БУГАРСКИ ВОЈНИК У ЗАСЕДИ 1943. ГОДИНЕ У ЧАЧКУ. 

У Чачку, у артиљеријкој касарни, у близини наше куће, у време 1943 и 1944. године, био је стациониран један пук окупаторске бугарске војске. Учио сам , у то време , четврти разред Друге чачанске мешовите гимназије. Обе гимназије имале су наставу у згради Гимназије. У школу смо ишли наизменично у две смене. Имали смо доста часова, тако када сам ишао у другу смену, обично ме хватала ноћ.

Моја кућа се налази у селу Кулиновцима, селу до самога града, сада је две трећине села у градском атару Чачка. Налази се на око 200 метара од старог пута за Краљево, сада је то ул, Др. Драгише Мишовића. Од овога пута и нашег имања делио нас је једино чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. Ни једне куће до наше.Дијагонално преко чаира ишао је један од Кулиновачких потока, тик , сада где се налази Дечје обданиште.Кући сам увек ишао једном стазом - пречицом , прелазећи поток и то на месту где се налази једно острвце и на њему је било и неколико жбунова врба.

Једно касно вече враћао сам се из  школе, каснио сам, ухватила ме ноћ. Када сам стао ногама на ово острвце у потоку, у мрклој ноћи и у глувој тишини, одједном, као из ведра неба зачуо сам " ОГАЊ". Прво престравио сам се, оледио што би се рекло, нисам очекивао да било кога могу срести до моје куће - када се одвојим од улице. Видим из шипражја севну нож на пушци, видим шлем. Бугарски војник у заседи - по некаквом задатку, понови " огањ", наравно разумео сам га да тражи ватру да запали цигару. Нисам имао шибицу, свакако да бих му је дао. Али, толико ме престравио, са оно његово у муклој тишини " огањ", да сам се једва смирио и некако догурао до куће.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак