од укупно четворице у Српској војсци/, били класићи у Војној академији, да су обојица качили иста одликовања на груди, да су унапређивани у наредне чинове истовремено, све до чина генерала, када је будући војвода Степа претекао будућег војводу Мишића, унапређен је у чин генерала пре Мишића - што се видело из изложених Војних гласника српске војске.

Војвода Степа је командовао славном Другом српском армијом у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са својом Другом српском армијом у Првом балканском рату 1912. године заузео је Једрене, а у Првом светском рату извојевао је прву савезничку победу над армијама сила осовине у чувеној Церској бици 1914. године, потукавши непријатеља до ногу.

За сјајно извојевану победу на Церу 1914. године, генерал Степа је унапређен у чин војводе - највиши чин у Српској војсци. По међународним мерилима, чин војводе је раван чину : маршала или фелдмаршала . Војвода Степа је одликован највишим одликовањима савезничких држава - на изложеним указима / дипломама/ председника или краљева, војвода Степа је титулисан са маршал или фелдмаршал.

Срби су у својој историји имали укупно 4. маршала : први је Радомир Путник, други Степа Степановић, трећи Живојин Мишић и четврти Петар Бојовић.

Војвода Степа је један од тројице  свих одликованих који је одликован са све четири Официрске Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Степа је живео веома скромно. Сам је за своје потребе тестерисао дрва за огрев, умро је у веома скромној соби на гвозденом војничком кревету. Ретко је, или никако, користио додељену лимузину - Мерцедес од стране државе. Држава је после Првог св. рата увезла 4. Мерцедеса: један је припао председнику Скупштине, други председнику Владе, трећи Војводи Степи.

Општина чачанска за живота војводиног била је донела одлуку да се Војводи још док је био жив изгради гробница са велелепним спомеником. У ту сврху скупљено је или издвојено за те сврхе доста новца. Међутим, Војвода није хтео ни да чује. Одбијао је и саму помисао. Скромну гробницу са спомеником на чачанском гробљу, војвода је градио уз своју асистенцију, како је он замислио, а градио ју је Оскар Бербеља, чувени чачански каменорезац. Чачански општинари су питали Војводу - када је то тако - шта да раде са парама које су одвојене за те сврхе. Онда је Војвода општинарима предложио да се за исте изгради нова основна школа. И изграђена је нова основна школа - друга по реду у граду, добивши име " Војвода Степа Степановић" / После рата прекрстили су је у О.Ш. " Милица Павловић"/

Општинари су предлагали за живота Војводиног да се и улица у којој је живео назове његовим именом. Рекао им је да не долази у обзир. Да, како која власт долази може да мења имена улица. Тако се улица после смрти Војводе назва његовим именом, па се после звала Сарајевска па Ратка Митровића , да би после најновијих промена поново назвала Војводиним именом.

Војвода Степа је сахрањен на Чачанском гробљу, уз све државне и војничке почасти, уз присуство највиших великодостојника из целога света. Колико ми је познато, у поворци је био и краљ Александар Карађорђевић. Краљ Александар изузетно је ценио и поштовао старога војводу.

Војводи Степи подигнут је споменик на скверу испред Поште бр.1 у самом центру Чачка. Споменик је у виду стојеће фигуре. Није примерен једном војсковођи, какав је био војвода Степа. Војвода Степа је стекао велике заслуге за свој народ само као војник и војсковођа. Чачани су морали да му направе споменик - који представља Степу - маршала на коњу и са сабљом у руци. И иза Степиног ковчега кроз град Чачак, према гробљу, први је ишао његов верни коњ.

Записао из својих Забелешки, за дан 15. април 2006. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 9. фебруара 2011. године.

ЈОВИЋ СТАНИМИРКА - ЦАНА, РОЂЕНА БУГАРЧИЋ, ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗЕНИЦЕ, РОДОМ ИЗ ЧАЧКА.

Станимирка - Цана Јовић / 1927 - 24. 4 . 2005 /, рођена Бугарчић, од оца Радоја Бугарчића / 1896 - 1979 / и мајке Милојке /1901 - 1928/, из Кулиноваца поред Чачка, избегла је са мужем Савом Јовићем, из Босне 1995. године, на дан почетка хрватске војне операције " ОЛУЈА" .

Цана и Саво , до почетка ратних операција у Босни, живели су у Зеници, као пензионери. Цана је била шеф рачуноводства у некој фирми Железаре у Зеници. Из Зенице избегли су у село Врбицу код Босанског Грахова - на имање Савових родитеља. Врбица је село ваљда на граници са Хрватском или је то граница између етничких заједница Срба и Хрвата у БиХ. Срби са једне а са друге стране Хрвати држали су положаје на границама , све године ратних сукоба, без инцидената. Срби и Хрвати - војници и грађани - ишли су једни код других на чашицу и друга послужења, разговарали. Међутим, једнога дана - када је почела "Олуја", ваљда је то био 5. август 1995.године, Хрвати су навалили свом жестином, без икакве најаве, без пардона. Срби су, главом без обзира, морали да напусте своја огњишта. да беже да би спасили живе главе, па и Цана и Саво са њима.

Оставили су све што су имали. А већ су се били скућили. Тих пар година, запатили су велико стадо оваца и коза и од тога су преживљавали. А Саво је имао у Врбици око 100 ха земље, била је то некада веома богата породица. Босанско Грахово и сва села унаоколо су села са чистим Српским живљем. Сада тамо живе неке друге нације. Знам да се Босанско Грахово не налази у Републици Српској.

Цана и Саво потом су избегли / други пут/, у Бресницу код Чачка, у кућу родитеља Момчила - Мома Алексића, дипл. грађ. инг из Чикага, иначе зета Цанине сестре по оцу Надежде - Наде Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ Ћерка Надина Снежана је удата за Момчила.

Некако се збило, да је Цана била одсутна, па је овластила неког грађанина Бреснице, опет по некаквој препоруци, да тај прода наследство од мајке од неких 2, 5 ХА шуме у селу Дубцу - да ли Горњем или Доњем у Драгачеву, сада већ не знам.Тај прода шуму за 9.000.- ДМ, а Цани не да ни једну марку. Цана је водила судски спор пред Општинским судом у Гучи, заступао је Јавни правобранилац из Чачка, али ништа није могла да уради, јер тај није имао сталне приходе.

Цана и Саво имали су станове у Зеници. Ишли су у Зеницу више пута, да би станове повратили, али нису у томе успели. У њима живе Муслимани, а ко ће их добити у наследство, благи Бог не зна.

Цана има у власништву и пансион од 18 спаваћих соба и са осталим помоћним одајама на острву Брачу, изграђеном у свему по законској регулативи / Ја сам јој годинама чувао велики елаборат о томе /. Цана је одлазила на Брач, имала је и личну карту државе Хрватске. Бивала је тамо једне прилике и месец дана. Причала је - да су јој комшинке Хрватице, свака позивале на обеде - тако да није морала да спрема храну. Једном речју - да су је лепо примале. Пансион није био оштећен, а на Хвару и није било некавих ратних дешавања. На Брачу многе српске породице су имале своје објекте за одмор.

Ја сам је убеђивао да оду да живе на Брачу, али је она била опседнута отетим имањем у селу Дубцу. Живела је само за то - да се некако избори да јој имање буде враћено. Није хтела да иде из Србије док то не доведе правди. Није дочекала да јој се имање врати, умрла је 24. априла 2005. године у Врбасу, где је и сахрањена. Били су се преселили да живе у Врбасу, ваљда код једног од Савове браће, који је био избегао у то место, или је ту живео од раније - не знам. Да ли је и Саво жив, не знам.

Тако Станимирка - Цана Јовић, рођена Бугарчић , родом из Чачка и Саво Јовић, из Зенице, односно родом из Врбице код Босанског Грахова, нису имали деце, избегоше из Босне 1995. године, оставивши велику имовину у Босни и Хрватској : два стана у Зеници, велики пансион на Брачу од 18. спаваћих соба , 2,5 ха шуме у Дубцу, 100 ха земље и објеката на имању у Врбици код Босанског Грахова.

Записао у својим Забелешкама 6. маја 2005. године, дана када сам сазнао да је Цана умла.

Не рекох. Цану је моја фамилија сматрала сестром од тетке . Управо, Цанина сестра по оцу Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4.1996./ је мени сестра од рођене тетке - Лене / 1896 - 1921 /, удате Бугарчић - мога тате Иванка Шолајића, из села Кулиноваца код Чачка, рођене сестре. Течо Радоје Бугарчић , отац Цанин и Надин, женио се три пута и са свим женама је имао децу. Сву његову децу сматрали смо их рођацима и Милуника трећа жена теча Радоја, била нам је тетка - тако смо је ословљавали.

Јован Шолајић, Чачак, дана 3. фебруара 2011. године.

ЉУБОЈЕВИЋ БОГДАН, ИЗ ПАНЧЕВА, МОЈ ЗЕТ ИЗ ФАМИЛИЈЕ, МУЖ МИЛАНКЕ ШОЛАЈИЋ.

Богдан Љубојевић, из Панчева, родом из Босне и Херцеговине, заставник ЈНА, у задње време службовања у гарнизону у Панчеву.

Богдан је оженио моју синовицу Миланку Шолајић / 1931 - 2004 /, из села Кулиноваца код Чачка, одмах по ослобођењу у Другом светском рату- узевши је веома младу. Отац Миланкин Јеврем / 1907 - 1943 /, члан КПЈ, столар ВТЗ у Чачку, заклан од стране четника у селу Атеници 21. септембра 1943. године, је мени брат од стрица - син мога чиче Радомира Шолајића / 1885 - 1976 /. Јеврем је оставио иза себе незбринуте : супругу Катарину - снајка Кату / 1911 - ? / и пет ћерки : Миланку, удату Љубојевић / 1931 - 2004 /, Душанку / 1932 - 1990 /, Станојлу, удату Петронијевић / 1933 -2010/, Јермилу, удату Нешовић / 1936 / и Ружицу, удату Прелић / 1938 - 2003 / Супруга Богданова Миланка је мени синовица.

Године 1963. био сам на двомесечној војној вежби у В.П. 5000 у Панчеву - два месеца. Једнога дана некако сретнем Богдана у кругу касарне. Богдан ме позове да им једне недеље будем гост у њиховом стану. Идемо нас двојица путем од касарне према његовом стану. Стан се налазио у једном солитеру. У приземљу продавница - бакалница. Свратимо нас двојица у продавницу - хоћу да нешто купим деци - ред је , а и први пут им улазим у кућу, нити сам децу до тада видео. Али, не лежи враже. Не знам колико имају деце. Питам Богдана - извини, колико имаш деце. Каже , као из пушке - петоро. Наравно, купим 5. чоколада - сваком детету по једну. У стану ме је дочекала Миланка, ту су и деца. Вадим чоколаде, кад њих свега двоје - син Иван и ћерка Славица. А, Богдан ће шеретски - какав си ти стриц - да не знаш колико ти синовица има деце, тако ти и треба.

Богдан је био велики шерет, волео је да се нашали. Миланка је спремила одличан ручак. И дан - данас се сећам стола са лепим чаршавом и великог лепог чорбалука са изванредном супом, а у чорбалуку кутлача. Супа се пуши и бајно мирише.

Миланка је умрла 28. јуна 2004. године и сахрањена у Панчеву.

Записао из својих Забелешки за дан 28. јун 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 2. фебруара 2011. године.

РАЦКОВИЋ ВУЧИЋ ИЗ ЧАЧКА, СТОЛАР, ШЕФ ПЕРСОНАЛНОГ ОДЕЛЕЊА " СЛОБОДЕ " ИЗ ЧАЧКА

Вучић Рацковић / 1923 - 20.3.2004 /, из Чачка, родом из Љубића - покрај града Чачка, столар по занимању, дуго година је радио у војној фабрици " Слобода " у Чачку, на радном месту шефа персоналног оделења. Био је члан КПЈ од најранијих дана своје младости, а касније је био увек у свим форумима КПЈ у фабрици и у граду Чачку.

Вучић је био прави пример авангардног радника - комунисте. Припадао је комунистичкој радничкој елити у граду. Речит, одмерен, мудар, толерантан. Знао је свакога у невољи да охрабри и да му помогне. Јако се бринуо за раднике којима је била потребна помоћ - било у жалости или ако су у тешком материјалном стању.

Знао је Вучић да иде на праву крсну славу код сестре Драгице, удату за Драгишу Парезановића и то у време најжешће нетолеранције партије у вези празновања српских слава. Зет Драгиша је захтевао да му Вучић дође на славу. Вучић није одбијао и ако је био на високим партијским функцијама у граду.

Био је Вучић и правичан - колико је то могао бити. Многе је запослио у "Слободи". Када је бивало отпуштање вишка радне снаге у " Слободи", критеријуме отпуштања је примењивао прво на радницима из његове најближе и даљње фамилије.

Вучић је могао да разговара са саговорницима из свих слојева друштва. Увек сталожен, никада није повисио тон, за свакога је имао да каже нешто да би га охрабрио,мудар. Када је говорио сви су се око њега окупљали, упијајући сваку његову реч. Човек великог ауторитета.

Вучићеви родитељи су : Ленка / Милица /, рођена Павловић из Трбушана код Чачка и Грујица Рацковић, из села Љубића покрај Чачка.. Унук је Радованов- који је погинуо у Првом светском рату и бабе Љубице - жене правог " хајдука", која је за време рата - причало се - убила аустро - угарског војника , који је био у некој похари, закопала га и остала неоткривена. Баба Љубица је увек носила пиштољ за појасом, а имала је и дуге цеви.

Вучић је имао браћу : Радоша и Љубишу и сестре Драгославу - Драгицу удату за Драгишу Парезановића, из Чачка , Стамену - Малецку, удату за Ђорђа Младеновића из Призрена и Георгину - Гору, удату за Мила Биорца из Београда.

Вучић је био ожењен са Благомирком - Бебом, рођеној Топаловић / 1935 - 2000 /

Вучић има ћерке: Милицу и Љиљану.

Када је Вучићева ћерка Љиљана јавила Вучићевој сестри Гори - Георгини из Београда да је Вучић умро, Гору су пронашли поред отвореног телефона мртву. Њено срце није могло да издржи, а имала је и слабо срце.

Вучић је мојој супрузи Емилији Рацковић, удатој Шолајић, брат од стрица. Деда Вучићев Радован и деда Емилијин Радивоје О. Рацковић, резервни капатан Прве класе Српске војске, носилац Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, су рођена браћа.

Записао из својих Забелешки за дан 20. март 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 31. јануара 2011. године.

ШОЛАЈИЋ ТИХОМИР - ТИЋА / 1929 - 2004 /, ИЗ БЕОГРАДА, МОЈ БРАТ ОД СТРИЦА 

Тихомир - Тића Шолајић / 1929 - 2.1.2004 /, из Београда, син је Милоша и Олге Шолајић, рођене Слобода, рођених Београђана. Деда му је Радојица Шолајић, рођени брат мога деде Благоја, из Кулиноваца код Чачка, оба и још четворица браће и две сестре рођених у селу Брекову код Ариља, иначе пореклом од Никшића. Славимо Алемпијевдан, раније Ђурђевдан.

Видосав, мој и Тићов прадеда, имао је 6 синова: Василија, Петронија, Здравка, Радојицу, Благоја и  Млађена.

Тихомир- Тића имао је и три рођена стрица : Стевана, Стојана и Димитрија, исто тако сви рођени Београђани.

Тихомир је имао сестру пок. Веру - Верицу Шолајић / 1931 -        /, удату Козличић у Београду.

Тихомир је завршио некакву вишу или високу школу УДБЕ или сличне институције за економију у Београду. и као такав радио је декретима у спољно-трговинским фирмама у Београду на пословима помоћника ген. директора. Ваљда му је био посао да као школовани стручњак  безбедносне сфере контролише рад предузећа штитећи интересе државе СФРЈ. Нисам запамтио како се та школска институција затвореног типа звала, а налазила се негде на Дедињу или ту негде.

Тихомир је био ожењен са пок. Радом, дипл. рударским инжењером. Имају ћерку Драгану.

Тића је волео добро да попије.Једне прилике, био сам на службеном путу у Београду. Прилике су биле такве, а и хтео сам да посетим и моје Шолајиће, па сам ја одсео код Тићових. Тићо је био сам у кући, мислим да је то била кућа у ул. Станка Враза бр.14, улица поред Новог гробља, још није био ожењен. Стрина Олга је негде била отпутовала, а сестра Верица се била удала, стриц Милош је  умро на дан 20. октобра 1946. године, био је неки фактор у органима нове власти у граду Београду.

Када је било предвече, кажем Тићу - ја морам да одем у неку кафану да нешто вечерам - гладан сам. А, мени ће Тићо - дај те паре мени, а ја ћу обојици да спремим вечеру. Каже - скуваћу нам клин чорбу. Нисам знао какво је то јело. Уствари , то је парадаиз чорба. Разблажио је  кувани или млевени парадаиз и додао можда још неке мирођије у ту кашу. У животу ништа слађе нисам појео. И дан - данас ми је та чорба слатка у устима. И онда, са оним мојим парама , које сам имао намеру да потрошим за вечеру, одемо у неку кафану  у Рузвелтовом булевару или ту негде. Ја сам Тићи правио друштво - попио сам и ја неку чашу вина, а он је добро празнио чашу за чашом.

Отац Тићов, стриц Милош, био је у нашој кући у селу Кулиновцима покрај града Чачка само једном у животу - у кући из које је кренуо његов отац Радојица . трбухом за крухом у Београд. Желео је да види његове Шолајиће - да једном у животу види одакле је у свет кренуо његов отац Радојица, и где је живео, умро и сахрањен његов деда Видосав / 1811 - 4.5.1892/  Било је то 1941. године. Стриц Милош је избегао заробљавање од стране Немаца, и из правца Ниша допутовао код нас у Кулиновце, у априлу месецу 1941. године.. Сећам га се: леп, господин средовечних година, у беспрекорном грађанском оделу, са два - три кофера. Остао је код нас 10 - 15 дана. Пушио је господске цигаре Ибар, које су биле дуже и тање него обичне, које су тада коштале 8. динара предратних. Надница копачка је била  8.- динара - ради упоређења. Пуши стриц страствено и баца опушке скоро пола цигарете. А, ми деца проналазимо те пикавце, палимо и пушимо ли пушимо. Ја сам те пикавце пушио, а био сам у  12 - ој години живота - био сам тада у првом разреду Друге мешовите чачанске гимназије у Чачку. Од тада датира моје интересовање за пушење. Дуван сам оставио 23. маја 1963. године.

Стрина Олга . Тићова мајка, рођена Слобода, била је лепа и много добра особа. Бавила се шнајдерајом - кројењем. Знала је да ужива у животу. Причала нам је : да су она и муж јој Милош знали да проводе вечеринке по београдским чувеним боемским кафанама у песми и игри, а да за све то време шофер таксија чува њихову децу Тића и Верицу у таксију, испред кафана.

Стрина Олга је одмах после рата слала ћерку Веру код нас у Кулиновце за време ферја. Верица је завршила гимназију и студирала економију у Београду.Стрина се жалила да Верица код нас више једе те прошири црева, а она у Београду нема толико хране. Моли нас, да не претерујемо са храном. Стрина је причала да је за време Другог светског рата знала  да чисти  - преврће и танка пилећа црева и да од истих више дана спрема некаква јела. Цепали су комад по комад намештаја да би се огрејали.

Стрина Олга и стриц Милош примили су за време рата моју сестру Олгу Шолајић, удату Тодоровић / 1923 /, тада свршену матуранткињу Друге чачанске мешовите гимназије, у времену од 21. септембра 1943. са прекидом до 20.октобра 1944. године. Моја сестра Олга, морала је да се склони из Кулиноваца, испред четничког ножа , живећи са промењеним идентитетом - са лажним именом и презименом - код стрине и стрица.

Моја сестра Олга није имала мира - почела је да делује пропагандно и у Београду. Стриц и стрина се уплаше за безбедност целе породице, стрпају моју сестру Олгу у воз - па за Чачак. Наравно, сестра Олга није смела да се појави у нашој кући. Тата је одмах врати натраг  за Београд са станице у Љубићу и упути је да оде у кућу неке наше земљакиње удате у Београду, мислим да се презивала Нановић, чији је муж пре рата био чувени фудбалер у Београду.  Потом је сестра Олга код стрине и стрица. Моја сестра Олга одржала је говор испред хотела Москве на дан ослобођења Београда - 20. октобра 1944. године.

После рата били смо чести гости у кући код стрине Олге., нарочито мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 / и Ја. Милутин је служио гарду у Београду на Дедињу од 1946 - 1949 године. Био је чест гост у кући код стрине. Осим што га је послуживала, увек је знала да му тутне по неку велику новчаницу. Замислите, она мени стави  по неку пару у џеп а ја на плати, хоће да се наљути ако бих је одбио.

Стрина Олга је после рата , скоро сваке године, све до пред смрт , долазила код нас у Кулиновце, бивала ту по два - три месеца. Радо смо је примали, а и она је много волела да код нас дође. Говорила је : " Ја много волим моје Шолајиће ". Ретка особа, префињена, умна, госпођа, имала је прекрупне лепе очи,  немам речи. Много смо је волели.

Забележио из својих Забелешки за дан 2. јануар 2004. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 29. јануара 2011. године.

СИМЕУНОВИЋ ЉУБОМИР - ЉУБО / 1917 - ДЕБЕЉА - НОВА ВАРОШ - 2003 - ЧАЧАК/ 

Љубомир - Љубо Симеуновић / 1917 - 2003 /, угоститељски радник из Чачка, рођен је у Дебељи, општина Божетић, срез  Нова Варош - 17. јануара 1917. године. Оца није запамтио, јер му је погинуо у Првом светском рату. Мајка му се преудала.

Као дете палог борца добио је стипендију - пензију за све време школовања.Основну школу завршио је у Јасенову од 1926 - 1930. године.Опанчарски занат је завршио за 2. године, од 1930 - 1932. године у Чачку.Као опанчар радио је код Станимира Луковића, све до 31. децембра 1936. године. Све време - учења заната и рада као опанчар становао је код  поменутог Станимира, који је живео у гробљанској кући - на самом гробљу - , кога је звао чича а његову жену стрина, а у каквом су сродству били заборавио сам. Чича и стрина су имали доста женске деце, а Љубо је ,  поред школе и посла опанчара,  помагао око одгајања деце чичине.

Занатску школу завршио је у Чачку 1935. године.

Од 1. јануара до 25. маја 1937 ради код Милије Грбовића, кафеџије из Чачка, као точиоц пића.Од 1. јуна  1937. до 13. јануара 1939. године ради код М.Димитријевића у Железничкој ресторацији у Чачку, као угоститељски радник.

Љубо служи војни кадар од 14. јануара 1939. године до 17. октобра 1940. године у чети за везу Боке которске, као изузетан војник добио је чин каплара.

По повратку са одслужења војног кадра поново ступа на рад код М.Димитријевића, где ради до почетка рата , односно до 7. априла 1941. године.По позиву стиже у исту јединицу у Боку которску 10. априла 1941. године, где остаје све до капитулације Југославије 16. априла 1941. године.Капитулацију Југославије дочекао је у Дубровнику, где бива заробљен од усташа и Италијана 17. априла 1941. године. Успева да побегне из заробљеништва - крене пешке и стигне у Сарајево, где га поново заробљавају - овога пута Немци.

Као заробљеник спроведен  је у Немачку у Лагер XII Офлаг Тријер. После месец дана карантина распоређен је да ради у село код једног пољопривредника - као земљорадник - јер им није био од веће користи као опанчар или угоститељски радник. У радној команди , односно на раду у селу , остао је до 10. септембра 1944. године.

Немци су све заробљенике - војнике ангажовали у својим струкама да раде у фабрикама, а земљораднике да раде на имањима немачких сељака. Као опанчар Љубо није могао да ради свој посао, јер Немци нису ни знали шта су то опанци, па се пријавио да је земљорадник. Све време рата радио је код неког Немца на селу, чији су мушки чланови били негде на фронтовима.

Немац - власник је поступао са њим и са осталим заробљеницима веома коректно. Хранили су се за истим столом са газдином породицом, с тим да буду спремни , ако наиђе некаква контрола, да промене положај за трпезом. Женскиње - жене и девојке Немице, су се понашале крајње слободно. Окопава се кукуруз - оне за малу нужду само се мало рашире и заврше посао - ту на лицу места и пред младим људима странцима - без имало стида и пардона. Строго се поштовало радно време. Када се у селу звоном објави да је време ручку - посао се моментално прекида - без обзира у којој је фази. Примера ради, ако си подигао навиљак сена у плашћењу, спуштај виле без завршетка  и одлази на обедовање. Зими , када није имало шта да се друго ради, копали су свлачену земљу са дна  и колицима пребацивали на врх њива. Љубо је, свако јутро одвозио колима са коњима помужено млеко крава на некаву раскрсницу - сву количину. Тамо га је  чекало исто толико белих канти празних, а у њима следовање за тај дан - за породицу и раднике заробљенике - цео спектар млечних производа: јогурт, кисело млеко, бутер, итд. Није се догодило да нешто фали. Крава се разболи, зове се ветеринсрска служба и ако крава није више за гајење, одвозе је на кланицу, без пратње власника, коме фирма противредност уплаћује на рачун. Власник не губи време.

Тога 10. септембра 1944. године, почиње повлачење заробљеника са француске границе. Љубо успева да побегне из заробљеничке колоне. Али после 16 дана сакривања и бегања, Љубо буде ухваћен од стране цивилне полиције и послат у казнени логор, у коме је било око 140 кажњеника. Љубо а и остали кажњеници, потерани су на фронт код Меца - Луксембург на копање ровова и чишћење рушевина после бомбардовања. Неколико недеља радио је Љубо без хлеба. Многи Љубови другови изгинули су од граната и мина. Шест месеци Љубо је радио на копању ровова и расчишћавању рушевина. После 6. месеци, када је почела офанзива на Западном фронту, Немци су почедли да одступају, и са собпм су терали и заробљенике..Првога марта 1945.године су их потерали из Тријера према Рајни, ноћу је Љубо са још два ратна друга, успео  да се у путу сакрије, тако да је после подне 2. марта 1945. године дочекао да га , у Тријеру, ослободи  Трећа америчка армија..

После неколико дана Американци их пребаце у Француску. У Француској ступе у контакт са нашом Војном мисијом у Паризу, а затим и у Нансију и на позив наше Мисије да се врате у отаџбину, Љубо је одмах пристао.  Љуба пребаце у Париз, потом из Париза у Марсељ. Затим су били транспортовани бродом  у Италију, где су остали 10. дана. Потом из Италије бродом у Сплит ,где Љубо стиже 10. маја 1945. године Љубо је у Сплиту остао десетак дана, и 24. маја возом стиже у Чачак. Истога дана Љубо се јавио Команди Подручја у Чачку. Добио је месец дана одсуства, затим месец  дана је био у Команди подручја, а потом  отпуштен из војске  и коначно да је завршио своје војевање у Другом светском рату.

Љубо се вратио из заробљеништва у енглеској војној униформи и са 15. кошуља / читаво богатство/.

По повратку из заробљеништва, Љубо се прво запошљава у Бифеу КУД " Абрашевић" у Чачку као конобар, где ради од јуна до 1. октобра 1945. године. Потом се запошљава , од 1.октобра 1945. до 1. априла 1947. , као обичан радник у Фабрици кожа у Чачку.Од 1. априла 1947. године до 22. новембра 1948. године, ради као пословођа у угоститељском предузећу " Јелица" у Чачку. Од 22. новембра 1948 године, Љубо ради , као руководилац у Железничкој ресторацији у Чачку.

Љубо је радио потом у Угоститељком предузећу "Морава" у Чачку, као пословођа, у чувеној кафани у центру Чачкa, коју су популарно звали " Кореја".

На крају радне каријере запошљава се у велико чачанско трговинско предузеће "Партизан", као Шеф мензе, одакле одлази у пензију са пуним радним стажом од 40. година, без иједног дана боловања. 

Љубо / 17. 1. 1917 - 12.10.2003/ се оженио са мојом најстаријом сестром Миленом, рођеној Шолајић / 8.10.1922 - 5.5.2002 /, мислим да је то било 12. октобра 1946. године. Није нам импоновало што је био доста старији од сестре - 5 година, иначе добра партија - удаје се наша сестра домаћица за занатлију - њој је био циљ само да се не уда за сељака. Милена је и пре рата имала доста просаца из угледних сеоских кућа, али је на све начине хтела господскији живот. Много је морала да ради у кући родитеља, са бабом и дедом и са још петоро сестара и браће, укупно десеторо чељади. Велико имање, доста стоке, копање у позајмицама, мобе. Имали смо бар 10. грађевина у дворишту - три куће смо имали.

Свадба Милене и Љуба је била нешто најлепше што сам видео у своме веку. Леп сунчан октобарски дан, испод наше куће на благој падини велика ливада , а на ливаду стижу сватови - само сами фијакери - изгланцани - црни са гиздавим упрегнутим коњима. А у фијакерима само сама господа, сви у варошким оделима. Кумови су Ратко Николић, директор Фабрике кожа у Чачку и Благоје Васовић, радник исте фабрике, оба из Чачка. Венчање, мислим да је било у Чачанској цркви, јер још није био установљен грађански брак, али нисам сигуран у то. Ја сам , са балкона наше нове куће, испалио метак из мојег коњичког карабина, објављујући извођење и предају младе младожењи Љубу.

После венчања ручак за госте је приређен у нашем дворишту. Ред столова се протезао скрај на крај великог дворишта. Трпеза веома богата. Памтим, да смо колима отерали 27. прасади и јагњади, добијених закланих а непечених, те испекли у фуруни Николе Благојевића у суседству, а добијених печених је било доста. Неко нам је пар прасади печених - целих и  "здипио". Обичаји све по протоколу. Али, Сретен Дуњић из Кулиновачког поља, зет из фамилије, какав је и обичај, почео да откида главе кокошкама . Ваљда да је био поднапит, па није знао кад да се заустави, многе кокошије главе је поодкидао. Тата је морао да интервенише, па се са  зетом Сретеном и споречкао.

Љубо и Милена прво су становали у кући Азањца код Чачанске болнице, а потом код кафане Цар Лазар код Симе Хаџића, трговца, све до уселења у своју кућу 1953. године. Стан им је био у центру града близу обе пијаце, па су земљаци из нашег села Кулиноваца, знали да врло често остављају канте, корпе, пањере, враћајући се са пијаца, а и да поседе и да се послуже кафом,, па чак и да нешто презалогаје.Ми из куће, врло често смо свраћали, ја поготову, ту смо се одмарали и врло често ручавали, а сестра Милена је била изузетна домаћица и кувар одличне гурманске хране.

Једне прилике, када сам у повратку из Крагујевца за Рашку, свратио у Чачак, то је било 1951. године, када сам био на војној вежби, као резервни официр, заболи ме уво па сам био у Војној болници у Крагујевцу на прегледу, у камиону који је саобраћао јер аутобуса није било, добијем дифтерију. Целу ноћ сам био у некој врсти агоније, лежао сам код Љуба и Милене, лекар је целе ноћи долазио а и сутрадан, а била је срећом недеља , и ударао ми инекције. Успео је да ме излечи, али ја нисам имао времена да одем до куће, морао сам одмах, да  као реконвалсцент , да се вратим у јединицу, иначе би свашта било са мном.

Од Љуба сам добио енглеску кратку војничку блузу - веома елегантну и несваѕкидашњу, у којој сам се шепурио, а давао ми је да носим и његов кожни дугачки капут - мантил, какав су носили још само удбаши./ Мање - више сви радници Фабрике кожа су имали по неки одевни предмет од коже, исфабриковане у њиховој фабрици/. 

Љубо је често носио пакете хране свастици Олги Шолајић, удатој Тодоровић / 1923 /, студенту шумарства у Београду, што их је моја и њена мајка Милева Шолајић /1900 - 1981 / спремала. 

Потом је Љубо био управник ресторана у центру Чачка, која се налазила на месту садашње палате " Партизан", која се популарно звала " Кореја". "Кореја" је имала сталну музику. У музичком саставу свирала је на хармоници једна прелепа девојка са кикама до пета и са огромним лепим очима. У њу је био заљубљен гимназијалац, исто тако много леп младић -  Никола Кузмановић /1929/, који је ударао у бубњеве - снашао се некако да буде ту близу лепотице - мој школски друг . Никола се касније са лепотицом и оженио, али се и развео.

Љубо је врло често мојој породици доносио коске - скроз неоглодане, које су остајале после скидања меса за справљање роштиља. Моји укућани су са тим костима кували прелепе чорбе. А и није се имало бог зна шта и јести у то време одмах после рата.

Последње радно место Љубово је Шеф мензе у великом трговачком предузећу / 1500 радника / " Партизан" у Чачку.

Љубо је навијао за чачански Борац - све утакмице на стадиону поред Мораве је посећивао - по било каквом времену, одлазио је и на утакмице Борчеве на гостовањима у другим градовима.

Љубо је био и страствен риболовац. Водио је и сву децу из фамилије, врло често, на Мораву на пецање.

Љубо је , међу првима у граду Чачку добио плац за изградњу индивидуалне куће за становање, у ул. Македонској бр.23. Од пројектанта из градске управе тражио је да му планирају и купатило, међутим смејали су му се. Какав клозет у кући, не долази у обзир. Он је то видео у Немачкој, па је рачунао да ће у граду доћи и до изградње водовода и канализације. Наравно, у дворишту је побијена пумпа. У кућу се уселио 1953. године.

Моја породица - супруга Емилија и Ја - Јован Шолајић, иначе шурак Љубов, становали смо у Љубовој кући - у једној соби - од моје женидбе 17.01.1954 до 31.8.1955 када смо се преселили са станом и послом у Овчар Бању.

Љубо је слободно време и време у пензији, проводио у викендици и на плацу добијеног од  оца Милениног Иванка / 23. ара/, у селу Кулиновцима покрај Чачка.. Помагао је сваке прилике у обради земљишта тасту Иванку. Једне прилике је вукао дрљачу уместо упрегнуте стоке, јер се није имало - одмах после рата.

Љубу је мајка умрла у Ужицу, где је живела са једним од синова из другог или трећег брака, веома стара - имала је око 90. година. Није боловала. Лекар који је дошао у кућу и констатовао је смрт, тражио је од укућана њену здравствену књижицу. Међутим, укућани су одговорили да она нема здравствену књижицу. На то ће лекар - је  ли умрла некада била болесна - одговорили су да никада није била код лекара. На крају, на то ће лекар, па морала је да иде бар ког зубног лекара - одговорили су да она има све зубе. Лекар је остао запрепашћен.

Љубо и Милена изродили су два сина : Мирослава - Микицу / 1947/, металостругара ТРЗ - а у Чачку у пензији и Предрага - Бебета / 1948 /, ауто-лимара ТРЗ - а у Чачку у пензији. Имају и 4- ро унучади и троје праунучади..

Љубо је умро 12. октобра 2003. године у 87 - ој години живота. Љубу је у Београду у некаквој клиници установљен рак на плућима - вероватно бенигни и то око 20. година пре смрти. Љубо није никада пушио.

Забележио по сећању и из својих Забелешки за дан - 12. октобар 2003. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 26. јануара 2011.године. 

ПАЈИЋ МИЛУТИН, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ И ДИРЕКТОР ГИМНАЗИЈЕ. 

Милутин Пајић / 1916 - 19.12.2000/, професор српског језика и књижевности, из Ниша, рођени је Чачанин. Одрастао је у селу Атеница код Чачка, са родитељима : Илијом  / 22.10.1887 - 30.7.1968 / , мајком Ангелином - Гином, рођеном Шолајић / 17.10.1892 - 6.12.1966 / и старијим братом Милошем / 1914 -   ?  /

Милутин је завршио Чачанску гимназију парекселанс и Филозовски факултет у Београду. Пре и после Другог светског рата предавао је у једној од чачанских гимназија српски језик и књижевност. Био је и Директор гимназије у Љигу, затим у Нишу је радио у просветним органима.

За време Другог светског рата био је у немачком заробљеништву, у чину резервног поручника Југословенске војске.

Школске 1945 / 46 похађао сам пети и шести разред Мушке гимназије у Чачку- у оделењу " ратом ометених ученика". Српски језик ми је предавао неки професор Јовановић, који је за време рата био директор крушевачке гимназије. По казни је био премештен у чачанску гимназију за професора.

У фебруару месецу 1946. године, саопште нам да је за оделења ратом ометених ученика, а било их је по једно оделење у свим вишим разредима, да је школска година завршена.

Разредни старешина саопшти нам оцене: са одличним завршили су - нико, са врло добрим - нико, итд, полажу из једног предмета: и саопшти нам да смо скоро сви оборени из српског и да идемо на поправни. Кажу да је исти професор пообарао ђаке и у другим разредима.

Поправни се полаже одмах. Скојевци по мраку набију ћебе на главу професора Јованиовића и испребијају га, тако да је заглавио болнице.

Поправни полажемо код професора Пајића. Ја, нити сам знао да је мој брат од тетке Пајић Милутин стигао из заробљеништва, нити да је професор у нашој Мушкој гимназији. Срамота ме, не смем у очи да га погледам, а он није ни трепнуо када ме је прозвао и када сам на постављена питања одговарао. Као да ме никада у животу није видео. Наравно, сви положимо поправни.

А, Милутин је био изванредно образован човек, паметан и препаметан, веома пријатне нарави, могао си са њим да причаш сатима и сатима. Са сваким је могао да полемише. Једва је чекао да се чује и види са мојом свастиком Браном Парезановић / 1935/, ПК радницу СЛОБОДЕ - да са њом прича о свему и свачему - која је веома слободна у изражавању.

Милутин је имао за супругу Олгу / 1919 -    ?  /, на жалост заборавио сам када је умрла, по занимању наставника , жену веома агилну и продорну.

Милутин је , као реконвалесцент по ослобађању из логора био на опоравку у једној сеоској немачкој породици. Олга успостави контакт са том породицом и оде у госте са децом за време ферја. Тако су њена деца док су учила гимназију и док су студирала ишла , путем размене, у све познатије земље Европе. Тако њихова деца научише све познате светске језике.

Милутин и Олга Пајић изродили су сина Миодрага, ако се добро сећам имена, који је дипломирао Електронику у Нишу и ћерку Бранку, која је завршила медицину у Нишу. Миодраг је ожењен, има сина и ћерку , који живе на Новом Зеланду, Бранка је удата за једног професора универзитета - Македонца, раде обоје у Нишу, немају деце.

Милутин Пајић је мени брат од тетке - син је Ангелине - Гине , рођене Шолајић, мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 / рођена сестра.Прве године живота породица Пајић је живела у кући мога деде Благоја Шолајића / 1859 - 1942 /, у селу Кулиновцима покрај Чачка., све док им није деда купио плац и направио кров над главом у селу суседном - у Атеници.

Милутин и Милош прве разреде основне школе походили су из наше куће

Отац Милутинов Илија Пајић / 1887 - 1968 /, био је инвалид из Првог балканског рата против Турске - био је рањен у кук и храмао је.

Отац Милутинов Илија био је први инкасант Електродистрибуције у Чачку - наплаћивао је потрошену струју идући од куће до куће. Посао инкасанта је обављао све до одласка у пензију.

Илија је са својом платом инкасанта, са женом Гином - домаћицом, без земље - изшколовао синове: Милоша- завршио је Вишу железничку школу и био је , између осталог, и шеф Железничке станице у Марибору пре рата и Милутина на Филозовском факултету у Београду.

Милош се два пута женио Словенкама. Нема мушког порода. Кога је оставио иза себе није ми познато. Он се пре Другог светско рата оженио Словенком , са послом се преселио у Словенију и начисто се одродио.Видели смо га само на сахранама мајке / 1966 / и оца / 1968 /.

Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, изузетно је ценио сестру Гину, мајку Милутинову. Тата је знао да прво својој сестри Гини однесе : бадњак, бут или плећку од прасета за Божић, за Васкрс исто плећку од печеног јагњета, итд. А, и ми деца смо се много радовали теткиним доласцима - који су били чести. Тетка је знала да нас обрадује: са бонбонама, шећером у коцки, и сл., лепо увијеним у чистој марамици.

Тетка је за кућног љубимца увек гајила по једно лепо јагње. Јагње је било увек окупано, чисто. Јагње је тетку свуда пратило. Ишло је стазама испред или иза тетке - без поводња - слободно. Наравно, они нису могли да кољу своје љубимче. Чим довољно одрасте продавали су га -  и то сељаку код кога ће још да живи дуго - дуго, јер је тетка обавезно гајила женску јагњад.

Записао из својих Забелешки за дан 19. децембар 2000. године, за дан када је умро Милутин - на дан његове крсне славе - Никољдан, у 85 - ој години живота.

Јован Шолајић, Чачак, дана 12. јануара 2011. године.

АЛЕКСИЋ СНЕЖАНА СА МУЖЕМ МОМЧИЛОМ И ДЕЦОМ: ТАТЈАНОМ; НАТАШОМ И МИЛАНОМ ИЗ ЧИКАГА У ЧАЧКУ. 

Дана 20. јуна 2001. године, у Чачку су боравили: Момчило и Снежана Алексић, рођена Стаменковић, са децом Татјаном, Наташом и Миланом из Чикага, пореклом Чачани.

Снежана је рођена у Чачку, а Момчило у селу Бресници код Чачка.

У Дому културе у Чачку , давали су приредбу: КУД " Гаврило Принцип" и " Божур" из Чикага, КУД " Дуле Милосављевић" из Чачка и млади трубачи из Коштунића. Милан је члан фолклорног ансамбла "Божура". Приредба је веома успела. Остали смо до касно у ноћ. Присуствовало је доста нас Шолајића из фамилије Снежанине бабе по мајци и из фамилије Бугарчића из које је мајка Снежанина - Надежда - Нада Стаменковић, рођена Бугарчић. 

Срби из Чикага донели су и помоћ за једног дечка коме треба да се изврши трансплантација оба бубрега. Снежана је и лично свакоме из ове две њене фамилије уручила по неку десетину долара - у знак посебне пажње. Снежана је са бине Дома културе поздравила све присутне, а посебно је поздравила све присутне из њених драгих фамилија : Шолајиће и Бугарчиће, што нас је посебно гануло.

Председник општине Велимир Илић је приредио вечеру у част гостију Срба из Чикага.

Отац Момчила Алексића је из заробљеништва у Немачкој , после Другог светског рата, отишао у САД. Сина Момчила, који је одрастао у Србији - у Бресници, који је на Београдском универзитету завршио студије грађевине, заветовао да мора да ожени девојку Српкињу из Србије.

У међувремену, дошавши на кратаку посету родном крају, Момчило је у фризерском салону у Матарушкој бањи, упознао Снежану. Снежана му се много допала, навалио је пошто - пото да је ожени и поведе у Америку. А, није ни чудо. Снежана је изузетно лепа и пријатна особа.Опирала се, чак је се и забављала са неким.

Момчило купи у Кнез Михаиловој у Београду најскупљи прстен који се продавао у комисиону - платио га је, како се причало, тадашњих 1,250.000.- динара.И свадбу су, на брзину, направили у Матарушкој бањи, на којој смо били сви ми из Шолајића фамилије.

Снежана и те 2001. године је изгледала изванредно - као девојка.

Снежана је и веома успешна жена. Директор је у једном ексклузивном фризерском салону у Чикагу.

Снежанина мајка Нада Стаменковић, рођена Бугарчић / 1917 -1996 /, је мени сестра од рођене тетке Лене, рођене Шолајић / 1896 - 1921/, мога оца Иванка / 1899 - 1974 / сестра.

Записао из својих Забелешки за дан 20. јун 2001. године.

Јован Шолајић, дана 11. јануара 2011. године.

МИШОВИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉКО, ИЗ КУЛИНОВАЦА КОД ЧАЧКА, СТРЕЉАН НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ. 

Сазнавши да српске трупе само што нису умарширале у Чачак, гонећи немачке и аустро - угарске трупе које су одступале ка Ужицу и Сарајеву, народ је почео да се радује и весели. Настао је дуг прекид одступнице окупаторских трупа - чекало се  победоносно наступање српске коњице. Неки грађани су се нашли у згради и дворишту Атеничке општине / за села Атеницу и Кулиновце /, која се налазила поред самог пута Краљево - Чачак, на самом улазу у Чачак / сада крај улице Др, Драгише Мишовића у Чачку /

У том весељу и еуфорији Станица Петронијевић, мајка троје деце, из села Атенице, изнела је слику цара Фрање из зграде и у дворишту ју је бацила - да се сва разбила у парампарчад и заставу Аустро- угарске запалила. У том је наишла патрола задње одступнице аустро - угарске војске. Питали су ко је то урадио  и када је видео шта ће да се деси, изашао је Велимир - Вељко Мишовић, тада Председник општине и пријавио се да је он то учинио. Одмах су га издвојили и стрељали. Дао је живот да би спасао мајку троје малолетне деце.

Вељко се још није био ни охладио а већ је стизала предходница српске ослободилачке коњице.

Велимир је отац чувеног лекара и хуманисте Др. Драгише Мишовића из Кулиноваца - Чачак / 1898 - 1939 /.који је у то време студирао медицину у Француској - пре тога преживевши голготу албанских гудура, одступајући са српском војском као ђак Чачанске гимназије.

Велимир је имао и супругу Катарину - Кату / 1869 - 1927 / и осим Драгише и децу : Јована, Маргиту, Милоша, Мијалка, Јермилу и  Косару.

Записао из својих Забелешки за дан 15. април 1998. године , када је сахрањен Мијалко Мишовић / 1903 - 1998 / син Велимиров, а брат Др. Драгишин.

Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.

ЈАЊИЋ ВЕЛИМИР - ВЕЉО ОЏА, ИЗ КУЛИНОВАЦА УМРО НА ДАН ОСЛОБОЂЕЊА МАУТХАУЗЕНА. 

Велимир - Вељо Оџа Јањић/ 1903 - 1945 /, из Кулиноваца код Чачка, радник по занимању, припадник партизанског покрета, доспео је немачког логора Маутхаузен у Аустрији, ваљда 1942, или 1943. године.

Дочекао је ослобођење логора од стране Црвене армије 1945. године, али није преживео тај дан. Умро је на рукама другова, који су га подигли до прозара, да би видео руске војнике како улазе у круг логора. Издржао је сву голготу, али срце није било јако да преживи и радост слободе.

Вељо Оџа био је ожењен са Милијаном, рођеном Радовановић, из истога села / 1906 - 1997 /, са којом је изродио четворо деце: Веру / 1923 /, Животу / 1925 - 1925 /, Љубину /  1926 -     ?  / и Божидара - Божа / 1930 - 1993 /.Моја мајка Милева / 1900 - 1981 /, дојила је Милијанину ћерку Веру скупа са својом ћерком Олгом / 1923 /, јер Милијана није имала млека.

Имање породице Јањић, је у нашем комшилуку, у комшилуку мога оца Иванка Шолајића / 1899 - 1974 /, у селу Кулиновцима код Чачка.

Записао из својих Забелешки за дан 10. новембар 1997. године - дан када је сахрањена Оџина супруга Милијана на Чачанском гробљу.

Јован Шолајић, Чачак, дана 8. јануара 2011. године.

НИКОЛИЋ РАТКО ИЗ ЧАЧКА, ПОГИНУО ЈЕ 1950. ГОДИНЕ ПОД НЕРАЗЈАШЊЕНИМ ОКОЛНОСТИМА.

Ратко Николић / 1915 - 1950 /, из Чачка, погинуо је у саобраћајној несрећи у Чачку 1950. године. Није разјашњено како је погинуо. Причало се да је убијен.

Када је погинуо, био је на дужности, ако ме памет добро служи, Повереника за трговину у Градском народном одбору у Чачку, или како се то већ звало. Већ је био добио декрет о постављењу за Помоћника министра за трговину у ондашњој Влади Републике Србије. Спремао се да оде за Београд да преузме нову дужност.

После рата био је и директор Фабрике кожа у Чачку.

Ратко је био у браку са  Крстином - Кицом / 1918 - 27. 6. 1997 /. Изродили су два сина - која су умрла одмах после порођаја и ћерке Гордану и Снежану, које имају своје породице и децу.

Ратко је био венчани кум мојој најстаријој сестри Милени Симеуновић, рођеној Шолајић / 1922 - 2002 / и моме зету Љубомиру - Љубу Симеуновићу, из Чачка / 1917 - 2003 /. Наше фамилије су се поштовале као кумовске.

Записао из својих Забелешки од 28. јуна 1997. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 7. јануара 2011. године.

СТАМЕНКОВИЋ НАДЕЖДА - НАДА, КАКО СУ ЈЕ КАО ИЗБЕГЛИЦУ У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ПРИХАТИЛИ БУГАРИ У СОФИЈИ.

Надежда - Нада Стаменковић / 1917 - 16.4. 1996 /, рођена Бугарчић, из Чачка, за време Другог светског рата обрела се у Софији, ваљда је то било крајем 1941. или 1942. године.

Надин муж Здравко Стаменковић, пореклом од Пирота, по занимању је био диопломирани правник и управник Поште у Чачку пре Другог светског рата.

Здравко је 1941 године ваљда припадао партизанском покрету и да би спасао главу са породицом је отишао да живи у свој завичај у околину Пирота. Међутим, власт га ипак пронађе, и осуде га да ради у неком руднику у Бугарској.

Нада крене за мужем - да га тражи, у наручју са малом ћеркицом - бебом - тек рођеном. Нада дође у Софију - у потрази за мужем. Нада је ишла улицама Софије, наиђе на добре људе. Пронађу јој празну тек донекле довршену кућу у новоградњи. Жене се окупе око ње и бебе, нешто су се договарале, Нада их није баш добро разумела. Тек није прошло сат времена, стизале су једна по једна , свака носећи по нешто у рукама. Жене су јој донеле све што је потребно за живот: кревет и креветац, душек, јорган, ћилиме, чаршаве, чак и пелене за бебу, сав потребан прибор за спремање хране , намирнице, шпорет и дрва, једном речју све што је било потребно једном домаћинству.

Није прошло много времена Наду су добри људи и запослили у једну фабрику, у којој је радила као шваља 18 месеци.

И Здравка је спасао рударског посла један друг са студија права у Београду- није много радио у руднику.

За време рата Здравка су заробили четници и стрељања га спасе неки добри човек.

Ратко Трипковић, секретар градског комитета КПЈ града Чачка, претио је Здравку да ће га послати на ГОЛИ ОТОК.

Нада је изродила 5 - ро деце са Здравком - три сина и две ћерке. Најстарија ћерка јој је умрла одмах после рата - од тровања од УНРИНИХ конзерви, син Градимир - већ одрастао младић испао је из воза и погинуо / једна улица у Матарушкој бањи носи његово име - где су Стаменковићи живели последњих година - где и сада живе/ , муж Здравко је добро пио - пао је у бару и утопио се. Син Драган са породицом живи у Матарушкој бањи, син Миле са породицом живи у Америци и ћерка Снежана - веома успешна жена - живи у Чикагу удата за дипл. грађ. инжењера Момчила - Мома Алексића , родом из Бреснице код Чачка, имају троје деце: Татјану, Наташу и Милана. 

Нада Стаменковић, рођена Бугарчић, рођена је у браку Радоја Бугарчића / 1897 - 1979 / и Лене рођене Шолајић / 1896 - 1921 /. Имала је и браћу : Петра/ 1920 - 1922/ и Живорада / 1919 - 1985 /, надзорника пруге - завршио вишу железничку школу, за време Другог сцетског рата био у немачком заробљеништву. Мајка Надина Лена умрла је веома млада у 25. години живота, била је у другом стању - нешто је брљала да не роди, добије сепсу и убрзо умре. Нада је одрастала са две маћехе, отац Радоје се још два пута женио.

Мајка Надина Лена и мој отац Иванко су рођени брат и сестра. Нада ми је сестра од тетке . Записао из својих Забелешки за дане 18,19 и 20 август 1994. године, када нам је Нада била у посети заједно са сестром по оцу Станимирком - Цаном Јовић, рођеном Бугарчић /1927 - 24.4.2005 /, избеглицом из Зенице и из Врбице код Босанског Грахова, где су се били склонили - привремено из Зенице , на имање њенога мужа Сава Јовића.

Узгред да кажем - да су она и муж оставили велика имања и избегли у Србију : два стана у Зеници, кућу и имање од око 100 ха у околини Босанског Грахова и пансион на Брачу од 18. спаваћих соба. Деце нису имали,

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011. године.

ВУЈОВИЋ МИЛАДИН, ИЗ ГРАБА - ДРАГАЧЕВО, КАКО ЈЕ СЕЉАК ПРЕТВАРАН У РАДНИКА. 

Миладин Вујовић , из Граба - Драгачево / 1917 - 12.12. 1995 /, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине , рођене Милутиновић, из драгачевског села Тијања, шесто је дете у родитеља. Имао је брата Милијанка / 1907 - 1965 / и сестре / удате /: Радојку Ћаловић из Зеока из Драгачева, Милеву Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, Стојку Затежић из Љубића код Чачка и Милостиву Ружичић из Горачића из Драгачева.

Миладин је служио војни кадар пре Другог светског рата негде у Словенији у планинском пуку. На скијање је одлазила цела јединица. На челу пука је командант пука, његова супруга и ћерка им. Предводе војску, сви на скијама. Једнога дана, Миладин са скијама налети на једва видљив пањ од осеченог дрвета. Тешко се повреди, једна му нога буде окренута скроз наопако. Излечили су га без икаквих последица.

После Другог светског рата Миладина тако рећи мобилишу, да ради у предузећу " Хидроградња" у Овчар Бањи, потом са седиштем у Чачку. Ово предузеће је основано ради изградње хидроцентрала Овчар Бања и Међувршје на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури. И тако , Миладин, и ако се много опирао, од сељака постаде радник. Шта је у прво време радио не знам. Знам само, да је доста радио до одласка у пензију, као магационер у Чачку и да је свакога дана преваљивао пут, претежно пешке, од Граба до Чачка / око 9. км. у једном правцу/. Није хтео да се пресели из села у град, а имао је прилике за то. Било их је два брата у кући: Милијанко ожењен са троје деце и Миладин тада младић. Милијанко је поштеђен и остао је на имању, а Миладин је силом прилика преведен у раднике.

У свакоме друштву, па и овом нашем садашњем, без обзира како се звало, битисање мора да почива на томе да сви радно способни чланови друштва морају да привређују, а да истовремено будемо пристојно изложени страној конкуренцији. Никаква је организација државе и друштва, да половина радно способних тако рећи ништа не ради, а да ипак живи трошећи производе оних који привређују. Нема никакве логике.

За време Другог светског рата брат Миладинов Милијанко је био у заробљеништву у Немачкој, а оца Живка убила је бугарска војска 1943. године, попаливши им све објекте у домаћинству, а било их је подоста.

Миладин је са супугом Грозданом изродио и одшколовао двоје веома успешне деце: Милијану, удату Алексић у Горњу Горевницу / Чачак/, дипломираног технолога, која има сина студента Економског факултета у Београду и сина Живка/ супруга му је Милка , рођена Ковачевић из села Зеока из Драгачева/ , дипл. грађ. инжењера, који живи са породицом у Београду, који има ћерку и сина, који су студенти  Архитектонског факултета у Београду.

Миладин је мојој мајци Милеви Шолајић / 1900 - 1981 /, рођени брат - мени је ујак.

Записао из својих Забелешки за дан - 12. децембар 1995. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 6. јануара 2011.године.